„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Slušaj, ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“

Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo.

Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara ili imati ili nemati rezultat.

Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete.

Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?

ŠTA TO PRAVI RAZLIKU?

Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje i razumevanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije menjaju, izvrću, pa i brišu! Svi ih imamo i svi su OK. Znači, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih, već se samo razlikuju od osobe do osobe. Na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo sagovorniku. Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.

Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se “eto tata bolje sluša” i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“, odnosno „pričaju istim jezikom“.

KOJI SU POKAZATELJI (NE)RAZUMEVANJA?

Ako ste vi, na primer, osoba koja informacije bolje razume kada ih vidi, a vaše dete kada ih čuje, vi ćete verovatno pokazivati detetu šta treba da uradi govoreći „Vidi“, dok je njemu potrebnije da čuje i to kroz boju glasa, dinamiku, melodičnost. Ovoj deci je važnije kako nešto zvuči, tj. kako im govorite nego šta im govorite.

Ili, ako ste vi osoba koja voli mnogo da objašnjava a vaše dete informacije prima kroz kanal emocija i unutrašnjeg dijaloga može vam se učiniti da vas ne sluša

ŠTA MOŽETE DA URADITE?

Prvo obratite pažnju kako tata (ili bilo koja druga osoba koju dete sluša) priča, koje reči koristi, da li i koliko gestikulira i pokazuje, da li možda mazi dete dok mu govori… Sve su to pokazatelji koji su kanali i filteri aktivni. I onda vežbajte da i vi tako pričate. Ako vaše dete priča brzo i često govori „Vidi me…“, njegov kanal je vizuelni, pa mu treba više pokazivati, a manje govoriti.

Nekim mališanima je potrebno da ih držite za ruku ili da ih stavite u krilo kada im pričate ili se dogovarate šta ćete raditi. Upravo ova deca često nepravedno budu „proglašena“ za mamine ili tatine maze, ali ako znamo da je njihov kanal za primanje informacija upravo dodir, onda ova tvrdnja pada u vodu.

Zato, uvek pratite dete, primetite šta mu prija, kako na nešto reaguje i prilagodite svoje ponašanje i komunikaciju. Imaćete mnogo bolje rezultate, a to je prvi korak ka uspostavljanju uzajamnog poverenja.

Dragana Aleksić, Family coach