Podržavajuća i konstruktivna komunikacija

parents-talking-to-teens1.jpg

Koji god vaspitni model roditelji primenjuju, važno je da znaju da je komunikacija osnov u svakom, jer mi ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija nije samo izgovorena reč, već je to i pogled, grimasa, gestikulacija, uzdah, tišina, dodir…

Razlika u odnosu na pre dve, tri decenije je ta što sve više imamo osećaj da se vreme ubrzalo i da ništa ne možemo da stignemo da uradimo. Ustvari nam se povećao obim obaveza, a u želji da sve postignemo često ne obraćamo pažnju kako razgovaramo sa decom. Na žalost, danas se to svodi na razmenu informacija koje su na površini – šta si jeo, šta imaš za domaći, kad krećeš na trening?

Da bismo uspostavili most poverenja neophodno je da razgovor bude konstruktivan i podržavajući. To praktično znači da dete može da kaže roditeljima sve, pa i kada uradi nešto što nije uredu ili kada nešto ne uradi uopšte (domaći na primer), a da za to ne bude kažnjeno. Roditelji su tu da ga nauče, da mu pomognu i podrže. Kada pogreši i to kaže, roditelji treba da prihvate i poštuju iskrenost, da mu objasne zašto to što je uradilo nije dobro. Dete iz ovake konverzacije izlazi sa jednom pozitivnom emocijom, zna da može da se osloni na roditelje i zna šta nije prihvatljivo. Stvara se osećaj uzajamnog poverenja koje nijedna strana ne želi da naruši.

Nerazumevanje između roditelja i dece posledica je nedostatka uvida da sve počinje upravo od nas odraslih. Mi smo primer svojoj deci i ukoliko želimo da komunikacija bude uspešna mi treba da je prilagodimo njima. Ovde roditelji često negoduju jer misle da treba obrnuto, da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Činjenica je da više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća. Samo se zapitajte da li želite da strogoćom održavate svoj autoritet ili da razvijete dugoročan odnos poverenja.

Treniranje stogoće je kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja. Strah od gubitka kontrole i autoriteta navodi roditelje da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Često kritikuju dete, a ne pojašnjavaju koje je to njegovo ponašanje za njih neprihvatljivo i „lepe“ etikete koje su na nivou identiteta – smotan si, neuredan, lenj, trapav …, da bi pred drugima „opravdali“ neko detetovo ponašanje. Ovo kasnije može da preraste u negativna uverenja, odnosno lošu sliku koju dete ima o sebi, a nijednom roditelju to nije cilj.

Ako želimo da nas dete poštuje onda i mi njega treba da poštujemo, ako želimo da nas sluša i mi to isto treba da radimo. Dete nije robot koji bespogovorno radi ono što mu kažemo, to je „mali čovek“ koji ima osećanja i potrebe isto kao i „veliki čovek“. U Americi su rađena istraživanja koja su pokazala da prosečan roditelj uputi osam kritika na jednu pohvalu. Zapitajte se kako biste se vi osećali da neko koga volite najviše na svetu razgovara sa vama tako i nećete imati dilemu da li je to u redu ili ne.

Kada sam kreirala program „Umetnost komunikacije sa decom“ moj cilj je bio da roditelji, kao i svi oni koji se bave decom, na prvom mestu razumeju da malom promenom u načinu kako razgovaraju sa njima, mogu da naprave veliku razliku, veliki pomak. Komunikacija je divan alat kojim možemo da podstaknemo dete na neku aktivnost, da ga motivišemo, da mu razvijemo osećaj vrednosti i samopoštovanja.

Za mene je to prava umetnost. A za vas?

Dragana Aleksić, Family coach

Advertisements