Gde beše ono dugme za motivaciju?

bigstock-Super-Hero-Kid-91279805.jpg

Bilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas, a i druge, pokretalo da nešto uradimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve! Dugmenceta nema, ali ima nečeg drugog!

Za roditelje tema motivacije uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim…

A, iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“, niti daju željeno ponašanje deteta.

I, zato, pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces funkcioniše iz ugla pozitivne komunikacije.

Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu. Ipak, postoji tajna veza za sve, a to su reči – i one izgovorene, ali i one koje ne kažemo! Pravilno poređane i u pravom trenutku izrečene mogu zaista da naprave čudo.

Hajde prvo da saznamo zašto nas motivišu različite stvari.

Sve informacije koje dolaze do nas prolaze kroz razne misaone filtere, a ogroman broj njih i ne stigne do našeg svesnog dela mozga (jednostavno su nam višak). Ti filteri oblikuju informacije koje su važne za nas, i ujedno ih prilagođavaju tako da nam one postaju razumljive. Svi imamo te filtere, ali nisu svi podjednako aktivni kod svake osobe, pa se zato dešava da istu informaciju potpuno drugačije razumemo i doživimo nego drugi ljudi. I to je sasvim u redu.

Kada je motivacija u pitanju postoji nekoliko filtera koji utiču na to da li će nas nešto pokrenuti ili ne.

Jedan od ključnih je da li nekoga motiviše ideja da će nešto dobiti ili da će bez nečeg ostati. Primetili ste možda da ne reaguju svi isto na pohvalu (čak ni deca iz iste porodice), da nekako ostanu ravnodušni, ali ako im se kaže da će nešto za njih imati „posledicu“, oni se pokrenu i odrade to što treba. To znači da je jedan od filtera za motivaciju „podešen“ da primeti bez čega će osoba ostati, za šta će biti uskraćena ako nešto ne uradi. Ovde je cilj formulisati rečenicu tako da se „pogodi“ filter motivacije, a ne da zaista nešto damo ili uskratimo.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

Kako da znamo šta motiviše dete? 

Jednostavno pratite i testirajte. To će vam biti najbolji pokazatelji. Imajte u vidu da je potrebno vreme da uvežbate ovakav način govora. Kada uvidite koliko ćete se bolje razumeti sa detetom,  verujem da ćete biti motivisani da nastavite.

Dakle, želite da dete stavi igračke na mesto, i rekli ste mu to – Stavi igračke na mesto,- ali se ništa ne dešava.

Probajte – Kada vratiš igračke na mesto imaćemo više vremena za park (čitanje, crtać…).

Ako se ništa ne desi, drugi put recite – Kada odugovlačiš sa sklanjanjem igračaka nemamo vremena za park (čitanje, crtać…).

Isto je i sa domaćim ili spremanjem za odlazak u krevet:

1a. Kada uradiš domaći čim dođeš iz škole, imaš dovoljno slobodnog vremena za tvoje aktivnosti (ovde možete što konkretnije da nabrojite).

2a. Možete i da „obogatite“ rečenicu – Primetila si i sama da kada uradiš…. imaš više

3a. Kada se spremiš na vreme za krevet imaš više vremena da čitaš knjigu…

1b. Kada kasno počneš sa domaćim ostaje ti baš malo slobodnog vremena…

2b. Verujem da si primetila da nemaš vremena za igru kada kasno počneš da radiš domaći…

3b. Kada odlažeš odlazak na spavanje nemamo vremena za knjigu, maženje, razgovor…

Dakle, cilj je da dete primeti da će nešto imati kada to uradi ili da neće ako odugovlači.

Šta dobijamo ovim pristupom?

Na ovaj način mi pomažemo detetu da poveže šta neka radnja ima za posledicu, odnosno da razume da od toga što radi ili ne radi nečeg ima ili nema. Navodimo ga na razmišljanje i procenjivanje. Sa druge strane, roditelji imaju veliki benefit jer ne gube nepotrebno energiju oko „ubeđivanja“ i „teranja“ deteta da nešto uradi, jer sad znaju da je razlog samo u nerazumevanju zahteva, a ne da je dete neposlušno. Ovim posebno oblikovanim rečenicama oni mu zapravo ukazuju poverenje da to nešto može samo da uradi, a usmeravanjem da od njegove odluke zavisi da li dobija ili gubi nešto, razvijaju mu osećaj lične odgovornosti.

Šta sigurno treba da izbegavamo ako želimo da motivišemo decu?

Svaka kritika, pretnja, kazna su u pozitivnoj komunikaciji višak, jer ne daju dugoročne rezultate. Kada kritikujemo dete mi ga zapravo usmeravamo da „vidi“ svoju grešku ili propust, i tako mu „gasimo“ onu prirodnu radoznalost, slobodu i želju za istraživanjem, otkrivanjem raznih načina da se nešto uradi i „ulivamo“ strah od greške. Takvi mališani često kasnije odbijaju da bilo šta rade, jer se plaše greške i roditeljskog neodobravanja, što je veliki teret za mala pleća. Kod dece kod koje se podstiče radoznalost, razvija se osećaj postignuća i samopouzdanja, a samim tim i motivacija i želja da i sledeći put nešto urade.

A to nam i jeste cilj!

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements