Te, sada već davne 2000. u našu porodicu je došao on – #MojPrviRacunar. Da me neko pita koje su mu komponente bile, nemam pojma, samo znam koliko je koštao. Kada me je poznanik preko kog sam ga naručila pitao za šta mi tačno treba kompjuter, kao iz topa sam ispalila – Pa, za pisanje tekstova!

Sada to stvarno zvuči presmešno, ali kada sam pre 17 godina uplovila u novinarske vode, svoje tekstove sam predavala na papiru, otkucane na običnoj mehaničkoj pisaćoj mašini (i meni zvuči neverovatno)! Moj perfekcionizam, a i potreba da se „dokažem“ ne samo kao novinar nego i kao osoba koja predaje uredan materijal, doveo je do toga da po nekoliko puta prekucavam isti tekst, jer sam negde na sredini ili pred kraj videla slovne greške. Silno gubljenje vremena i energije… Zato je razumljivo što sam se najviše obradovala delete tasteru :).

Veoma brzo, moja produkcija tekstova je porasla, osetila sam i blagodeti interneta, doduše dial up-a kojim se veza teško uspostavljala, posebno ako vas je neko uporno zvao na fiksni. Ali, sve u svemu računar je doveo do ubrzanja posla i uštede vremena jer više nisam morala u redakciju lično da nosim otkucane tekstove. Jednom rečju, isplatio se!

Iako sam se trudila da radim kada je sin u vrtiću, dešavalo se da sam radila i kada je kod kuće. Tada bi prišao, pitao „A, šta je ovo, čemu služi ovo, a šta radiš…“ i posle mojih objašenja, otišao bi da se igra svojim igračkama. Još uvek mu ništa nije bilo zanimljivo, ponekad bi „kuckao tekst“ (imitirao me), ponekad samo kliktao mišem i otvarao programe, ali brzo bi izgubio interesovanje. I to je potrajalo nekoliko narednih godina…

Ne sećam se tačno trenutka kada mu se javila želja da radi nešto više. Baš smo danas oboje pokušavali da se setimo kada je zaista tražio da nešto konkretno radi i izračunali da je to bilo kada je imao deset godina. Setio se i koje su bile prve igrice koje je igrao, a na pitanje da li se seća da li je hteo možda ranije nešto da „radi“ na kompjuteru, samo je rekao „Da sam ranije počeo, sad bih bio neki haker, he he!“

Inače, on sada ima dvadeset godina, vreme kao da je proletelo, a moje roditeljske brige dobile su neku novu dimenziju. On naravno ima svoj kompjuter i za razliku od mene koja se seća samo cene (jer me je to jedino stvarno zanimalo), tačno zna sve komponente jer mu je važno da može na njemu da radi to što želi, da mu ne „baguje“.

Oboje provodimo mnogo vremena za kompjuterom, naravno razlozi su dijametralno različiti – on 90% zbog zabave i 10% zbog škole, ja 90% zbog posla i 10% zbog zabave. I meni je to sasvim ok. Sada. Ipak, put do ovog nivoa razumevanja bio je dug i izazovan. Kada je počeo redovno da koristi računar, u početku iz zabave kako to najčešće biva, naravno da su postojale dileme, pitanja, pa i strahovi.

Jedino nikada nisam imala dilemu da li treba da ga koristi, već samo za šta tačno i koliko dugo treba da bude ispred njega.

Nisam pristalica toga da se deca izoluju od tehnoloških izazova, jer su oni njihovi savremenici. Nisam ni pristalica zabrana, jer sve što je zabranjeno mnogo više privlači. Deca će uvek naći način, a verujte mi želećete da znate kako provode vreme ispred računara. Da bi roditelji imali iole učešća u ovom delu detetovog života, po meni je ključno da sa njim o svemu otvoreno razgovaraju, da postave razumne granice, da ga usmeravaju, da se dogovaraju, traže kompromise… I upravo to sam i ja radila. Ako se pitate zašto bi se roditelj dogovarao sa detetom, kad je lakše zabraniti nešto, moj odgovor je da ja nemam pravo da branim detetu ono što i sama radim niti da stanem na put njegovog razvoja.

Jer, evidentno je da je poslednjih dvadeset godina tehnološki rast nezaustavljiv. Sve ono što smo mi morali i moramo i dalje da učimo, naša deca već znaju. Njima je potpuno prirodno da uključe kompjuter i klikću. Ja sam bila fascinirana sinovljevim znanjem i poznavanjem računara, programa, komponenti, njihovim kompatibilnostima kada ga je pre nekoliko godina naručivao u Gigatronu…  Kada sam ga pitala – Čekaj, kada si ti to naučio, gde si to pročitao? – on mi je odgovarao – Šta ima da čitam, to se zna! ili Video sam na youtubu. I to mu je bilo dovoljno!

Koliko je meni teško da razumem kako on to zna, toliko on ne razume kako ja to ne znam. A bila sam najmanje pet godina u prednosti što se korišćenja tiče, o godinama i životnom iskustvu da i ne pričam! Al, eto, to je ta generacija koja mnogo stvari danas zna i bez učenja, bar ne na onaj način na koji smo mi učili. I, verovali ili ne, ja odavno učim od njega. Uloge su se obrnule, sada su meni potrebna pojašnjenja i pomoć od mog deteta. I ja ih rado prihvatam.

Moj otac je odavno rekao – Ćerko, deca su pametnija od nas matorih. Ovaj mali je pametniji od nas oboje. Sad shvatam koliko je bio u pravu. Jer vreme i napredak ne idu unazad. To što mi kao roditelji strahujemo da će se detetu nešto neprijatno desiti jer je previše izloženo kada je za računarom i na internetu, neće ga zaštititi. Naprotiv, naše neznanje i strah će ga pre ugroziti.

Mi kao roditelji treba da budemo dovoljno informisani da možemo da objasnimo detetu šta može da bude opasno, kako da se zaštiti, o čemu da vodi računa, da nam se uvek obrati ako ima neku dilemu ili problem, ako ga neko spopada ili vređa i slično. To što se mi plašimo i zabijamo glavu u pesak neće zaustaviti ovaj vrtoglavi napredak.

Nijedno biće ne može (i ne treba) da stagnira zbog straha druge osobe, pa bio to i roditelj. Ono što mi zapravo treba da radimo je da osposobimo decu za budućnost u koju su oni, hteli mi to ili ne, već dobrano zagazili…

Uskraćivati dete u današnje vreme za korišćenje računara za mene je ravno tome da vam neko zabrani da uključujete klimu i kaže vam da koristite lepezu. Ili da se ne vozite kolima, jer su se ljudi pre 150 godina vozili kočijama. Novim generacijama je potreban novi, brz izvor informacija i one moraju da budu potpuno drugačije oblikovane. To što smo mi učili iz Larusove enciklopedije za našu decu može da bude simpatična priča, nikako primer da i ona tako uče. Jer, verujte neće. Ne zato što su bezobrazna, nego zato što su drugačija od nas.

Nikada se nova generacija nije vraćala unazad i prilagođavala prethodnoj. Nije prirodno. Kada sam pričala sinu kako smo mi učili u osnovnoj školi, njemu je bilo toliko nepojmljivo da nije bilo kompjutera, da me je onako iskreno dečije upitao „Mama, kako si ti preživela školu?“ Meni je to bilo smešno, a onda sam shvatila koliko danas ima prednosti za njega.

Druga stvar koje se roditelji plaše jeste količina i kvalitet vremena koje dete provodi pred kompjuterom, ali zato su oni tu da uspostave pravila.

Od roditelja zavisi da li će dete #MojPrviRacunar koristiti samo za igrice ili će u njemu videti izvor beskrajnih mogućnosti za učenje, prikupljanje informacija, izradu zadataka, zanimljivih testova, učenje jezika… Iskoristite priliku da učite zajedno, zabavite se!

I da odgovorim na pitanje iz naslova kada je pravo vreme za prvi računar – onda kada vi prepoznate da vašem detetu nije više dovoljno to čime popunjava dnevne aktivnosti, kada mu knjige više nisu dovoljne kao izvor informacija, kada gaji posebna interesovanja prema novim tehnologijama, kada vam traži jer ima ideju šta bi moglo da radi na njemu, kada većina dece iz okruženja već ima računar, kada njegovi vršnjaci već zajedno rade na kompjuteru neki školski zadatak/projekat…

Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom Intel.

Dragana Aleksić, family coach