Šta u stvari radi FAMILY COACH i kako sam ja to postala?

NEF_1506

Moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu leži u činjenici da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

ŠTA JA ZAPRAVO RADIM KAO FAMILY COACH?

Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe podrške za roditelje. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one sad aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz njihovog detinjstva koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici. Na ovom linku pročitajte više o tome.

Kroz moje posebno kreirane koučing programe, pružam jedinstven vid podrške za postavljanje i postizanje ciljeva, željenu promenu, proces ličnog rasta i razvoja…

EMOTIVNI DETOKS

Ako se neko (roditelj, ali i bilo koja druga osoba), ne oseća usaglašeno sa nekom svojom životnom ulogom, velika je verovatnoća da razlog leži u periodu detinjstva, ali da ga nije svestan. Za ovu vrstu rada kreirala sam autorski koučing program Emotivni detoks koji, pored brojnih uvida, daje i veoma efikasna rešenja. Program sam razvila na osnovu dugogodišnjeg individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce u odnosu sa roditeljima koje svi nosimo iz primarne porodice, a koji često utiču na izgradnju kvalitetnog odnosa sa decom, partnerom, članovima porodice, kao i drugim ljudima iz okruženja. Takođe, ova vrsta rada omogućava roditeljima da ne ponove nekorisne obrasce iz njihovog detinjstva kod svog deteta. Emotivni detoks se radi individualno, a na ovom linku imate više informacija.

KOUČING ZA RODITELJE

Kroz individualni koučing rad pomažem roditeljima da sagledaju neku konkretnu situaciju/problem iz drugog ugla i da to što njima deluje nerešivo, zapravo predstavlja samo njihov trenutni doživljaj. Zatim ulazimo u proces otkrivanja načina za rešavanje problema, tokom kojeg roditelj prepoznaje neke obrasce svog, ali i detetovog ponašanja i uz asistenciju kouča dolazi do brojnih rešenja, i definisanja preciznih koraka koje će preduzeti. Zatim sledi period tokom kojeg ih primenjuje i prati promene u svom odnosu sa detetom. Ako vas zanima ova vrsta rada više informacija pročitajte na ovom linku.

PREDAVANJA ZA RODITELJE

Kroz grupni rad pružam podršku roditeljima (onima koji će to tek postati ili rade sa decom), na tematskim predavanjima iz mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom. Ova predavanja sa velikim zadovoljstvom radim zajedno sa Sanjom Ristom Popić, pedagoškinjom iz Novog Sada.

KAKO SAM JA POSTALA FAMILY COACH?

Možda je bolje pitanje zašto sam se opredelila baš za oblast porodice. Iskreno, nakon koučing i NLP edukacija, neko vreme sam se dvoumila oko toga kojoj ciljnoj grupi da se okrenem, vagala razloge za i protiv, dok mi jedan moj prijatelj nije postavio jednostavno pitanje: – Gde se ti bolje osećaš? Sa kojom ciljnom grupom bi se osećala kao „riba u vodi“? Kao iz topa sam odgovorila – Pa, sa roditeljima!

A, da bih se osećala kao „riba u vodi“ zapravo je doprinelo moje ogromno iskustvo koje sam stekla tokom 16 godina rada upravo na porodičnim temama, kao deo uredničkog tima u magazinima koji se bave ovom tematikom. Na ovom linku možete pročitati više o edukacijama koje sam ja prošla.

Takođe, moje roditeljsko iskustvo je neprocenjiv i nepresušan resurs.

Dakle, tema roditeljstva mi je bila dovoljno poznata, ali nije to jedini razlog za moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu, već činjenica da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

Koučing pristup je fantastičan izbor za porodicu 21. veka, jer je usmeren isključivo na rešenja, motivišući je kako za roditelja tako i za dete i fokusiran na budućnost. I, što je najvažnije, polazna tačka je  – da svi u sebi imamo sve što nam je potrebno da napravimo željenu promenu, pa čak i u roditeljstvu!

A, ŠTA JE KOUČING?

Koučing (Coaching) kao metodologija ima veoma širok spektar primene –  poslovni (business), životni (life), partnerski, wellness, zdravstveni… sa raznim podkategorijama. Koučing kao novo zanimanje daje veoma mnogo mogućnosti da sve ono naučeno na edukaciji primenjujete u određenoj oblasti i za specifičnu ciljnu grupu, bilo da radite individualno ili grupno. Što se više fokusirate na vašu specifičnu ciljnu grupu, to su veće šanse da budete ekspert u toj oblasti. Pored edukacija, važno je da ste spremni i da svakodnevno istražujete sve što ima veze sa vašom ciljnom grupom, da iskustvo stičete kroz kontinuiran rad i da, naravno, i dalje učite.

Svaki kouč tokom edukacije polako stvara sve jasniju sliku gde zapravo želi da usmeri svoje profesionalne snage i u kojoj oblasti će moći da da svoj maksimum, a da naravno u tome uživa. Jer, kada radite nešto što volite onda je to više vaš model života, nego posao u klasičnom smislu.

Za mene je koučing upravo to postao – životno opredeljenje i stil i ovaj model sam uspešno prenela i na svog sina.

Ako želite da saznate više o samoj metodologiji, kao i gde u Srbiji možete da prođete iste ili slične edukacije kao i ja, kliknite na sledeće linkove:

http://erickson.rs/

http://pcm.rs/

http://nlpcentar.com/

 

Dobrodošli!

sajt_dragana

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach. Svoje profesionalno znanje i iskustvo usmerila sam na rad na porodičnim temama širokog spektra.

Moja uloga kao kouča je profesionalna podrška na putu ka rešenjima za svakodnevne situacije i izazove sa kojima se danas suočava savremeni čovek. Smatram da je danas više nego ikad potrebna podrška savremenoj porodici kako bi odolela svim izazovima kojima je izložena.

Moja misija je unapređivanje porodičnih odnosa, prvenstveno kroz konstruktivnu komunikaciju, kako bi svi njeni članovi na pravi način razumeli jedni druge, kao i da je uz njihovo angažovanje svaki problem rešiv. To realizujem kroz individualni rad, kao i kroz predavanja, seminare i radionice.

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Biću vam podrška na putu željenih promena, ličnog rasta i razvoja, kroz moje posebno kreirane programe i kroz koučing. Ako niste usklađeni sa nekom od vaših uloga, posebno roditeljskom, korisno je da znate da postoje brojni načini i efikasne metode i tehnike kojima se prevazilaze razne prepreke.  Više o mojim programima možete saznati na ovom linku, zatim na ovom, kao i na ovom ovde.

Pomoći ću vam da razumete kako funkcioniše komunikacija pre svega sa decom, a zatim i u okviru porodice. U tom procesu cilj je da svi  članovi prepoznaju da i mala promena može da napravi veliku razliku u porodičnim odnosima. Više o individualnim konsultacijama pročitajte na ovom linku.

Naučiću vas kako da vaši razgovori sa detetom budu konstruktivni i kako da vode ka pozitivnim i željenim ishodima.

Podržaću vas da gradite most poverenja sa vašim detetom, i u okviru porodice, jer je to preduslov za jake porodične veze i međusobno razumevanje.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU ILI SE PRIDRUŽITE GRUPNOM RADU: 069 11 92 851

Pitanje na koje postoje SAMO dva odgovora

pablo.pngDa li hoćeš da jedeš? Da li ćeš mi dati ruku kad prelazimo ulicu? Da li krećemo iz parkića? Hoćeš li me poslušati? Hoćeš li požuriti? Jel hoćeš sladoled? Možeš li da ne diraš sve u prodavnici? Želiš li da ti kupim ovu knjigu? Da li ćeš već jednom početi da učiš? Hoćeš li spremiti sobu?

Naizgled obična, svakodnevna pitanja koja postavljamo deci. Slažem se. A, kakve odgovore dobjate na njih? Pretpostavljam „da“ i „ne“, i to češće „ne“. Koliko puta ste bili zadovoljni odgovorom koji ste dobili?

Takozvana „DA LI“ (i „glagol + LI“) pitanja su zapravo ona koja zatvaraju komunikaciju, jer daju sagovorniku samo dve opcije da na njih odgovori – ili da nešto hoće ili da neće. Odgovori su najčešće impulsivni, „na prvu loptu“, zato što ovakvo pitanje ne zahteva mnogo analize i razmišljanja. Međutim, kada je komunikacija sa decom u pitanju, da ne bismo bili „saterani u ćošak“ odgovorima sa kojima ne znamo šta ćemo da radimo, onda je mnogo korisnije da „naučimo“ da izbegavamo ovo pitanje.

AKO SU VAM POTREBNE IDEJE, SMERNICE I ALATI ZA BOLJU I EFIKASNIJU KOMUNIKACIJU SA DECOM, ONDA JE ON-LINE PREDAVANJE BAŠ ZA VAS! GLEDATE I SLUŠATE OD KUĆE, A SNIMAK VAM OSTAJE DA SE PODSEĆATE! SVE INFORMACIJE O PRIJAVI SU OVDE.

Možda se pitate zašto bismo to uopšte radili?

Prvo, zato što kada dete na pitanja – „Da li hoćeš…? Hoćeš li početi…? Idemo li…?“ – odgovori sa „Neću!“, roditelji pomisle da je dete neposlušno, svojeglavo, samovoljno i odgovara sa „da“ samo kad ono ima neku „korist“… Druga stvar koja se desi je, da roditelji ponove isto pitanje i dobiju isti odgovor, i onda ga postave i treći put, očekujući da će se dete „predomisliti“ ili da će samo „shvatiti“ da treba da kaže „da“ umesto „ne“… A, kada se to ne desi, ideja o bezobraznom samovoljnom detetu počinje da liči na istinu.

Na sreću, ovo nije tačno, jer stvari tako ne funkcionišu!

Hajde da napravimo mali test. Pročitajte sledeća pitanja i obratite pažnju koji vam se odgovor prvi nameće i sve će vam  biti jasnije.

Da li hoćeš da radiš i subotom i nedeljom? Da li hoćeš veću platu? Hoćeš li da ostaješ svakog dana duže na poslu? Da li želiš dva puta da ideš na more? Da li hoćeš da jedeš jelo koje ne voliš? Da li hoćeš na sladoled i kafu? Hoćeš li da ideš u prodavnicu po hleb?

Kakvi su odgovori? Koliko vremena vam je trebalo da odgovorite na njih? Oko nekih se sigurno niste mnogo premišljali. A, kako biste se osećali kada bi neko na osnovu vaših odgovora doneo zaključak da ste svojeglavi i da ste pozitivno odgovorili samo na ona pitanja od kojih imate korist?

 OK, razumeli ste.

Hajde da vidimo čime da zamenimo ovo „da li“.

Ako pretpostavimo da kada roditelj pita dete – „Da li hoćeš: da jedeš/ da mi daš ruku na ulici/ da kreneš u vrtić…“ – zapravo želi da mu kaže – Da: je vreme ručka/ se na ulici drže za ruke/ kreću negde – onda BAŠ TAKO i treba da KAŽE! Znači, zaboravite na pitanje „da li“!

Na primer, „Sada je vreme ručka i svi sedamo za sto.“ „Kada prelazimo ulicu držimo se za ruke. Evo ti mene uhvati za ruku.“ „Sada ćemo početi da se spremamo za vrtić/ rođendan da bismo stigli na vreme.“

Šta ovim pristupom dobijamo?

Usmeravamo dete ka željenoj aktivnosti, a ujedno ga ne dovodimo u situaciju da „bira“ ili „odlučuje“ o nečemu, posebno ako to nisu situacije izbora. Što je najvažnije, ne dovodimo sebe u poziciju da budemo nezadovoljni njegovim odgovorom „Ne!“, koji je nekada kao „okidač“ za ulazak u tenziono stanje.

Šta kada dete stvarno treba nešto da izabere?

Ako želimo da detetu damo mogućnost izbora – „Da li hoćeš sladoled/ knjigu/ na ljuljašku/ da se igraš sa Majom…?“ – onda poštujemo odgovor koji dobijemo. Ako hoće OK, ako neće opet je OK.

Ovo je samo jedan od komunikacionih alata koji pravi veliku razliku u boljem sporazumevanju sa detetom. Na on-line predavanju 27. jula, pričaćemo o još 5 efikasnih alata koji pomažu da se bolje sporazumete sa decom i izbegnete svakodnevne nesuglasice.

Ako želite da saznate KAKO DA IZBEGNETE JOŠ 5 tipičnih grešaka u komunikaciji sa decom, kliknite OVDE.

webinar_2_6.png

 

Dragana Aleksić, family coach

KAKO izbaciti nekorisne MITOVE iz roditeljstva?

pexels-photo-300623Kada prepoznate da u vašem odnosu sa decom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI PREŠLI NA DUBLJI, PODSVESNI, NIVO. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA, I TO JEDINSTVENOM I VEOMA EFIKASNOM METODOM, EMOTIVNIM DETOKSOM. VIŠE O TOME SAZNAJTE NA OVOM LINKU.

pexels-photo-259806MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi.

Međutim, dete ima kratkoročno pamćenje, a deo mozga zadužen za logičko razmišljanje i povezivanje situacije sa posledicom, razvija se tek oko pete godine.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – „Ne smeš da diraš to!“ ili „Ne smeš tako da se ponašaš!“ ili „Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!“ – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete i dalje to nešto radi namerno ili iz inata. Ali, na sreću to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na „rešavanje“ problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to više puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je u poziciji osobe u koju dete ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje. I, što je još važnije – posmatranje deteta kao osobe koja je na ovom svetu da bi učila od nas roditelja.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet se uspostavlja doslednošću, podrškom deteta u procesu učenja, razumevanjem njegovih potreba i emotivnih stanja. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to često ne daje rezultat kakav žele.

U ranom uzrastu, deca su pre svega emotivna bića, što znači da preko onoga što osećaju donose zaključke o ljudima i svetu oko sebe. Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava, tako da to što kažete i očekujete da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, neće ništa vredeti ukoliko to ne vidi od vas i ako mu više puta ne ponovite šta se tačno od njega očekuje (pročitajte ponovo Mit 1).

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno negativno etiketirana da su nevaspitana, čim neće da mirno sačekaju, sede, čim „hoće sad i hoće sve“…

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljude kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – onda mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to „opravdavaju“ nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – „Budi strpljiv!“

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje „povezivati“ sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali kada savladate prvo rešenje za ovaj mit i prihvatite rešenje iz Mita 1, videćete da i te kako može da se sprovede u delo.

Na primer:

„Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku da mi daš znak, pa ću te saslušati.“ Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da „uvežbavaju“ ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima.

„Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.“ Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. „Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?“

„Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).“ Pomozite detetu da „poveže“ vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

Dragana Aleksić, family coach

KAKO da date KONSTRUKTIVNU kritiku detetu i da sve bude OK?

pexels-photo-207653.jpeg

Ovaj tekst se odnosi na to zašto je važno da se detetu da povratna informacija na nešto što je uradilo, kako bismo bili sigurni da će sledeći put uraditi isto, još bolje ili sasvim drugačije.

Previše stvari u svakodnevnom životu se pretpostavlja, a za pretpostavke važi izreka da su „majka svih problema„.

Jer, ono što neko pretpostavlja, drugome nije ni na kraj pameti.

Zato ja često volim da kažem – ništa se ne podrazumeva dok se ne izgovori.

ZAŠTO TREBA DAVATI POVRATNU INFORMACIJU?

Povratna informacija je veoma važan alat u komunikaciji jer omogućava da se precizno da komentar na nešto, sa što manje prostora za nerazumevanje. Da bi dete znalo da li je i šta uradilo kako treba (ili kako ne treba), da bi imalo osećaj postignuća, i da bi bilo motivisano da to uradi i sledeći put (iako možda ne voli), neophodno je da dobije povratnu informaciju. Dakle, kada nešto uradi ili ne uradi, potrebno je da mu se što preciznije kaže šta se od njega očekuje, da li je to dobro i, ako nije, kako tačno treba da bude.

Rečenice tipa – „Ovo ništa ne valja“, „Mhmm, baš je super“, „Lepo si to uradio“ – su previše opšte i praktično ne govore ništa. Jer ono što roditelj hoće da kaže je jedno, a ono što dete razume može da bude sasvim drugo.

KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Dete je, na primer, došlo kući iz parkića, skinulo se, opralo ruke, sklonilo igračke u sobu i selo da jede. Ako roditelj kaže uopšteno „Super si TO uradio“, dete može da pomisli na bilo koju od četiri izvedene aktivnosti, na primer na pranje ruku i sedanje za sto, a roditelj možda misli na sklanjanje igračaka u sobu. Sledeći put u sličnoj situaciji dete će uraditi skoro sve isto, ali će nastaviti da se igra umesto da sedne za sto, a roditelj će se naljutiti i odreagovati. Dete ostaje zbunjeno – „Jednom je TO bilo super, a sada nije!?“ Pored toga što je zbunjeno, dete nema osećaj postignuća iako je nešto ipak uradilo.

PA, KAKO ONDA TO TREBA REĆI?

Ključno je da preciziramo na šta tačno mislimo kada kažemo „super“ – „Super je što si sklonio igračke pre jela. I bilo bi baš dobro kada bi to uvek uradio kada se vratiš iz parkića.“ Ovo je već mnogo konkretnije i dete nema nikakvu dilemu.

Isto je i kada dajemo konstruktivnu „kritiku“. Ona treba da bude jasna, da sadrži bar jednu dobru stvar i da je fokusirana na rešenje.

Najvažnije kod ovog modela komunikacije je da nema etiketiranja deteta kao osobe – neposlušan, nevaljao, inadžija, bezobrazan, i slično. Dakle, fokus je uvek na nekoj RADNJI, ZADATKU, AKTIVNOSTI.

UF, A KAKO TO TREBA DA SE KAŽE?

Uopštena kritika na pospremanje sobe bi bila – „OVO ništa ne valja!“ Pored toga što nije jasno šta je to „ovo“, njena formulacija je prilično demotivišuća i sledeće što može da se očekuje od deteta je razočaranje, odsustvo interesovanja, pa i otpor.

Na predavanjima ciljano „stavljam“ roditelje u ovu „opštu“ poziciju, pa evo i vas pozivam da učinite isto. Zamislite da ste na poslu uradili neki veći projekat ili veoma složen zadatak, i da vam kolega ili nadređeni kažu – „Ovo ništa ne valja!“ Šta biste prvo ispravili u projektu? Kako biste znali da baš to treba, a ne nešto drugo? Kako biste se osećali? E, isto je tako i deci!

Dakle, kada zadatak nije obavljen u skladu sa vašim očekivanjima pridržavajte se pravila – „ne traži krivca već rešenje“. Prvo – i ovde je važno da zadatak ne bude uopšten, jer vaša pretpostavka kako se sređuje soba je jedno, a detetova drugo.

Recite mu konkretno šta želite da pospremi i kako! Na primer – „Molim te da knjige staviš na police, plišane igračke u kutije, a kocke u ove kantice.“ I uvek ponudite pomoć, posebno ako je dete mlađe od četiri godine.

Ako ovo uputstvo izostane od strane roditelja, onda će dete srediti sobu onako kako ume i želi. U tom slučaju, kada završi sa spremanjem  obratite pažnju na bar jednu, a poželjno je i više, stvari koje su dobro urađene. Tek onda odredite šta treba da se „ispravi“ da biste na to usmerili dete.

Na primer – „Vidim da si stavila knjige na policu i sviđa mi se što ih složila po boji (jedna dobra stvar). Šta misliš da i ovim igračkama da nađeš neko zgodno mesto, imamo one lepe kutije za njih (konkretna „kritika“, pozitivno „upakovana“ i usmerena na rešenje), pa će soba biti tip-top sređena (krajnji cilj).

Ili budite malo duhoviti, jer to stvara dobar osećaj (čak i ako uopšte niste zadovoljni kako je dete nešto uradilo) – „Wow, vidim da si bio baš kreativan kad si knjige stavio pored kreveta, a na njih kocke. Verujem da si hteo da imaš što više prostra za igru. Šta misliš da ih ipak staviš u kutiju? Hoćeš da ti pomognem?“

Već na prvi pogled se vidi da ovde nema ničeg negativnog, naprotiv, fokus je na rešenju i nema rizika da se stvori neka negativna emocija koja će se „povezati“ sa spremanjem sobe. Sledeći put možete očekivati da će dete samo naći neko drugo, bolje rešenje, jer će se prisetiti ovih situacija i predloga.

Naravno, napominjem da je ovakav model komunikacije potrebno da uvežbavate i da je potrebno vreme da se i dete i vi naviknete na ovaj konstruktivan pristup.

Dragana Aleksić, Family coach

Koje PROMENE možete da očekujete u PONAŠANJU deteta na letovanju?

sajt_leto

Odlazak na letovanje je velika promena rutine za PORODICU, a posebno za DETE, i upravo zbog toga je važno da i pre nego što krenete na put znate šta sve možete da očekujete. Kada je u pitanju pakovanje, veoma je važno da i dete učestvuje u pripremama, jer i ono oseća uzbuđenje.

Hajde da krenemo redom!

 

KAKO DA DETE BUDE VAŠ NAJVAŽNIJI POMOĆNIK U PAKOVANJU?

Kada se pripremaju za letovanje, roditelji ponekad,   pod „pritiskom vremena i putne groznice“, zaborave da i dete želi aktivno da učestvuje u pripremama i da se i ono raduje.

Primetili ste da, kada se pakujete da negde idete, dete uzbuđeno trčkara i postavlja vam bezbroj pitanja?

Iskoristite njegov ENTUZIJAZAM i maksimalno ga uključite u pripremu. Tako ćete izbeći one situacije u kojima, dok se pakujete, detetu govorite da se pomeri, da ne smeta, da bude mirno…

Jer, deci su POKRET i IGRA veoma važni, i nije realno da očekujemo da budu mirna, posebno kada su uzbuđena zbog odlaska na letovanje 🙂

Evo nekoliko IDEJA kako sve možete da angažujete dete:

  1. Može da vam dodaje stvari koje ste spremili, a vi da ih ubacujete u kofer.
  2. Dogovorite se da izabere šta želi da ponese od svojih stvari i da ih „spakuje“ u svoj ranac.
  3. Dajte mu ideju da „napravi spisak“ igračaka i knjiga koje želi da ponese tako što će ih nacrtati, pa ih onda zajedno štiklirajte kada ih spakujete!
  4. Ako ne želi da učestvuje u pakovanju, može da „pravi spisak“ aktivnosti na letovanju tako što će ih nacrtati ili lepiti nalepnice.
  5. Zamolite ga da „prenese“ lakše torbe ili da odgura spakovan kofer na određeno mesto (ovo deca obožavaju jer im je ukazano poverenje u njihove sposobnosti).
  6. Recite mu da je ono vaš najvažniji pomoćnik i zamolite ga da vam pomogne tako što će praviti spisak – crtati ili lepiti nalepnice onih stvari koje treba da kupite za sam put (voće, vodu, grickalice, maramice…). Obavezno ga pitajte i šta ono želi da „mu se nađe pri ruci“ na putu.
  7. Možete da ga zamolite da sve što je u nekim kutijicama ili kesama stavlja na jedan kraj sobe.
  8. Recite mu, na primer, da vam dodaje sve što je složeno u „kocke“ (složene majice i peškiri za plažu izgledaju kao „kocke“).
  9. Takođe, sve što je mekano ide na jednu stranu sobe (garderoba), a sve što je „tvrdo“ na drugu (kozmetika, npr).
  10. Ako imate više dece, svakom od njih „dajte važan zadatak“ – jedan donosi majice, drugi igračke, treći papuče i sandale…

dete kofer.pngOvo su dakle samo neke ideje kako da dete maksimalno uključite i da se i vi i ono osećate dobro. Verujem da ćete se i vi usput dosetiti kako još možete da zainteresujete dete da vam pomogne. Cilj je zapravo da se njegovo uzbuđenje zbog odmora primeti i razume, da je i ono srećno zbog svega što prethodi, a ne da samo bude „preneto“ od tačke A do tačke B.

Poseban benefit od ove aktivnosti je i što će dete biti „dovoljno umorno“, pa će tokom puta imati potrebu da se odmori i da spava. Višesatno gledanje crtaća i mirovanje neposredno pred polazak na put zapravo su dete već uveli u stanje fizičke neaktivnosti i to onda može da bude razlog zašto neka deca bukvalno „podivljaju“ kada sednu u kola, autobus, avion… Jednostavno moraju da izbace energiju koja im se nakupila.

ŠTA SVE MOŽETE DA OČEKUJETE U PROMENI PONAŠANJA?

1. PROMENA RITMA. Neka deca, kada su spavanje (dnevno i noćno) i ishrana, zadrže isti ritam i na letovanju. Međutim, kod neke dece je promena drastična. Možete očekivati da dete neće da spava u isto vreme preko dana (a po razražljivosti vam je jasno da mu je san ipak potreban), odbijaće hranu (posebno nove ukuse), uveče neće hteti da legne…

Ovde je predlog da se roditelji prilagode novom ritmu deteta, jer ono nije samo donelo odluku niti svesno izabralo da ima drugi ritam. Ovo su promene koje su na fiziološkom nivou, odnosno njegov organizam se prilagođava spoljašnjim promenama. Dakle, pratite „nove“ potrebe za spavanjem, velika je verovatnoća da će biti u pitanju samo pola sata, sat. Sačuvajte pribranost i budite fleksibilni – dete ne može da spava onda kada mi to želimo, nego onda kada oseti potrebu. Imajte u vidu da je sve to posledica promene okruženja, ali i viših temperatura vazduha, vlažnosti, mirisa… Na ovo će posebno reagovati deca koja su senzitivnija.

Noćno spavanje može biti problematično ukoliko je dete tokom dana, ili neposredno pred leganje, imalo previše uzbuđenja, stimulacije… Paradoks je da roditelji misle da što se dete „više izmori“, pre će zaspati. U praksi to izgleda ovako – iako sat pokazuje da je već kasno, njegov mozak i dalje prerađuje sve te doživljaje i „drži“ dete u budnom stanju. Dakle, pre spavanja bar sat, dva obezbedite tzv. mirne aktivnosti – čitanje ili samo prelistavanje knjige…

2. BURNE REAKCIJE. Kenjkavljenje, udaranje, bacanje igračaka… – sve su to reakcije koje roditelje neprijatno iznenade na letovanju. Međutim, pre nego što pomislite da dete bilo šta od navedenog radi namerno, treba da znate da ono ponašanjem govori šta mu ne prija. Naime, deca ne umeju da kažu da im je vruće, da su umorna, da im smeta vlaga, da im je previše neke aktivnosti, da su žedna… i onda reaguju ponašanjem.

Tekst o tome zašto deca imaju tantrume na letovanju pročitajte ovde.

Takođe, možete očekivati i burne reakcije koje su posledica straha sa kojim se dete suočava, jer neke stvari vidi i doživljava prvi put. Imajte u vidu  da dete sasvim drugačije „vidi“ more i može mu biti čudno kada ste vi u vodi, jer kada uđete malo dublje ono vam vidi samo glavu. Ako dete počne panično da vas doziva ili počne da plače i histeriše, moguće je da je razlog veliki strah koji ga je preplavio zbog onoga što „vidi“, a ne, kako roditelji najčešće pomisle, to što su se udaljili od njega. Kada roditelji pitaju dete zašto plače ono ne ume da odgovori, jer ne ume da objasni šta je videlo. Naša i dečja perspektiva se mnogo razlikuju, mi imamo mnogo više iskustava i često i ne pretpostavljamo da dečji mozak nove situacije tek treba da preradi, logički složi i razume.

pexels-photo-27806

3. DOSADA. Očekujte da vrlo brzo po dolasku na plažu dete kaže – Hoću nazad, dosadno mi je. Ovde postoje dve opcije – stvarno mu je dosadno ili mu nešto smeta (vrućina, mirisi, gužva, pesak, šljunak…), ali ne ume to da kaže. Sada je važna veština „čitanja između redova“, nešto o čemu ja često pričam i pišem.

To je zapravo pronalaženje PRAVOG uzroka nekog ponašanja.

KAKO da pronađete šta se krije iz ove izjave – Dosadno mi je? Pitajte dete – Šta želiš da radimo sada, pa da ti ne bude dosadno? I pažljivo slušajte odgovor. Može reći – Ne znam (onda pretpostavite da nije dosada u pitanju, pa istražite šta bi drugo moglo da bude – vruće ti je?), ili će dati neki predlog – Hoću na ljuljašku (to znači da mu zaista treba neka aktivnost). Ono što svakako treba da izbegavate u ovim situacijama jeste da dete „šaljete“ da se upoznaje na plaži sa drugom decom ili da ide u vodu, posebno ako se ono privija uz vas i odbija ove predloge. Ponudite da se zajedno igrate, pričajte čega ste se vi igrali kada ste bili mali. Uvek u torbi imajte neke društvene igre ili karte. Videćete da će već posle pet minuta dete naprasno „dobiti ideju“ čega će se igrati i ostaviti vas 😉

 

Na ovom linku imate brojne ideje, koje smo Sanja Rista Popić i ja radile u live uključenju – kako sve možete da se igrate sa detetom i da brzo i lako uspostavite dobar odnos i kontakt sa njim.

Verujem da će vam letovanje biti divno, kao i da će vam ove smernice, pojašnjenja i ideje biti od koristi. Kada ste spremni i za ovakve situacije, manji je efekat iznenađenja, a prostor za razumevanje detetovih ponašanja veći.

 

Dragana Aleksić, family coach

STRAH OD LETENJA – zašto se javlja i kako ga pobediti?

flying-people-sitting-public-transportationLeto uveliko traje i svi su u planovima gde će provesti odmor. Ali, ima i onih kojima se  ne mili ni da prelistaju kataloge agencija, pa čak ni da maštaju o plažama…

Razlog je strah od letenja, koji je nekada jači i od želje za egzotičnom dalekom destinacijom.

 

OK, možda strah od aviona osećate samo jednom, dvaput godišnje, pa se nekako izborite sa njim, ali šta ako je vaš posao takav da često morate da putujete? Kako se onda izboriti sa ovom neprijatnom emocijom i pomoći sebi?

Iako su neka istraživanja pokazala da ljudi, bez nekog konkretnog razloga, počinju da se plaše letenja i to posle godina i godina putovanja avionom, moje iskustvo kao kouča koji se bavi i ovom tematikom, govori da „iza straha“ postoji čitav spektar razloga. I to, od doživljenog neprijatnog iskustva, preko stresa, do blokada, na nivou emocija i uverenja, koje izazivaju pojavu nelagode „iz čista mira“.

Zvuči paradoksalno, ali ljudi se najviše  plaše da će osetiti strah prilikom leta, a najmanje se plaše pada aviona! Njihov strah je da će izgubiti kontrolu nad sobom, imati napad panike i anksioznosti u avionu i zbog toga najčešće odustaju od putovanja.

Na internetu ima zaista mnogo tekstova koji daju razna „uputstva“ kako da se prevaziđe strah od aviona – od toga da se popije tableta za spavanje, do toga da putnik popije koju čašicu alkohola pred let, ili da stavi povez na oči ne bi li „zavarao“ mozak da ne „primeti“ da je u avionu. Međutim, strahovi „borave“ u našem podsvesnom delu ličnosti, pa ovi saveti koji su na nivou racionalnog neće biti od pomoći. Jer, strahovi ostaju u nama čak i kada racionalno razmišljamo o njima, zar ne?

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA NEPRIJATNO ISKUSTVO?

Ukoliko je osoba iskusila neku neprijatnost na letu, to je dovoljno da se kreira strah i nelagoda svaki put kada treba da putuje. Neko ovu neprijatnost jednostavno zaboravi, ne pridaje joj veliki značaj, neko se sa njom nosi tako što je ignoriše, potiskuje, a kod nekoga se odmah razvije intenzivan strah. Strah je u stvari ičekivanje da se desi nešto loše, a razmišljanje o tome dodatno pojačava osećaj nelagode.

Činjenica je da mi ne možemo da predvidimo događaje niti da utičemo na njih, oni će biti onakvi kakvi će biti, plašili se mi ili ne. Ipak, ovo su razmišljanja koja kreću iz racionalnog dela mozga, a strah je osećanje, dakle kreće iz emocionalnog dela. Zašto je ovo važno? Pa, zato što mi našim raciom ne možemo uticati na emocije, pa tako ni na strah. Poznato vam je ono kad se „hrabrite“ rečima da to nije ništa, neće se desiti, nije strašno, ali osećaj je i dalje tu. Znači, treba nam nešto drugo što će otkloniti nelagodu…

ŠTA KADA JE STRES UZROK ZA OVAJ STRAH?

Stres često može da bude pokretač nekih stanja. Konstantna fizička iscrpljenost, „nervna prenapregnutost“ (sindrom strune), razdražljivost, burne reakcije, osećaj „davljenja“ u grlu, pritisak u grudima, nagli pad raspoloženja, anskioznost, samo sz deo simptoma koji upozoravaju na sindrom modernog doba – pregorevanje!

Simptomi koji se javljaju zapravo upozoravaju osobu da je došla do svojih granica izdržljivosti i ukoliko ona ne odreaguje promenom, oni će postati još intenzivniji. Šta to znači? Ako je neko osećao malu nelagodu prilikom putovanja avionom, u stresu je prenaglašena emotivna percepcija, pa se tako umesto očekivane nelagode može javiti intenzivan strah. Dakle, stres je u ovom slučaju „pojačao“ emociju.

Takođe, stres menja i način na koji, tako prenapregnuti, doživljavamo neke svakodnevne situacije, pa se odjednom plašimo letenja iako smo proveli sate i sate opušteno putujući avionom. Često se čini da se strah javio iznenada, međutim u ovom slučaju strah je „upozorenje“ iz podsvesti koje osobi „šalje“ poruku da obrati pažnju na svoje zdravlje, tačnije na stres. Svaka promena u ponašanju i doživljaju situacija govori da se sa osobom nešto dešava, i jako je važno da se ovi signali ne zanemare i potiskuju.

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA UNUTRAŠNJI SABOTER?

Unutrašnji saboteri su zapravo potisnute, neprepoznate emocije. Mogu nastati u bilo kom periodu života. Najčešće su u pitanju neke situacije koje mi pexels-photo-322819doživimo preintenzivno i koje nam se dese u trenutku kada su nam smanjeni emotivni i mentalni kapaciteti, ili jednostavno nisu dovoljno razvijeni (npr. u ranom detinjstvu), kada smo premoreni, neispavani, kada smo duži vremenski period pod stresom…

Šta se tada u stvari desi? Nama nivo energije, ali i emotivni i mentalni kapaciteti variraju u toku dana, nedelje, meseca… Kada smo danima umorni, a desi nam se nešto što „prelije čašu“, naša reakcija je mnogo burnija nego što se očekuje. Razlog je što je mozak „zatrpan“ svim i svačim. Pored informacija koje dobija u svakom trenuku, on „mora“ da se bavi i našim emotivnim stanjem i u jednom trenutku dolazi do tzv. „baga“, tačnije neka informacija ili emocija jednostavno ostaje neprerađena.

Znate onaj osećaj „kao da ste nešto zaboravili“? I što više razmišljate i pokušavate da se setite, ne uspevate. E, to je „bag“.

A kada su u pitanju emocije u vezi sa nekom konkretnom situacijom, one tako neprerađene skliznu u našu podsvest i tu mogu da ostanu godinama. Ako se pojavi okidač, a to može biti bilo šta što nas „podseti“ da događaj (miris, zvuk, neka pesma, izgled nekog prostora, izgled neke osobe, način na koji priča, gestikulira…), emocija se pokreće i počne da „smeta“, odnosno da utiče na naš život, neke specifične situacije, pa i na pokretanje straha od aviona. Važno je da napomenem, da nekada više ovih blokiranih emocija iz različitih perioda života i vezanih za različite osobe i situacije, mogu biti udružene u ono što osoba doživljava kao strah od letenja.

OK, SVE RAZUMEM, ALI KAKO SE REŠITI OVOG STRAHA?

Jedna od metoda kojom se može otkloniti strah od letenja (ali i mnogi drugi strahovi i stanja), jeste emotivni detoks. Ovo je poseban program koji sam kreirala na osnovu iskustva u grupnom i individualnom radu, gde sam prepoznala određene šablone u ponašanju i reakcijama. U njemu se kombinuju efikasne koučing metode i tehnike za prepoznavanje i otkrivanje prvo uzroka straha, a zatim i njegovog eliminisanja.

Zašto je važno naći pravi uzrok? Jednostavno rečeno, da bismo gađali problem pravo u metu. Nije isto ako je strah nastao kao posledica iskustva (on se tretira kao akutna pojava), ako je nastao zbog stresa ili je godinama nešto potisnuto u osobi. U prvom slučaju osoba ima jasnu sliku razloga, nema nikakvu dilemu zbog čega je počela da se plaši. Kada je u pitanju strah koji je izazvan stresom u tom slučaju se uvek prvo bavimo eliminisanjem stresa, vraćanjem u balans, pa se tek onda možemo baviti onim što je njegova posledica – strah od letenja.

U poslednjem slučaju, stvar je kompleksnija, jer ako je nešto bilo u nama potisnuto godinama, može se očekivati da se na tu jednu zaglavljenu emociju „zakačilo“ još nekoliko drugih i da nas ometaju tako udružene i ojačane. Takođe, na zaglavljene, neprocesirane emocije često se „zakače“ i negativna uverenja koja dodatno pojačavaju subjektivni osećaj straha. Tokom emotivnog detoksa, otkriva se sve što „podržava“ strah, a zatim se procesira.

ŠTA TO ZNAČI, KAKO TO IZGLEDA?

Naknadno procesiranje neke zaglavljene emocije znači da „podsećamo“ naš mozak na nešto što nije odradio tada kada nam se dešavalo (objasnila sam koji razlozi mogu biti), i da to uradi sada. Kako se to postiže? Kroz stimulaciju budne REM faze. Naime, svaki put kada spavamo mi prolazimo kroz REM fazu, tokom koje naš mozak obrađuje sve informacije koje su do njega stigle u toku dana – od toga šta smo videli, čuli, do toga šta smo i na koji način doživeli.

REM faza je naš prirodni čistač i zaštitnik, jer tokom ovog noćnog obrađivanja eliminiše se sve što nam je višak, smanjuje intenzitet doživaja i emocija, i mi se ujutru budimo sa sećanjem na neki događaj, ali nemamo emociju iste jačine u vezi sa tom događajem. Upravo je u tome prednost emotivnog detoksa, jer se primenjuje budna REM faza (dakle, prirodna zaštita), da bi se sve ono što je ostalo zaglavljeno obradilo sa ciljem da više ne bude prepreka, ometač u bilo kojoj životnoj situaciji.

pexels-photoNakon ovog procesa, osoba je oslobođena unutrašnje blokade, a ono što se od nje očekuje za potpunu uspešnost jeste promena navika, prepoznavanje situacija koje su nekada bile sporne i preuzimanje konkretne akcije. To zapravo znači da, sada kada više nema unutrašnjih sabotera, osoba treba da uradi ono čega se do tada plašila kako bi razbila obrazac navike.

Setite se da u pozadini ove teme uglavnom stoji „strah od pojave straha“ i da je neko možda izbegavao putovanje zbog toga. Sada kada je taj strah procesiran i eliminisan, ako osoba i dalje odbija let to znači da je pod uticajem krirane navike, a ne blokirane emocije. Ulazak u avion neće biti praćen nelagodom ili strahom, jer on više „nije u sistemu“.

KAKO JA MOGU DA SE OSLOBODIM STRAHOVA?

Bilo da vas muči ovaj ili neki drugi strah, možete ih se efikasno osloboditi EMOTIVNIM DETOKSOM. Više o metodi pročitajte na ovom linku ili nazovite 069 11 92 851 i zakažite individualnu sesiju.

Dragana Aleksić, family coach

Da li deca manipulišu i zašto je odgovor NE?

pexels-photo-207653

Kada se za nekog kaže da manipuliše nama, prvo što pomislimo jeste da neko želi da nas prevari.

Na žalost, često se neka dečja ponašanja stavljaju u kontekst manipulacije, a deca „ponesu“ etikete koje su veliki teret.

Manipulacija je ponašanje iza kojeg stoji loša namera, a na sreću deca nemaju loše namere već samo želje i potrebe. Da bismo razumeli zašto deca NE manipulišu i zašto je važno da ih roditelji tako ne posmatraju, treba da znamo šta je za manipulaciju potrebno i šta se u roditeljima dešava na pomisao na ovu radnju.

ZAŠTO (PO)MISLIMO DA JE DETE MANIPULATOR? ODGOVOR JE – POGREŠNO TUMAČIMO PONAŠANJA.

Ako se setimo da deca uče iskustveno, dakle kroz proces pokušaja i rezultata, onda njihova težnja da do nečega dođu može da se stavi u kontekst UČENJA. Šta to praktično znači? Ako im je nešto potrebno, deca će na različite načine pokušavati da dođu do toga, ali to NIJE manipulacija već sticanje ISKUSTVA i traženje REŠENJA.

Ako roditelj uporno odbija da detetu nešto da, a često se to dešava bez ikakvog propratnog objašnjenja, dete će pokušati da dođe do toga na drugi način. Kada roditelj kaže – Ne, ne može! – to nije objašnjenje, već je prepreka za dete koju ono „mora“ da pređe i da nastavi da traži način i rešenja za svoju potrebu.

Iza upornih dečjih pokušaja zapravo najčešće stoje POTREBE (fiziološke i/ili emotivne), i zato je važno da roditelji, posebno u mlađem uzrastu do pet godina, „čitaju između redova“, tačnije da se zapitaju – Šta u stvari dete pokušava da mi kaže?

Na primer, dete insistira da uzme čašu, a roditelj iz straha da je ne polomi i ne povredi se, to ne dozvoljava. Dete je uporno i sve što roditelj „vidi“ je ponašanje koje mu je neprihvatljivo. Ali, ako se zapita šta dete ponašanjem zapravo govori, može mu ponuditi vodu, jer možda je dete samo žedno. Fiziološke potrebe je mnogo lakše „otkriti“ nego emotivne i zato je važno da se roditelji oslobode ideje o dečjoj manipulaciji! Emotivne potrebe se na žalost često „tumače“ kao traženje pažnje, a dete zapravo u kontaktu sa roditeljem traži sigurnost, potvrdu da je voljeno, utehu, mir…

Setite se da mala deca „govore“ ponašanjem, jer još uvek ne vladaju dovoljno rečima da bi mogla da kažu i opišu šta žele, šta im je potrebno i šta osećaju. A, da bismo mogli da „čitamo između redova“, važno je da budemo otvoreni i spremni da ih tumačimo.

KAKO BITI OTVOREN? ODGOVOR JE U POZNAVANJU PROCESA.

PRVO je važno da znamo da manipulacija uopšte nije jednostavna – mora da postoji jasna namera, taktika i strategija kako će osoba doći do nekog cilja. Sve ove, tzv. više funkcije se razvijaju tek nakon pete godine, kada se razvija deo mozga zadužen, između ostalog i za logičko razmišljanje.

Dakle, dete od godinu, dve tri… zapravo nema kapacitete da manipuliše. Njegovo ponašanje je ustvari ispoljavanje potreba i želja u skladu sa kapacitetima koje ima.

E, sad, kad smo rešili da iza ponašanja deteta nema loših namera, sledeći zadatak roditelja je da dete uče i usmeravaju na koji način je OK da izrazi svoje želje. Ovde je ključno i razvijanje komunikacionih veština, i kod roditelja i kod deteta. Na primer, ako dete traži „nešto“, a roditelj ga ne razume (jer dete ne ume da izgovori), onda ga treba usmeriti – Pokaži mi šta želiš.

DRUGA važna stvar je da znamo šta se sa nama roditeljima dešava kada razmišljamo u pravcu da nas dete manipuliše. Sama ideja da neko želi da nas prevari, a posebno rođeno dete, dovodi nas u odbrambenu poziciju.

Tada se dešavaju dve stvari: 1.) ulazimo u negativno stanje (nama ovladaju negativne emocije i razmišljanja). U tom stanju mi se bukvalno isključujemo – zatvaraju se kanali za kreativnost, što za posledicu ima 2.) nerešavanje problema.

Prevedeno na jednostavniji jezik – kada se mi osećamo loše nećemo biti u stanju niti da razumemo dete niti da „čitamo između redova“, pa samim tim ni da usmerimo dete ka željenom ponašanju.

GDE SE KRIJU REŠENJA? ODGOVOR JE – U NAMA.

mother-lie-their-kid

PRVO, ne doživljavajte lično dečja ponašanja, jer rizikujete da uđete u negativno stanje i da sve gledate kroz tamne naočare.

DRUGO, uvek pred sobom imajte jasne roditeljske ciljeve – kakav odnos želite da gradite sa detetom?

Da li želite da imate odnos međusobnog poverenja ili apsolutne kontrole i poslušnosti? Šta će vam doneti dugoročne rezultate?

PROČITAJTE TEKST KAKO NAĆI PRAVI RODITELJSKI MODEL NA OVOM LINKU.

TREĆE – ukažite tom malom čoveku ispred sebe poverenje da on zna šta hoće, samo još uvek to ne ume da izrazi na način koji je vama razumljiv. Vi ste tu da ga učite i usmeravate, a ne da njegove potrebe i želje „popravljate“.

ČETVRTO – radujte se svakom novom detetovom pokušaju i ideji da dođe do rezultata, jer vam to govori da je zdravo, da je spremno da uči i da ima beskrajne sposobnosti.

Dragana Aleksić, family coach