U vaspitanju se roditelji često susreću sa krajnostima, kao da postoje samo dve mogućnosti, a ne čitav spektar opcija.

Prilikom izbora ili kreiranja vaspitnog modela, roditelji, između ostalog, treba da uzmu u obzir tip ličnosti deteta, njegov senzibilitet, ali i svoj lični, kao i stavove, vrednosti, uverenja i ideju o roditeljstvu kao ulozi…

Već smo se složili sa tim da je roditeljska uloga jedna od najodgovornijih, a da je najveći paradoks što nas za nju niko ne priprema unapred. Dodatni teret je i što se ni na decu ni na roditelje ne mogu primenjivati univerzalni modeli vaspitanja, jer se svi mi razlikujemo.

PA, KAKO ONDA BITI USPEŠAN U OVOJ ULOZI?

Ako roditeljstvo (ali i odrastanje) posmatramo kao proces, onda treba da prihvatimo ideju da se ono zapravo stalno menja, unapređuje… Svakog dana nešto novo naučimo i, u zavisnosti od rezultata, to nastavimo da primenjujemo ili od toga odustajemo i tražimo neko drugo rešenje. Ipak, da ovaj proces ne bi postao haotičan i zbunjujuć i za dete i za nas, treba da postoje okviri u kojima ćemo se kretati.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U USAGLAŠAVANJU SA RODITELJSKOM ULOGOM, ILI IMATE OSEĆAJ DA VAS NEŠTO IZNUTRA OMETA, ILI SE TEŠKO ODUPIRETE SPOLJAŠNJIM PRITISCIMA, BILO BI KORISNO DA OTKRIJETE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE ILI UVERENJA. DA SAZNATE VIŠE O TOME KLIKNITE OVDE.

PRVI OKVIR JE DA VI SAMI ZNATE KAKAV RODITELJ ŽELITE DA BUDETE.

Da li se oslanjate na sebe i svoj unutrašnji osećaj ili vam je važno šta drugi misle? Da li želite da gradite odnos poverenja ili želite da vas dete neprikosnoveno sluša? Unutrašnja usaglašenost vam daje zeleno svetlo da se krećete u željenom pravcu.

Šta to u stvari znači?

Ako ste roditelj koji prati svoje dete i znate njegov senzibilitet, ako znate kako ono reaguje u nekim situacijama i ako tada umete da ga podržite i pomognete mu, vi ste tada usaglašeni sa sobom, ali i sa detetom. Ako biste u toj istoj situaciji postupli drugačije zbog pritiska spolja – tačnije zbog mišljenja i komentara drugih ljudi, vi biste se na kraju osećali loše jer ste uradili suprotno od onog što iznutra osećate da je u redu.

Na žalost, ovo se često dešava, bilo da je roditelj blag, bilo da je strog – uvek će se naći neko ko će dati suprotno mišljenje i poljuljati roditeljsku odluku. Razlozi za to su brojni i odolevanje spoljnom pritisku može da bude toliko teško da je roditeljima potrebna podrška u vidu konsultacije, koučinga, ili čak i dubljeg rada – otkrivanja emotivnih blokada ili ograničavajućih uverenja koja stoje na putu usaglašavanja sa roditeljskom ulogom. Na ovaj način, kroz lični rast i razvoj, uče da se oslone na svoj roditeljski instinkt, jačaju samopouzdanje i tako grade kvalitetatan odnos sa detetom.

DRUGI OKVIR JE DA ZAISTA VIDITE KAKVO JE VAŠE DETE I PODRŽITE GA.

Ako je stidljivo nemojte ga „gurati“ u prve redove na priredbama ili nekim drugim aktivnostima sa idejom da se istakne i „pobedi“ ovu osobinu.

Ako je tiho, voli da crta i provodi vreme u tišini, nemojte ga upisivati na timske sportove sa idejom da se socijalizuje.

Ako je pak glasno, voli pažnju, ima izražen takmičarski duh nemojte ga  umirivati i upisivati na solo pevanje ili kreativno crtanje sa idejom da “smiri pundravce”, jer njemu treba izazov i kretanje!

Ako mu je važan red i voli unapred da zna gde ćete ići i šta ćete raditi, nemojte mu ubacivati elemente „iznenađenja“ i promene plana bez najave.

Zašto je sve ovo važno?

Detetu je potrebno da ga prihvatite baš takvo kakvo jeste i da ga u tome podržite bez obzira kakvu vi ideju imate da ono treba da bude. To mu daje osećaj sigurnosti. Vi možete i treba da ga usmeravate, a ne da ga menjate. Jer ako ga menjate, to za njega može da znači da nije dovoljno dobro takvo kakvo je. A to nije uverenje sa kojim želimo da dete ide kroz život.

TREĆI OKVIR SU PRAVILA.

Ona treba da budu jasna, razumljiva, a roditelji dosledni u njihovom sprovođenju. Da bi se u tome uspelo nemojte uvoditi 68 različitih pravila, već 2-3. Glavni razlog za to je – ako ih imate previše i sami ćete zaboraviti šta ste sve uveli kao pravilo, samim tim nećete uspeti da budete dosledni i upašćete u zamku „danas važi, sutra ne…“

Pravila treba da su u skladu sa uzrastom deteta, a poštovanje istih ćete osigurati tako što ćete ih se i sami pridržavati. Jer, deca uče posmatranjem i oponašanjem, tako da nije dovoljno da nešto samo kažete već i da to radite.

I važna napomena – pravila nisu kazne! Pravilo je nešto do čega ste došli dogovorom ili pregovaranjem sa detetom, a ako je ono još uvek malo za to onda je vaša odluka u nekoj situaciji pravilo. Obavestite dete o toj odluci i postupite tako.

Na primer, ako se natežete već 20 minuta da dete krene iz igraonice ili parka i to ne daje nikakav rezultat, obavestite dete – Sada ću te uzeti u ruke i krenućemo kući. Očekujte da se pobuni, da burno reaguje, to je normalno, ali ostanite dosledni i ne upuštajte se u duga objašnjavanja. Kratko recite – Razumem da se ljutiš, možeš biti ljut. Ja sam donela odluku da je vreme da se krene kući. Što je dete mlađe, to će biti veći izazov za vas da ostanete i smireni i dosledni kada pruža otpor, ali vremenom će mu upravo vaša doslednost dati osećaj sigurnosti, jer neće imati nikakvu dilemu oko pravila.

Dakle, odgovor na pitanje iz naslova je u vama – kada preispitate ova tri okvira. I, uvek verujte sebi i osećaju koji imate u vezi sa ovom temom. On vas nikada neće prevariti.

Dragana Aleksić, family coach