Slon ili meda? (šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere)

slon i meda.jpg

Kada je Emotivni detoks u pitanju, zanimljivo je da su neke podsvesne blokade koje sam pronašla kod ljudi sa kojima sam radila, nastale iz dobre namere.

Ovo samo potvrđuje ono što često napominjem kada radim ovu metodu – sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

 

Što smo bili mlađi u trenutku kada smo prolazili kroz neki izazov, to su veće šanse da se stvorio emotivni čep. Što nam se neka situacija više puta ponavljala to je veća mogućnost da se stvori nekoristan obrazac ponašanja, a što su upečatljivije (i verbalne i neverbalne) poruke bile od osoba iz najbližeg okruženja to je pretpostavka da se stvorilo duboko podsvesno negativno uverenje – veća.

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

SLON ILI MEDA?

„Previše vremena gubim na dvoumljenje, i to oko najbanalnijih stvari. Da li da kupim ovaj ili onaj hleb, šta da spremam danas za ručak, a o kupovini garderobe da ne pričam! U pitanju su desetine minuta, a nekada i sati. Nekada se potpuno zablokiram kada treba da odlučim nešto tako jednostavno. Postajem očajna i plašim se da to ne počne da mi se dešava na poslu. Tamo ljudi od mene očekuju da budem brza i efikasna.“

Emotivnim detoksom sam otkrila da se iza ovog ponašanja nalazi preveliki osećaj odgovornosti i strah od greške. Kroz dalji proces klijentkinja se setila situacije iz svog detinjstva – kada je imala četiri godine mama je kupila za nju i njenu sestru od ujaka novogodišnje poklone. Dala joj je da izabere igračku koju želi – plišanog slona ili medu, a drugu će upakovati i pokloniti sestri. Napomenula joj je da kada izabere, nema predomišljanja. Iako je mamina namera bila dobra – dala joj je da bira, za četvorogodišnju devojčicu je ta odluka bila teška, jer se plašila da će se, kada izabere jednu igračku, predomisliti, ali tada će već biti kasno da traži drugu. Klijentkinja se tokom procesa živo sećala ovog događaja, čak je u detalje opisala obe igračke, kao i da se mnogo mučila da donese „pravu odluku“. Ovaj događaj je vremenom zaboravila, a osećaj koji ga je pratio je postao emotivna blokada u njenoj podsvesti. Kada se pojavio okidač (veliki stres na poslu), pokrenula su se „emotivna sećanja“, koja su je zapravo ponovo dovodila u situaciju da bira i da „pazi da ne pogreši“.  I svaki put kada se suočila sa mogućnošću izbora i donošenjem odluke, osećala se kao da opet ima četiri godine.

NOVI TERMIN RADIONICE  „EMOTIVNI DETOKS ZA RODITELJE“ U BEOGRADU – 24. JUN. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

SKUPLJAČ ZNANJA

„Iako sam završio arhitekturu pre sedam godina, ja i dalje nešto učim, stalno tražim neke nove stvari da se još više usavršim, istražujem svaki novi program. Moje kolege uveliko rade, imaju velike projekte iza sebe, a ja čitam i upijam sve novo što se pojavi, ili gledam klipove na youtube. Satima mogu da pričam o tome, ali nemam utisak da sam spreman da sve to i primenim, jer uvek ima nešto novo, a meni kao da nikad nije dovoljno. Sad mi je već jasno da iako imam više formalnog znanja od mojih kolega, to u poslovnom svetu nema vrednost kao njihovo iskustvo…“

Blokada kod ovog klijenta je nastala u osnovnoj školi i to kao posledica „ležernosti“ njegovih roditelja za njegovo učenje i uspeh. Posle je to preformulisao da ga, za razliku od njegovih drugova, roditelji nisu „gnjavili“ i pritiskali da uči (on je to doživeo kao da nikada nisu imali nikakva očekivanja), već su bili vrlo opušteni. Ono što smo otkrili kod njega je uverenje –  Ja sam glup – što je veliki paradoks za osobu sa visokim obrazovanjem. Međutim, mi ne donosimo odluku koje podsvesno negativno uverenje će se kod nas kreirati na osnovu toga kako doživljavamo poruke iz okruženja. Njegovo sećanje na ovaj period je osećanje da roditelji ne brinu o njemu, jer im je svejedno kakve ocene i uspeh ima, a kada je dobijao loše ocene osećao se manje vrednim od svojih drugova. Upravo ovo uverenje ga je „teralo“ da se stalno usavršava (da uči i da bude bolji), ali to nikada nije bilo dovoljno da pređe na sledeći korak, a to je konkretna akcija, tj. posao. Kada je sa roditeljima podelio iskustvo sa Emotivnog detoksa, oni su bili vrlo iznenađeni i rekli da nisu želeli da budu strogi roditelji kao što su bili njihovi, već da mu daju slobodu i da im je bilo najvažnije da je on srećan.

Sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

VIKENDI – OKIDAČI

„Jedva čekam vikend da uživam sa porodicom, da se opustim sa decom i mužem, ali kako se probudim u subotu tako osetim tenziju – prvo u stomaku, a onda postajem nervozna i na kraju me zaboli glava. U početku sam se trudila da sve to ignorišem, da se smejem iako mi celo telo treperi od nelagode, međutim ne mogu da sakrijem od dece kako se osećam, jer me saleću pitanjima – Mama, šta ti je, što si ljuta? – Jednostavno osećaju da nešto nije u redu…“

U toku rada pronašla sam emotivnu blokadu iz druge godine života, u vezi sa babom i dedom. Iz iskustva znam da su šanse da se klijent seti nečeg konkretnog iz tako ranog detinjstva male, ali uvek pitam da li zna da li je bio možda neki veliki događaj tada. – Nije bilo ništa veliko, nego su me roditelji od druge godine svakog vikenda ostavljali kod babe i dede, jer su oni tada radili dodatni posao, bile su one devedesete kada su se svi snalazili kako su znali. – Meni kao kouču je ova informacija bila sasvim dovoljna da znam da je ovoj mladoj mami svaki vikend postao „podsetnik“ (okidač) na ono što je kao dvogodišnjakinja proživljavala iz nedelje u nedelju – nedostajanje roditelja, uznemirenost, strah, osećaj odbačenosti, nesigurnost. Jasno je da i iza ove situacije stoji dobra namera roditelja koji su svoje dete ostavljali osobama u koje su imali poverenje i išli da zarade da svima bude bolje.

Iz ovih primera, jasno je da mi racionalnim razmišljanjem ne možemo da rešimo ono što je na emotivnom nivou, odnosno ne možemo svesno da dozvolimo ili sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi. Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocije, uverenja ili obrasci ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

PRIVATNU SESIJU U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, „kenjka“ za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

NOVI TERMIN RADIONICE  „EMOTIVNI DETOKS ZA RODITELJE“ U BEOGRADU – 24. JUN. INFO I PRIJAVE NA 0691192851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da „upadnu u zamku“ da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neprerađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda „zabranjeno“), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo „bezbolnije“ da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko „pogađaju“?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neprocesuirane, neprerađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je „podseti“ na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti „sačuvaju“ u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u 4. godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale toliko snažne emocije on će se kao  odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  „besni“ (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi „osećao loše“ u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete „oseća“ roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju „potvrđuju“ da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one „aktivne“, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto „pokrenulo“ najviše govori subjektivni doživljaj osobe „da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…“, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNI SUSRET, MOŽETE ME KONTAKTIRATI NA 069 11 92 851.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno „zacementirana“ i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program „Emotivni detoks“ i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo „Emotivni detoks“ pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach

 

Konsultacije za RODITELJE

nature-3089907_1280.jpg

Individualne konsultacije za roditelje su moj posebno kreiran program podrške roditeljstvu i unapređivanju odnosa na relaciji roditelj – dete.

Individualne konsultacije se preporučuju ako:

  • imate osećaj da se ne sporazumevate najbolje sa detetom
  • nemate rezultate kod davanja najjednostavnijih zahteva i zadataka
  • osećate tenziju i ulazite brzo u konflikte (vi ili dete, ili oboje)
  • osećate da se udaljavate i gubite svoju ulogu
  • želite da gradite odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju
  • želite da naučite kako da primenjujete pozitivnu i konstruktivnu komunikaciju sa ciljem da se bolje razumete sa detetom, da ga ohrabrujete i motivišete
  • osećate da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi
  • imate bilo kakve nedoumice, dileme, pitanja u vezi sa komunikacijom sa detetom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta

Šta se radi na individualnoj konsultaciji?

Osnovni cilj je da se otkrije pravi razlog problema kroz razumevanje razvojnih faza deteta i onoga što se događa u interakciji sa roditeljima. Veoma često zbog prevelikog emotivnog angažovanja oni jednostavno ne mogu da utvrde pravu prirodu i izvor problema. Pored razgovora fokusiranog na određenu situaciju ili problem koji vas trenutno muči, dobijate specifične i konkretne alate/tehnike koje možete odmah da primenite u komunikaciji. Svrha individualnog rada je pružanje podrške u prevazilaženju izazovne situacije.

Važna napomena: Ovaj način rada pre svega podrazumeva vašu ličnu angažovanost u promeni načina komunikacije i pristupa izazovnim situacijama, kako biste te promene preneli na dete i dobili željene rezultate. Ukoliko osećate da bi vam bilo korisno da radite na ličnom rastu i razvoju ili da niste usaglašeni sa svojom roditeljskom ulogom u onoj meri u kojoj to očekujete, moja preporuka je da prođete kroz program „Emotivni detoks“ ili da krenete na koučing sesije. Više o Emotivnom detoksu pročitajte OVDE i OVDE, a o koučingu OVDE.

Kako se realizuju individualne konsultacije?

Individualne konsultacije se mogu raditi kroz lične susrete ili on-line (preko Skype-a, na primer), u unapred dogovorenim terminima. Nakon obavljene konsultacije, mejlom dobijate sažetak razgovora i konkretne smernice koje vam služe kao podsetnik.

Kakva je dinamika rada?

Prvi susret/razgovor podrazumeva razmenu informacija na konkretnu temu na kojoj se radi + konsultaciju u trajanju od jednog sata. Dinamika susreta i praćenje situacije dogovara se po potrebi.

Kako zakazati razgovor?

Opišite ukratko situaciju na kojoj želite da radite na prvoj konsultaciji, naznačite uzrast deteta i pošaljite email na: dragana.familycoach@gmail.com.

Ili me nazovite  na 069 11 92 851 i zakažite termin.

 

 

Dobrodošli!

sajt_dragana

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach. Svoje profesionalno znanje i iskustvo usmerila sam na rad na porodičnim temama širokog spektra.

Moja uloga kao kouča je profesionalna podrška na putu ka rešenjima za svakodnevne situacije i izazove sa kojima se danas suočava savremeni čovek. Smatram da je danas više nego ikad potrebna podrška savremenoj porodici kako bi odolela svim izazovima kojima je izložena.

Moja misija je unapređivanje porodičnih odnosa, prvenstveno kroz konstruktivnu komunikaciju, kako bi svi njeni članovi na pravi način razumeli jedni druge, kao i da je uz njihovo angažovanje svaki problem rešiv. To realizujem kroz individualni rad, kao i kroz predavanja, seminare i radionice.

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Biću vam podrška na putu željenih promena, ličnog rasta i razvoja, kroz moje posebno kreirane programe i kroz koučing. Ako niste usklađeni sa nekom od vaših uloga, posebno roditeljskom, korisno je da znate da postoje brojni načini i efikasne metode i tehnike kojima se prevazilaze razne prepreke.  Više o mojim programima možete saznati na ovom linku, zatim na ovom, kao i na ovom ovde.

Pomoći ću vam da razumete kako funkcioniše komunikacija pre svega sa decom, a zatim i u okviru porodice. U tom procesu cilj je da svi  članovi prepoznaju da i mala promena može da napravi veliku razliku u porodičnim odnosima. Više o individualnim konsultacijama pročitajte na ovom linku.

Otkriću vam kako da vaši razgovori sa detetom budu konstruktivni i kako da vode ka pozitivnim i željenim ishodima.

Podržaću vas da gradite most poverenja sa vašim detetom, i u okviru porodice, jer je to preduslov za jake porodične veze i međusobno razumevanje.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851

Šta se dešava u roditelju KADA DETE NEĆE DA JEDE (i kako emotivni detoks može da vam pomogne u tome)?

toddler-559410_1920.jpgNema porodice koja se ne suoči sa nekom od ovih tema u periodu odrastanja deteta – hranjenje, spavanje, burno ispoljavanje emocija, plakanje za svaku sitnicu, otimanje igračaka, odbijanje saradnje, pružanje otpora…

Iako je mnogo toga vezano i za razvojne faze – dakle ova ponašanja deteta su potpuno očekivana – ipak roditelji imaju problem da se sa tim racionalno nose. A, tada ulaze u ponašanja zbog kojih kasnije osećaju krivicu.

Evo, odmah ću da vam olakšam – postoji razlog zašto vam ove situacije smetaju više nego što bi trebalo. I, još bolje – postoji način da se ovo promeni!

Da li znate da je strah najčešća emocija sa kojom se roditelji susreću tokom odrastanja dece? Možemo da se složimo da je to negde i očekivano, jer visok nivo odgovornosti uvek „vuče“ sa sobom i strah. Međutim, problem je kada je taj strah preintenzivan, kada roditelju osećaj postaje nepodnošljiv i kada ga telesno proživljava. Takođe, ovaj strah može imati različite oblike – strah kao posledica brige za dete, strah zbog bespomoćnosti pred situacijom ili detetom, strah da roditelj nije dovoljno dobar, da nije dorastao ulozi, strah da će narušiti odnos sa detetom… Ova stanja su vrlo iscrpljujuća i za roditelja i za dete, i to može da utiče ne samo na njihov odnos, već i na dinamiku cele porodice. 

ZAMISLITE SAMO KOLIKO BI DRUGAČIJE IZGLEDALA NEKA VAŠA SVAKODNEVNA SITUACIJA SA DETETOM I KOLIKO BI SVE BILO LAKŠE KADA NE BISTE OSEĆALI OVE INTENZIVNE EMOCIJE!

O ČEMU SE TAČNO RADI?

(daću detaljan primer sa hranom, a vi ga primenite na bilo koju vašu temu)

Ako dete odbija da jede, roditelj može da pomisli da će se dete razboleti, da će biti gladno („muči se“), da se neće pravilno razvijati, da će „ostati malo“… Ove misli kod njega izazivaju strah, još uvek u razumnoj granici, tada se javi nelagoda i on pokušava da „kako zna i ume“ nahrani dete. Nekada će uspeti u tome, ali češće ne. Kada ne uspe pritisak je veći i tada se javlja jači strah koji „pali dugme za paniku“ što dovodi do većeg lučenja adrenalina i kortizola (hormona stresa).

Pod uticajem ovih hormona roditelj počinje drugačije da se ponaša, ulazi u burnije reakcije – vrši veći pritisak, insistira da dete jede, možda podigne glas, preti, ucenjuje… On je već ušao u stanje panike – Ako ne uspem da ga nahranim gotovo je, razboleće se! Ova misao (koja proleti brzinom svetlosti i često je roditelj nije ni svestan), izazove još intenzivniji strah i toliko podigne nivo adrenalina da dođe sužavanja prostora za racionalno razmišljanje i roditelj je tada samo u stanju reakcija, a bez šanse da logično rezonuje.

I verovali ili ne sve ovo se desi za manje od 30 sekundi! 

ŠTA SE DEŠAVA SA DETETOM KADA RODITELJ UĐE U OVO STANJE?

Mislim da smo svi ovo manje-više iskusili, a to je veliki otpor i odbijanje deteta da jede. Tada  pomislimo da nam ono tera inat, što je na svu onu prethodno opisanu situaciju, kao stavljanje soli na ranu, i još jedan „udar“ stresa. Ali, dete zapravo pruža otpor tom emotivnom stanju roditelja, jer ga oseća i to ga uznemirava. Ovo se ispoljava kroz ponašanje koje roditelju dodatno podiže tenziju – dete može da baca hranu, da plače, da se otima, da okreće glavu od hrane, da pokušava da se izmigolji iz stolice – a zapravo se ono sve vreme „brani“ od osećaja nelagode koju mu je roditelj svojim stanjem preneo. Tada i kod njega dođe do lučenja hormona stresa jer ga preplavi strah zato što se „poljuljala“ sigurnost u roditelja. Da li bismo mi mogli da jedemo kada se tako osećamo?

Svaki sledeći put kada dođe vreme hranjenju, roditelj unapred ima „nagoveštaj“ u vidu telesnog osećaja i misli da će se „opet sve isto ponoviti“ i tako kod sebe već stvara stanje stresa koje dete oseća, uznemiri se i pruža otpor. Kakav začarani krug!

U prilog celoj priči koja sledi ide i situacija u kojoj drugi roditelj nema nikakvih problema sa hranjenjem deteta. Da ne biste bili u zabludi da je jedan od vas „veći autoritet“ ili da nedostaje detetu jer radi pa po ceo dan nije kod kuće ili ga dete „više voli“ pa ga zato „sluša i jede“ – čitajte dalje i saznajte koji je pravi razlog.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

HAJDE SADA DA VIDIMO ZAŠTO DOLAZI DO OVAKO BURNE REAKCIJE KOD RODITELJA, KOJE SU NJEGOVE ŠANSE DA OVO ZAUSTAVI I MOŽE LI SE IZ OVOG KRUGA IZAĆI?

Dva su razloga za ovo ponašanje.

Jedan je da roditelj nosi iskustvo iz detinjstva na temu hranjenja  – ili je njemu hrana bila „slaba tačka“ (možda je ovaj isti scenario on prolazio kao dete), ili je bio bolešljiv pa su ga stalno nutkali i hranili, ili nije smeo da pruži otpor, ili su ga plašli, kažnjavali zbog jela, ili je možda neko iz porodice bio bolestan a „zdravlje na usta ulazi“… On je tada mogao da oseća strah, ali i bespomoćnost, ljutnju, tugu, nepravdu, a ako su se te situacije često ponavljale, jedna ili više ovih emocija su se spojile i stvorile određeno emotivno stanje (emotivnu blokadu) na temu hrane. Kada se sada kao roditelj suočava sa ovom temom, pokreće se čitav mehanizam koji „probudi“ njegovo emotivno stanje iz detinjstva. Dakle, za temu hrane njemu se „vezala“ intenzivna emocija koja je bila dominantna u trenutku kada je sve to proživljavao. Sada kada se taj scenario ponavlja sa njegovim detetom to predstavlja okidač koji aktivira njegovu emotivnu blokadu koja ga zatim uvodi u burnu reakciju.

Drugi razlog je da je kao roditelj proživeo neki neprijatan događaj sa detetom koji je bio pod jakim emotivnim nabojem – bolest deteta, povreda, operacija… – i da sebe smatra odgovornim za to. Zbog prevelike odgovornosti javlja se potreba za kontrolom situacija sa detetom, a ukoliko se javi mogućnost neuspeha (ne uspeva da nahrani dete), roditelj to doživi kao da nema ili gubi kontrolu, što osećaj straha podiže na visok nivo i to ga opet „ubacuje“ u stanje stresa.

Bez obzira koji je razlog bio za nastajanje emotivnih blokada, ponašanje se uvek manifestuje isto – burno, a kapacitet za racionalno razmišljanje je drastično smanjen. 

DAKLE, ODGOVOR NA PITANJE DA LI RODITELJ IMA ŠANSU DA DRUGAČIJE ODREAGUJE JE – NE!

Kada smo pod intenzivnim strahom (što je jednako velikom stresu) tada ne možemo da vidimo druge mogućnosti i rešenja. Na primer – da ponudimo detetu nešto drugo za jelo, da pretpostavimo da dete u tom trenutku nije gladno, da istražimo zašto neće da jede – često je problem u teksturi hrane a ne u samoj namirnici koju dete odbija i da shodno tome napravimo promenu. Dakle, emotivna blokada roditelja zapravo sprečava da vidi druga rešenja i ponaša se kao da postoji samo jedno. 

Sa druge strane, roditelj koji u svom iskustvu nema ništa slično, neće ulaziti u reakcije niti će imati problem sa detetom u vezi hranjenja, ali može imati na drugu temu – na primer otimanje igračaka. Ovo je čest primer u porodicama gde jedna stvar kod mame može, a kod tate ne, i obrnuto.

OSTAJE JOŠ I ODGOVOR NA PITANJE –  MOŽE LI SE IZAĆI IZ OVOG ZAČARANOG KRUGA?

Odgovor je – DA!

Zamislite koliko bi drugačije izgledala neka vaša svakodnevna situacija sa detetom, kada ne biste osećali emocije koje vas tada preplavljuju! 

Cilj programa „Emotivni detoks za roditelje“ je da smanji intenzitet emotivne blokade, ili je u potpunosti eliminiše. Na taj način roditelj dobija šansu da potpuno drugačije doživi neku situaciju sa detetom i adekvatnije odreaguje. Kada nema blokade, okidač nema šta da pokrene, nema burne reakcije, samim tim ni napetih situacija sa detetom i narušavanja odnosa sa njim.

Kako to izgleda u praksi?

Ako je, na primer, strah bio dominantan kada je hranjenje deteta u pitanju, on je uticao na to kako se roditelj osećao u toj aktivnosti – napeto, zabrinuto, grčevito, pod stresom… Dete je svojim ponašanjem reagovalo na ovo stanje roditelja tako što je odbijalo hranu i saradnju. Na roditelja je ovo detetovo ponašanje dodatno uticalo tako što mu je pojačavalo subjektivni osećaj straha, pa je zbog toga vršio veći pritisak na dete, a ono je tada pružalo još veći otpor! Kada se emotivnim detoksom smanji intenzitet dominantne emocije – straha – tada roditelj više ne ulazi u negativna emotivna stanja i burne reakcije, već se oseća smirenije.

Roditelj postaje opušteniji i sigurniji u sebe, jer dete lakše sarađuje sada kada je on u stabilnom emotivnom stanju, nego kada emituje strah, unutrašnju napetost, grčevitost, brigu…  Emotivnim detoksom se prekida veza nelagodne emocije sa konkretnom temom. (ovo važi za sve životne oblasti – posao, novac, partnerske odnose, porodične odnose… i sve emocije i stanja koja su povezana sa njima.)

PRIVATNU SESIJU EMOTIVNOG DETOKSA U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks ipak nije čarobni štapić, jer je potrebna svesna angažovanost roditelja da menja naučeno ponašanje u spornim situacijama.

Šta to znači?

Kada se neke situacije stalno ponavljaju stvara se navika reagovanja u njima, pa se tako stvorila i navika reagovanja na detetovo odbijanje hrane. Ova navika se prekida uvođenjem novog ponašanja roditelja jer više nema blokade koja ga je uslovljavala na neželjene reakcije.

Koliko god da smo svesni nekih naših ponašanja, to nam ipak ne pomaže da napravimo promenu. Emotivne blokade su jedan od razloga za to, jer nad njima nemamo svesnu kontrolu. Sada kada znamo da postoji način da se to otkrije i reši, sve izgleda mnogo lakše 🙂

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE, a o iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

2 pitanja koja će vam pomoći da ZADRŽITE RODITELJSKI KOMPAS u rukama

hiker-1984421_1280.jpgKada radim sa roditeljima, bilo individualno bilo u grupi, primetila sam da je svima zajednička jedna stvar – uvek svi pričaju o tome gde su pogrešili ili gde misle da greše, a niko ne kaže šta radi dobro.

Kao i u svim drugim oblastima života, tako i se u roditeljstvu susrećemo sa izazovima, problemima, greškama, ali to ne znači da sve radimo pogrešno. Naprotiv!

Veći deo toga radimo odlično!

Problem je što smo navikli da pažnju usmeravamo na ono čime nismo zadovoljni, ma koliko to malo bilo, ali nismo stekli naviku da sebe pohvalimo čak ni kada uradimo nešto krupno. Kada vidimo samo greške, lako ulazimo u začarani krug prebacivanja sebi, osećaja krivice, tuge, možda se ljutimo na sebe, „svađamo“ se sa sobom u mislima… Sve u svemu, osećamo se loše.

Uloga roditelja jeste zahtevna, nekada i naporna, i svakako nosi mnogo odgovornosti. Ali, ona je pre svega nešto što nam obogaćuje život i donosi ljubav i radost. I baš zato fokus treba što češće da stavljamo na te lepe stvari, i da ne gubimo previše energije na one kojima nismo zadovoljni.

E, sad ide pitanje od milion dolara!

Kako to da (u)radim? Kako da promenim fokus, kada nekada na kraju dana više ne znam za sebe?

Pomoću ova dva pitanja:

1. ŠTA SVE RADIM DOBRO?

Koliko puta ste sebi nabrojali šta ste sve kao roditelj naučili, uspeli, prebrodili, uradili? Koliko često sebe pohvalite? Koliko puta se uveče preslišate, prevrtite film u glavi i kažete sebi „Bravo!“ za sve što ste uradili tog dana, iako je bilo teško i ni sami ne znate kako vam je to pošlo za rukom? U toku dana imamo mnogo rutinskih radnji sa decom i oko njih, pa se nekako podrazumeva da sve to obavljamo i naravno usput ih i vaspitavamo. A ono što se podrazumeva, uzimamo zdravo za gotovo. Ali, to uopšte nisu male stvari, naprotiv! To su sve veoma važne stvari koje našoj deci čine detinjstvo, a nama roditeljstvo. Kada ovako sagledamo naš dan videćemo da je stvarno bilo mnogo više onih dobrih stvari, i na mnoge od njih možemo da budemo ponosni. E, pa za sve te dobre se pohvalite! Zašto je dobro da vam ovo pređe u naviku? Zato što kada nabrojite svoje male i velike svakodnevne uspehe imate osećaj postignuća, iz tog osećaja se stvara motivacija, a to je odlična polazna tačka za pitanje broj 2.

NOVI TERMIN RADIONICE  „EMOTIVNI DETOKS ZA RODITELJE“ U BEOGRADU JE 24. JUNA. VIŠE INFORMACIJA O RADIONICI PROČITAJTE OVDE. PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM  

2. KAKO MOGU DA RADIM TO (JOŠ) BOLJE?

Ovde su one druge stvari, one kojima nismo zadovoljni, koje grickaju našu savest – dakle naše greške. Prva stvar koju napomenem roditeljima kada su greške u pitanju je – da su one najbolji poligon za učenje! Kada smo svesni da smo negde pogrešili to nam daje veliku šansu da sledeći put nešto uradimo drugačije, bolje. Dakle, kada sebi postavite ovo pitanje vi pomerate fokus sa greške na traženje rešenja. Jer, sve dok razmišljate o greškama vi ste zakucani u mestu, nepotrebno mučite sebe, trošite energiju. Ali, kada razmišljate o rešenju, već nazirete svetlo na kraju tunela 🙂

I za kraj, stvorite naviku da sebi postavljate ova dva pitanja svakog dana. I naučite da pohvalite sebe. Vi ste roditelj i svakodnevno brinete o svom detetu na najbolji mogući način – budite ponosni na sebe što savesno i odgovorno odgajate jednog malog čoveka.

Jačajte osećaj postignuća, motivacije i tragajte za rešenjima – to je vaš dragoceni kompas koji će vas (po)držati na roditeljskom putu!

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kako da budete SIGURNIJI u sebe i OPUŠTENIJI u roditeljskoj ulozi?

family-1404827_1920.jpg– Svi kažu da se moj sin lepo ponaša i da je poslušan, ali kada je sa mnom to je blago rečeno haos!

– Znam da zvuči blesavo, ali kao da se plašim ćerkinih reakcija u nekim situacijama i trudim se da ih izbegavam koliko mogu. Ponekad se osećam bespomoćno kao da sam ja dete, a ona roditelj.

– Znam da ne treba da vičem i da stalno govorim „ne“ detetu, ali to je jače od mene…

– Komentari drugih roditelja, pa i mog muža, da sam popustljiva prema detetu me stalno kolebaju da li nešto radim dobro ili ne. Nekad stvarno nisam pametna koga da slušam, sebe ili njih.

– Sa starijim sinom sam kao „rogovi u vreći“, dok sa mlađim sve ide „kao kroz vodu“. Često imam osećaj krivice zbog toga, a ne znam koji je razlog što je ovako…

– U poslednje vreme reagujem na dete bukvalno za svaku sitnicu. Primetila sam da sada, pre nego što bilo šta uradi, prvo gleda u mene. Osećam se baš grozno zbog toga, a ne umem da se promenim.

Ovo su samo neki od problema zbog kojih se roditelji javljaju na konsultacije i na program „Emotivni detoks“. Svi oni imaju jedno zajedničko pitanje, a to je – Ako znamo kakav odnos želimo sa detetom, kom vaspitnom modelu težimo, šta je to što nas u tome sprečava, zašto se ponekad osećamo bespomoćno ili reagujemo previše burno?

NOVI TERMIN RADIONICE  „EMOTIVNI DETOKS ZA RODITELJE“ U BEOGRADU JE 24. JUNA. VIŠE INFORMACIJA O RADIONICI PROČITAJTE OVDE. PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Da bismo mogli da napravimo bilo kakvu promenu kod sebe, potrebno je da znamo šta sve može da bude uzrok za ovu neusaglašenost između plana – „kakav roditelj želim da budem“, i ishoda – „kako se stvarno ponašam“.

Najčešći razlozi za burne reakcije na neka detetova ponašanja, za osećaj nesigurnosti, krivice, straha, bespomoćnosti…, su emotivne blokade koje „nosimo“ još iz našeg detinjstva, negativna uverenja i nekorisni obraci ponašanja koji su posledica ovih blokada. 

1. Emotivne blokade su zapravo preintenzivne emocije doživljene u detinjstvu (ali i kasnije u životu), koje su ostale neobrađene i smeštene u našem podsvesnom delu bića. One predstavljaju male tempirane bombe koje „eksplodiraju“ kada se suoče sa okidačima – sa nekim detetovim ponašanjem. Tada roditelji burno reaguju čak i u situacijama koje su sasvim očekivane sa decom i same po sebi nisu problematične. Oni to često opisuju da  – „iako znaju da ne žele tako da reaguju i da dete zaista nije ništa toliko strašno uradilo, kao da u tom trenutku nemaju kontrolu da se zaustave“.

Više o emotivnim blokadama pisala sam OVDE i OVDE, o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva OVDE, a o metodi Emotivni detoks OVDE.

2. Negativna uverenja su misli o nama kao roditelju, koja smo kreirali upravo na osnovu ovih više puta ponovljenih reakcija i  neuspešnih razrešavanja situacija.  Svaki put kada isto odreagujemo i dobijemo isti neželjeni ishod (dete ne promeni ponašanje) potvrdimo sebi da nešto ne možemo, ne umemo, da nismo dobri… Ovde se uopšte ne radi o tome da je roditelj loš, već da je pod uticajem nečega nad čim nema kontrolu – podsvesnim blokadama.

3. Nekorisni obrasci nastaju kada stalno ponavljamo isto ponašanje/reakciju zbog okidača. Ako sto puta kažemo detetu „Nemoj, ne diraj to!“, a ono i dalje dira to nešto, mi nastavljamo da ponavljamo iste reči na isti način očekujući da će dete promeniti svoje ponašanje. Ali, mi naše ne menjamo, nego sutra ponovimo isto, i sledeći put i onda opet… i još to potkrepimo rečenicom – Ali ja mu stalno govorim, a on neće da sluša!

Istim ponašanjem/reakcijama uporno pokušavamo da popravimo trenutnu situaciju, umesto da promenimo pristup i dobijemo drugačiji rezultat. Vremenom mi kod sebe stvorimo uslovnu reakciju ne samo na to detetovo ponašanje, već i na samo dete. I tada smo skloni da kažemo da je ono bezobrazno, neposlušno, da tera inat… Kada se upletemo u ovo vrzino kolo, ukoliko ne uočimo šta je stvarno problem, to je kao da stalno lečimo kijavicu, a ne jačamo imunitet.

Nekada je zaista teško svesno uvideti jednu ili više ovih stvari koje utiču i na to kako se ponašamo prema detetu i na to kako se osećamo kao roditelji. Ono što se kao posledica javlja je osećaj napetosti kod roditelja, nesigurnost, preispitivanje, pa i dovođenje u pitanje vaspitnog modela. Sa druge strane dete oseća ovo roditeljevo unutrašnje kolebanje i njegova emotivna stanja, a onda na to reaguje ponašanjem jer se i ono oseća nesigurno.

KAKO PREPOZNATI DA SU U PITANJU EMOTIVNE BLOKADE?

Mi kao roditelji svakako imamo niz emocija koje nam se javljaju u zavisnosti od našeg trenutnog energetskog i emotivnog stanja, ali i ozbiljnosti situacije, i reakcije shodno tome. Ukoliko se posle par minuta vratimo u pređašnje stanje, onda je sve OK i radi se o očekivanom ponašanju. Međutim, ako vam se u telu javlja snažna nelagoda kada vidite (ili čujete) neko detetovo ponašanje (baca igračke, odbija da jede, otima se sa drugim detetom), ako vas preplavi stres i/ili neka od emocija – strah, bes, bespomoćnost, ljutnja, krivica, stid, šok…, ako su vam reakcije burnije nego što sama situacija zahteva (nije ugroženo zdravlje i bezbednost deteta), ako je vaš doživljaj situacije i samog deteta emotivno i reaktivno prenaglašen – onda je u pitanju blokada koja se aktivirala zbog okidača.

Moj posebno kreiran program „Emotivni detoks za roditelje“ pomaže da se otkriju i otklone ove blokade, da se smanji intenzitet emocije, stresa i telesne nelagode koje se javljaju u nekim situacijama sa detetom. Kada nema ovih blokada onda su burne reakcije sve ređe, a roditelj se tada lakše fokusira na građenje kvalitetnog odnosa sa detetom, umesto da mu je pažnja stalno na problemu. Naravno, obrasci ponašanja neće nestati sami od sebe, njih je potrebno svesno menjati. Iako je metoda „Emotivni detoks“ veoma efikasna, ona nije „čarobni štapić“ niti donosi gotova rešenja. Ovaj vid rada je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

PRIVATNU SESIJU U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Kako PRIVUĆI NOVAC, posao, uspeh (i otkloniti sve što nam stoji na tom putu)?

pexels-photo-259193

Zašto neki ljudi bez obzira koliko rade ne uspevaju da zarade dovoljno novca?

Zašto neko bira samo poslove koji su malo plaćeni?

Zašto neko misli da mora mnogo da se muči za malo para?

Zašto se kod nekog javlja osećaj nelagode u telu kada se priča o parama?

Poslednjih nedelja, radeći Emotivni detoks, kod nekoliko klijenata pojavila se baš tema novca, zarade, posla, uspeha. Kod svih njih pronašla sam negativna uverenja (ali i emocije) koja su im stvorila blokade. Neki su čak i znali šta ih blokira, neko se iznenadio onim što smo pronašli, ali za sve je zajedničko da bili mi svesni blokada ili ne, one i te kako utiču na nas, naš život i njegov kvalitet. Više o metodi emotivni detoks pročitajte OVDE.

Zato je korisno da znamo zašto nastaju negativna uverenja u vezi sa novcem, i što je još važnije – kako ih se osloboditi?

ŠTA SU UVERENJA I KAKO NASTAJU?

Uverenja su zapravo misli u koje smo „poverovali“ iz nekog razloga, mogu biti pozitivna i negativna i uticati na bilo koju životnu oblast – posao, porodicu, ljubav, roditeljstvo… Kada pričamo o onim koja nam prave ograničenja i blokade, dakle o negativnim, ona su nastala kao posledica nečega što smo lično iskusili – neko razočarenje, neuspeh… ili smo ih dobijali kao poruke od osoba koje su nam važne – uglavnom od roditelja (i to najčešće u detinjstvu), kao i od ljudi koji su za nas autoritet.

Nekada su te poruke direktne i verbalne (kritika, prebacivanje, ironija, uvrede…), a nekada su neverbalne, neizgovorene (izraz lica, uzdah, pogled, ćutanje, ignorisanje, govor tela…), koje smo mi primetili i protumačili na neki svoj način, dali toj poruci značaj i prihvatili je kao svoju istinu. Nekada uverenja nastaju i kao kombinacija ličnog iskustva i tuđih poruka, mogu biti iz perioda detinjstva, kao i nedavno kreirana.

Bez obzira kada i kako su nastala, negativna uverenja predstavljaju jake unutrašnje kočnice i lična ograničenja.

KOJA SVE UVERENJA MOGU DA BUDU POVEZANA SA NOVCEM?

Uverenja su povezana sa našim samopouzdanjem, sa tim da li nešto verujemo da možemo ili ne možemo da uradimo, postignemo. Takođe, mogu biti povezana i sa osećajem lične vrednosti, a sve zavisi od toga kakve su poruke bile, od koga smo ih dobili, kada su nastala, da li su povezana sa nekom emocijom, da li su deo našeg ličnog iskustva… Samim tim spektar je veoma raznovrstan i slojevit.

Najčešća uverenja u vezi sa novcem su – Nisam dovoljno dobra. Ne zaslužujem da imam puno novca. Ja ne mogu da budem bogata. Danas je nemoguće zaraditi puno para. Meni je suđeno da se mučim za svaki dinar! Ja ne vredim. Ja ne mogu biti uspešna. Drugi su bolji od mene. Ja ništa ne radim kako treba. Drugi zaslužuju više od mene. Ja ne zaslužujem poverenje. Život mora biti težak. Ništa se ne može lako dobiti. Novac je proklet! Ne možeš biti bogat i srećan. Veliki novac donosi samo brigu i probleme…

ZBOG VELIKOG INTERESOVANJA ZA OVU TEMU USKORO ĆU ODRŽATI RADIONICU U BEOGRADU I NOVOM SADU – KAKO PRIVUĆI NOVAC, POSAO I USPEH. 

Već iz ovako pobrojanih uverenja može se prepoznati koja su bila direktne verbalne poruke koje je neko dobijao, dok su ostala kreirana na osnovu načina na koji je osoba doživela neku situaciju. Na primer, za osobu koja je kao dete gledala kako se mama i tata muče za svaki dinar, ili ako je ostala uskraćena za pažnju roditelja jer su oni non-stop radili, ili je gledala kako se mama i tata svađaju kada nije bilo novca u kući – uverenje vezano za novac/rad/posao može biti da je on izvor tuge i bola.

IPAK, SVI SMO MI MANJE-VIŠE DOBIJALI SLIČNE PORUKE U DETINJSTVU, PA ZAŠTO ONDA NEMAMO SVI ISTA UVERENJA?

Mi ne biramo niti donosimo odluku koja uverenja će se usaditi u naš podsvesni deo ličnosti, jer to zavisi od brojnih faktora – uzrasta, trenutnog emotivnog stanja, same situacije i učesnika u njoj… Zanimljivo je da braća i sestre iz iste porodice nose potpuno različita uverenja, tako da i tip ličnosti, karakteristike, kao i iskustva znatno utiču na to šta će nam se „zakačiti“ i kako će uticati na nas.

Takođe, nije svejedno da li smo neko uverenje „pokupili“ u detinjstvu ili kao odrasla osoba, jer kao odrasli imamo više mentalnih i emotivnih kapaciteta, kao i brojna iskustva koja će to uverenje „ublažiti“.

KAKO DA ZNAM DA LI NOSIM NEKO BLOKIRAJUĆE UVERENJE?

Mi često nismo svesni koja nas to uverenja ograničavaju, ali ukoliko nam se i pored truda koji ulažemo, neke stvari stalno ponavljaju to je već dobar razlog da posumnjamo da imamo neku blokadu.

Na primer, ako nam se stalno dešava da imamo loš plaćen posao iako imamo preduslove za veću zaradu, ako dobijamo otkaz dok druge kolege uspevaju da zadrže posao, ako na pomisao da nađemo bolji posao ili da tražimo povišicu imamo fizičku nelagodu (knedlu u grlu, lupanje srca, „preseče“ nas u stomaku…), ako često ili stalno doživljavamo odbijanja od npr. kupaca, ako druge doživljavamo da sa lakoćom zarađuju dok se mi mučimo…

U praksi se susrećem i sa ljudima koji su prošli razne treninge u okviru kompanija (ili samostalno), ne bi li povećali svoju produktivnost, međutim i dalje su na istim rezultatima kao i pre.

Zašto se ovo dešava?

Zato što se sa tim uverenjima, ukoliko ih dugo nosimo, mi toliko saživimo da vremenom zaista poverujemo da smo mi takvi – nesposobni, neprilagodljivi, neuspešni – i preuzmemo ih kao naš identitet. Ako neko ima uverenje – Ja ne zaslužujem da imam puno novca – onda to i emituje. To zapravo znači da mi kroz govor tela, izraz lica, pa čak i glas i način na koji govorimo, a posebno kroz energiju, šaljemo nedvosmislenu poruku onoga u šta verujemo.

S obzirom da kroz neverbalnu komunikaciju šaljemo mnogo više poruka nego kroz ono izrečeno, nas ljudi praktično procene već na prvi pogled. I zato neko doživi da ga pet puta uzastopno odbiju na svakom razgovoru za posao – „Ako on ne veruje u sebe, kako ja da verujem u njega da će biti dobar za moju firmu?“

Takođe, ako se neko bavi prodajom, a ne veruje u ono što prodaje ili misli da ljudi nemaju para da kupe taj proizvod, upravo to će i emitovati i očekivano imati loš rezultat. Jasno je da nije dovoljno samo proći edukacije za povećanje prodaje, nego treba razrešiti i ove dubinske, podsvesne teme. Više o podsvesnim blokadama PISALA SAM OVDE.

KAKO SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I RAZBIJAJU?

Dobra stvar sa uverenjima je da se ona mogu menjati, a prvi korak ka tome je prepoznavanje da postoji obrazac neuspeha koji se ponavlja.

KROZ MOJ POSEBAN KOUČING PROGRAM „EMOTIVNI DETOKS“ PRECIZNO SE OTKRIVA UVERENJE KOJE JE BLOKIRAJUĆE ZA ODREĐEN ASPEKT ŽIVOTA, U OVOM SLUČAJU ZA NOVAC (I SVE ŠTO IDE UZ NJEGA), KAO I KADA JE NASTALO, DA LI IMA VEZE SA NEKIM DOGAĐAJEM ILI OSOBOM, A ZATIM SE TO UVERENJE PROCESUIRA I ELIMINIŠE.

Često se na ova uverenja „zakače“ i negativne emocije i stanja (strah, stid, bes, mržnja, ali i tuga, krivica, bespomoćnost, griža savesti…), što dodatno utiče da se sa uverenjem „saživimo“.

S obzirom da su obrasci ponašanja nastali kao posledica tog uverenja, neophodno je napraviti i novu strategiju i željeni cilj i sada, kada više nema blokirajućeg uverenja, stvarati novo korisno ponašanje. Dakle, nije dovoljno  da se osoba samo oslobodi svoje blokade, već je potrebno da nauči da funkcioniše bez nje i da svesno pravi promenu u dotadašnjim navikama.

Najjednostavniji odgovor na pitanje – Kako privući novac, posao i uspeh – je eliminisanjem blokada koje nam stoje na putu. Kada nema onoga što nas koči i sputava, tada se možemo kretati ka željenom cilju.

ZA KOGA OVA METODA NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne uključuju se aktivno u proces, ne preduzimaju odgovornost za sebe i ne realizuju  dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

OVDE MOŽETE PROČITATI ISKUSTVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS.

UKOLIKO VAM JE POTREBNO VIŠE INFORMACIJA ILI ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNI RAD (U BEOGRADU ILI NOVOM SADU), PIŠITE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM ILI NAZOVITE 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, family coach

Da li dete zaista uči iz KAZNE ili ipak POSTOJI DRUGO REŠENJE?

baby-boy-hat-covered-101537Kažnjavanje se često poistovećuje sa „učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

 

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema garancije da to isto neće ponoviti sledeći put.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle da izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja, kako u sebe tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razlučimo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (postavljanje pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg)…

Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju, a strah od gubitka kontrole im celu priču dodatno otežava. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom.

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba „naučiti redu“. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje. Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti iz dva razloga. Prvi – zato što nije razumelo šta je zapravo problem, a drugi – zato što ne zna šta drugo umesto toga može/treba da radi.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer „eto, na njegovo dete kazna ne deluje“, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu „dati bolju lekciju“. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća… Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo onaj kraj, „finalni proizvod“ – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Ako žele da dete zaista nauči da nešto ne treba da radi, na odraslima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio „problem“ koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna. Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i promeni ceo tok. Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), ponuditi konstruktivno rešenje iz kojeg će dete nešto naučiti – Razumem da želiš još da se igraš, ipak pao je mrak i sada je vreme da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom „čitanja između redova“, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Polazak u VRTIĆ – između OČEKIVANJA i REALNOSTI

pexels-photo-192542„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dede po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Uroš kada je društvu super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“

 

Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece, to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.

Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, navikama, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i ono i roditelji treba da steknu poverenje.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM KAO RODITELJ TADA ZNALA. 

Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a  onda se u realnosti suoče sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.

Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor. Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim uglavnom se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su svi pod većim stresom.

Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i nesigurnost oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.

Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje. Ako bismo mogli da „prevedemo“ na jezik odraslih šta ono tada oseća i misli, to bi ovako zvučalo – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde, kada se ni mama (tata) tako ne oseća? Dovoljno mi je što sam uplašen, a kada vidim da je i mama uznemirena, moj strah da se odvojim je još veći.

Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani… O promeni ritma spavanja kada dete krene u vrtić sam pisala OVDE.

Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, svakako će biti lakše ukoliko su roditelji pripremljeni na promene koje ih očekuju i ako znaju kako da pomognu detetu u ovom periodu.

Ključna stvar za svaku pripremu je – početi na vreme 🙂

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Dragana Aleksić, family coach