Fraza koja roditeljima štedi vreme, čuva živce i ujedno jača odnos sa detetom

Da, ona zaista postoji 🙂

Kada detetu bezbroj puta u toku dana kažemo „ne, nemoj, nemoj tako, ne diraj to, ne guraj drugaricu, nemoj da se otimaš sa bratom, nemoj da bacaš igračke, ne pentraj se pašćeš…“, ovo je podjednako frustrirajuće i za nas roditelje i za dete.

Ali, ono što je pre svega nekorisno pa i štetno je što na ovaj način mi sputavamo njegovu prirodnu potrebu za kretanjem, istraživanjem, učenjem. Naravno, kada su situacije u kojima je na bilo koji način ugrožena detetova bezbednost i/ili zdravlje, tada nema oklevanja, pregovaranja, ubeđivanja sa njim, već je neophodna naša brza reakcija koja će ga zaštititi.

Imajte u vidu da fraze „rade“ samo ako postoji dobar odnos, a pre svega poverenje, na relaciji roditelj – dete. Uloga fraza nije da čim ih izgovorimo odmah dobijemo rezultat, nijedna fraza nema tu moć. Takođe, to što ih koristimo u komunikaciji, ne znači da ćemo prestati da pomažemo detetu da nešto započne ili završi, niti da ćemo preneti na njega očekivanja i odgovornost da nešto uradi ili ne uradi samo zato što smo mi to drugačije formulisali. Fraze su samo još jedan alat koji nam pomaže da gradimo i jačamo odnos sa detetom.

Generalno, fraze koristimo u onim situacijama koje imaju veze sa korigovanjem nekog detetovog ponašanja i usmeravanjem ka cilju – ka nečemu što želimo da dete nauči, savlada ili usvoji kao pravilo i dogovor.

Fraze najveću primenu imaju kod:

rutinskih radnji (sklanjanje igračaka, priprema za kupanje, spavanje, obrok, oblačenje…);

iniciranja promene nekog ponašanja koje dete uporno ponavlja iako ste mu objasnili da to ne treba da radi, pa čak iako i ono samo ponovi za vama da neće to uraditi – trči u prodavnici, dira sve što vidi, prolazi kroz bare (u patikama, a „zna“ da može samo kada je u čizmicama), gura drugare (ovo je uglavnom „poziv na igru“, a ne želja da ih povredi). Ovo se dešava u uzrastu kada dete, tačnije njegov mozak još uvek nema dovoljno kapaciteta da se u nekoj radnji / pokretu zaustavi iako je zahtev čulo – nije razvilo samokontrolu (o ovome sam detaljno pisala u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“);

ohrabrivanja da dete istraje do kraja u onim radnjama koje su za njega frustrirajuće ili ako generalno brzo i lako odustaje jer nije razvilo fokus i upornost (pročitajte šta sve utiče na ove sposobnosti OVDE).

Fraze su dragocene i roditeljima jer se pored detetove perspektive menja i njihova. Jednom kada naučite da „mislite kroz fraze“, biće vam mnogo lakše da predupredite neke situacije i to samo pomoću reči.

Fenomenalno, zar ne?

Dakle, fraza koja će vam pomoći da detetu ređe govorite „ne, nemoj“ glasi:

Pokaži mi kako ćeš… / Is(pričaj) / reci mi kako ćeš…

Pokaži mi kako ćeš zaobići baru / Pokaži mi sa koje strane ćeš je zaobići.

Reci mi zašto ne idemo u bare kada imamo patike.

Pokaži mi koje ćeš igračke prvo skloniti u kutiju. A koje ćeš na kraju?

Pokaži mi koje igračke ćeš ti skloniti, a koje da sklonim ja.

Reci mi kako ćeš Jovani tražiti igračku.

Ispričaj mi kako ćeš se obući za vrtić/školu/igraonicu. Kojim redom ćeš se oblačiti – šta ćeš prvo, a onda, a posle…? (možete da pripremite stvari da ih dete vidi i da pokazuje i priča)

Pokaži mi kako ćeš staviti pastu na četkicu i kako ćeš trljati zubiće.

Reci mi kako ćeš kazati Milošu da želiš da se igrate. (Miloše, hajde da se igramo!)

Ispričaj mi šta sve uradimo kada dođemo kući. (skinemo patike, operemo ruke, užinamo, igramo se)

Pričaj mi kako ćemo se spremati za spavanje, reci mi šta sve treba da uradimo pre nego što odemo u krevet (kupamo se, peremo zube, oblačimo, čitamo priču, gasimo svetlo, spavamo).

Hajde ispričaj mi kako planiraš da se popneš na ovo drvo. Gde ćeš prvo da staneš, aha tu, a za koju granu ćeš se onda uhvatiti? Pokaži mi kako ćeš to pažljivo uraditi da budeš bezbedna. Reci mi kako ćeš se spustiti kada dođeš do ove grane.

Da biste počeli da koristite ovu frazu, pre toga je neophodno da detetu kažete šta se sve radi kod rutinskih radnji, koje ponašanje je prihvatljivo, željeno, u odnosu na ono koje mu branite.

Na primer, umesto „Nemoj da mi bežiš kada znaš da treba da se kupaš!“, recite: Ispričaj mi šta sve radimo kada se kupamo (idemo u kupatilo, skinemo se, pustimo vodu, pravimo penu, brišemo se, idemo u sobu i oblačimo se).

Ako imate dogovor da se kroz bare ide samo u gumenim čizmama, onda pre izlaska recite: Napolju ima puno bara, a ti imaš patike. Pokaži mi kako ćeš zaobići bare da bi ti patike ostale suve.

Ili, dete često gura drugare jer želi da izazove reakciju i pokrene neku igru (jurenje na primer). Umesto onog klasičnog „Nemoj, to nije lepo, sto puta sam ti rekla!“, ovog puta ga preusmerite kako još može da ih pozove na igru: „Možeš da kažeš Milošu – Hajde da se jurimo! Juri ti mene, pa ću ja tebe“. Nakon toga, pred spavanje ili u nekoj opuštenoj igri predložite detetu – „Ispričaj mi kako ćeš sutra reći Milošu da želiš da se jurite.“

Koji je cilj ove fraze?

Na ovaj način vi pomažete detetu (tj. njegovom mozgu) da unapred kreira iskustvo neke radnje sa određenim redosledom i/ili sa željenim ponašanjem tako što pokazuje i priča o tome. Dete je aktivno uključeno u proces i sve vreme u kontaktu sa vama – pokazuje vam i priča – stvara doživljaj kako će se neka buduća situacija odvijati, što je mnooogoo bolje nego kada je bezbroj puta opomenuto i sputano, izloženo našoj ljutnji i reakcijama.

Deca zaista nemaju ideju kako da nešto urade na drugačiji način i potrebno im je naše vođstvo i pomoć. Braniti im nešto, a ne dati nikakvu drugu opciju kako da to urade, za njih je zbunjujuće.

I na kraju važna napomena. Za početak ovu frazu koristite za onu situaciju koja je za vas najizazovnija i za koju vam se već razvila uslovna reakcija da odmah kažete „nemoj!“, jer ćete tu videti najveću promenu kod deteta. Obratite pažnju i kako se menja vaša energija, kako vremenom postajete opušteniji kada imate ovakav pristup. Nakon određenog broja ponavljanja (što je dete mlađe, računajte da treba više ponavljanja i vremena), biće dovoljno da podsetite dete – Sećaš se šta smo se dogovorili, šta treba da radimo?

Preporuka je i da postepeno uvodite frazu, a ne da je odmah za sve primenjujete jer rizikujete da dete „ogugla“ i da vas više “ne čuje”. Ovo se uglavnom desi jer roditelji odmah žele da reše sve situacije. Ali to nije put ka razumevanju deteta, saradnji i jačanju odnosa, već je put ka preteranoj kontroli.

Setite se – manje je više 🙂