Dete se ČELIČI LJUBAVLJU, a ne strahom (4 saveta ako se vaše dete plaši Deda Mraza)

santa-claus-654027_1920.jpgJoš samo par nedelja nas deli od Nove godine, kićenja jelke, dodele paketića…

Ako vaše dete očekuje prvi susret sa Deda Mrazom, pročitajte ovaj tekst pre nego što ga spustite u krilo „bradatom čiki u crvenom“ 😉

 

Ko ne voli ispraćaj stare i doček nove godine, kićenje jelke, poklone, sneg, porodična okupljanja…, sve te lepe običaje koji nas očekuju narednih dana! Uživamo podjednako i u pripremi i u kupovini poklona za našu decu. I, još samo da slika sa Deda Mrazom bude lepa i da stavimo tačku i na ovu 2017. godinu!

E, baš ta slika je tema ovog teksta!

Iskreno, ja se kao dete nisam plašila Deda Mraza, znala sam da deli poklone i to mi je bilo dovoljno da mu se radujem :). Iako je bilo davno, jasno se sećam scene iz vrtića, koja me je tada zbunila. Imala sam možda tri-četiri godine, prelep Deda Mraz je sedeo ispred jelke sa ogromnim kesama punim igračaka i slatkiša. Svi smo stajali u redu, čekajući da mu sednemo u krilo da se slikamo i da dobijemo paketić. Sećam se i kako su skoro sva deca oko mene plakala, vrištala, neka su i bežala, a vaspitačice ih vraćale nazad u red… Bila je strašna buka, a meni nikako nije bilo jasno zašto plaču i jedva sam čekala da dođem na red, radujući se što je on sve manji. Sela sam mu u krilo, odgovorila mu na pitanje kako se zovem, slikala se i dan danas imam tu fotografiju.

Kada sam ja dobila sina i kada je on u vrtiću imao prvu dodelu paketića, setila sam se ove scene i tek onda, iz pozicije roditelja, shvatila da je ponašanje mojih vrtićkih drugara bio u stvari strah od nepoznatog čoveka sa belom bradom. Par dana pred događaj, pričala sam sinu o Deda Mrazu, kao i da će možda neka deca plakati zbog njega i prepoznala u njegovom pogledu isto ono pitanje koje se meni javilo pre mnogo godina – zašto da plaču? Za svaki slučaj sam mu napomenula da, ako ne bude hteo, ne mora ni da se slika ni da ide kod Dede. Slikao se, nije plakao, radovao se paketiću i imamo lepu sliku.

Jednostavno, ima dece koja se ne plaše Deda Mraza. A sada ide ono veliko ALI.

Ali, nisu sva deca ista, nemaju isti doživljaj neke situacije, i imaju potpuno pravo na to.

Zašto se plaše, pitate se? Razloga ima mnogo, a oni često zavise od uzrasta deteta, senzibiliteta, trenutne razvojne faze kroz koju prolazi, do toga da se dete plaši nepoznatih ljudi, da ga je strah što ne može da mu vidi lice od brade i brkova, plaši se njegovog glasa, u uzrastu je kada ne želi da se odvoji ni na trenutak od mame i tate…

Vidite koliko razloga može da bude! Baš zbog svega nabrojanog ne dozvolite da vam pažnja bude samo na onom krajnjem detetovom ponašanju – negodovanju, bežanju i vrisci i vašem cilju – fotografiji sa Deda Mrazom.

U stvari, odgovor na ovo pitanje nije toliko važan koliko je važno šta će roditelji uraditi kada shvate da se njihovo dete plaši čike u crvenom. Da se plaši toliko da nikakav poklon na svetu ne može da ga uveri da treba da mu sedne u krilo i da se nasmeje za fotografiju koja toliko raduje odrasle, a njega plaši. I da, slažem se, to je divna  uspomena nama roditeljima, posebno ako je prva dodela paketića, ali kakva je uspomena deci?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA RAZUMEVANJE PONAŠANJA DETETA, EMOCIJA I RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Ako dete odbija da se približi Deda Mrazu, ako beži ka roditeljima, plače, a roditelji ga „hrabre“  – Pa, ne boj se, to je samo… Sedi samo da se slikaš, pa ćeš dobiti poklon… Samo jedna slika, nasmej se… E, vidi ga, pa ne krevelji se više, upropasti sliku! – to neće oterati strah, nego će ga pojačati i uvesti dete u stanje panike. Jer umesto da ga roditelj prigrli, on nastavlja da ga „gura“ u ruke „strancu“. Možete li da zamislite kako se dete oseća kada mu roditelj izmiče?

Nema nikakve potrebe da roditelji pokušavaju da razuvere dete da se ne plaši, jer neće uspeti. Iz dva razloga:

1. roditelji razmišljaju logično, a dete emocionalno

2. dete o strahu ne razmišlja, već ga oseća

Dete ima pravo da se plaši bilo to nama po volji ili ne, imalo nam smisla ili ne… I ima pravo da ne ume da kaže zašto, jer njemu je primarno to što oseća, a ne šta misli o tome. Kada dete u paničnom strahu potrči ka roditelju, sve što mu treba i što traži je zagrljaj i osećaj sigurnosti, osećaj da je bezbedno.

Strah je veoma neprijatna i intenzivna emocija za dete i možda će se baš sad prvi put suočiti sa njim. Uvek imajte na umu da se strah pobeđuje ljubavlju! Dete u svakom trenutku treba da zna da ste vi tu i da će pored vas biti bezbedno i sigurno. I što je dete mlađe, to su ove potrebe izraženije. Izlaganje strahu neće ojačati nijedno dete, može samo da ga učini nesigurnim. Klin se klinom ne izbija…

Nekada su roditelji potpuno usaglašeni sa detetom i razumeju njegove strahove. Međutim, može se desiti da se ova situacija odigra u vrtiću, igraonici, prodavnici, tržnom centru… Pripremite druge osobe u okruženju da će dete možda odreagovati burno i da ga ne teraju da ide kod Deda Mraza.

Hajde da vidimo šta još, pored razumevanja dečjeg straha, može da pomogne ako ste primetili da se vaše dete plaši.

  1. Priprema kroz priče. Kako se približava kraj godine, tako je sve više Deda Mrazova oko nas 🙂 Pripremite unapred dete pričom o čiki u crvenom odelu, ne idealizujte ga ako dete pokazuje nelagodu i strah, odgovarajte na njegova pitanja… Ako je dete videlo Deda Mraza u knjizi ili reklami, ne znači da je spremno da ga vidi i uživo, posebno što on može da izgleda potpuno drugačije (zbog kostima). Takođe, velika je razlika kada gledamo nešto malo na papiru ili TV-u uz roditelja i u poznatom okruženju – kod kuće, nego kada je nešto ogromno ispred nas, pomera se, pruža ruke i viče „Ho-ho-ho!“ u nekoj prodavnici.
  2. Najavite detetu da ćete možda videti Deda Mraza tamo gde idete. Tako smanjujete efekat (neprijatnog) iznenađenja. „Ugledajte“ ga prvi i na sigurnom odstojanju ga pokažite detetu. Nekada se dete uplaši jer je nepripremljeno, a čike u crvenom baš i ne vode mnogo računa kako će deca reagovati kada iskoče pred njih.
  3. Držite dete u rukama. Ako znate da se na mestu gde idete nalaze „bradonje u crvenom“, podignite dete u naručje. Osećaće se sigurnije i gledaće u druge ljude iz vaše perspektive. Pogled iz dečje pozicije potpuno menja sliku onoga što gleda, jer sve posmatra odozdo na gore, zbog čega mu sve izgleda ogromno u odnosu na njega. Stavite se u detetovu poziciju, čučnite i posmatrajte ljude oko sebe. Ok, razumeli ste.
  4. Recite detetu da ste tu. Ponovite koliko god puta treba da ga volite, da je sigurno uz vas, da ga nećete spustiti u krilo Deda Mrazu ako to ne želi… Ako se dete ne smiruje, sklonite se sa strane ili izađite iz prostora u kojem je videlo ono što ga plaši i uznemirava.

Ako želite uspomenu slikajte se vi sa detetom! To će sigurno biti mnogo lepša slika i uspomena od uplakanog i prestrašenog mališe koji beži iz Deda Mrazovog krila. Kada dovoljno poraste, kad čika u crvenom više ne bude izvor straha nego radosti, onda će se slikati i sa njim 😉

Dragana Aleksić, family coach

INDIVIDUALNE KONSULTACIJE MOŽETE ZAKAZATI NA 0691192851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Advertisements

Šta kada nas PODSVESNI SABOTERI koče u životu i KAKO DA IH OTKLONIMO?

pexels-photo-208147 (1).png„Hvala vam što ste me oslobodili straha od otkaza!“, „Htela sam da vam se zahvalim na uvidima koliko sam sebe sabotirala nerealnim očekivanjima…“, „Mnogo mi je lakše posle emotivnog detoksa, potpuno drugačije doživljavam moj odnos sa detetom…“, „Samo da vam javim da ovaj detoks stvarno radi! Bez problema sam putovala avionom…“, „Celog života učim engleski, ali nikada se nisam osećala tako sigurno da pričam kao posle sesije. Hvala!“

Ovo je samo deo komentara koji mi stignu od klijenata posle sesije Emotivnog detoksa.

Ljudi često misle da za neke njihove probleme ne postoje rešenja i dugo se vrte u krug, ostaju „zaglavljeni“ u nekim emotivnim stanjima, muče se, pokušavaju da racionalnim razmišljanjem reše probleme koji su u podsvesti, ali ne uspevaju. To je zato što je naš racio zadužen za logiku, a naša podsvest ne funkcioniše po principima logike.

Upravo time se i bavim u Emotivnom detoksu – otkrivanjem unutrašnjih sabotera i blokada i njihovim eliminisanjem. Ovaj program sam kreirala na osnovu brojih koučing edukacija i iskustava tokom grupnog i individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce između ponašanja ljudi i onog što nose u sebi, tačnije u podsvesti.

Iz iskustva u radu sa ljudima na njihovim problemima znam da rešenja postoje, i zato želim da predstavim Emotivni detoks kroz primere/situacije zbog kojih mi se ljudi najčešće javljaju i žele da uđu u proces promene. Ima ih naravno mnogo više, ali verujem da se i na osnovu ovih može dobiti jasna slika na čemu sve može da se radi ovom metodom 🙂

„Celog života se osećam nesigurno, mada znam da treba da bude baš suprotno. Završila sam fakultet sa visokim prosekom, zaposlila sam se, ali stalno imam osećaj da ne vredim dovoljno, tačnije da drugi vrede više od mene. Zbog toga sam prilično povučena, ljudi za mene misle da nisam druželjubiva, i često se osećam usamljeno. Ne znam kako da to promenim, kada znam da mogu više, a nešto mi iznutra ne da…“

„Smatram sebe posvećenim i odgovornim roditeljem, trudim se da proširujem znanja, da provodim kvalitetno vreme sa detetom.  Ali, kada moje dete neće da jede, meni kao da nešto klikne i  u trenutku sve zaboravim i počnem da vičem na njega.  Posle se osećam loše, grize me savest. Što je najgore, čak i kada sam svesna da ću da vičem i znam da grešim, ja ne uspevam da se zaustavim, kao da to nisam ja u tim trenucima…“

„Nikada nisam imala problem sa javnim nastupima, posao mi je takav da skoro svakodnevno pričam pred grupama ljudi. Međutim, nešto se promenilo, kao da sam izgubila sigurnost… Pred sastanak osetim tenziju, nelagodu i kao da me nešto blokira, ne mogu da pričam. Još kada svi počnu da me gledaju i čekaju da progovorim, bude mi samo gore. Ne znam šta da radim, bojim se da ću dobiti otkaz…“

„Imam burne reakcije prema roditeljima, a nisam tinejdžer, imam 40 godina. Sve im zameram, i kako su vaspitali mene i brata i koliko su bili zahtevni prema meni kada sam bio dete. Stalno se svađamo, ali ništa ne rešavamo. Vidim da su povređeni, a i ja sam…“

„Ostala su mi još tri ispita, ali nemam ni snage ni motivacije da izguram do kraja. Kao da mi je sve izgubilo smisao.“

„Veoma sam sposoban, svestan sam svojih kvaliteta i potencijala, ali često upadam u stres jer radim sto stvari u isto vreme. Imam mnogo interesovanja, ali mi dan proleti, a ja imam osećaj kao da ništa nisam uradio. Stalno započinjem nešto, pa pređem na drugo i na kraju zaboravim šta sam uopšte i hteo da radim. Kada sebi napravim jasan plan uspem da budem efikasan, ali mi je teško da se držim rasporeda jer imam osećaj da me to ograničava. Nisam zadovoljan svojim postignućima jer su minimalna u odnosu na ono što mogu…“

PRIVATNU SESIJU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

„U poslednje vreme na poslu često ulazim u konflikt sa kolegama jer reagujem na sve i svašta. U sekundi me izbaci nešto iz ravnoteže i ne mogu da prestanem sa kritikovanjem i komentarima. Ja imam visoka očekivanja od sebe pa samim tim i od drugih, ali problem je što ljudi oko mene rade prosečno, dok se ja napinjem iz sve snage da sve bude kako treba. Što je najgore, nisam u poziciji da zahtevam da rade više, jer nisam ni šef ni menadžer. A ni oni ne rade dobro. Kako da se kontrolišem?“

„Imam osećaj da ne umem da nađem pravu osobu za partnera. U početku sve bude super, ali vrlo brzo ja uvidim da to nije to. Moji roditelji i njihova ljubav i brak su mi ideal kakav želim za sebe, ali sve više mi se čini da to neću dostići. Čim vidim da moj dečko radi nešto što moj tata nikada ne bi uradio, ja prekidam vezu, jer znam da on nije za mene… Imam već  35 godina i hvata me panika…“

„Iako sam visoko obrazovana i imam veliko iskustvo u poslu, moj problem je što ne umem da se izborim za sebe, tj. za svoju platu. Priča o novcu mi stvara strašan osećaj u stomaku, kao da pričam o nečem zabranjenom i  lošem. Kada se potegne razgovor na tu temu ja želim da ga što pre završim, i to uvek bude na moju štetu jer ne pregovaram iako znam da imam prostora za to i da vredim mnogo više…“

VIŠE O METODI PROČITAJTE OVDE.

„Moj problem je što ne umem da donesem odluku kada se od mene to očekuje. Kao da se parališem, kao da mi se mozak u tom trenutku isključi. Drugi to urade lako, jednostavno preseku, ali ja ne mogu jer se plašim da šta god da odlučim neće biti dobro…“

„Kada treba da idem negde gde nikada nisam bila ili kada treba da radim nešto novo bilo na poslu bilo privatno, hvata me strah i panika. Osetim lupanje srca i to me još više uplaši, kao da ću se onesvestiti. To me mnogo opterećuje i vidim da mi je kako vreme prolazi sve gore i gore. Ranije sam uspevala da se priberem, sada više ne. Najavljen mi je službeni put i to u drugu zemlju, užasavam se pomisli da putujem sama i to avionom! Nemam više izgovora pred kolegama da stalno izlazim na vazduh da se nadišem, već me čudno gledaju…“

U pozadini svih ovih priča nalaze se emocije koje su „sakrivene“ dublje u podsvesti, dakle nismo ih svesni niti možemo da ih povežemo sa našim problemom (strah, stid, tuga, bes, krivica…) i podsvesna ograničavajuća uverenja.

Negativne emocije nam stvaraju loš osećaj u telu, bukvalno ih osećamo fizički u nekom delu tela, a negativna uverenja su zapravo ono što smo mi „poverovali“ o sebi, na osnovu poruka koje smo dobijali u detinjstvu ili nekom drugom periodu života od osoba koje su nam bile važne.

Kada se ove negativne emocije i uverenja udruže, zajedno izazivaju određena stanja (anksioznost, unutrašnju tenziju, nemir, nezadovoljstvo, paniku…), zbog kojih se osećamo loše, neraspoloženo, kao da to nismo mi, kao da nemamo kontrolu nad našim životom, opterećujemo se raznim mislima koje samo pojačavaju to naše stanje, nemamo samopouzdanje…

Emotivni detoks vrlo precizno otkriva pravi uzrok problema (kojeg ljudi često uopšte nisu svesni niti bi pomislili da to može da bude razlog za neka dugogodišnja stanja) i uspešno ga eliminiše.

Spektar tema je širok – od poslovnih, ljubavnih, prijateljskih, teme u vezi sa novcem, teme iz detinjstva, odnos sa roditeljima, odnos sa decom, kao i za smanjenje i eliminisanje stresa.

Pored otklanjanja negativnih stanja, Emotivni detoks se koristi i za jačanje ličnih potencijala i pozitivne slike o sebi.

Sesije se rade individualno, držim ih u Beogradu i u Novom Sadu. Preporučeni minimum su tri sesije za početak procesa promene na željenoj temi.

PRIVATNU SESIJU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Više o metodi pročitajte OVDE.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

OVDE MOŽETE PROČITATI JOŠ ISKUSTAVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS

Dragana Aleksić, family coach

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE?

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – prestanite da mu govorite u satnici.

Deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak, pa i petogodišnjak jednostavno ne razume. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko šeste, sedme godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, a najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato! Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i pročitamo jednu slikovnicu tata će doći sa posla. Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kad će subota, detetu mlađem od tri, četiri godine nema potrebe da najavljujete nešto što mu je vremenski daleko. Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru ga obavestite da idete u zoo vrt. Ako je dete starije, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan a gde je subota. I neka svaki dan uveče precrta. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste jer ne znaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije. I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Ako želite da izbegnete još tipičnih grešaka u razgovorima sa detetom zbog kojih vas ono ne razume, 15. i 16. novembra biće održana dva predavanja na internetu (webinari), na temu – Kako da pričaš da te dete razume i posluša? Ova predavanja gledate opušteno od vaše kuće bez obzira u kom gradu ili zemlji živite, na kompjuteru, tabletu ili telefonu, a sve što vam treba je internet veza i link za učešće koji dobijate nakon prijave i uplate. Više informacija o predavanjima i načinu prijave i uplate pogledajte OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

3 JEDNOSTAVNA koraka kako (NA)UČITI dete PRAVILIMA

pexels-photo-207924Pravila su važna jer detetu daju okvire u kojima se kreće, ne dovode ga u dilemu da li nešto može ili treba da radi.

Međutim, ako se detetu jasno ne kaže da je nešto pravilo, besmisleno je očekivati da će ga ono poštovati.

Najveći „neprijatelj“ u procesu kreiranja  pravila su očekivanja, koja ćete prepoznati u sledećim rečenicama – Pa, to se podrazumeva! Podrazumeva se da to znaš, da si naučio. To i ne treba da ti se kaže, jer se to podrazumeva. Svašta, ceo svet zna da se prvo skinu cipele kada se uđe u kuću, a onda se peru ruke. Šta tu ima da se priča!? Podrazumeva se kada ti jednom kažem da to treba da uradiš. Bože, pa  podrazumeva se da ćeš skloniti igračke kada dolaze gosti.

Ako govorite nešto od ovoga ili vama to neko govori, imam nešto važno da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako to nije jasno rečeno ili uspostavljeno kao pravilo. 

Ali, reći ćete, dete je videlo da ja to radim! Razumem, samo što videti i nešto ciljano gledati – nije isto. Još ako to nije proraćeno objašnjenjem, uzalud se nadate da je dete pukim posmatranjem neke vaše radnje „shvatilo i naučilo“ da je to neko pravilo. Koliko puta ste videli da vaši roditelji ili kolege nešto rade, pa da li ste to usvojili kao neko pravilo ako vam to nisu rekli? Niste.

Ali, reći ćete ponovo, pa rekao sam mu već jednom! OK, rekli ste detetu nešto jedanput i mislite da se priča tu završila, da je dete zapamtilo. Nije. Deci je potrebno više puta ponoviti, a što su mlađa, to je neophodno više ponavljanja, sve dok se informacija u njihovim glavicama ne sistematizuje i dobije smisao.

U ovom tekstu pročitajte najčešće mitove roditelja, jedan od njih je upravo – DOVOLJNO JE DETETU JEDNOM DA KAŽEM.

Hajde da vidimo o čemu se ovde radi.

Kada se nešto „podrazumeva“ iza toga stoji očekivanje da naš sagovornik zna na šta mi mislimo i obrnuto  – da mi znamo šta neko drugi misli. Da bismo to mogli da znamo potrebna nam je veština čitanja misli.

Evo nekoliko primera koji će vam pomoći da razumete o čemu pričam.

Zamislite da ste stigli na posao. Posle desetak minuta stiže vaša koleginica i kaže – Pa, gde je kafa? Što je nisi već skuvala!? Vi je gledate u čudu i pitate se zašto očekuje kafu, a ona nastavlja – Podrazumeva se da onaj ko prvi dođe skuva kafu. Ja sam tebi prošle nedelje skuvala.

Ili, došli ste kući a muž vas pita da li ste kupili kiselu vodu usput. Kada ga upitate zašto vas nije nazvao da vam to kaže, on komentariše – Šta to ima da ti javljam, podrazumeva se da ćemo piti više kisele vode posle podvarka sa suvim mesom!

Ili, došli ste u dom zdravlja sa novom knjižicom koju ste čekali bezmalo godinu dana, a na šalteru vam traže i staru. Na pitanje šta će vam stara kada imate novu, sestra odgovara – Pa gospođo, podrazumeva se da nosite i staru zbog broja kartona.

Eto, sad je jasno da je podrazumevanje samo izvor nerazumevanja i da je mnogo korisnije biti što konkretniji i jasniji kada želimo da nas sagovornik nedvosmisleno razume. Isto je i sa pravilima. Da je bilo šta iz ovih primera dogovoreno kao pravilo, ne bi bilo problema, jer biste znali šta se od vas očekuje u navedenim situacijama. Međutim, pošto su ova „pravila“ samo u glavama sagovornika, niste imali nikakvu šansu da znate šta se od vas očekuje.

A, sad zamislite kako je deci.

Pravila

Evo šta još može da pomogne da se razume značaj pravila – kada pomislite na bilo koju društvenu igru, svaka od njih ima jasna pravila. Tu se ništa ne podrazumeva nego svi učesnici imaju jasne smernice šta treba da rade i nemaju nikakvu dilemu u vezi sa tim.

OK, JASNO MI JE SVE! KAKO ONDA DA UČIM DETE PRAVILIMA, A DA IH ONO TAKO I RAZUME?

Jednostavno, postoji pravilo kako da kažete da je nešto pravilo 😉

Ono se sastoji od 3 koraka:

  1. Najavite da ćete reći pravilo
  2. Recite ga
  3. Recite da ste napravili pravilo

Na primer, želite da dete usvoji pravilo da kada dođe kući prvo opere ruke. Spustite se na detetovu visnu:

  1. Obratite mu se kroz njegov kanal komunikacije – Vidi / Slušaj / Spustite mu ruku na rame/  Marko, sada ćemo se dogovoriti nešto.
  2. Pravilo je da kada dođemo kući prvo peremo ruke.
  3. Pranje ruku kada se uđe u kuću je pravilo koje ćemo poštovati svaki put.

Što je dete mlađe, pravilo će biti jednostavnije i, naravno, više puta ponovljeno. Ne morate svaki put kroz ova tri koraka, vremenom će biti dovoljno podsećanje na pravilo – Jel se sećaš šta smo se dogovorili da prvo radimo kada dođemo kući? Ili još bolje kroz izazov i šalu – Podseti me molim te, šta beše prvo radimo kada dođemo kući?

Ili, želite da dete raskloni igračke, knjige, crteže, bojice… uvek kada mu kažete da vam dolaze gosti:

  1. Obratite se kroz detetov kanal razumevanja informacija – (Vidi / Slušaj / Pomazite dete po glavi) – Milice, dogovorićemo se da kada dolaze gosti sve igračke skloniš u sobu ili vratiš u kutiju.
  2. Znači, pravilo je da kada ti kažem da nam dolaze gosti skloniš igračke iz dnevne sobe.
  3. Ovo je pravilo koje ćemo poštovati. Hoćeš da zajedno ponovimo šta je dogovor, da budemo sigurne da smo se dobro razumele?

Kod starije dece će, u konkretnoj situaciji, biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš se da smo se to dogovorile, da je to naše pravilo? Ovde koristite i neverbalnu komunikaciju da dete ohrabrite da uradi to što je dogovoreno – namignite, napravite neki poseban pokret rukom, pošaljite poljubac…

Naravno, za pravila birajte one stvari koje želite da dete usvoji kao dobre navike, a ne svaku sitnicu koju očekujete od deteta da uradi, jer rizikujete da nešto „danas važi, a sutra ne“. Ove „sitnice“ pretvarajte u dogovore, u zavisnosti od situacije do situacije 😉

Računajte i na to da je u procesu odrastanja jedan od izazova sa kojim ćete se susresti upravo pokušaj deteta da pomera granice i ne poštuje pravila. Rešenje za to je pregovaranje, odnosno uključivanje deteta u proces.

Ukoliko dete odbija nešto da radi, umesto da na otpor reagujete otporom i utrošite vreme i energiju, a pri tom se i loše osećate jer niste došli do rezultata, korisnije je da kažete detetu – Razumem da ti se ovo ne sviđa, ipak to je pravilo. Šta predlažeš, kako drugačije možeš to da uradiš, a da ne budeš toliko ljut zbog toga? Ovako formulisano pitanje, dete navodi na razmišljanje, a ono oseća da ste mu ukazali poverenje i poštovanje.

I, verujte, da će naći neko rešenje. Samo mu dajte dovoljno vremena da razmisli. Budite fleksibilni da prihvatite detetov predlog 🙂 Pravilo će ostati pravilo, promenićete samo način na koji će dete to raditi.

ŠTA NISU PRAVILA?

Sve što je u formi uslovljavanja, ucenjivanja, kritike, isključivosti, kazne… nije pravilo.

Na primer – Ako ne kreneš odmah iz parka, neću ti kupiti slikovnicu. Lepo sam ti rekla da to uradiš, ti me nisi poslušao i sad ću ti sve igračke skloniti na nedelju dana! Koliko puta treba istu stvar da kažem, pa da je uradiš? Skloni to za 5 minuta ili ništa od sutrašnjeg odlaska na rođendan!

Zašto ovo treba izbegavati? Prvo, zato što nije formulisano kao pravilo. Drugo, ne koriste se smernice za efikasnu komunikaciju sa decom, pa ne možemo očekivati ni da će dete da razume, niti da će da posluša. I na kraju, zato što sve navedeno stvara loš osećaj i može izazvati otpor kod deteta da sarađuje.

OK, sad je jasnije kako da od nečega napravimo pravilo 🙂

Hajde da zaokružimo priču i da vidimo kakve sve koristi ovo ima za dete i vaš odnos sa njim:

  1. Kada su pravila jasna, dete nema dilemu šta treba da radi.
  2. Pravila i granice detetu daju osećaj sigurnosti.
  3. Kada dete uspe da uradi to što ste se dogovorili, ono ima osećaj postignuća, motivisano je, a kada ga u tome ohrabrujete onda jača i samopouzdanje. 
  4. Kada dete nešto usvoji kao pravilo vi osećate sigurno u ulozi roditelja 🙂

I na kraju, budite strpljivi, spremni da više puta ponovite pravilo, fleksibilni, i uključite dete kada primetite da bi mu to značilo – ono nije objekat koji sprovodi dogovore, već aktivan učesnik u porodičnim pravilima.

Ako ste već pratili predavanja o efikasnoj komunikaciji, primenite prilikom kreiranja pravila, to što ste tamo naučili 🙂

Ukoliko još uvek niste prošli kroz ovu edukaciju, LEPA VEST je da su predavanja  „Kako da pričaš da te dete razume i posluša?“, dostupna u on-line formi (kao video predavanja). Kliknite OVDE za više informacija.

Dragana Aleksić, family coach

Ukoliko vam više odgovara individualni razgovor i smernice za konkretne situacije koje su trenutno aktuelne kod vas i deteta, zakažite konsultaciju na 069 11 92 851. Više info OVDE.

 

Kako MOTIVISATI dete da UČI (kada ono to ne želi)?

kids-girl-pencil-drawing-159823Možda bi bolji naslov bio – Kako da dete ne dovedemo u situaciju da ne želi da uči – jer se upravo time bavim u ovom tekstu, ali previše je negacije, pa sam se odlučila za ovaj na koji ste kliknuli 🙂

Neka deca od malena obožavaju da čitaju, vole da imaju jasan dnevni raspored i da, na primer, odmah po povratku iz škole urade domaći u imaju puno slobodnog vremena. Ali, ima i dece koja jednostavno imaju otpor i ne žele da se prihvate svojih obaveza niti da im se to govori.

Složićemo se da je veći izazov za roditelje druge grupe mališana, ali nijedna situacija nije nerešiva 😉

Iako ima mnogo faktora koji utiču na to kakav će odnos prema školi, učenju i zadacima dete imati, a s obzirom da ih danas dobija već u predškolskom uzrastu, hajde da vidimo šta sve možemo da uradimo da se ova navika ne „ukoreni“ baš na samom početku školovanja.

Stalno podsećanje na školske zadatke – natezanje, nagovaranje, kritike, uslovljavanje, ucenjivanje… – „kvari“ raspoloženje, nepotrebno stvara tenziju (i detetu i roditelju), crpi energiju, troši vreme, a nije isključeno i da će se javiti otpor prema školi i domaćem!

Od roditeljskog pristupa, veštine komunikacije i sposobnosti prilagođavanja, u velikoj meri zavisi da li će se u detetu razviti motivacija ili otpor prema učenju. Nije teško proceniti od čega će biti veće koristi, i za vas i za dete…

Ako se pitate DA LI JE MOGUĆE UČITI NA ZABAVAN NAČIN, odgovor je – Da!

Deca vole da uče (ona to rade od trenutka kada se rode), da istražuju, da saznaju nešto novo, da isprobavaju. Ona to rade spontano, prate unutrašnje impulse i zato je važno da se taj proces održi i kada krenu u školu. Kada je učenje više izazov nego obaveza, rezultati su bolji.

Sada će neko reći – Pa, jel treba da izigravam klovna da bi dete učilo?

Naravno da ne! Fokus roditelja treba da bude na krajnjem cilju – učenju, izradi domaćih zadataka i stvaranju radnih navika. A, ako postoji način da se do tog cilja dođe, a da se i roditelj i dete osećaju dobro, zašto ga onda ne bismo iskoristili?

ŠTA SE DOBIJA OVAKVIM PRISTUPOM?

Kada se neka akivnost poveže sa dobrom emocijom mi joj se rado vraćamo. Kada nam nešto stvara otpor ili radimo bezvoljno ili pod strahom od kazne – onda to odlažemo ili uradimo samo da se što pre oslobodimo lošeg osećaja. Međutim, tako se stvara negativna uslovna veza u kojoj nema motivacije (ona ne može da se pokrene iz negativne emocije), pa će svaki sledeći put biti teže pokrenuti dete na rad, a „pretnje i kazne“ će biti sve strožije. To nikako ne treba da bude opcija, jer ne vodi do dugoročnog cilja – uspostavljanja radnih navika.

Na ovaj način mi u stvari deci dajemo mogućnost da uvide da svi zadaci (i matematika i čitanje i učenje), mogu da budu zabavni. Što je jača pozitivna emocija to će dete radije pristupiti zadacima.

Sa druge strane, kada roditelj ne doživljava lično detetov otpor prema učenju, lakše mu je da bude fokusiran kako da dete motiviše i podstakne, ne pristupa problemu pod tenzijom već traži bolje rešenje.

OK, RAZUMEM. A, KAKO DA TO PRIMENIM U PRAKSI?

Sada kada znamo da je za pokretanje unutrašnje motivacije potrebna pozitivna emocija, sledeći korak je da zadatak/obavezu pretvorimo u izazov i igru, a potrebne su samo IDEJE!

Takođe, od velike koristi da ovo sprovedete u delo, je i poznavanje:

1. komunikacionih kanala

2. pravila efikasne komunikacije sa decom

ZAŠTO SAD JOŠ I OVO DA ZNAM!?

Zato što tako povećavate šanse da vas dete razume i posluša bez vike, svađe, otpora, nerviranja…

I, jednostavno zato što nije svejedno kako ćete detetu nešto reći. Jer, možda vas dete nije poslušalo zato što koristite suprotne kanale za razumevanje informacija. Govorite – Vidi ovaj zadatak!- detetu koje zadatak bolje razume kada ga čuje.

Ili, možda koristite nešto od ovog:

Nemoj da nisi uradio domaći pre ručka! (komplikovana dvostruka negacija sa nerazumljivom porukom)

Ako to odmah ne uradiš, onda nećeš ići napolje! (uslovljavanje – demotiviše)

– Možeš da gledaš crtaće, ali kad završiš domaći. (reč „ali“ menja prvi deo rečenice u uslov, što stvara otpor)

OBE OVE TEME SU OBRAĐENE U PREDAVANJU „KAKO DA PRIČAŠ DA TE DETE RAZUME I POSLUŠA (1. I 2. DEO)“. ZBOG VELIKOG INTERESOVANJA 15. I 16. NOVEMBRA OVO PREDAVANJE ĆE SE PONOVO ODRŽATI KAO INTERNET PREDAVANJE (WEBINAR), KOJE PRATITE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU. ZA SVE INFORMACIJE KAKO DA GLEDATE PREDAVANJE KLIKNITE OVDE.

IDEJE ZA MATEMATIKU

1. Biram, biraš. Idealno bi bilo da se ovo izvede kada je više dece u kući, ali mogu da učestvuju i stariji ukućani. Što više takmičara to bolje, jer će igra trajati duže.

Pravila: Koliko takmičara ima, toliko se zadataka radi! Uzmite zbirku zadataka i recite jednom od takmičara da zažmuri i prstom dodirne neki zadatak. Pročitajte ga i dajte na primer, deset minuta za rešavanje. Ko prvi reši dobija 5 poena, drugi 4, treći 3… Važno je da svako dobije neki poen da bi sve vreme svi bili motivisani da rade. I tako redom, dok se ne obrne krug. Saberite poene i onaj ko ima najviše može, na primer, sutra prvi da bira zadatak otvorenih očiju, ili da postavlja pravila – npr. daje više ili manje vremena za rešavanje, bira teže zadatke (sa zvezdicom), dozvoljava ili ne upotrebu digitrona i slično. Dozvolite detetu da prekine kada ono to želi, ne zaboravite, ovo je za njega igra! Tako održavate dobro raspoloženje i želju da ovo ponovi.

Dete će vežbati to što treba, ali na način koji mu donosi element zabave i pozitivnu emociju.

Napomena: Pripremite se za ovu aktivnost unapred i tek onda je predložite detetu/deci. Imajte u vidu da što su stariji, to ćete morati da budete kreativniji sa predlozima novih pravila 😉

Predlog: Spremite iznenađenje za sve učesnike – sladoled, kolače, čokoladu, voće… Zapamtite, iznenađenje nije nagrada, posebno ne samo za „pobednika“! Ono služi za održavanje pozitivne energije i emocije posle ove aktivnosti.

pexels-photo-3749182. Ulazak u neku ulogu. Kada nam je mozak pretrpan informacijama, a razmišljanjem ga još više angažujemo, nekada dođe do blokade i ne uspevamo ni jednostavne stvari da rešimo 😦 Onda pomaže mentalno opuštanje, preusmeravanje pažnje na nešto lagano, neopterećujuće.

 

Nekada dete samo traži ili pravi pauzu, i to je sasvim OK i treba mu dozvoliti. Međutim, ako je pod pritiskom da mora odmah da završi zadatak ili oseća strah da će dobiti lošu ocenu, onda je roditelj taj koji će mu pomoći da se opusti.

Recite na primer – Zamisli, zamisli da si detektiv koji je upravo rešio neki problem i da se sada bira gde će da se odmara! Evo, da sam ja taj detektiv sada bih se odmarala na nekoj plaži? A, ti? I pustite dete da maštari.

Ili, recite – Kada taj detektiv stavi ovu kapu / obuče ovaj sako / obuje ove cipele, to mu pomaže da traga za rešenjem (nađite bilo šta što dete može da obuče i uživi se u ulogu). Možda je rešenje ispod kreveta! Možda se krije u ormanu! Šta misliš gde je?

Cilj igre je da dete počne da razmišlja o detektivu (ili nekoj drugoj ulozi), jer kada se aktivira deo mozga zadužen za maštanje, „odmara“ se onaj koji je zadužen za logiku.

Vrlo brzo nakon ovakvog opuštanja, detetu se „javi“ ideja kako da reši zadatak, oseća se motivisano i srećno 😉

Naravno, ovo je nešto što treba često ponavljati, bez prevelikih očekivanja da će sve odmah da da rezultate. Ovo je model koji treba da zaživi u porodici, da se dete oseća sigurno i podržano, bez pritiska i tenzije, i da može da vam se obrati kada mu je teško ili kada se „zaglavi“ sa učenjem. Vi ćete biti neko ko će izvući ideju „iz rukava“.

IDEJE ZA ČITANJE I UČENJE 

Decu je zapravo najteže zainteresovati da počnu da čitaju neku lekciju (posebno ako je na stranici samo tekst bez slika). Ali, ako im se sadržaj dopadne onda nastavljaju do kraja. Možete pozvati detetovog druga, drugaricu ili uključiti člana porodice.

1. Odglumi mi ovo. Prelistajte lekciju unapred, izaberite najzanimljiviji deo, i sačuvajte ga za pred kraj. Za dete izaberite deo gde ima dijaloga (ako je npr. tekst iz čitanke), ili neki drugi kraći (iz drugog predmeta), po jednu-dve rečenice! Što je dete mlađe, srazmerno treba da bude manje sadržaja…

Pravila: Podelite učesnicima „uloge“ ili svakom zadajte da određenim glasom pročita svoj deo – mogu i da odzvižduću, šapuću, pevuše, šta god. (ako deca još uvek ne znaju da čitaju, vi im pročitajte taj deo, pa zadajte izazov) Biće im zabavno, smejaće se, takmičiti, što i jeste cilj. Kada se „probudi“ dobra energija, dok su još pod utiskom, pročitajte im deo koji ste izabrali (onaj najzanimljiviji). Potrudite da se bude izražajno i zagonetno, da im privučete pažnju.

Onda ih pitajte kako bi oni to ponovili, tačnije, šta su zapamtili. Pustite ih da glume, da se užive. Možda će neko hteti da nacrta to što je čuo! Neka ovo traje koliko deca žele, dok im je zabavno. Sutra  podignite malo kriterijume, pa im recite da svako izabere svoj deo i da ga pročita naglas kao, na primer, njegov omiljeni junak, lik iz crtaća, najbolji drug ili drugarica…

Predlog: Dogovorite se da svakog dana „zajedno“ čitate, učite. Ako su deca mlađeg uzrasta biće im potrebna pomoć i podrška odraslog. Za one malo starije (devet i više godina), dovoljno je da im „ukažete“ poverenje da pročitaju deo iz knjige dok vi, na primer, obavljate nešto po kući, i da vam ga onda prepričaju.

2. Čitaj igračkama. Sve ovo možete i sa jednim detetom, ako ih nema više u okruženju. Predložite detetu da napravi od igračaka publiku i zajedno, a posle može i ono samo, čitajte, recitujte, učite. Dete može da sluša vas dok čitate kratke delove lekcije (na primer, ovo prija deci koja su u auditivnom kanalu), a da onda uzme neku igračkicu i da njenim glasom ponovi ili prepriča to što ste pročitali.

I da zaključim, umesto da gubite vreme i energiju na natezanje sa detetom, rasprave i svađe, koristite slobodno vreme da smišljate ideje, stvarate lepe uspomene i pozitivne emocije. Jer, dete će još mnogo godina ići u školu i učiti… Zamislite da se svih tih godina natežete! Igra je ipak bolja opcija, zar ne 😉

Dragana Aleksić, family coach

Kako detetov otpor pretvoriti u saradnju za jedan minut?

igre.pngŠta da radite kada vam se jako žuri, a dete se sprema sporo kao puž? I što ga više ubrzavate, čini se da je ono sve sporije. Šta kada svako veče odlaže odlazak na kupanje i spavanje, ili kada stalno traži da ga nosite napolju?

Kada se ove situacije ponavljaju iz dana u dan, umeju prilično da iscrpe i roditelja i dete, jer stalno natezanje bez pozitivnog rezultata troši energiju, i roditelja na kraju uvode u tenziono stanje.

A, ono se, pogađate, dalje prenosi na dete.

Ima više razloga zbog kojih dete pruža otpor – od prirodnog poriva da pomera  roditeljske granice, do toga da nam ponašanjem govori ono što ne ume rečima. Kada se dete opire u nekoj svakodnevnoj situaciji, roditelji često misle da moraju da je reše istog trenutka. Međutim, ti načini su za dete previše kruti, striktni, strogi, pa saradnja sa njim izostaje, što može da dovede do podizanja tenzije i još većeg otpora. I tada se ulazi u začarani krug…

Ako je roditelju cilj saradnja i građenje dugoročno dobro odnosa sa detetom, onda apsolutna poslušnost nije najbolje rešenje. Saradnja kroz igru i izazov daju mnogo bolje rezultate.

Deci je igra najprirodniji kanal za učenje, pa je treba maksimalno iskoristiti!

PREKO 50 IDEJA ZA MINI IGRE U SVAKODNEVNIM SITUACIJAMA DOBIĆETE NA INTERNET PREDAVANJU  26. OKTOBRA U 21H „TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?“ GLEDAJTE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU, IZ BILO KOG GRADA ILI ZEMLJE, OPUŠTENO UZ ČAJ, KAFU… I VEĆ SUTRA ISPROBAJTE KAKO IGRA DAJE BOLJE REZULTATE! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO IGRA DAJE DOBRE REZULTATE?

Jednostavno zato što je u pozadini igre zabava. Kada se zabavljamo nismo pod tenzijom. Kada nema tenzije, lakše je sarađivati.

Igra u svakodnevnim situacijama detetu daje novo iskustvo u rešavanju trenutnih problema, teškoća, kao i ideju da neke stvari mogu da se rade na više različitih načina. Tako se ono zapravo motiviše da traži kreativna rešenja, da “misli svojom glavom”, umesto da bude apsolutno poslušno. Ljudski mozak nije stvoren za učenje napamet, već za rešavanje izazova i problema, što deca često instinktivno i pokušavaju. Igra je za njih sve.

Kada roditelji podržavaju i podstiču ovaj proces, oni zaista pomažu da se u mozgu deteta stvaraju čitavi nizovi novih neuronskih veza koje vremenom jačaju i povećavaju njegove mentalne i kreativne kapacitete. A deca ovaj pristup prihvataju sa lakoćom jer im je prirodan.

KAKO NAPETU SITUACIJU PRETVORITI U IGRU I PODSTAĆI DETE NA SARADNJU?

Za ovaj pristup vam nije potrebno ništa sem ideje.

Na primer, kada ste u prodavnici i vidite da je gužva, žurite i želite što pre da izađete. Ali, dete odbija da sedne u kolica za kupovinu i vama polako počinje da se diže kosa na glavi. Umesto da ga moljakate, nagovarate, potkupljujete čokoladicama, pretite, vičete, recite na primer ovo (čučnite u visinu deteta, pogledajte ga u oči, koristite zagonetan i veseo glas): „Znaš li da je danas poseban dan? Danas je dan kada sam ja tvoj vozač, a ti moj specijalan pomoćnik. Naš zadatak je da što brže obavimo kupovinu, pa ćeš mi ti pokazivati kada ugledaš hleb i mleko.“ Zadajte jednu po jednu namirnicu što je dete mlađe, i to one koje može lako da vidi i prepozna. Dok je ono okupirano traženjem, vi ga vozite u ubacujte druge namirnice 😉

Za ovaj „dogovor“ vam treba samo ideja i manje od jednog minuta da otpor pretvorite u saradnju. Deca ne traže da igra bude nešto veliko, spektakularno, više da je zabavno i da su aktivno uključena. Najveći problem sa prodavnicom je upravo to što se očekuje da je dete pasivno, mirno, strpljivo, što je nerealno. Kada ga uključite u proces, ma koliko to malo i kratko bilo, dete ima osećaj da radi nešto važno, a pri tom i zabavno. A vi ste svakako došli do vašeg cilja – obavili šta treba i izbegli stres.

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE JOŠ OVAKVIH IDEJA, NA INTERNET PREDAVANJU „TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?“ DOBIĆETE IH PREKO 50 ZA DESET NAJČEŠĆIH SVAKODNEVNIH SITUACIJA. PREDAVANJE SE ODRŽAVA U ČETVRTAK 26. 10. U 21H, NA INTERNETU. KLIKNITE OVDE ZA UPUTSTVA KAKO DA SE PRIJAVITE.

Ukoliko ne budete u mogućnosti da pratite predavanje tada, automatski dobijate link na mejl sa snimkom koji vam ostaje da gledate kada želite. Za dodatne info možete mi poslati mejl na dragana.familycoach@gmail.com

Kako da povratak na POSAO POSLE PORODILJSKOG bude lakši? (5 važnih koraka)

baby-2255473_1920 (1).pngPovratak na posao nakon pauze zbog trudnoće i porođaja, za neke žene može da bude veoma stresan.

Pored promena kroz koje žena prolazi (emotivnih, mentalnih, fizičkih), u velikoj meri menjaju se prioriteti, a nekada i samo poslovno okruženje i zahtevi.

Sve ovo može da utiče da se žena po povratku oseća nesigurno, a često se menja i njen subjektivni doživljaj spremnosti da se posveti novim poslovnim izazovima.

 

 

Emotivni spektar kroz koji mame prolaze se razlikuje od osobe do osobe. Neke žene se rado vraćaju na posao ne dovodeći u pitanje tu odluku, lako organizuju vreme i obaveze, jednostavno njima ovaj period ne predstavlja izazov, već potpuno prirodni sled događaja.

Sa druge strane, ima žena kojima su se rođenjem deteta/dece, prioriteti toliko promenili, ili su doživele emotivnu transformaciju  u velikoj meri, da im sama pomisao na posao, tačnije na ostavljanje deteta zbog posla, stvara nelagodu, tenziju, stres. Za ove žene će dodatni teret biti i osećaj krivice, griže savesti, pa i bespomoćnosti što „ostavljaju“ dete.

Tako ulaze u stanje opšteg nezadovoljstva koje može da rezultira i kompletnom promenom slike o sebi kao zaposlene osobe (ili majke) i gubitkom samopouzdanja.

Ukoliko je povratak neophodan zbog porodične i finansijske situacije, jasno je da će i pritisak biti veći. Takođe, dešava se i da se žena vrati na posao bez opterećenja, ali da se situacija promeni kada se suoči sa organizacijom vremena i promenom ponašanja deteta.

NEGATIVNE EMOCIJE I UVERENJA PREDSTAVLJAJU PREPREKU U RAZNIM ŽIVOTNIM SITUACIJAMA, PA I KADA JE POVRATAK NA POSAO U PITANJU.  POSEBNIM KOUČING PROGRAMOM – EMOTIVNI DETOKS – BLOKADE SE OTKRIVAJU I ELIMINIŠU. CILJ OVOG PRISTUPA JE DA SE OTKRIJE ŠTA JE U POZADINI NEKE SITUACIJE (NEGATIVNO UVERENJE, PREVELIKA OČEKIVANJA, ISKUSTVO IZ DETINJSTVA…) I DA SE LAKŠE DOĐE DO REŠENJA I PROMENE. VIŠE O EMOTIVNOM DETOKSU PROČITAJTE OVDE.

Pored ovih emotivnih izazova, tu je i organizacija čuvanja deteta, kao i organizacija vremena i obaveza van posla. Ovo je zaista preveliki teret za jednu osobu i žena se može osetiti kao da je sama na svetu.

OK, sve je ovo manje-više poznato i jasno u teoriji. Hajde da vidimo kako da povratak na posao bude lakši.

1. POČNITE SA PRIPREMOM NA VREME

Dva, tri meseca pred povratak na posao (a sasvim je OK i ranije ukoliko imate poseban osećaj nelagode, tenzije, straha…), pozabavite se sobom, u smislu preispitivanja KAKO se osećate kada pomislite na povratak. Šta osećate i gde u telu (da li se javlja neka fizička senzacija)? Koja emocija je najdominantnija? Koje misli vam prolaze kroz glavu?

Ako je subjektivni osećaj nelagode na skali od 1 do 10 veći od 4 (1 – jedva da nešto osećam, 10 – ne mogu da podnesem koliko je jako), bilo bi korisno da potražite podršku kouča, psihologa, terapeuta… Ukoliko se ovaj negativni osećaj pojačava kada neko vaše dileme i stanje nelagode komentariše – „Ma, daj preteruješ! Opusti se. Nije to ništa. Ih, tolike žene rade, pa ne prave dramu!“, i slično, to je znak da definitivno treba da prođete neku vrstu pripreme koja će vam pomoći da ojačate samopouzdanje i vratite se u balans.

Uvek verujte svom osećaju i ne zanemarujte ga, koliko god vas drugi uveravali u suprotno. On vas nikada ne vara.

MOJI POSEBNO KREIRANI KOUČING PROGRAMI – BACK TO OFFICE I EMOTIVNI DETOKS – USPEŠNO POMAŽU U PREVAZILAŽENJU OVIH STANJA I JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA. MOGU SE RADITI ODVOJENO, KAO I U KOMBINACIJI. VIŠE O BACK TO OFFICE PROČITAJTE OVDE, A O EMOTIVNOM DETOKSU OVDE.

Drugi deo pripreme se odnosi na onaj praktični deo – traženje odgovarajuće osobe koja će čuvati dete dok ste na poslu, ukoliko ne ide u vrtić.

Ako dete kreće u vrtić baš kad se i vi vraćate na posao, bilo bi dobro da se unapred pripremite na sve ono što možete očekivati u periodu adaptacije. (informacije o video predavanju na temu adaptacije na jaslice i vrtić i kako da dobijete pristup da ga gledate možete pročitati OVDE).

Ako tražite bebi siterku, na ovom linku je FB live uključenje na tu temu – Šta je važno da imaš na umu ako dete čuva dadilja?

2. NE MORATE SVE SAMI 

Pod teretom emocija, uverenja i obaveza, često se ne vidi šuma od drveta. Prvo, važno je da žena zna da nije sama.

Tu je vaš partner i preporuka je da otvoreno razgovarate, bar nekoliko nedelja pre povratka na posao, o raspodeli obaveza, novoj organizaciji, a pre svega kako se osećate. Bilo bi korisno, ako postoji mogućnost, da se uključe i bake, deke, možda još neki član porodice koji može da olakša ovaj prelazni period.

Najnepovoljniji scenario je da mislite da morate sve sami – i da (u)radite i da rešite.

ZLATNO PRAVILO DOBRIH ODNOSA I KONSTRUKTIVNE KOMUNIKACIJE JE – UVEK PITAJTE I TRAŽITE POMOĆ I PODRŠKU. DAKLE, NE ČEKAJTE DA PARTNER SAM UVIDI, PRETPOSTAVI ILI DONESE ZAKLJUČAK DA VAM TREBA POMOĆ, JER SE TO (UGLAVNOM) NEĆE DESITI. NE ZATO ŠTO ON TO NE ŽELI, NEGO ZATO ŠTO VI SVOJIM PONAŠANJEM „ŠALJETE PORUKU“ DA STE OK SA SITUACIJOM, DA SVE IMATE POD KONTROLOM I DA MOŽETE SVE SAMI! POVRATAK NA POSAO JE VELIKA PROMENA KAKO ZA VAS TAKO I ZA CELU PORODICU I DOBRO JE DA SVI ČLANOVI BUDU UKLJUČENI.

3. BUDITE UPOZNATI SA RAZVOJNIM FAZAMA DETETA

Razdvajanje mame od deteta i deteta od mame dodatno mogu da otežavaju razvojne faze kroz koje dete prirodno prolazi. One su normalne i očekivane – strah od odvajanja, strah od nepoznatih osoba, faza burnog ispoljavanja besa, faza negacije…

Takođe i trenutne životne okolnosti „dolivaju ulje na vatru“ – selidba, polazak u jaslice ili vrtić, angažovanje bebi siterke, promena dnevne dinamike…

U ovim fazama i situacijama, reakcije deteta mamama teško padaju, jer su često burne, praćene plakanjem, detetovim otporom, odbijanjem saradnje… Tada se mama oseća bespomoćno, nesigurno, doživljava lično detetovu reakciju, što samo pojačava osećaj krivice.

OD VELIKE POMOĆI JE DA BUDETE UPOZNATI SA RAZVOJNIM FAZAMA DETETA, KAO I DA ZNATE ŠTA I KAD MOŽE DA OČEKUJETE, DA NE BISTE SVAKU PROMENU DETETOVOG PONAŠANJA DOŽIVLJAVALI LIČNO I KAO REAKCIJU NA VAŠ ODLAZAK NA POSAO.

Kada roditelji znaju šta mogu da očekuju tokom ovih faza od deteta, tada je efekat iznenađenja manji, samim tim i stres.  Takođe, pripremljenost u smislu kako reagovati u tim situacijama, upoznatost šta sve može da pomogne, kao i brojne ideje kako kroz komunikaciju sve može da se olakša – biće od velike koristi roditeljima, posebno mami 🙂

4. EFIKASNO UPRAVLJANJE VREMENOM

Ovde pre svega mislim na određivanje prioriteta i podelu obaveza na bitno, hitno, nije bitno i nije hitno. Verovali ili ne, u toku dana najviše vremena trošimo na stvari koje nisu bitne i hitne 😦

U čemu je problem kada to radimo?

U tome što imamo osećaj da nikada nemamo dovoljno vremena za stvari koje su nam zaista važne i, naravno, osećamo se loše zbog toga.

Koje su to stvari?

Peglanje, pranje sudova i ostali kućni poslovi koji mogu da nas sačekaju (svakako će nas sačekati), dok se vratimo iz parkića srećni što smo sa detetom proveli vreme zajedno i „uhvatili“ poslednje zrake jesenjeg sunca ili videli prve pahulje.

Znam da ćete pomisliti – Kako mogu da ostavim sudove? Ju, da ne ispeglam veš, ma nema šanse! Moram da usisam sad, jer posle neću moći… Ove stvari su bitne, ali nisu hitne, dakle mogu se obaviti bilo kad. A, ako biste videli da nemate, na primer, hleb za večeru, onda bi to bilo i bitno i hitno.

Hajde da vidimo kroz primer kako ovo izgleda.

Došli ste kući, ručali, lep je dan i želite da ga iskoristite da izađete napolje sa detetom. Onda pogledate gomilu sudova i odlučujete da ih ipak prvo operete. Dete počinje da kenjka i traži da krenete, vi ste se unervozili, žurite i osećate se frustrirano jer ne možete dve stvari u isto vreme da uradite. Kako rešiti ovu situaciju? Tako što ćete doneti odluku koja od ove dve stvari je u tom trenutku bolja opcija za dete i vas. Izaći ćete napolje u dobrom raspoloženju, posvetićete se detetu, vratićete se kući i bez nepotrebnog stresa srediti sudove. Dakle, ne morate da funkcionišete po principu SVE, SAD I ODMAH, jer to iscrpljuje, nepotrebno troši energiju i uvodi u tenziono stanje.

Za postavljanje i promenu prioriteta je potrebna vežba, jer mi smo robovi navika, i ako smo navikli da se uvek prvo bavimo sporednim stvarima (sa idejom da su one prioritet), biće potrebno vreme da usvojimo nove navike. I ja sam nekada tako raspoređivala obaveze, a onda sam naučila i uvidela da može drugačije i da neće biti smak sveta!

Za početak možete da podelite stranicu u svesci na 4 kolone i da upisujete po prioritetima sve što u toku dana treba da obavite  – bitno, hitno, nije bitno, nije hitno.  Vremenom ćete i sami uočiti šta možete da odložite, a šta stvarno da obavite odmah.

UKOLIKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA OKO BOLJE ORGANIZACIJE VREMENA, ZAKAŽITE KOUČING SESIJU NA 069 11 92 851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

I, na kraju:

5. PRE SVEGA, BUDITE REALNI

Povratak na posao posle pauze, pored promene životnog ritma i navika, donosi i određenu dozu stresa, jer žena može da ima prevelika očekivanja od sebe u želji da se što pre uklopi u novonastalu situaciju.

Prevelika lična očekivanja, emotivna „rastrzanost“, nedostatak strpljenja za proces povratka – NEĆE VAM OLAKŠATI, naprotiv!

Budite realni – vi ste sada mama, žena sa sasvim drugačijom dinamikom dana, novim navikama, obavezama,  i, što je najvažnije, novim emocijama i nivoom odgovornosti za jedno ljudsko biće – vaše dete!

Naravno da će vam biti teško da budete razdvojeni od deteta, naravno da ćete prvih nedelja više razmišljati o njemu i tome šta radi, da li jede, plače, spava… nego o poslu, naravno da će vam nedostajati ritam koji ste imali sa detetom kada ste po ceo dan bili zajedno. Sve je ovo normalno, očekivano i sasvim OK 🙂

Potrebno je vreme da se sve ovo uskladi i zato dajte sebi dovoljno vremena, budite blagi prema sebi, spustite lična očekivanja i idite iz dana u dan – polako. Čak i da se niste na vreme pripremili za sve ove promene, to uvek možete da uradite ako procenite da vam treba pomoć i podrška.

VIŠE O PROGRAMU BACK TO OFFICE PROČITAJTE OVDE ili ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU  NA: 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, family coach