NAČIN na koji razgovaramo sa decom, POSTAJE njihov MODEL komunikacije sa nama

 

parent-talking-to-his-kid

Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja, najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, promenite svoj način komunikacije.

Način na koji razgovaramo sa decom je način na koji ona razgovaraju sa nama, ili će uskoro početi. To je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO POČNETE DA KRITIKUJETE

Prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Koliko znam, nema istraživanja koja su sprovedena kod nas koja bi „pobrojala“ sve kritike, ali i ucene, pretnje, uslovljavanja koja se upućuju deci. Reći ćete – Ništa to nije strašno, pa i naši roditelji su tako… Slažem se, jesu.

Međutim, ako znamo da, pored toga što kritike loše utiču na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…),  pitanje je da li i dalje mislimo da nema „ničeg strašnog“ kada kritikujemo. Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto ne valja, da nije dovoljno dobro, ali to nije ni konstruktivno niti motivišuće.

Pored toga što kritika izaziva loš osećaj, često stid, bespomoćnost, tugu, ali i bes, kao i telesnu nelagodu, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer se podrazumeva da ako je iskritikovano, ono samo treba da zaključi šta i kako da uradi bolje.

Deca koja su često kritikovana odrastaju sa osećajem nepravde, nerazumevanja, i sklona su da isto tako kritikuju svoje roditelje i prebacuju im za razne propuste iz detinjstva.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

ZABORAVITE NA NEGACIJU

Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus stavlja uvek na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči pašćeš“, povezujete trčanje sa padanjem. „Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno nesvesno,  na to usmeravate načinom na koji izgovarate zahteve. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi – „Budi pažljiv kada trčiš; Stvari stavljaj u orman; Operi ruke kada uđeš u kuću; Ostavićemo uključenu lampu preko noći…“

Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da vam pređe u naviku, i neophodna je vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.

Koliko je ovaj način komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku i da možete da „uđete u detetove cipele“ i osetite kako na njega ovo utiče.

Kada je za dete sve „NE“, ono lako ulazi u frustraciju jer se oseća kao da su svuda oko njega zabrane. Ukoliko ne dođe do korekcije u komunikaciji, kako bude raslo njemu će ova rečca biti najlogičniji odgovor na sve.

ĆUTANJE (NI)JE ZLATO

Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je samo kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Mnogo je korisnije objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će dete moći samo da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa zato ćutite. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, loše emocije ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?

Ako se ovaj model „odomaći“, ono što se može očekivati je da dete počne da „kažnjava“ roditelje ćutanjem.

Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos. Naprotiv, još će ga više učvrstiti.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

 

Advertisements