Šta se dešava u roditelju KADA DETE NEĆE DA JEDE (i kako emotivni detoks može da vam pomogne u tome)?

toddler-559410_1920.jpgNema porodice koja se ne suoči sa nekom od ovih tema u periodu odrastanja deteta – hranjenje, spavanje, burno ispoljavanje emocija, plakanje za svaku sitnicu, otimanje igračaka, odbijanje saradnje, pružanje otpora…

Iako je mnogo toga vezano i za razvojne faze – dakle ova ponašanja deteta su potpuno očekivana – ipak roditelji imaju problem da se sa tim racionalno nose. A, tada ulaze u ponašanja zbog kojih kasnije osećaju krivicu.

Evo, odmah ću da vam olakšam – postoji razlog zašto vam ove situacije smetaju više nego što bi trebalo. I, još bolje – postoji način da se ovo promeni!

Da li znate da je strah najčešća emocija sa kojom se roditelji susreću tokom odrastanja dece? Možemo da se složimo da je to negde i očekivano, jer visok nivo odgovornosti uvek „vuče“ sa sobom i strah. Međutim, problem je kada je taj strah preintenzivan, kada roditelju osećaj postaje nepodnošljiv i kada ga telesno proživljava. Takođe, ovaj strah može imati različite oblike – strah kao posledica brige za dete, strah zbog bespomoćnosti pred situacijom ili detetom, strah da roditelj nije dovoljno dobar, da nije dorastao ulozi, strah da će narušiti odnos sa detetom… Ova stanja su vrlo iscrpljujuća i za roditelja i za dete, i to može da utiče ne samo na njihov odnos, već i na dinamiku cele porodice. 

ZAMISLITE SAMO KOLIKO BI DRUGAČIJE IZGLEDALA NEKA VAŠA SVAKODNEVNA SITUACIJA SA DETETOM I KOLIKO BI SVE BILO LAKŠE KADA NE BISTE OSEĆALI OVE INTENZIVNE EMOCIJE!

O ČEMU SE TAČNO RADI?

(daću detaljan primer sa hranom, a vi ga primenite na bilo koju vašu temu)

Ako dete odbija da jede, roditelj može da pomisli da će se dete razboleti, da će biti gladno („muči se“), da se neće pravilno razvijati, da će „ostati malo“… Ove misli kod njega izazivaju strah, još uvek u razumnoj granici, tada se javi nelagoda i on pokušava da „kako zna i ume“ nahrani dete. Nekada će uspeti u tome, ali češće ne. Kada ne uspe pritisak je veći i tada se javlja jači strah koji „pali dugme za paniku“ što dovodi do većeg lučenja adrenalina i kortizola (hormona stresa).

Pod uticajem ovih hormona roditelj počinje drugačije da se ponaša, ulazi u burnije reakcije – vrši veći pritisak, insistira da dete jede, možda podigne glas, preti, ucenjuje… On je već ušao u stanje panike – Ako ne uspem da ga nahranim gotovo je, razboleće se! Ova misao (koja proleti brzinom svetlosti i često je roditelj nije ni svestan), izazove još intenzivniji strah i toliko podigne nivo adrenalina da dođe sužavanja prostora za racionalno razmišljanje i roditelj je tada samo u stanju reakcija, a bez šanse da logično rezonuje.

I verovali ili ne sve ovo se desi za manje od 30 sekundi! 

ŠTA SE DEŠAVA SA DETETOM KADA RODITELJ UĐE U OVO STANJE?

Mislim da smo svi ovo manje-više iskusili, a to je veliki otpor i odbijanje deteta da jede. Tada  pomislimo da nam ono tera inat, što je na svu onu prethodno opisanu situaciju, kao stavljanje soli na ranu, i još jedan „udar“ stresa. Ali, dete zapravo pruža otpor tom emotivnom stanju roditelja, jer ga oseća i to ga uznemirava. Ovo se ispoljava kroz ponašanje koje roditelju dodatno podiže tenziju – dete može da baca hranu, da plače, da se otima, da okreće glavu od hrane, da pokušava da se izmigolji iz stolice – a zapravo se ono sve vreme „brani“ od osećaja nelagode koju mu je roditelj svojim stanjem preneo. Tada i kod njega dođe do lučenja hormona stresa jer ga preplavi strah zato što se „poljuljala“ sigurnost u roditelja. Da li bismo mi mogli da jedemo kada se tako osećamo?

Svaki sledeći put kada dođe vreme hranjenju, roditelj unapred ima „nagoveštaj“ u vidu telesnog osećaja i misli da će se „opet sve isto ponoviti“ i tako kod sebe već stvara stanje stresa koje dete oseća, uznemiri se i pruža otpor. Kakav začarani krug!

U prilog celoj priči koja sledi ide i situacija u kojoj drugi roditelj nema nikakvih problema sa hranjenjem deteta. Da ne biste bili u zabludi da je jedan od vas „veći autoritet“ ili da nedostaje detetu jer radi pa po ceo dan nije kod kuće ili ga dete „više voli“ pa ga zato „sluša i jede“ – čitajte dalje i saznajte koji je pravi razlog.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

HAJDE SADA DA VIDIMO ZAŠTO DOLAZI DO OVAKO BURNE REAKCIJE KOD RODITELJA, KOJE SU NJEGOVE ŠANSE DA OVO ZAUSTAVI I MOŽE LI SE IZ OVOG KRUGA IZAĆI?

Dva su razloga za ovo ponašanje.

Jedan je da roditelj nosi iskustvo iz detinjstva na temu hranjenja  – ili je njemu hrana bila „slaba tačka“ (možda je ovaj isti scenario on prolazio kao dete), ili je bio bolešljiv pa su ga stalno nutkali i hranili, ili nije smeo da pruži otpor, ili su ga plašli, kažnjavali zbog jela, ili je možda neko iz porodice bio bolestan a „zdravlje na usta ulazi“… On je tada mogao da oseća strah, ali i bespomoćnost, ljutnju, tugu, nepravdu, a ako su se te situacije često ponavljale, jedna ili više ovih emocija su se spojile i stvorile određeno emotivno stanje (emotivnu blokadu) na temu hrane. Kada se sada kao roditelj suočava sa ovom temom, pokreće se čitav mehanizam koji „probudi“ njegovo emotivno stanje iz detinjstva. Dakle, za temu hrane njemu se „vezala“ intenzivna emocija koja je bila dominantna u trenutku kada je sve to proživljavao. Sada kada se taj scenario ponavlja sa njegovim detetom to predstavlja okidač koji aktivira njegovu emotivnu blokadu koja ga zatim uvodi u burnu reakciju.

Drugi razlog je da je kao roditelj proživeo neki neprijatan događaj sa detetom koji je bio pod jakim emotivnim nabojem – bolest deteta, povreda, operacija… – i da sebe smatra odgovornim za to. Zbog prevelike odgovornosti javlja se potreba za kontrolom situacija sa detetom, a ukoliko se javi mogućnost neuspeha (ne uspeva da nahrani dete), roditelj to doživi kao da nema ili gubi kontrolu, što osećaj straha podiže na visok nivo i to ga opet „ubacuje“ u stanje stresa.

Bez obzira koji je razlog bio za nastajanje emotivnih blokada, ponašanje se uvek manifestuje isto – burno, a kapacitet za racionalno razmišljanje je drastično smanjen. 

DAKLE, ODGOVOR NA PITANJE DA LI RODITELJ IMA ŠANSU DA DRUGAČIJE ODREAGUJE JE – NE!

Kada smo pod intenzivnim strahom (što je jednako velikom stresu) tada ne možemo da vidimo druge mogućnosti i rešenja. Na primer – da ponudimo detetu nešto drugo za jelo, da pretpostavimo da dete u tom trenutku nije gladno, da istražimo zašto neće da jede – često je problem u teksturi hrane a ne u samoj namirnici koju dete odbija i da shodno tome napravimo promenu. Dakle, emotivna blokada roditelja zapravo sprečava da vidi druga rešenja i ponaša se kao da postoji samo jedno. 

Sa druge strane, roditelj koji u svom iskustvu nema ništa slično, neće ulaziti u reakcije niti će imati problem sa detetom u vezi hranjenja, ali može imati na drugu temu – na primer otimanje igračaka. Ovo je čest primer u porodicama gde jedna stvar kod mame može, a kod tate ne, i obrnuto.

OSTAJE JOŠ I ODGOVOR NA PITANJE –  MOŽE LI SE IZAĆI IZ OVOG ZAČARANOG KRUGA?

Odgovor je – DA!

Zamislite koliko bi drugačije izgledala neka vaša svakodnevna situacija sa detetom, kada ne biste osećali emocije koje vas tada preplavljuju! 

Cilj programa „Emotivni detoks za roditelje“ je da smanji intenzitet emotivne blokade, ili je u potpunosti eliminiše. Na taj način roditelj dobija šansu da potpuno drugačije doživi neku situaciju sa detetom i adekvatnije odreaguje. Kada nema blokade, okidač nema šta da pokrene, nema burne reakcije, samim tim ni napetih situacija sa detetom i narušavanja odnosa sa njim.

Kako to izgleda u praksi?

Ako je, na primer, strah bio dominantan kada je hranjenje deteta u pitanju, on je uticao na to kako se roditelj osećao u toj aktivnosti – napeto, zabrinuto, grčevito, pod stresom… Dete je svojim ponašanjem reagovalo na ovo stanje roditelja tako što je odbijalo hranu i saradnju. Na roditelja je ovo detetovo ponašanje dodatno uticalo tako što mu je pojačavalo subjektivni osećaj straha, pa je zbog toga vršio veći pritisak na dete, a ono je tada pružalo još veći otpor! Kada se emotivnim detoksom smanji intenzitet dominantne emocije – straha – tada roditelj više ne ulazi u negativna emotivna stanja i burne reakcije, već se oseća smirenije.

Roditelj postaje opušteniji i sigurniji u sebe, jer dete lakše sarađuje sada kada je on u stabilnom emotivnom stanju, nego kada emituje strah, unutrašnju napetost, grčevitost, brigu…  Emotivnim detoksom se prekida veza nelagodne emocije sa konkretnom temom. (ovo važi za sve životne oblasti – posao, novac, partnerske odnose, porodične odnose… i sve emocije i stanja koja su povezana sa njima.)

PRIVATNU SESIJU EMOTIVNOG DETOKSA U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks ipak nije čarobni štapić, jer je potrebna svesna angažovanost roditelja da menja naučeno ponašanje u spornim situacijama.

Šta to znači?

Kada se neke situacije stalno ponavljaju stvara se navika reagovanja u njima, pa se tako stvorila i navika reagovanja na detetovo odbijanje hrane. Ova navika se prekida uvođenjem novog ponašanja roditelja jer više nema blokade koja ga je uslovljavala na neželjene reakcije.

Koliko god da smo svesni nekih naših ponašanja, to nam ipak ne pomaže da napravimo promenu. Emotivne blokade su jedan od razloga za to, jer nad njima nemamo svesnu kontrolu. Sada kada znamo da postoji način da se to otkrije i reši, sve izgleda mnogo lakše 🙂

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE, a o iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Advertisements