Zašto je dečji bes za roditelje stres i šta može da vam pomogne?

160608_FAM_RAMO_tantrum_illo_a.jpg.CROP.promo-xlarge2.png

Možda vam se desilo da vaše dete (od dve, tri, četiri godine) odjednom počne da ispoljava bes na javnom mestu ili kod kuće, da se bacaka, udara, plače, vrišti…

Ono što možda ne znate je, da je ovoj burnoj reakciji, prethodilo mnogo toga, samo na to niste obratili pažnju.

Koji su to signali koji upućuju da će dete obuzeti bes i kako to možemo da sprečimo ili bar ublažimo? I, što je još važnije, kako da mi ostanemo mirni u toj situaciji?

Prva i najvažnija stvar, kada je u pitanju stanje besa kod dece, je da se razume da to nema nikakve veze sa „nevaljalim“ ponašanjem, bezobrazlukom, inatom, manipulacijom. Dete od dve, tri, četiri godine jednostavno nema nikakvu svesnu ideju da se koristi besom da bi nešto dobilo. Uglavnom roditelji upravo to rade, daju mu nešto da bi zaustavili stanje besa u koje je dete ušlo, ali to nije rešenje za ovu situaciju.

U ovom malom uzrastu ispoljavanje besa je za dete samo reakcija i jedini način da se oslobodi emocije koja ga je preplavila u tom trenutku, i koju niti može da prepozna, niti da je opiše, već je samo oseća kao nelagodu u celom telu. I zato, dečji bes nemojte da doživljavate lično, jer on zaista nema nikakve veze sa vama, što ćete i videti u nastavku priče.

Emocija besa nastaje iz osećaja bespomoćnosti.

Prvi razlog je fiziološki – dete je umorno, gladno, pretoplo mu je, nešto ga boli, mora da obavi nuždu… ali to ne ume da kaže jer je suviše malo. Tada počinje da se vrpolji, nekome se promeni boja kože i to najčešće lica, a neko dete počne da kenjka. Ukoliko roditelju promaknu ovi signali, dete se oseća još bespomoćnije – ono ne ume i ne može samo da se raskomoti kada mu je vruće, ne ume da kaže da mu se spava već postaje razdražljivo, nervozno trlja oči, zajapuri se u licu…

Drugi razlog je prevelika stimulisanost čula – gužva, buka, stalno „nutkanje“ nečim (od hrane do igračaka), zahtevi da dete nešto ispriča, česta smena aktivnosti…

U oba slučaja, u detetovom mozgu se zbog osećaja bespomoćnosti  „pali lampica“ za uzbunu – signal za „bori se ili beži“ reakciju, odnosno kreće lučenje adrenalina i kortizola – hormona stresa. Dete ovaj „udar“ stresa oseća telesno i tada dolazi do burne reakcije – bacakanja, udaranja rukama, nogama, pa i glavom, vriske i plača.

Roditelje ova reakcija uglavnom iznenadi, šokira, a nakon tog prvog talasa iznenađenja kod njih usledi osećaj bespomoćnosti pred ponašanjem deteta i, pogađate, sada kod roditelja počinje lučenje hormona stresa i ulazak u stanje besa. Sada su i roditelj i dete u stresu i besu, a pritisak okruženja – pogledi drugih ljudi, komentari, predlozi kako bi oni to „rešili“ – roditelja dovode u nezavidnu situaciju i njegov osećaj bespomoćnosti rezultira neadekvatnom reakcijom. On pokušava pričom, objašnjavanjem, zatim  vikom, pretnjom,  ljutnjom… da smiri dete, ali ono je još razdraženije! Bes kulminira kod oboje!

Preporuke za preventivu i izlaz iz ove situacije.

  1. Pratite ponašanje deteta i njegovo okruženje. Ukoliko primetite prve naznake da je dete prenadraženo, odreagujte! Izađite iz prostorije u kojoj je buka, gužva, prestanite da dodatno stimulišete dete tako što pokušavate da mu skrenete pažnju igračkama, telefonom, grickalicama… Raskomotite ga, osvežite, ponudite vodom, uzmite ga u naručje i veoma malo pričajte! Zadržite smirenost u glasu i uzdržite se od previše objašnjavanja, jer je i to dodatna stimulacija! Govorite samo – tu sam ili tu je mama/tata, proći će…
  2. Ako su vam „promakli“ prvi znaci „upozorenja“ i dete je ušlo u stanje besa, koliko god vam to bilo teško ili neprijatno zanemarite sve osobe (poznate, a posebno nepoznate), koje vas zasipaju „rešenjima“! Kada razumete da vaše malo dete prolazi kroz vrlo neugodnu emotivnu buru i da nema kapacitete da se samo sa tim izbori, vaš fokus treba da bude samo na tome kako da mu pomognete i zaštitite da se ne povredi. Istraživanja su pokazala da kada smo spremni da razumemo razloge nečijeg ponašanja, ne ulazimo u stanje stresa ma koliko neugodna situacija bila. To zapravo znači da, kada smo spremni da razumemo da je dete preplavljeno emocijom sa kojom ne može samo da se izbori, mi osetimo empatiju umesto da se uznemirimo.

Iako ovo u teoriji deluje logično i smisleno, u praksi nije baš jednostavno da se izvede. Zato treba „uvežbavati“ smirenost i „oštriti čula“ – podsećati sebe da je dete koje je u stanju besa zapravo bespomoćno, da mi roditelji treba da mu pomognemo da se sa tim izbori, da uočavamo u kojim situacijama najčešće ulazi u ovo stanje… Već posle nekoliko puta biće lakše da primetimo one prve signale i da adekvatno odreagujemo.

Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebna vežba, pa tako i smirenost treba uvežbavati. To možete kroz tehnike disanja, a svakako će vam koristiti da uvek zadržavate fokus na detetu, a ne na ljudima oko vas.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements