Ovaj tekst je važan ne samo za roditelje koji imaju školarce, već i za sve vas koji imate bebe i mlađu decu. Jer, učenje ne počinje sa polaskom deteta u školu, ono počinje mnogo ranije.

Pre izvesnog vremena, napravila sam anketu na instagramu u vezi učenja i motivacije – šta roditelje najviše uznemirava na ovu temu, kao i šta misle koji su razlozi što njihova deca ne uče. Preko 80% roditelja iz ove ankete smatra da je njihovo dete lenjo, nemotivisano, nezainteresovano, da nema koncentraciju, da mu je učenje dosadno. I ja iskreno verujem da to stvarno tako i izgleda. Za sve navedeno postoje razlozi i rešenja. Ipak, da bih vam predstavila rešenja, potrebno je da prvo saznate koji su sve uzroci, jer ova tema je vrlo kompleksna.

Prva i najvažnija stvar kada je ova tema u pitanju je, verovali ili ne – promena načina na koji roditelj pristupa detetu i detetovom učenju. Sve što želimo da se promeni kod deteta, prvo mora (i treba) da se promeni kod nas.

Krenimo redom.

U mojoj praksi se pokazalo da kada roditelji razumeju razloge za neka detetova ponašanja, to im u velikoj meri pomaže da lakše sprovedu promene koje će ih dovesti do cilja. I zato sam se prvo pozabavila time.

1. Kako se razvija proces učenja u ranom uzrastu

Da bi se proces učenja razvijao na način koji je prirodan za dete, uz motivaciju su potrebni još neki faktori, a to su radoznalost (želja), upornost, strpljenje, koncentracija. Mnoge od njih dete spontano razvija i jača tokom odrastanja, ali u tome često bude sputano od strane roditelja. Kada pod tim uticajem oni vremenom „izblede i utišaju se“, nećete moći da ih „prizovete pritiskom na dugme” po potrebi – kada, na primer, želite da dete izvrši zahtev koji ste mu zadali (sklanjanje igračaka, spremanje sobe), ili da napiše domaći i uči.

Zašto je to tako?

Odgovor leži u tome da li smo kod deteta podržali ove faktore za učenje ili smo ih sputavali.

Plodno tle za učenje i motivaciju se postavlja u najranijem uzrastu. Dete je prirodno radoznalo, a čim počne da se kreće, da puzi, ono je jako uporno i nezaustavljivo u svojim istraživačkim pohodima. Međutim, ono što dete nema u iskustvu jeste da neki od tih pohoda mogu da budu opasni. Roditelji iz straha da se dete ne povredi, počinju da ga sputavaju i da mu brane da istražuje – i kad postoji realna opasnost, ali često i kada je nema jer žele da imaju dete i njegovo kretanje i ponašanje pod kontrolom.

Najveća zabluda je da zabranama i sputavanjem roditelji uče dete da je okruženje potencijalno opasno i da treba da se čuva. Naprotiv, ono „uči“ da treba da suzbija svoju radoznalost, a posebno ako se roditelji ljute na njega, viču, možda kažnjavaju i sl. Šta u stvari roditelji treba da urade u ovom ranom uzrastu da se ovaj prirodni poriv za učenjem ne naruši? Prvo je da učine prostor bezbednim i tako umire svoje strahove da će se dete povrediti. Biti roditelj znači biti odgovoran za dete i spreman da svoj život, ali i prostor prilagodi detetu i njegovim trenutnim potrebama. To što ste pomerili stolove sa oštrim ivicama ili sklonili tepihe da dete lakše puzi, neće trajati zauvek. Ali, ono što se u tom ranom uzrastu postavi kao temelj je ono sa čim će dete, a velikim delom i vi, živeti.

Drugi važan faktor je koncentracija, koja se, u ranom uzrastu razvija i jača kada se dete, dok je još beba, igra i kada svu svoju pažnju (fokus) usmeri na predmet igre – bilo da su to njegovi prstići, zvečkica ili kocka, koje pažljivo i dugo razgleda i zatim stavlja u usta. Ali, evo ga novi „problem“ za roditelje koji sve što dete prinese ustima sklanjaju, pomeraju mu ruke od lica, a nekada ih i drže svojim rukama ne bi li bebu odvratili od ove namere. Međutim, ovim upornim sklanjanjem ručica ometaju pažnju deteta i tako narušavaju razvijanje fokusa – koncentracije, tj. sputavaju dete da usmerava pažnju na ono što ga zanima i da se time posvećeno bavi. Samo 6-7 godina kasnije ovi roditelji će imati velika očekivanja od deteta – da bude fokusirano na svoje zadatke, školu, učenje, ali do tada će ovaj prirodni i spontani proces već biti narušen i oslabljen. Ovo je samo jedan od primera gde se jasno vidi razlika između trenutnih i dugoročnih ciljeva. Naravno da nećete detetu davati igračke kojima može da se povredi ili koje su se zaprljale, ali ne treba tome pridavati veći značaj od procesa učenja koji se prirodno i instinktivno pokreće kod deteta. Neka okruženje bude takvo da dete može nesmetano da se igra.

Treća stvar je strpljenje koje se jača kroz detetove pokušaje i rezultate tokom raznih igara u kojima nešto ređa, slaže jedno na drugo, to se ruši, a ono zatim ponovo pokušava da napravi to što želi. Dete kroz ta ponavljanja jača strpljenje i istrajnost da svojim trudom dođe do cilja – da napravi kule od kocaka. Međutim, roditelji se često umešaju i u ovaj segment igre tako što pokazuju detetu šta da radi, kako treba da slaže kocke da ne bi „pogrešilo“, „popravljaju“ kulu da se ne bi srušila, ili je naprave sami. I u ovom procesu se dete stalno prekida i ne može da jača strpljenje oko nečega što više ne pravi ono samo, već to prave roditelji. Takođe, u ovom procesu je važno pohvaliti detetov trud koji ulaže da to nešto napravi/uradi i tako ga ohrabriti da bude istrajno za sve sledeće pokušaje.

Dakle, kada kažem “pohvaliti trud” to ne znači da pohvalite dete frazom – Baš si dobar. Lepo si to napravio. Bravo… – već da opišete radnju koju je izvelo i njegovo konkretno zalaganje koje je dovelo do cilja.

Na primer:

– Uspeo si da složiš kocke kako si želeo iako su ti padale. Jesi li uspeo da saznaš zašto su se stalno rušile?

-Vidim da si se baš trudila da obojiš sliku tačno do linije. Jel ti to bilo mnogo teško? Šta misliš hoće li ti sledeći put biti lakše?

…

Nabrojaću još neke situacije koje narušavaju motivaciju, strpljenje, koncentraciju, i dovode do toga da se dete oseća sputano, frustrirano, nesigurno, obeshrabreno:

– naglo prekidanje igre – bez prethodne adekvatne najave da dete treba da je privodi kraju,

– stalno ili često preusmeravanje na drugu igračku ili aktivnost zato što roditelji, ili bilo koja druga odrasla osoba koja je tada sa detetom, smatraju da ono treba da se igra nečeg drugog ili sa nečim drugim (ovo se posebno odnosi na sputavanje deteta da se igra igračkama koje “nisu za njegov pol” i nametanje da se “dečak igra igračkama koje su za dečake” i obrnuto),

– ubrzavanje i prekidanje deteta kada je obuzeto igrom da bi uradilo nešto drugo – sklonilo igračke, spremilo se za rođendan, kupanje, spavanje…

– insistiranje da se dete igra onako kako mu je to roditelj pokazao da se sa nekom igračkom radi, a ne kako dete pokušava u želji da istraži druge načine za igranje,

– insistiranje da dete uči nešto za šta još razvojno nije spremno niti je pokazalo interesovanje (da piše slova, brojeve, da boji slike i ne prelazi linije, da mu čitate i upoznajete ga sa oblastima koje ga još uvek ne zanimaju – svemir, nauka, na primer…),

– insistiranje da se dete uvek igra samo (samostalno), čak i kada traži od roditelja da mu se pridruži,

– insistranje na tzv. „tihim, sedećim igrama“ za decu koja su po prirodi energična i obrnuto –  insistiranje na igrama koje su fokusirane samo na fizičku aktivnost za decu koja imaju potrebu da se osame i crtaju, boje, čitaju…

– insistiranje na igračkama i igrama podeljenim po polu.

U kojoj meri će opisane situacije uticati na dete i njegovu motivaciju, želju za istraživanjem i fokus, zavisiće naravno od toga koliko se često ponavljaju, kao i kakav je sveukupan pristup detetu i vaspitanju. Ukoliko ste se u nekim primerima prepoznali nemojte paničiti, normalno je da kao roditelji grešimo, ali i da ispravljamo greške kada ih postanemo svesni. Takođe, mala je verovatnoća da se nikome od nas roditelja koji imamo školarce i stariju decu, nije dogodilo da radimo nešto od navedenog. Zato je važno da što pre počnemo da menjamo ono što možemo, a verujte možemo mnogo toga!

Dakle, navedeni uzroci su vezani za period pre nego što dete krene u školu i već sada jasno vidite da dete nikako ne može da bude krivo niti odgovorno zato što je „lenjo, nezainteresovano, nema fokus“. Jednostavno su roditelji nekim svojim postupcima iz najbolje namere i potpuno nesvesno, uticali na detetov odnos prema učenju – da li će ga videti kao izazov ili kao teret.

Primeri koji su navedeni su oni koji su se u mom radu sa roditeljima pokazali kao najčešći, a iako je ovaj uvodni deo podugačak, on je dosta pojednostavljen zbog lakšeg razumevanja navedenih uzroka. Ukoliko želite više da saznate o procesu motivacije, na kraju teksta imate predloge knjiga koje vam mogu biti korisne.

Idemo dalje na sledeći korak.

2. Šta je nekorisno i štetno za proces učenja kod školske dece

Kako god da ste postupali u ranom uzrastu, sada kada vaše dete ide u školu pokušajte da potpuno izbacite sledeće, jer ne samo da odmaže već i dugoročno negativno utiče na proces učenja i motivaciju, i naravno na uspeh:

– kritika, pretnje, kažnjavanje,

– fizičko udaljavanje od roditelja u drugu prostoriju (dete to doživljava kao odbacivanje),

– stavljanje deteta u poziciju objekta i jednosmerna komunikacija (sedi i radi; ja ti kažem – ti slušaš),

– prebacivanje detetu i nametanje osećaja krivice i stida (ja sam ti sve učini/la, sve sam ti dao/la, kupio/la… tvoje je samo da učiš i ti ni to ne radiš!),

– uslovljavanje i ucenjivanje (ako ne uradiš nećeš dobiti; ako uradiš – dobićeš),

– burne roditeljske reakcije – ljutnja, vikanje, zastrašivanje, vređanje, uništavanje urađenog (cepanje listova, brisanje napisanog),

– poređenje sa drugom decom (sa braćom, sestrama, decom u razredu, školi, komšiluku),

– insistiranje da radi i uči tada kada mu to roditelj kaže i da uvek sve radi samostalno (čak iako je tražilo pomoć),

– negiranje trenutnog detetovog emotivnog i energetskog stanja,

– negiranje da mu je gradivo teško i/ili nerazumljivo (ne foliraj se, ne kenjkaj, nećeš ustati dok to ne završiš).

Bilo šta od navedenog (a posebno ako je više stvari udruženo) stvara ogroman pritisak, strah i stres kod deteta, osećaj nepravde, narušava odnos poverenja i sigurnosti u roditelje, pokreće nelagodne emocije. Posledica je da u takvom stanju detetov mozak NE MOŽE da prima informacije, da ih razume i pamti, niti dete može da bude motivisano za učenje.

Dete koje se ne oseća prijatno i sigurno pored roditelja, ne može da uči i pamti!

Dakle, ako nešto od ovoga roditelji rade sa idejom da dete motivišu i podstaknu na učenje, biće kontraproduktivno jer proces učenja NE MOŽE da se odvija u stanju unutrašnjeg nemira. Takođe, sve ovo generalno loše utiče na dete, njegovu sliku o sebi i na njegov odnos sa roditeljima, kao i sa bilo kojom drugom odraslom osobom koja se prema njemu tako ponaša. Drugim rečima, ovome nema mesta u roditeljstvu.

Ako su ovo bili instrumenti za „navođenje“ deteta da uči, sigurno se pitate kako ćete doći do cilja bez njih. Na prvom mestu promenom doživljaja deteta i učenja (generalno obaveza u vezi škole), promenom pristupa, komunikacije, i ako je potrebno radom na sebi kako biste povećali lične kapacitete da se sa temom škole nosite na adekvatan, konstruktivan način koji je koristan pre svega detetu.

I na kraju – najvažnija stvar koju bih volela da zapamtite iz ovog teksta je da se iz osećaja nelagode NEĆE pokrenuti motivacija, želja niti inicijativa za učenjem i radom.

Ako dete uči zbog straha od reakcije roditelja ili straha od kazne, ne možemo govoriti o unutrašnjoj motivaciji, a roditelj koji je preuzeo na sebe zadatak da „tera“ dete da uči će svaki sledeći put morati da „podiže ulog“, da smišlja kako da njegovo oružje bude još „strašnije“. Ali, ovo neće trajati zauvek. U jednom trenutku će dete prestati da reaguje na to i/ili će pružiti jak otpor, što će biti znak da je njihov odnos ozbiljno narušen. Druga stvar je što učenje na ovaj način neće detetu doneti funkcionalno znanje koje će umeti da primeni, povezuje sa drugim saznanjima, i koje će mu služiti. Dete će učiti samo da bi sprečilo roditeljske reakcije, i imaće doživljaj da je učilo za i zbog roditelja, što otvara novi problem a to je odgovornost, tačnije odbijanje i/ili nemogućnost za preuzimanje odgovornosti. Kao što sam u uvodu rekla, ovo je veoma kompleksna tema, koju moramo sagledati sa više strana.

Na sreću, mnogo toga možemo da promenimo, za početak radom na sebi. Ako imate želju da unapredite svoje roditeljske veštine, kao i da odbacite sve što vam ne koristi u građenju odnosa sa detetom, i potrebna vam je pomoć, podrška i smernice u tom procesu, možete zakazati online konsultaciju na dragana.familycoach@gmail.com.

Preporuka za knjige koje vam mogu biti korisne: Motivacija (Išta Leman), Sva su deca nadarena (Uli Hauzer, Gerald Hiter), Razigrano roditeljstvo (Lorens Dž. Koen), Razvoj dečjeg mozga (Danijel Dž Sigl, Tina Pejn Brajson), Disciplina bez drame (Danijel Dž Sigl, Tina Pejn Brajson).

Dragana Aleksić, Family coach