Verujte u sebe kao roditelja!

Parinti-3Čini mi se da smo danas, više nego ikad pre, spremniji da poverujemo u „nove i raznovrsne metode vaspitanja“ koje dolaze do nas iz svih krajeva sveta, nego sebi i svom osećaju?

Ko nam je poljuljao veru u roditeljske sposobnosti? Zašto mislimo da su tuđe metode bolje od naših? I ko to bolje poznaje dete od njegovih roditelja?

Da je danas teže vaspitavati i odgajati decu, složiće se mnogi, pa i ja. Uglavnom zato što smo izgubili dodir sa samim sobom, svojim uverenjima, samopouzdanjem, zato što smo zatrpani savetima i „savetima“ sa svih strana, zato što smo dozvolili svakome da nam govori šta je najbolje za naše dete i da nam poljulja osnovne vrednosti i sigurnost u sebe i svoje odluke.

Kako i zašto se to desilo?

Nove, ali i stare metode koje se „izvlače“ iz naftalina, kojima su roditelji preplavljeni, u trenutku zaista deluju zanimljivo i spremni su da ih isprobaju, ne bi li brzo i lako našli uspešnu vaspitnu formulu za dete. Međutim, stalnim isprobavanjem zapravo se gubi tako važna doslednost, a usput se i „zaboravi“ da dete treba posmatrati i pratiti njegove potrebe i razvojne faze. Jer, ako ta formula sada i daje neke rezultate, imajte na umu da se deca menjaju kako rastu, pa će vam opet trebati nova!

I da se razumemo, nema ničeg lošeg u novinama i promenama, sve dok su one u skladu sa našim vrednostima i uverenjima, i što je najvažnije u skladu sa potrebama našeg deteta i krajnjim ciljem koji želimo da ostvarimo – trajnu i jaku vezu sa njim. Ono što nije dobro je, što mi pod „pritiskom“ trendova, zanemarimo svoje roditeljske vrednosti i testiramo vaspitne modele sa kojima se ni sami u dubini duše ne slažemo. Primer za to je i knjiga koja je pre par godina „uzdrmala“ svet od toga da su se jedni zgražavali, a drugi podržavali primenu metode „majke tigra“ („Bojni poklič majke tigra“, autor Ejmi Čua).  U njoj je detaljno opisano, za mnoge veoma surovo, vaspitanje koje je ova autorka kineskog porekla primenjivala na svojim ćerkama.

Ovo je samo jedna u nizu knjiga koja „preporučuje“ određeni stil vaspitanja i eto prostora za silne dileme i rasprave da li je ovo bolje ili ono, kao da su sva deca napravljena po istom šablonu i kao da je moguće na sve njih primeniti istu formulu. Pritom, nije zanemarljiv komentar autorke na kraju knjige da sa starijom ćerkom nije uspostavila kvalitetnu vezu roditelj – dete i da danas, kada je ona odrasla, nisu u prisnom odnosu!

Hm, da li je to ono što želimo? Vaspitanje koje nije usaglašeno sa našim uverenjima, emocijama, detetovim potrebama, senzibilitetom, vaspitanje koje će nas otuđiti od rođenog deteta? Ne verujem da je ijednom roditelju to cilj.

Ovo je veoma ekstreman primer, a naravno da uvek postoji i ona druga strana medalje, druga krajnost – popustljivo roditeljstvo, koje je pak previše „rastegljivo“, proširenih granica. Ali, ni to nije OK, jer deci su potrebne i smernice i granice.

Da li je onda bolje da se vratimo „svojim korenima“? Da li je ipak bolje (po)slušati naše roditelje kako su oni „to radili u njihovo vreme…“?

Prijavite se na radionice „Umetnost pozitivne komunikacije sa decom“ u NOVOM SADU ili BEOGRADU i naučite kako da vodite efikasne, pozitivne i konstruktivne razgovore.

I šta sad izabrati?

A, zašto ste uopšte u dilemi? Umesto da biramo, hajde da kreiramo! Šta je deci najpotrebnije da dobiju od roditelja? Ljubav, poštovanje, razumevanje… Nekako se zaboravi da su deca mali ljudi, da imaju svoje misli i osećanja, potrebe i želje, i znaju to na nedvosmislen način da nam pokažu. Ali, mi to nećemo da vidimo, jer se kruto držimo onog što smo zacrtali.

Deca su  iskonski i suštinski dobra, takva se rađaju, a kada se ponašaju na nama neprihvatljiv način, zapravo nam šalju poruku da im nešto od nas nedostaje, da smo nešto prevideli pod teretom problema i ubrzanog života. Zato, vratite se korak unazad i gledajte ih, osluškujte… Ponašanjem nam „pokazuju“ kako se osećaju zbog nas, njihovo ponašanje je samo odraz našeg.

Nema razloga da se ljutimo na njih, jednostavno treba da pogledamo sebe i promenimo način na koji nešto radimo ili govorimo. Tako im pokazujemo da ih razumemo i poštujemo i to je jedini  način da isto to dobijemo zauzvrat. Nemojte dozvoliti da se ove jednostavne stvari poljuljaju pod idejom neke novosmišljene metode.

Imajte vi vašu, onu koja je prilagođena vašem detetu. Duboko u srcu svaki roditelj zna i oseća da li i šta radi dobro. Samo nastavite tako i verujte sebi. Jer, dete veruje vama.

Dragana Aleksić, Family Coach

Advertisements