Kada je metoda Emotivni detoks u pitanju, zanimljivo je da su neke podsvesne blokade koje sam pronašla kod ljudi sa kojima sam radila, nastale iz dobre namere osoba iz bliskog okruženja.

Ovo samo potvrđuje ono što često napominjem kada radim ovu metodu – sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

Što smo bili mlađi u trenutku kada smo prolazili kroz neki izazov, to su veće šanse da se stvorio emotivni čep. Što nam se neka situacija više puta ponavljala to je veća mogućnost da se stvori nekoristan obrazac ponašanja, a što su upečatljivije (i verbalne i neverbalne) poruke bile od osoba iz najbližeg okruženja to je pretpostavka da se stvorilo duboko podsvesno negativno uverenje – veća.

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

SLON ILI MEDA?

„Previše vremena gubim na dvoumljenje, i to oko najbanalnijih stvari. Da li da kupim ovaj ili onaj hleb, šta da spremam danas za ručak, a o kupovini garderobe da ne pričam! U pitanju su desetine minuta, a nekada i sati. Nekada se potpuno zablokiram kada treba da odlučim nešto tako jednostavno. Postajem očajna i plašim se da to ne počne da mi se dešava na poslu. Tamo ljudi od mene očekuju da budem brza i efikasna.“

Emotivnim detoksom sam otkrila da se iza ovog ponašanja nalazi preveliki osećaj odgovornosti, potreba za kontrolom i strah od greške. Kroz dalji proces klijentkinja se setila situacije iz svog detinjstva – kada je imala četiri godine mama je kupila za nju i njenu sestru od ujaka novogodišnje poklone. Dala joj je da izabere igračku koju želi – plišanog slona ili medu, a drugu će upakovati i pokloniti sestri. Napomenula joj je da kada izabere, nema predomišljanja.

Iako je mamina namera bila dobra – dala joj je da bira, za četvorogodišnju devojčicu je ta odluka bila teška, jer se plašila da će se, kada izabere jednu igračku, predomisliti, ali tada će već biti kasno da traži drugu. Klijentkinja se tokom procesa živo sećala ovog događaja, čak je u detalje opisala obe igračke, kao i da se mnogo mučila da donese „pravu odluku“, tačnije – da slučajno ne pogreši.

Ovaj događaj je vremenom zaboravila, a osećaj koji ga je pratio je postao emotivna blokada u njenoj podsvesti. Kada se pojavio okidač (veliki stres na poslu), pokrenula su se „emotivna sećanja“, koja su je zapravo ponovo dovodila u situaciju da bira i da „pazi da ne pogreši“. I svaki put kada se suočila sa mogućnošću izbora i donošenjem odluke, osećala se kao da opet ima četiri godine.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU, NOVOM SADU ILI ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

SAKUPLJAČ ZNANJA

„Iako sam završio arhitekturu pre sedam godina, ja i dalje nešto učim, stalno tražim neke nove stvari da se još više usavršim, istražujem svaki novi program, ali nigde ne radim.

Moje kolege uveliko rade, imaju velike projekte iza sebe, a ja čitam i upijam sve novo što se pojavi, ili gledam klipove na youtube. Satima mogu da pričam o tome, ali nemam utisak da sam spreman da sve to i primenim, jer uvek ima nešto novo, a meni kao da nikad nije dovoljno. Sad mi je već jasno da iako imam više formalnog znanja od mojih kolega, to u poslovnom svetu nema vrednost kao njihovo iskustvo…“

Blokada kod ovog klijenta je nastala u osnovnoj školi i to kao posledica „ležernosti“ njegovih roditelja za njegovo učenje i uspeh. Posle je to preformulisao da ga, za razliku od njegovih drugova, roditelji nisu „gnjavili“ i pritiskali da uči, već su bili vrlo opušteni. On je to doživeo kao da nikada nisu imali nikakva očekivanja od njega.

Ono što smo otkrili kod njega je uverenje – Ja sam glup – što je veliki paradoks za osobu sa visokim obrazovanjem. Međutim, mi ne donosimo odluku koje podsvesno negativno uverenje će se kod nas kreirati na osnovu toga kako doživljavamo poruke iz okruženja.

Njegovo sećanje na ovaj period je osećanje da roditelji ne brinu o njemu, jer im je svejedno kakve ocene i uspeh ima, i zbog toga se uvek osećao manje vrednim od svojih drugova. Upravo ovo uverenje ga je „teralo“ da se stalno usavršava (da uči i da bude bolji), ali to nikada nije bilo dovoljno da pređe na sledeći korak, a to je konkretna akcija, tj. posao.

Kada je sa roditeljima podelio iskustvo sa “Emotivnog detoksa”, oni su bili vrlo iznenađeni i rekli da nisu želeli da budu strogi roditelji kao što su bili njihovi, već da mu daju slobodu i da im je bilo najvažnije da je on srećan.

Sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

VIKENDI – OKIDAČI

„Jedva čekam vikend da uživam sa porodicom, da se opustim sa decom i mužem, ali kako se probudim u subotu tako osetim tenziju – prvo u stomaku, a onda postajem nervozna i na kraju me zaboli glava. U početku sam se trudila da sve to ignorišem, da se smejem iako mi celo telo treperi od nelagode, međutim ne mogu da sakrijem od dece kako se osećam, jer me saleću pitanjima – Mama, šta ti je, što si ljuta? – Jednostavno osećaju da nešto nije u redu…“

U toku rada sa ovom klijentkinjom pronašla sam emotivnu blokadu iz druge godine života, u vezi sa babom i dedom. Iz iskustva znam da su šanse da se klijent seti nečeg konkretnog iz tako ranog detinjstva male, ali uvek pitam da li zna da li je bio možda neki veliki događaj tada.

– Nije bilo ništa veliko, nego su me roditelji od druge godine svakog vikenda ostavljali kod babe i dede, jer su oni tada radili dodatni posao, bile su one devedesete kada su se svi snalazili kako su znali.

Meni kao kouču je ova informacija bila sasvim dovoljna da znam da je ovoj mladoj mami svaki vikend postao „podsetnik“ (okidač) na ono što je kao dvogodišnjakinja proživljavala iz nedelje u nedelju – nedostajanje roditelja, uznemirenost, strah, osećaj odbačenosti, nesigurnost. Jasno je da i iza ove situacije stoji dobra namera roditelja koji su svoje dete ostavljali osobama u koje su imali poverenje i išli da zarade da svima bude bolje.

DRUGI DEO O EMOTIVNIM BLOKADAMA KOJE SU NASTALE IZ DOBRE NAMERE PROČITAJTE OVDE.

Iz ovih primera, jasno je da mi racionalnim razmišljanjem ne možemo da rešimo ono što je na emotivnom nivou, odnosno ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, kao ni da utičemo da li će nam to postati blokada koja će uticati na naš život ili neke njegove segmente.

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o sigurnim znacima koji ukazuju da roditelji imaju blokade OVDE.

Dragana Aleksić, family coach