Hajde da razumemo zašto se ne razumemo!

красивая-светловолосая-девочка.jpg

„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“

Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo.

Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara imati ili odličan rezultat ili nikakav.

Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete. Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?

ŠTA TO PRAVI RAZLIKU?

Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije oblikuju, menjaju, izvrću… Svi ih imamo i svi su uredu, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih. Dakle, samo se razlikuju, a na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo. Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.

Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se eto tata bolje sluša i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno, i slično. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“, odnosno „pričaju istim jezikom“.

PRIJAVITE SE NA PREDAVANJE „TAJNE EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DECOM“ KOJE JE U BEOGRADU 4. APRILA NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA NA OVOM LINKU

KOJI SU POKAZATELJI (NE)RAZUMEVANJA?

Ako ste vi, na primer, osoba koja informacije bolje razume kada ih vidi, a vaše dete kada ih čuje, vi ćete verovatno pokazivati detetu šta treba da uradi govoreći „Vidi“, dok je njemu potrebnije da čuje i to kroz boju glasa, dinamiku, melodičnost. Ovoj deci je važnije kako nešto zvuči, tj. kako im govorite nego šta im govorite.

Takođe je važno i da primetite da li dete samo donosi odluku kada će nešto da uradi ili mu je potreban podsticaj. Ako, na primer, detetu koje je veoma samostalno kažete da uradi nešto može se desiti da naiđete na otpor i ljutnju što mu to govorite, jer je njegov unutrašnji filter za pokretanje na aktivnost veoma jak. Tako da, ako primetite da dete samo sređuje sobu, skuplja igračke ili uzima da radi zadatak, nepotrebno je da mu govorite da to uradi u određeno vreme, jer će ono samo odrediti pravi trenutak. Imajte poverenje u njega.

Sa druge strane ima dece čiji filteri „traže“ motivaciju spolja, pa iako znaju šta im je činiti to ne rade, jer im treba neko da ih pokrene.

Isto je i sa pohvalama. Neka deca fantastično reaguju na njih, dok druga ostaju ravnodušna. To je zato što je njihov filter „podešen“ suprotno, pa ćete više efekta imati kada im umesto pohvale kažete da će im nešto biti uskraćeno – „Ako ne uradiš domaći na vreme, nećemo stići da idemo u park.“

ŠTA MOŽETE DA URADITE?

Prvo obratite pažnju kako tata (ili bilo koja druga osoba koju dete sluša) priča, koje reči koristi, da li i koliko gestikulira i pokazuje, da li možda mazi dete dok mu govori… Sve su to pokazatelji koji su kanali i filteri aktivni. I onda vežbajte da i vi tako pričate. Ako vaše dete priča brzo i često govori „Vidi me…“, njegov kanal je vizuelni, pa mu treba više pokazivati, a manje govoriti.

Nekim mališanima je potrebno da ih držite za ruku ili da ih stavite u krilo kada im pričate ili se dogovarate šta ćete raditi. Upravo ova deca često nepravedno budu „proglašena“ za mamine ili tatine maze, ali ako znamo da je njihov kanal za primanje informacija upravo dodir, onda ova tvrdnja pada u vodu.

Zato, uvek pratite dete, primetite šta mu prija, kako na nešto reaguje i prilagodite svoje ponašanje i komunikaciju. Imaćete mnogo bolje rezultate, a to je prvi korak ka uspostavljanju uzajamnog poverenja.

Dragana Aleksić, Family coach

Advertisements