Roditelji igre i igranje sa detetom neretko doživljavaju kao nešto što obavezno mora da bude strukturirano, jasno određenih pravila, za šta treba odvojiti puno vremena, nešto iz čega dete nužno mora nešto da nauči ili da razvija maštu, krupnu i finu motoriku, opažanje, dakle – nešto što zahteva mnogo angažovanja sa njihove strane. I, umesto da igra bude zabava, ona postaje kao neka velika preozbiljna obaveza! Iz te ozbiljnosti nastale su brojne zablude koje roditelje čine opterećenim strahom od greške, umesto da budu opušteni u igri.

Hajde da razrešimo tri najčešće zablude u vezi igranja.

1. Dete je tražilo neku igračku i sada MORA da se igra njom!

Ne, ne mora, jer za dete igranje nije moranje, već potreba, želja, uživanje, istraživanje, učenje iz ličnog iskustva… Ne insistirajte da se igra igračkama kojima ne želi samo zato što ih je dobilo na poklon, zato što su bile skupe ili zato što ih je uporno tražilo da mu ih kupite. Dete NIJE bezobrazno zato što se sada ne igra time što je tražilo.

Neki od razloga mogu biti: možda je precenilo igračku – očekivalo je nešto sasvim drugo od nje; samo je htelo da vidi kako ona radi; svidela mu se igračka ali nije razvojno spremno za nju i zato mu nije zanimljiva; upornim traženjem igračke u stvari je tražilo nešto sasvim drugo – možda pažnju roditelja… Koji god da je razlog, verujte igraće se za koju nedelju ili mesec kada sazri ili kada dobije ideju šta da radi sa njom…

Dete ima pravo da želi nešto, ali roditelji NISU u obavezi da to po svaku cenu ispune. Dakle, oni sami treba da procene i da donesu konačnu odluku. Manja je šteta ne kupiti detetu igračku koja je možda u tom trenutku za roditelje preskupa ili procenjuju da mu ne treba još jedna u nizu, nego je kupiti i onda terati dete da se igra njom ili mu prebacivati što se ne igra.

Važna napomena: jedan od najčešćih razloga zbog kojeg roditelji pokleknu i kupe detetu to što uporno traži je njihova trenutna nemogućnost da se nose sa detetovom frustracijom. Upravo zbog manjka kapaciteta da roditelji izdrže trenutke kada dete prolazi kroz frustraciju i burno ispoljavanje emocija, jeste razlog zbog kog je preporuka da odrasli prvo treba da rade na sebi, a zatim na odnosu sa detetom.

2. Dete neće da se igra onako KAKO TREBA da se igra određenom igračkom.

Na detetu je da odluči kako će se igrati nekom igračkom i to uopšte ne mora da bude na način na koji odrasli misle da dete treba da se igra ili na način za koji je igračka osmišljena. Igra je za decu pre svega istraživanje, uživanje, i ne treba da bude opterećena očekivanjima odraslih da se ona igraju na određen i „propisan“ način. Igrajući se na svoj način dete razvija kreativnost. Ukoliko se roditelj meša u igru, ispravlja način na koji se dete igra, ljuti se na njega, oduzima mu igračku… narušiće detetovo samopouzdanje i uticati na želju za samostalnom nesputanom igrom.

3. Dete MORA da se igra SAMO, a ne da traži da ga mi zabavljamo.

Ne, ne mora – nekada će se igrati samo, a nekada će tražiti od vas da se pridružite ili da gledate kako se igra. Neka deca se duže igraju sama, neka kraće, a to pre svega zavisi od uzrasta, detetovih trenutnih interesovanja i potreba, temperamenta, mašte, razvojnog perioda, ali i trenutnog emotivnog i energetskog statusa. Takođe, i prethodna iskustva imaju veliki uticaj na to da li će se dete igrati samo ili će tražiti da roditelj pokrene igru. To se dešava ukoliko roditelj često kritikuje i ispravlja dete u igranju (pročitajte ponovo zabludu pod brojem 2), „popravlja“ to što je dete napravilo, prekida ga u igri. Ono će se tada povući i prepustiti vođstvo roditelju. A zapravo treba da je obrnuto – roditelj prati detetovo vođstvo u igri. Još jedna bitna stvar kada je u pitanju samostalna igra je – da li je ovo potreba i želja roditelja ili detetova? Ako roditelj insistira, zahteva, tera dete da se samo igra, onda ne možemo govoriti da će ono zaista želeti da se igra samo i samostalno. Ovakvim pristupom narušava se detetovo samopouzdanje i ono se povlači – oseća se nesigurno u igri i ne želi da se igra samo (čitajte – ne želi da „pogreši“ i da bude izloženo kritici). I zato ne terajte dete da se igra samo kada ono to ne želi i ne ljutite se kada vas zove da se igrate zajedno. Nemojte mu govoriti da je lenjo što se ne igra ili što traži da se igrate sa njim. Setite se da je nekada dovoljno da samo budete tu, pored deteta, i da posmatrate.

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Živimo u zaista izvanredno doba, kada nam je zahvaljujući internetu skoro sve dostupno, pa tako i bezbroj igara za sve uzraste dece i za razna interesovanja – što opisanih slikama, što u video formi. Možete naći sve od stimulisanja razvoja do naučnih eksperimenata, od igara na otvorenom, za istraživanje i povezivanje sa prirodom, do kreativnih za crtanje, pa i kuvanje. Dakle, mnogo toga zanimljivog, zabavnog i praktičnog. Međutim, kada sam počela da stvaram knjigu „200 igara za decu i roditelje“, imala sam na umu nešto sasvim drugo, nešto što se u mojoj praksi pokazalo kao neophodno za kvalitetan odnos roditelja i dece – a to su igre za povezivanje i jačanje bliskog odnosa.

Drugi razlog su česta pitanja i dileme roditelja koji kažu – „Ja ne umem da se igram, ne znam kako, ne znam šta treba da radim, da li je to dobro, ispravno, šta ako pogrešim…“ Na predlog da se sete čega su oni voleli da se igraju kada su bili deca, kažu da nemaju sećanje na taj period i da je njima igranje sa detetom napor, nekima i „mučenje“ jer ne znaju šta treba da rade.

Treći razlog je, u današnje vreme veoma realan i sve više prisutan – nedostatak vremena, ali i strpljenja.

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Informacije o e-knjizi i poručivanju možete pronaći OVDE.