Iako je roditeljska uloga jedna od najvažnijih u životu čoveka, njom se, kakav paradoks, bavimo tek kada dobijemo dete. Tada smo kao na ubrzanom kursu na kojem treba da savladamo sve – od prepoznavanja i zadovoljavanja fizioloških i emotivnih potreba deteta, preko brige o zdravlju, do vaspitavanja.

Zapravo, tek tada po principu pokušaja i rezultata učimo da brinemo o drugom živom biću – sopstvenom detetu.

Ovaj tekst je nastao kao rezultat iskustava i povratnih informacija roditelja koji su prethodnih godina bili na mojim predavanjima i radionicama, ili imali individualne konsultacije, na temu komunikacije sa decom, uspostavljanja saradnje i prevazilaženja trenutnih problema.

Sve navedeno u njemu je ono što su roditelji naglasili da bi voleli da su znali pre nego što su dobili decu, ili bar pre nego što je dete ušlo u neku specifičnu i izazovnu razvojnu fazu.

ČINJENICA JE DA SVAKI RODITELJ DAJE NAJBOLJE OD SEBE U DATIM OKOLNOSTIMA I SA RESURSIMA KOJIMA RASPOLAŽE U ODREĐENOM TRENUTKU.

I ISTINA JE DA BI MNOGI OD NAS BILI JOŠ BOLJI U SVOJOJ ULOZI I DA BISMO SEBE POŠTEDELI MNOGIH NEDOUMICA I NEPROSPAVANIH NOĆI ZBOG GRIŽE SAVESTI, SAMO DA SMO ZNALI JOŠ PONEŠTO…

Hajde da malo maštamo i da zamislimo kako bi bilo da postoji predmet u školama na kojem bi se (na)učile neke osnovne stvari o roditeljstvu i razvoju deteta.

Zamislite kako bi bilo kada bi mladi učili kako se razvija mozak deteta i znali koje su primarne potrebe bebe. I kada bi već tada znali da beba koja plače nije razmažena, već samo traži dodir i toplinu tela svoje mame na – za nju jedini mogući način – plakanjem. Traži osećaj sigurnosti koji je imala prethodnih devet meseci u njenom stomaku.

Zamislite da ljudi i pre nego što postanu roditelji znaju da dete od godinu, dve, tri ne može da bude bezobrazno, manipulativno niti da svesno tera inat.

Koliko bi proces vaspitavanja deteta bio lakši i zaista nešto u čemu se uživa, kada bi roditelji bili rasterećeni balasta da svoje dete posmatraju kao da njima nešto namerno radi,  kada ne bi svaki postupak deteta doživljavali lično i mislili da su negde mnogo pogrešili.

Zamislite kada bi već tada znali da je u prvim godinama detetovog života za njega sve proces učenja kroz istraživanje i igru.

Detetu je ponašanje način na koji izražava kako se oseća i šta mu je potrebno. A roditelje tom “jeziku ponašanja” niko nije naučio. 

Kada bi postojao taj predmet u školama, ljudi bi znali da dete posmatranjem roditeljskih reakcija na njegovo ponašanje, prvenstveno uči o sebi, a zatim i o svom odnosu sa njima i sa drugim ljudima. Tada stvara uverenja o svojoj vrednosti, što će u toku života biti ključno kada bude trebalo da se zauzme za sebe.

Znali bi da je detetu važnija podrška, poverenje, razumevanje, vreme i ljubav od bilo koje igračke na svetu.

Znali bi da dete mora da prođe „ne“ fazu jer tako uči da postavlja svoje granice i da to nema veze sa tim da nije dobro vaspitano.

Kada bi postojao predmet o roditeljstvu u školama, ljudi bi, mnogo pre nego što postanu roditelji znali da kazna, kritika, vikanje, batine, uslovljavanje, pretnje, stvaraju lažan autoritet i da iz tih ponašanja dete ustvari uči kako da „hvata krivine“, a ne kako da poštuje mamu i tatu.

Znali bi da je detetovo ponašanje samo refleksija njihovog i da, ako žele da se dete drugačije ponaša, onda i oni treba da se ponašaju drugačije.

Eto, kada bi postojao taj predmet mnogo bismo toga znali na vreme.

Na primer, da treba da slušamo sebe, svoj roditeljski instinkt koji nam je urođen i ne bismo ga gušili pod pritiskom raznih “dobronamernih” saveta.

Slušali bismo sebe, pratili svoje dete i prilagođavali se, jer bismo znali da dete prolazi kroz prirodne razvojne faze. Postavljali bismo razumne granice sa ciljem da ga nečemu naučimo, a ne da sputavamo njegovu prirodu.

Znali bismo još mnogo toga, bili sigurniji u sebe i podizali isto tako sigurno dete.

Ovako su danas roditelji zbunjeni, pod velikim pritiskom i stalnim balansiranjem između onoga što osećaju da treba i onoga što im drugi govore. Nije fer ni prema njima ni prema deci, al’ verovatno postoje mnogo važnije stvari koje se uče u školama, pa eto nema mesta za ovaj predmet.

Ili možda jednog dana ipak bude…?

Dragana Aleksić, Family coach