„Ponekad imamo osećaj da naša najstarija ćerka ne prestaje da priča, u stvari ona postavlja milion različitih pitanja. Taman počnemo da odgovaramo na jedno, ona i ne sačeka do kraja odgovor, već postavlja drugo. Muž i ja se stvarno trudimo se da na svako pitanje odgovorimo jer dete ima toliko puno interesovanja, ali verujte ponekad smo iscrpljeni i na ivici živaca. Ona ima osam godina, a pored nje imamo još tri mlađe devojčice. Nekada nam se čini da nam je lakše sa njih tri nego sa njom jednom.“

Kada mi roditelji na konsultaciji opišu šta ih muči, ja sasvim drugačije čujem njihove „probleme i dileme“, najviše zahvaljujući NLP i koučing edukacijama koje su me naučile kako da zaista „slušam“ i na šta da obratim pažnju. U ovim situacijama ja bih uvek krenula od toga da otkrijem koju detetovu potrebu roditelji u ćerkinom ponašanju ne prepoznaju. Problem je što oni postavljanje pitanja dožive bukvalno kao njeno interesovanje i trude se da joj što detaljnije odgovore. Međutim, iako oni daju sve od sebe, do promene u ćerkinom ponašanju ne dolazi, što znači da je njen doživljaj – Vi mene uopšte ne razumete, i zato „moram“ da nastavim ovo da radim sve dok ne shvatite šta meni treba.

Ali, da bi uspeli da protumače njeno ponašanje, potreban im je drugi alat – čitanje između redova!

Ipak, moram da naglasim da je sasvim u redu ako vi pokušate da razrešite slične „probleme“ tako što ćete prvo postavljati pitanja koja su za vas logična i ako idete drugim redosledom od mojih primera. Nećete pogrešiti! Jednostavno ćete sistemom eliminacije doći do toga šta vam dete ponašanjem govori. A sve je bolje od nastavljanja sa onim što vam ne daje rezultat.

Idemo redom, verujem da ćete dobiti puno ideja na šta sve treba da obratite pažnju dok tragate.

Moje prvo pitanje na ovoj konsultaciji bilo je – Da li je dete oduvek bilo ljubopitljivo? Da li su vam možda već u vrtiću skrenuli pažnju na to?

– Ne, ona se tako ponaša samo kod kuće. Ni u školi nam učiteljica nije rekla da to radi.

Kada se ovakve i slične situacije dešavaju (i ponavljaju se iz dana u dan), od velikog je značaja da pitamo i druge odrasle koji su u kontaktu sa detetom da li su primetili nešto neobično, i ako jesu kada je to počelo. S obzirom da ovi roditelji nisu dobili nikakve informacije da dete „mnogo priča“, da puno pita, da je možda nestrpljivo da sačeka odgovor, onda njihov doživljaj da im ćerkica ima širok spektar interesovanja – pada u vodu. Samim tim što ona odgovor i ne sačeka, već jasno govori da nju to suštinski i ne zanima, već da je nešto drugo u pitanju.

Ali, ja sam htela još nešto da saznam pre nego što potvrdim ono što sam naslutila – Na šta se odnose ta pitanja? Šta nju sve zanima?

– Pa, sve što vidi, nju zanima. Pita zašto baka dolazi samo dva puta nedeljno, a kada joj odgovorimo ona pita od čega se pravi cigla. Onda dok mi pokušavamo da damo odgovor, ona pita zašto se neka igra igra baš tako, ko je to smislio. Onda vidi neku knjigu na polici i pita zašto tako zove… Nekada smo potpuno zbunjeni, ali se trudimo da odgovaramo.

Sada je već vrlo očigledno da je iza ovog ponašanja POTREBA za nečim što joj treba od roditelja, a to sigurno nisu njihovi odgovori!

Dakle, kada dete nekim svojim ponašanjem uporno pokušava što duže da zadrži pažnju roditelja, da oni što duže budu u nekoj interakciji sa njim ili bar u istom prostoru, to je siguran znak da je u pitanju potreba. Sigurno su vam poznate situacije kada dete pred spavanje traži vodu, pa da piški, pa još jednu priču, pa je gladno… Ovim „zadržavanjem” vas u svojoj blizini ono pokušava da „dopuni“ nešto što mu je u toku dana (ili u nekom periodu) nedostajalo.

Takođe, setite se da ova devojčica ima još tri mlađe sestre, što sigurno utiče na to da njena potreba za pažnjom roditelja bude još snažnija. Pretpostavka koja može da vas odvede u drugom, nekorisnom, smeru je to što ona ima osam godina. Mnogi bi pomislili da je dovoljno velika da zna da su roditelji tu i za nju i za sestre, da zna da je oni vole, ili da je dovoljno velika da ume da kaže šta stvarno hoće ili šta joj treba. Ali, ako vam kažem da često ni odrasli ljudi ne umeju da prepoznaju svoje potrebe, a kamo li da ih jasno izraze rečima, onda i ovu pretpostavku odbacujemo.

Kada je u porodici više dece, postoji mogućnost da se neko od njih brine za „svoje mesto“, da se plaši da mu je ugrožen odnos sa roditeljima i da oseća nesigurnost jer je njihova pažnja sada podeljena na više njih. Ili je detetu možda potrebno da u toku dana ima kvalitetno vreme 1 na 1 samo sa mamom ili tatom, jer mu nedostaju… Dakle, iako su oni sve vreme tu, ne znači da se dete tako i oseća, jer su tu i sestre, dakle „nema mamu i tatu samo za sebe“.

Krećemo sa pitanjima za istraživanje uz blago usmeravanje kako bismo ohrabrili dete da se otvori (nećete sve ovo koristiti odjednom, ovo su varijacije, a vi ih prilagodite situaciji i detetu):

– Hm, rekla bih da tebe baš i ne zanima to što me pitaš. Šta u stvari želiš od mame sada? Hoćeš da mi kažeš/šapneš/nacrtaš/pokažeš…? (nekoj deci je lakše da iskažu potrebu na neki drugi način, nego da je kažu).

– Izgleda da ti u stvari želiš da budeš malo više sa mnom. Jesam li u pravu? Šta bi volela da radimo ti i ja?

– Rekla bih da ti želiš o nečem drugom da razgovaraš. Hoćeš da idemo u sobu da mi kažeš šta želiš od mene / šta želiš da radimo / o čemu da pričamo…?

– Meni se čini da si ti zbog nečeg zabrinuta? Šta te brine? Šta mogu da uradim sada da se manje brineš? Šta ti treba od mame/tate sada?

– Čini mi se da ti tata nedostaje. I ti meni nedostaješ ovih dana, možemo popodne samo ti i ja da idemo u šetnju i da radimo nešto zajedno. Šta misliš o tome?

– Sutra ćemo imati vreme samo za nas dvoje! Hoćeš da zapišeš / nacrtaš šta ćemo sve raditi / gde ćemo ići / čega ćemo se igrati…?

Sa  dolaskom braće i sestara, najstarije dete se prvi put suočava sa tim da više nije jedino dete u porodici. Njemu je potrebna podrška u procesu prilagođavanja na novu situaciju, a ne očekivanje da „mora da se navikne da više nije jedino“. Deca se na svoj i njima logičan način „bore“ za pažnju roditelja, a taj način nama odraslima ne mora uopšte da bude ni logičan ni smislen. Mi nismo tu da procenjujemo da li dete treba ili ne treba da ima potrebe niti na koji način će da ih ispoljava. Mi smo tu da ih istražimo, da damo podršku, da pomognemo detetu, da ga usmeravamo kako da se izrazi da bismo ga lakše razumeli.

Imajte u vidu da što duže neko ponašanje traje, to je jači obrazac navike koji se stvorio i biće potrebno duže vreme da dete počne drugačije da izražava svoje potrebe. Mi možemo da pomognemo predlozima:

– Sada razumem da si ti samo želela da mama bude malo više sa tobom. Kada se sledeći put budeš tako osećala dođi i daj mi neki znak, važi? (možete dogovoriti da to bude stisak ruke, zagrljaj, neka posebna reč, možda unapred napisana poruka na papiru…)

Pored istraživanja potreba (u pozadini može biti još nešto sem toga), ovde bi bilo dobro uključiti dete u traženje odgovora na ono što ga zanima i što pita. Tako sledeći put, umesto da daju „gotov odgovor“, roditelji mogu da angažuju dete:

– Mhm, to je jako zanimljivo pitanje. Nisam nikada o tome razmišljala, hajde da vidimo da li imamo neku knjigu u kojoj možemo da nađemo odgovor. Šta misliš o čemu bi ta knjiga trebalo da bude?

– O, tebe toliko toga zanima. Šta te od svega što si pitala zanima najviše / šta bi volela da prvo saznaš? To? Dobro, hajde da probamo da nađemo odgovor.

– Da budem iskren, ja o tome ništa ne znam! Mislim da možemo da nađemo na internetu.

– Šta misliš koga bismo mogli da pitamo? Možda deda zna! Hoćeš da zapišemo pitanje pa kada budemo išli kod babe i dede možemo da ga pitamo / možemo da ga pozovemo telefonom posle ručka.

Naravno, potrebno je da roditelji svaki put isto postupe, kako bi dete steklo naviku da vremenom počne samo da se snalazi i otkriva ono što ga zanima. Takođe, predlažem da u ovim razgovorima dominira tip glasa PRIJATELJ. Više o tipovima glasa pročitajte OVDE.

Ova pitanja i rečenične konstrukcije pomažu ne samo detetu da se lakše izrazi, već pomažu i roditeljima jer ih usmeravaju u kom pravcu da razmišljaju i istražuju, a najpre da se oslobode pomisli da je dete “bezobrazno, nedokazano, sebično jer ih želi samo za sebe, da skreće pažnju, da ih maltretira bez razloga…”. Roditelji često budu frustrirani kada dete uporno nastavlja sa nekim ponašanjem koje oni ne razumeju, ne znaju kako da dođu do uzroka i vrte se u krug, a ovakav način razmišljanja samo im dodatno podiže tenziju i narušava odnos.

Pitanja i odgovori do kojih dođu, pomažu im da promene način na koji posmatraju i situaciju i dete. Što je dete mlađe, to ćemo uvek prvo istraživati potrebe, ali bez očekivanja da će ono umeti da ih jasno kaže. Tada roditelj nudi moguće odgovore i prati ponašanje deteta – da li se umiruje ili ne. Za ovaj pristup je potrebno da roditelji bar okvirno budu upoznati šta u kom uzrastu mogu da očekuju od deteta kada su razvoj, faze, reakcije i ponašanja u pitanju.

Napomena – svi primeri iz ovog teksta su za navedenu konkretnu situaciju i uzrast osam godina.

Ako se ne osećate sigurno da istražujete sami ili niste uspeli da dođete do odgovora ili razrešenja situacije, ili niste sigurni da ste dobro protumačili detetove odgovore, ili ste se zaglavili, uvek možete da zakažete online konsultaciju na dragana.familycoach@gmail.com  VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Kada mi je stigao upit za konsultaciju, mama je između ostalog napisala ovo: „Otkako je počela korona, radim od kuće, što nije tako loše kada su deca u vrtiću (sin ima tri, a ćerka pet godina). Ali, kada su prehlađeni i kada su kod kuće, a ja imam sastanak to je strašno. Ja im sve lepo objasnim, lepo im kažem da imam važan sastanak i da moraju da budu mirni. Ali, oni sve vreme galame, zovu me, jako mi je neprijatno jer sve to čuju moje kolege sa druge strane. Svaki put mi kažu da će biti mirni, ali se to ne desi, kao da mi namerno to rade!“

S obzirom da se ja pre svega bavim efikasnom komunikacijom sa decom i prevazilaženjem raznih situacija upravo pomoću ovog alata, jedna rečenica mi je posebno upala u oko – Ja im lepo kažem…

Druga stvar koju sam osetila iz načina na koji je mama opisala njen problem, jesu prevelika očekivanja od dece, što meni odmah govori da ona ima i prevelika očekivanja od sebe. A što su očekivanja veća, veća je i potreba za kontrolom, ali tada osoba najčešće vidi samo probleme, a ne i uzrok. I sve je to normalno. Treba samo naći najbolji način da se svi ovi elementi poslože tako da ona dođe do saradnje sa decom i da se smanji njen unutrašnji pritisak i stres. Inače, ovo je česta tema na Emotivnom detoksu i uvek ima veze sa detinjstvom i očekivanjima roditelja, gde se stvara obrazac ponašanja koji se lako prenese dalje.

Razgovor je tekao ovako…

– Kako im to „lepo kažete“, šta tačno deca čuju od vas?

– Kažem im: ‘Mama sada ima sastanak i morate da budete tihi i mirni, nemojte da me prekidate.’ A, oni me ipak stalno zovu. Onda ja jurim da im dam grickalice samo da bi ćutali bar malo, dam i čokoladu. Ništa ne vredi.

Deci ovog uzrasta mamin zahtev ne znači ništa konkretno, jer ona niti znaju šta je poslovni sastanak, niti znaju šta sa sobom da rade, tj. šta tačno treba da rade pa da zaista „budu mirni i tihi“ onako kako mama očekuje. Plus, deca su kod SVOJE kuće i njihov dan izgleda baš kao i svaki drugi – mama je tu, mi smo tu, i mi je tražimo, šta je tu čudno? Dakle, to što mi imamo sastanak ili što radimo od kuće, deci suštinski ne znači ama baš ništa. Naši „lepo“ upućeni zahtevi jasni su samo nama, odraslim osobama, jer mi već imamo iskustvo koje nam pomaže da informaciju „imam poslovni sastanak“ i zahtev „sada mora da bude tišina“ – odlično razumemo. Ono što je dodatni stres za ovu mamu su njeni pokušaji da decu umiri tako što će im „sve dati“. Ali, ovi pokušaji su kao strela koja umesto da pogodi centar, promaši celu metu!

– Ključna stvar je da prepoznate da ovim ponašanjem vaša deca izražavaju POTREBE, ali ste im vi zadovoljavali ŽELJE (dajete im grickalice, čokoladu… udovoljavate im samo da bi bili mirni). I baš zato i nisu ni mogli da se umire, iz njihove perspektive vi niste razumeli njihovu poruku – Mama, TI nam trebaš!

– Ali, oni stalno nešto traže!

– Pa da, traže VAS, ali vi to još uvek ne prepoznajete jer im dajete sve drugo, sem onog što im treba. To zaista i nije lako, jer sva vaša pažnja je bila na tome što vas ne slušaju, a ne na tome kako da razumete njihove poruke, tj. da vidite potrebe. Dodatno, vaša potreba da sve držite pod kontrolom samo vas ometa u tome da vidite pravu sliku.

Kako da znate da je u pitanju potreba? Tako što i pored svega što ste dali, dete uporno nastavlja da traži nešto drugo, treće, ili se ponaša na način koji zahteva da vi svaki put dođete kod njega. Ovo bezmalo svaki roditelj doživljava kao nepotrebno prekidanje, ometanje u nečemu što radi i brzo ulazi u stres. U stvari dete želi vas, da budete što duže tu sa njim, makar i ljuti. Ali, ne brinite, kada pročitate šta treba da uradite u ovim situacijama, odbacićete sve negativne misli i etikete koje ste nalepili sebi i detetu – bezobrazan je, neposlušan, inati se, nisam autoritet, grešim…

Idemo redom.

Prvi korak je da se očekivanja da će dete poslušati zahtev i biti mirno, spuste na minimum.

Drugi korak je da se razume da detetovim ponašanjem upravljaju potrebe i emocije, a uporni zahtevi da prestane sa tim ponašanjem njemu samo znače – Mama me ne razume, moram da tražim još više i još jače! Vidi me, čuj me, pokaži mi da sam ti važan!

Treće je da detetu kažemo upravo to – Vidim te, čujem te, razumem da želiš sada da budeš sa mnom. Znači, treba jasno da mu (po)kažemo da smo ga primetili i razumeli.

Četvrti korak je da kažemo detetu ŠTA TAČNO treba da radi kada zahtevamo da bude mirno.

Varijacije izjava u kojima smo prepoznali potrebu:

– Tebi mama baš mnogo nedostaje? Zato me stalno zoveš? I ti meni nedostaješ, dođi da se zagrlimo jako.

– Vidim da vam nešto treba od mene, čim me toliko zovete. Hm, baš me zanima šta treba tebi, a šta tebi (koristite imena dece). Aha, znam! Tebi treba najjači poljubac, a tebi treba najjači zagrljaj! Nije toooo! Nego? Aha, obrnuto! Dobro, onda tebi….

– Ma kome ja toliko nedostajem, je li? Dođi na jedan brzinski zagrljaj / šašavi ples / valjanje na krevetu i onda mama ide brzo da završi posao.

Dakle – u ovim primerima dete dobija potvrdu da vidimo, čujemo i razumemo njegovu potrebu i svojim prisustvom i fizičkim kontaktom je zadovoljavamo. Iako vam se možda čini da ćete ovde izgubiti mnogo vremena, sve ovo ne traje duže od minut-dva. Takođe, imenovanjem potrebe vi sebi pomerate fokus sa problema na rešenje, i tada vama pada tenzija! Znači – nije dete bezobrazno, nego dete želi mene! Priznajte da ovo mnogo bolje zvuči.

E, sad ide jedno ali!

Ali, da bi sve ovo zaista funkcionisalo preduslov je da su dete i roditelji već povezani, da je u porodici bar u nekoj meri zastupljeno pozitivno i svesno roditeljstvo, kao i razigran pristup za povezivanje i saradnju. Ako ste do sada odnos bazirali na izričitim zahtevima i poslušnosti, kaznama, strahu…, naravno da jednokratna primena ovakvih predloga neće dati rezultat, posebno ne odmah (kako bi mnogi želeli). Jer ovo nije recept koji se koristi po potrebi, već je to odnos koji se gradi i gaji. Naravno, nikada nije kasno da promenite pristup.

Sada kada smo videli da ponašanje dece na prvom mestu ima veze sa potrebama, sledeći korak su jasna „uputstva“ kako to tačno da budu „mirni i tihi“ dok roditelji završavaju nešto neodložno.

Da bi ovo funkcionisalo, važni su dogovori i pravila, kao i povezivanje prethodnih iskustava kroz frazu – Sećaš se kad si…?

– Sećaš se kad si mi nacrtala onaj crtež dok sam dugo pričala u sobi? Hoćeš da pokušaš da mi opet nešto nacrtaš, na primer čega ćemo se igrati kada mama završi posao?.

– O, ti bi da sediš u istoj sobi sa mamom dok radi? Hajde da vidimo kako to da izvedemo. Evo, ovde možeš da sediš. Sećaš se kada smo bili u bioskopu i kako smo tada bili tihi i mirni? Kada sediš u sobi sa mamom isto tako treba da budeš tiha. Šta misliš, hoćeš li uspeti? Ja verujem da hoćeš.

Sve vreme ste u kontaktu, sve vreme šaljete poruku da ćete biti zajedno (ili da ste već zajedno), da ćete nešto raditi čim vi završite – dete tada zna da ste ga čuli i razumeli. Što se uspostavljanja pravila tiče, pročitajte tekst „3 jednostavna koraka kako naučiti dete pravilima“.

Mama je imala dodatno pitanje – Ali, šta ću sa bukom koju prave? Neprijatno mi je od kolega!

– Ono što može da vam pomogne da ne budete toliko napeti i pre nego što se bilo šta desi, jeste da na početku sastanka kažete kolegama da su vam deca tog dana kod kuće i da se unapred izvinjavate ako vas u nekom trenutku budu prekinula ili ako budu bučna. A, da biste koliko toliko obezbedili mir, prvo sklonite sve što bi moglo da pravi buku, a zatim im dajte vrlo konkretne „zadatke“ – šta tačno da rade dok vi imate sastanak. Na primer, dajte im da „izaberu“ da li će da crtaju ili da slažu kocke. Postoji mogućnost da izaberu nešto što niste ponudili (npr. lutkice i autiće), i ako je vama to OK, ostavite jedan njihov izbor i dodajte jedan vaš – Dobro, dok ja radim igrajte se lutkicama i autićima, a kad završite onda ovde crtajte. Dogovoreno? Bacite pet!

Takođe, ubacite malo „magije“ i dajte izazov – Imam malo čarobnog praha u džepu, specijalnog praha koji pomaže deci da budu tiha, da pričaju tiho, naaajtiše dok mama radi! (pa zagonetnim glasom) Hoćete da vam pospem malo praha, da vidimo koliko dugo ćete moći da budete tihi? (spustite glas do šapata i „pospite“ im glavice prahom) Hajde reci nešto tiho, kao mali miš, da proverim da li treba još praha da pospem. O, pa to je sjajno, baš si tih! Staviću vam u ovu posudicu prah (nećete staviti ništa jer je to „nevidljivi“ prah) i kada počnete opet glasno da pričate, pospite ga malo po glavi.  

Da biste ove dogovore osigurali, koristite različite tipove glasa. Pročitajte tekst „Svi ga imamo, ali da li zaista umemo da koristimo njegovu moć“ i preuzmite poster podsetnik.

– Dobro, sve sam razumela, ali šta ću kada oni stalno pitaju kada ću da završim sastanak? Ja im kažem: Morate da budete strpljivi, ali uzalud.

– Strpljenje je veština koja se uvežbava, dakle ne može se aktivirati strpljenje na zahtev. Sama reč bez primera, jasnog verbalizovanja i ličnog iskustva ne znači mnogo, pa tako koristite sve prilike u kojima nešto čekate da im objasnite i naučite ih:

– Evo, mi sada čekamo u redu na kasi, to znači da smo strpljivi. / Kada čekamo u parkiću red za ljuljašku to je strpljenje.

– Sećaš se šta znači biti strpljiv? Tako je, to znači sačekati nešto!

– Deco, bravo! Sačekali ste da mama završi razgovor, to znači da ste bili strpljivi! Jel bilo mnogo teško? Jeste? Pa da, teško je kad si mali i moraš da čekaš, a ipak ste uspeli. (ovo treba da bude veselo, obavezno ih pomazite, pokažite im koliko ste srećni što su uspeli. Kada deca neko iskustvo povežu sa dobrim osećajem, lakše će se setiti da to ponovo urade).

– Jel se sećaš kako ste ti i bata bili strpljivi i čekali da ja završim sastanak? Šta misliš, možeš li danas da budeš isto tako strpljiva? (podsećanje i novi zahtev).

Na samom kraju moram da napomenem da, pored toga što je pozitivan i razigran pristup roditeljstvu preduslov za uspeh, ovo su samo predlozi koji pomažu da imate što jasniju sliku šta sve utiče na to da li i koliko će dete sarađivati. Pretpostavka da je dovoljno da samo kažemo svoj zahtev, da je dovoljno što smo jednom rekli, prevelika očekivanja da će dete zaista uspeti da uradi to što se od njega traži, su PREPREKE za saradnju. Takođe, neke stvari će kod neke dece dati vrlo brzo rezultat, a drugoj će biti potrebno nešto sasvim drugačije.

Ne postoji jedinstveno rešenje za sve, jer svi se mi razlikujemo – i roditelji i deca. Cilj je da ovim pristupom istražujemo, isprobavamo i nađemo ono što je najbolje za dete i nas, a ne da po svaku cenu primenjujemo nešto iako vidimo da ne daje rezultat.

Ako bih samo jednu stvar želela da naglasim u ovom tekstu, to je da je u ovakvim situacijama najvažnije da se u ponašanju deteta prepozna POTREBA za roditeljem. Onda je sve ostalo lakše 🙂

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.