Kažnjavanje se često poistovećuje sa “učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi, sa uspostavljanjem discipline i poslušnosti.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema nikakve garancije da to isto neće ponoviti sledeći put. Isti efekat ima i pretnja kaznom, jer odrasli pokušavaju da na brz način “koriguju” neko detetovo ponašanje, ali na duge staze to jednostavno ne funkcioniše.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često desi da dete ponovi istu stvar, teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. A, kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća uplašeno, posramljeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle kazna izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste šansa za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja – kako u sebe, tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne ili same kazne kao metode vaspitanja, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA dragana.familycoach@gmail.com. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razumemo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (zabrana detetu da postavlja pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), pretnje i uslovljavanje, uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg), fizičko kažnjavanje…

Prvi razlog je  strah od gubitka kontrole. Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju. 

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba “naučiti redu”. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje.

Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti. Razlog je što iz roditeljeve (burne) reakcije ono nije razumelo šta je problem i ne zna šta tačno treba da uradi umesto toga.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer “eto, na njegovo dete kazna ne deluje”, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu “dati bolju lekciju”. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, DA VAM, IAKO ŽELITE DA PROMENITE SVOJ PRISTUP, TO NE POLAZI ZA RUKOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI “EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. (KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE PROČITAJTE OVDE)

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća…

Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo ono što je na samom kraju  – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Tada izostane onaj “istraživački” deo – šta se stvarno desilo pa se dete zbog toga neprimereno ponaša, kako se oseća zbog toga i kako roditelj može da mu pomogne.

Ključno je usmeravanje kako sve dete može da odreaguje ili šta sve može drugo da uradi u toj situaciji.

Ako odrasli žele da dete zaista nauči šta treba ili ne treba da radi, na njima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio “problem” koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna.

Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i koji menja ceo tok naših zaključaka i reakcija.

Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto, dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog vaspitnog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), prvo uspostaviti dogovor i pravila, a zatim podsetiti dete na njih i ponuditi rešenje – Razumem da želiš još da se igraš. Dogovorili smo se da kada padne mrak to znači da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Sigurno neće biti dovoljno da se jednom primeni pozitivna komunikacija i da se odmah dobije rezultat.

Ponavljanje je majka učenja, a strpljenje veština koju roditelj treba da razvija i jača.

Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom “čitanja između redova”, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach