Kako bi bilo kada bi se u škole uveo predmet o roditeljstvu?

16176981_1180806178634958_1085535981_n

Ovaj (neobičan) tekst je nastao kao rezultat iskustava i povratnih informacija roditelja koji su u 2016. prošli kroz jedan ili više mojih seminara i radionica iz programa   „Umetnost komunikacije sa decom“.

Sve navedeno u njemu je ono što su roditelji naglasili da bi voleli da su znali pre nego što su dobili decu, ili bar pre nego što je dete ušlo u neku specifičnu i izazovnu razvojnu fazu.

Iako je roditeljska uloga jedna od najvažnijih u životu čoveka, njom se, kakav paradoks, bavimo tek kada dobijemo dete. Tada smo kao na ubrzanom kursu na kojem treba da savladamo sve od prepoznavanja i zadovoljavanja fizioloških i psiholoških potreba deteta, preko brige o zdravlju do vaspitavanja. Zapravo, tek tada po principu pokušaja i rezultata učimo da brinemo o drugom živom biću – sopstvenom detetu.

ČINJENICA JE DA SVAKI RODITELJ DAJE NAJBOLJE OD SEBE U DATIM OKOLNOSTIMA I SA RESURSIMA KOJIMA RASPOLAŽE U ODREĐENOM TRENUTKU. I ISTINA JE DA BI MNOGI OD NAS BILI JOŠ BOLJI U SVOJOJ ULOZI I DA BISMO SEBE POŠTEDELI MNOGIH NEDOUMICA I NEPROSPAVANIH NOĆI ZBOG GRIŽE SAVESTI, SAMO DA SMO ZNALI JOŠ PONEŠTO…

Kako, pitate se? Hajde da malo maštamo i da zamislimo kako bi bilo da, umesto stalnih konstatacija kako nas niko ne priprema za toliko važnu ulogu  roditelja, postoji predmet u školama na kojem bi se (na)učile neke osnovne stvari o roditeljstvu i razvoju deteta.

Zamislite kako bi bilo kada bi mladi učili kako se razvija mozak deteta i znali koje su primarne potrebe bebe. Zamislite kada bi već tada znali da beba koja plače nije razmažena već samo, na za nju jedini mogući način, traži dodir i toplinu tela svoje mame.  Traži sigurnost koju je osećala prethodnih devet meseci u njenom stomaku.

143-99525-kid-asking-why-1429599810

Zamislite da ljudi i pre nego što postanu roditelji znaju da dete od godinu, dve, tri nikako ne može da bude bezobrazno, manipulativno niti da svesno tera inat.

Koliko bi proces vaspitavanja deteta bio lakši i zaista nešto u čemu se uživa, kada bi roditelji bili rasterećeni balasta da svoje dete posmatraju kao da njima nešto namerno radi,  kada ne bi svaki postupak deteta doživljavali toliko lično i mislili da su negde mnogo pogrešili.

Zamislite kada bi već tada znali da je u prvim godinama detetovog života za njega sve proces učenja kroz istraživanje i igru. Kada bi znali da ono tada prvo reaguje emotivno, a tek sa pet, šest, sedam može racionalno da zaključuje i da daje odgovor na pitanje „Zašto?“.

Znali bi da to što dete plače, vrišti i beži u prodavnici ili tržnom centru ne znači da je bahato i nezadovoljno novom, tek kupljenom, igračkom, već da su mu čula prestimulisana i da traži spas – kako da se skloni odatle i zaštiti od svih tih zvukova i svog tog šarenila. Znali bi da detetov mozak do pete, šeste godine ne može da napravi vezu između onoga što oseća i onoga kako bi ta osećanja trebalo da se ispolje. Znali bi da ne može bez podrške – dok ga roditelji ne nauče i usmere.

Kada bi postojao taj predmet u školama, ljudi bi znali da dete posmatranjem roditeljskih reakcija na njegovo ponašanje uči o sebi i svom odnosu sa njima. Znali bi da je detetu važnija podrška, poverenje, razumevanje, vreme i ljubav od bilo koje igračke na svetu. Znali bi da dete mora da prođe „ne“ fazu jer tako uči da postavlja svoje granice i da to nema veze sa tim da nije dobro vaspitano.

 child-ignoring-parent

Kada bi postojao predmet o roditeljstvu u školama ljudi bi, mnogo pre nego što postanu roditelji znali da kazna, kritika, vikanje, batine, uslovljavanje, pretnje, stvaraju lažan autoritet i da iz tih ponašanja dete ustvari uči kako da „hvata krivine“, a ne kako da poštuje mamu i tatu.

Znali bi da je detetovo ponašanje samo refleksija njihovog i da, ako žele da se dete drugačije ponaša, onda i oni treba da se ponašaju drugačije.

Eto, kada bi postojao taj predmet mnogo bismo toga znali na vreme.

A, ovako dok se neko ne seti da ga uvede, i dalje ćemo slušati „savete“ svakog ko sebi da za pravo da nam kaže kako se dete vaspitava, i dobijaćemo „instrukcije“ da bebu treba pustiti da plače satima da se ne bi navikla na ruke i izbezobrazlia.

Čitaćemo po forumima da dete od dve godine koje prolazi kroz tantrume i koje je preplavljeno emocijama nad kojima nema svesnu kontrolu, treba istući prutićem da bi „shvatilo“ da ne sme da pokazuje emociju besa.

Čitaćemo komentare na fejsbuku da dete od tri godine  koje kaže „Ne!“ treba kazniti i poslati u sobu da se „nauči“ lepom ponašanju, da detetu od četiri koje sporo hoda i neće da požuri treba pripretiti da ćemo otići i ostaviti ga…

SVAŠTA ĆEMO ČUTI I PROČITATI, MOŽDA NEŠTO OD TOGA I URADITI, ALI DA LI ĆEMO ZASTATI I ZAPITATI SE DA LI TO STVARNO TAKO TREBA?

Kada bi postojao taj famozni predmet o roditeljstvu ljudi bi naučili da treba da slušaju sebe, svoj instinkt koji im je urođen i ne bi ga gušili pod pritiksom raznih „dobronamernih“ saveta. Slušali bi sebe i pratili svoje dete. Prilagođavali bi se jer bi znali da dete prolazi kroz prirodne razvojne faze, postavljali bi razumne granice sa ciljem da dete nečemu nauče a ne da sputavaju njegovu prirodu. Znali bi još mnogo toga, bili bi sigurniji u sebe i podizali bi isto tako sigurno dete.

Ovako su danas roditelji zbunjeni, pod velikim pritiskom i stalnim balansiranjem između onoga što osećaju da treba i onoga što im drugi govore. Nije fer ni prema njima ni prema deci, al verovatno postoje mnogo važnije stvari koje se uče u školama, pa eto nema mesta za ovaj predmet.

Ili možda jednog dana ipak bude…?

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements