Proteklih meseci većina konsultacija sa roditeljima bile su u vezi ponašanja njihove dece koja su oni doživeli kao bezobrazluk, inat, nepoštovanje, preteranu i nepotrebnu dramu…

Iako su uzrasti dece, porodične okolnosti, pa čak i zemlja u kojoj žive potpuno različiti, svi su imali dve zajedničke stvari:

1. nijedan od njih u situacijama kada je bilo sporno ponašanje, nije pitao svoje dete kako se oseća i šta oseća,
2. svaki od njih zahtevao je da dete prestane sa tim ponašanjem, bez pokušaja da istraži uzrok za to.

Zašto je važno istražiti kako se dete oseća? Zato što u pozadini ponašanja najčešće stoje neka emocija, nezadovoljena potreba, želje ili čak kombinacija! U ovom tekstu će se ipak baviti emocijama, jer je roditeljima upravo to najteže da razumeju i prihvate.

Detetu koje preplavljuju emocije potrebno je razumevanje, saosećanje i uteha, a ne negiranje toga što oseća: „Nije to nikakav razlog da budeš tužan, nemoj da plačeš. Prestani da se ljutiš / besniš / stidiš… Što uvek ti moraš da dramiš oko svega! Ne luduj, smiri se bre više!“

Ako pratite moj rad, već iz iskustva znate da ću vas sada „staviti u detetove cipele“.

Pokušajte da zamislite kako biste se osećali kada bi vam neko rekao da preterujete što vas hvata panika jer su ove nedelje u vašoj firmi počeli sa otpuštanjem radnika: „Hajde, šta dramiš, pa nisi ni prvi ni poslednji koji će dobiti otkaz! Ma, šta se plašiš, ima posla ko hoće da radi!“ Da li je vaš strah zbog ovih komentara manji? Da li ste osetili mir? Ili vam je upravo postalo još gore?

A, sada zamislite koliko biste se bolje osećali kada bi vam neko rekao: „Verujem da ti nije nimalo prijatno što se to dešava. Razumem da se plašiš. Polako udahni da se smiriš, naći ćemo neko rešenje.”

U prvom slučaju vam neko govori da ne treba da osećate to što vas je obuzelo, a u drugom neko razgovara sa vama o tome kako se osećate, prihvata vašu emociju i nudi vam pomoć da vam bude lakše.

Hajde sada da se vratimo na decu.

Dete OSEĆA i ima pravo da oseća sve emocije, a ponašanje je rezultat toga. Dete ne može na „komandu“ da zaustavi svoje ponašanje, jer je ono posledica osećanja koja ga preplavljuju i, još uvek, nedovoljno razvijenog kapaciteta za kontrolu. Neke emocije izazivaju burnije reakcije i izazovnija ponašanja, a što je ponašanje „gore“, neprihvatljivije, to je za nas znak da je detetu teže.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća. Takođe, ono ne zna šta je razlog za to, izaziva mu nelagodu, a ono što ga dodatno uznemirava je što ne zna da li će se taj osećaj ikada završiti! Tada je za dete upravo ponašanje jedini način da sve to ispolji, jer mu je nemoguće da rečima opiše šta oseća.

Dakle, mi treba da naučimo – usmerimo i damo predloge dete šta sve može da radi kada se tako oseća, a ne da mu branimo da te emocije doživi. To znači da emocije prihvatamo, a ponašanje usmeravamo. Sve emocije su dozvoljene, a detetu je važno da zna da je tada prihvaćeno, da ga roditelj razume i da je tu da mu pomogne da se oseća bolje. Iskrenim interesovanjem i postavljanjem pravih pitanja, brže ćemo umiriti dete i uspostaviti saradnju (razgovaramo), nego insistiranjem da odmah prestane sa nekim ponašanjem (govorimo).

Evo nekoliko primera:

– Šta se desilo, pa si se tako razbesnela i bacaš sve oko sebe? Čekaj da vidim, izgleda da ti se srušila kuća od kockica. Sigurno je teško kada se toliko trudiš, a sve se sruši. Hoćeš da to popravimo zajedno ili da napavimo pauzu za sok i keks?

– Ooo, baš te je jako naljutilo što smo morali da krenemo kući iz parka. Ni ja to nisam voleo kada sam bio mali. Sećam se da mi je deka rekao da mogu da izbacim ljutnju kada skačem ovako. Hoćeš da probamo? Evo, možemo iz sve snage da skačemo sve dok ta ljutnja ne izađe iz nas!

– Vidim da si jako tužan. Rekla bih da su te suze zbog nepravde što si dobio trojku iako si učio ceo dan. Hoćeš da pričamo sada o tome ili želiš da te zagrlim dok se isplačeš?

Naravno, sve ovo je lakše kada se odnos od samog početka gradi kroz poverenje i poštovanje, strpljenje i razumevanje. Za pozitivne promene nikada nije kasno, samo treba imati u vidu da što je dete starije to će biti potrebno više vremena da se uskladite.

Važna napomena: Ako roditelja uznemiravaju detetove emocije i burno reaguje na njih, to je znak da upravo roditelj treba da radi na sebi, jer je velika verovatnoća da reaguje na one emocije koje njemu nisu bile dozvoljene kada je bio dete. Deci se najčešće brani da ispoljavaju bes, ljubomoru, tugu posebno ako je propraćena plakanjem. Situacija je još kompleksnija ako su ove zabrane praćene izazivanjem stida, krivice, griže savesti. Sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa odraslim osobama kroz metodu „Emotivni detoks“. Više o tome pročitajte OVDE.

I na kraju, nema dobrih i loših emocija, već onih za koje ili imamo kapacitet da se nosimo ili nemamo. Sve se može naučiti, a najbolje je da to počne u detinjstvu. Ovaj deo učenja deteta o sopstvenim emocijama je najviše na roditeljima, jer su mu oni najbliži i ono prirodno upravo od njih očekuje najveću pomoć. U tome vam od velike pomoći može biti moj e-priručnik “Budi najbolji roditelj svom detetu“, koji se bavi upravo podsticanjem razvoja emocionalne inteligencije i povećanjem kapaciteta roditelja. Više o tome šta sve priručnik sadrži i odlomak pročitajte OVDE.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE.