Kako da znam da li MENI TREBA KOUČING? (i ostale nedoumice u vezi rada na sebi i svojim ciljevima)

ja_sajt.png

Kada je pravo vreme za rad na sebi? Moram li da čekam kraj godine za postavljanje ciljeva? Hoću li se mnogo promeniti? Da li prvo da radim emotivni detoks?

Imam mnogo ideja, ali od njih nikad ništa ne bude. Hoće li mi koučing pomoći da se one ostvare?

Ko je uopšte kouč i šta tačno radi?

 

Ovo su samo neka od pitanja koja stižu do mene, pa hajde da  razrešimo nedoumice.

KADA JE PRAVO VREME ZA RAD NA SEBI?

Ja volim da kažem – UVEK!

Čim ste sebi postavili ovo pitanje, vrlo je verovatno da ste na korak od odluke da krenete putem ličnog rasta i razvoja. Pravo vreme je kada osetite potrebu za promenom, kada imate osećaj da ste se zaglavili, da previše dugo tapkate u mestu, kada osećate nezadovoljstvo, a ne znate pravi razlog ili znate razlog ali ne radite ništa da to rešite, kada imate poriv da ostvarite neki svoj san, ali nemate podršku ljudi iz okruženja, ili imate strah da ga ostvarite…

Neki ljudi vape za promenom, ali se ne usuđuju da krenu na taj put. Ukoliko se sve na ovome završi, onda to govori da još uvek nisu spremni, da još uvek nije pravi trenutak. I to je skroz OK. Međutim, ako osećaju da nisu više srećni tu gde su, ako postaju mrzovoljni, ako imaju burnije reakcije nego pre ili su konstantno pod stresom, ako dobijaju komentare tipa –Šta ti je, to više nisi ti! – onda je dobro da provere šta stvarno žele, šta je to što bi im pomoglo da se osećaju bolje u svojoj koži.

Nekada su to veoma male promene koje mogu da naprave veliku razliku i daju osećaj samopouzdanja i osećaj da osoba ima kontrolu nad svojim životom. A, nekada će promene biti veće, ali šta je to naspram osećaja sreće i zadovoljstva?

 UFF, ŠTA SAD TO ZNAČI – DA MORAM DA SE MENJAM IZ KORENA?

Odmah da vam olakšam, odgovor je NE.

Ljudima ideja o tome da „moraju“ ili da treba da se menjaju, uopšte nije prijatna. U koučing procesu se ne menjate vi kao osoba (bar ne u samom početku), već menjate svoje navike, ponašanja i nekorisna uverenja. Tokom rada, uz podršku kouča, vrlo brzo ćete naučiti da pravite razliku između onoga što radite iz navike, onoga što mislite da morate i onoga što STVARNO ŽELITE.

Kada prepoznate da je u pitanju navika, tada, uz pomoć kouča, menjate nekorisno ponašanje za ono koje će vas voditi ka onome što želite. Tek onda možemo da pričamo o ličnoj promeni, koja se najpre odražava na promenu životnog stava, samopouzdanja, sigurnosti u sebe i tada možemo da kažemo da se osoba „promenila“, s tim što je ta promena spontana i svakako dobrodošla i željena.

ZAŠTO KOUČING DAJE TAKO DOBRE REZULTATE?

Zato što, na prvom mestu, polazi od toga da imate sve resurse u sebi, pa samim tim i odgovore na sva pitanja koja vas „muče“ – kouč tada ZNA kako da vas ohrabri da te odgovore zaista i (po)slušate; zato što je glavni zadatak kouča da SLUŠA šta govorite i da PREPOZNAJE šta je VAMA stvarno važno (vaše životne vrednosti); zato što vam postavlja pitanja koja vam niko do sad nije postavio, a koja vam pomažu da zaista sagledate sebe, svoje želje, težnje, uverenja, vrednosti, identitet; zato što vam pomaže da razmišljate „van kutije“, bez ograničenja i preispitivanja vaših želja i snova; zato što vas tokom procesa pitanjima MOTIVIŠE da se „odglavite“ iz nekog nekorisnog šablona ponašanja ili razmišljanja i daje vam NOVU PERSPEKTIVU na neke situacije, ali i na vas same, život, ljude…; zato što vam kouč NE DAJE gotova rešenja, odgovore, sugestije šta da radite, jer poštuje činjenicu da vi znate šta je NAJBOLJE za vas, na koji način ćete to ostvariti i kojom brzinom.

Kouč je tu da vas u svemu tome podrži, ohrabri, kada treba pogura ili jednostavno da vreme za razmišljanje…

DA LI SE KOUČING RADI INDIVIDUALNO ILI U GRUPI?

I jedno i drugo, zavisi šta kome treba.

Grupni koučing se najviše praktikuje u kompanijama, mada ima poslodavaca koji angažuju koučeve da rade individualno sa zaposlenima, sa ciljem poboljšanja njihovih rezultata, motivacije, jačanja resursa…

Ukoliko želite da radite na sebi, bez obzira na kojoj temi i životnoj oblasti, onda dolazite na individualni koučing. Sesije se mogu održavati uživo ili On-line – preko skajpa.

JA UGLAVNOM ZNAM ŠTA NEĆU, ALI NE ZNAM ŠTA HOĆU. DA LI KOUČING MOŽE DA POMOGNE?

Ovo je česta situacija, da ljudi nešto hoće, ali ne znaju šta i da veoma dobro znaju šta neće.

Iskusan kouč ima čitav set alata kojima može da potpomogne proces kreiranja željenog cilja, poštujući klijentove smernice šta je to što on nikako ne želi. Tako da je odgovor na ovo pitanje – DA, koučing može da pomogne da napravite promenu čak i ako u samom početku ne znate šta želite. Nekada su unutrašnje blokade prepreka da osoba „osvesti“ šta želi, tačnije da DOZVOLI sebi da nešto hoće. (znam da čudno zvuči, ali ovo je veoma česta pojava)

Ovo se otkriva vrlo brzo, već na prvoj sesiji i tada je preporuka da se uradi emotivni detoks. O tom programu pročitajte OVDE.

DA LI ONDA PRVO DA RADIM EMOTIVNI DETOKS?

Ovo možemo da znamo tek kada počnemo sa radom.

Program Emotivni detoks je veoma koristan kada osoba želi da napravi neku promenu, ali joj to ne polazi za rukom ma koliko se trudila. Tada se prvo radi na otkrivanju šta osobu sve sputava, da li je, možda, u njoj prisutan strah da nije dovoljno dobra, da li postoje neki obrasci ponašanja koji se ponavljaju… Cilj je da se otklone blokade koje mogu biti  negativna uverenja ili negativne emocije, ali i šabloni ponašanja i razmišljanja. Ljudi često nisu svesni ovih podsvesnih ograničenja, jedino što primećuju je da se plaše, ustručavaju, da misle o sebi loše, ali ne znaju zašto…

Sa druge strane, ako u toku koučing rada, iako je uspešno postavila svoj cilj, osoba ne uspeva da ga realizuje, svakako treba istražiti da li postoje unutrašnje blokade. Tada se pored ostalih koučing alata „uključuje“ i emotivni detoks kako bi se proces ubrzao. Pored eliminisanja blokada, u toku samog koučing procesa ovaj program se može koristiti za JAČANJE pozitivnih uverenja, unutrašnjih potencijala i povezivanje pozitivne emocije sa samim ciljem.

O ovom programu pročitajte OVDE.

TREBA LI DA ČEKAM KRAJ GODINE DA BIH POSTAVIO CILJEVE?

Postoji ta čudna tendencija da ljudi postavljaju ciljeve na samom kraju ili samom početku godine.

Zašto ovo nije baš najbolja ideja? Zato što se ljudi tada uglavnom suoče sa činjenicom da nisu ostvarili ni ciljeve koje su postavili prošle godine, pa je samim tim motivacija da kreiraju nove jako niska, ili je čak uopšte nema! Ovo pravilo važi za osobe koje su već u procesu ličnog rasta i razvoja, koje su već navikle da postavljaju i postižu ciljeve. Za sve druge ovo je najčešće izvor frustracije… Terati sebe da postavimo cilj samo zato što je kraj godine, je potpuno besmisleno i neproduktivno!

Ukoliko ste na samom početku rada na sebi, onda je NAJBOLJE da ciljeve postavljate onda kada osetite potrebu za tim, kada ste nadahnuti, imate ideju koju želite da sprovedete u delo, osećate visok nivo motivacije, ushićeni ste zbog rada na nekoj temi, projektu, kada osećate leptiriće, kada jedva čekate da ujutru ustanete i bavite se time…

Ako imate nadahnuće baš ovih dana, u sred leta, ne čekajte 31. decembar samo zato što je nekad neko napisao da se tada postavljaju ciljevi! Leti su ljudi mnogo opušteniji, nema pritiska i grča da se nešto radi pošto-poto, nema osećaja da vreme „curi“…

Kraj godine je još daleko, pa ima i-ha-ha vremena da se cilj i proradi i realizuje! Zakažite individualnu sesiju i krenite u ostvarenje onoga što želite!

IMAM BEZBROJ IDEJA, ALI NIKADA IH NE OSTVARIM. SVI MI GOVORE DA SE MANEM TOGA I RADIM NEŠTO KORISNO. DA LI KOUČING MOŽE DA MI POMOGNE DA IH REALIZUJEM?

Odgovor je DA!

Svi mi imamo ideje, ali ono što pravi razliku je da li umemo da ih ostvarimo. Uz asistenciju i podršku kouča ideje postaju ciljevi, ciljevi postaju svakodnevni mali koraci – aktivnosti, koji nas vode ka ostvarenju naše ideje, želje…

Najveći izazov za osobe koje teže ostvarenju svojih snova i ideja, jeste upravo odsustvo podrške bliskih ljudi ili još gore „saveti“ kojima ih sabotiraju.

Negiranje mogućeg uspeha je kao nokaut u boksu, obara pravo na pod. Iz tog stanja se jako teško vraća visok nivo motivacije i moja topla preporuka, koju pišem iz ličnog iskustva, je da svoje snove delite SAMO I SAMO sa ljudima koji mogu da vas razumeju i podrže. Nekada ćete biti u situaciji da ih zadržite za sebe, ali i to je bolje od nokauta…

Dakle, ako želite da ostvarite bar jedan od svojih snova, svesno donesite odluku da sprečite transfer tuđih strahova i nesigurnosti na sebe. To će vam biti jedna od najboljih odluka u životu!

PODRŠKU TRAŽITE OD PROFESIONALCA KOJI ĆE VAM NA TOM PUTU BITI I VETAR U LEĐA I NEKO KO ĆE VAS POVUĆI ZA RUKU KADA ZATREBA.

KOLIKO PUTA MORAM DA DOĐEM NA SESIJE DA BI SE „NEŠTO DESILO“?

Ako imate osećaj da nešto „morate“, moj odgovor je da NE DOLAZITE, tačnije da ne počinjete sa koučingom, jer još niste spremni. Da ste spremni znaćete po tome što ćete ŽELETI da dođete.

Odgovornost za proces je na vama, dakle na klijentu. Od vaše angažovanosti zavisi kako će se proces odvijati. Ne može kouču da bude važnije postizanje vašeg cilja nego vama, niti on treba da se „upinje“ da ga ostvari. Svaki kouč će dati svoj maksimum, ali postoji pravilo da, ako se kouč tokom procesa angažuje više od 30% u odnosu na klijenta, preispita sledeće:

  1. da li ste uopšte motivisani za rad (možda vam je neko „preporučio“ ili postavio ultimatum da treba da radite na sebi),
  2. da li možda radite na cilju koji nije vaš, nego samo mislite da jeste (ispunjavanje tuđih želja i očekivanja je takođe česta pojava),
  3. da li ste „poranili“, tj. nije još trenutak za rad

Koliko puta će neko doći na sesiju zavisi od više faktora – koliko mu je važan cilj ili rad na sebi, u kojoj je trenutno životnoj fazi (krizi), kojom brzinom se odvijaju dogovoreni akcioni koraci, da li je cilj kratkoročan ili dugoročan, da li postoje neke oklonosti koje nisu pod kontrolom klijenta pa je samim tim neizvesno kada će se cilj ostvariti…

U svakom slučaju, 4 sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum da bi se pokrenuo proces željene promene.

KO JE UOPŠTE KOUČ I ŠTA TAČNO RADI?

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

KOUČING KAO METODOLOGIJA SE  BAZIRA NA PRETPOSTAVCI DA SVI IMAMO SVE RESURSE KOJI SU NAM POTREBNI DA NAPRAVIMO ŽELJENU PROMENU I DOĐEMO DO CILJA. KOUČ JE OSOBA KOJA IMA ZNANJE I ALATE DA BUDE VAM PODRŠKA U TOM PROCESU.

Kouč je osoba koja je prošla jednu ili više koučing edukacija, profesionalac koji može objektivno i sa emotivne distance da sagleda i situaciju i klijenta. Što više edukacija kouč prođe, to ima više alata, tehnika, metoda, kojima pomaže klijentu na njegovom putu. Takođe, to mu omogućava i da kreira svoje programe. Ja sam tako razvila program Emotivni detoks i program za roditelje Umetnost komunikacije sa decom.

Svaki kouč na osnovu edukacije i ličnih interesovanja, opredeljuje se za ciljnu grupu kojoj posvećuje svoj rad i koja će imati najviše koristi od njega.

„Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe PODRŠKE ZA RODITELJE. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one SAD aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz NJIHOVOG DETINJSTVA detinjstva koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici.“ Nastavak teksta i više o tome kojoj ciljnoj grupi sam se ja posvetila pročitajte OVDE.

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNE SESIJE KONTAKT JE 069 11 92 851.

Šta u stvari radi FAMILY COACH i kako sam ja to postala?

NEF_1506

Moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu leži u činjenici da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

ŠTA JA ZAPRAVO RADIM KAO FAMILY COACH?

Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe podrške za roditelje. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one sad aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz njihovog detinjstva koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici. Na ovom linku pročitajte više o tome.

Kroz moje posebno kreirane koučing programe, pružam jedinstven vid podrške za postavljanje i postizanje ciljeva, željenu promenu, proces ličnog rasta i razvoja…

EMOTIVNI DETOKS

Ako se neko (roditelj, ali i bilo koja druga osoba), ne oseća usaglašeno sa nekom svojom životnom ulogom, velika je verovatnoća da razlog leži u periodu detinjstva, ali da ga nije svestan. Za ovu vrstu rada kreirala sam autorski koučing program Emotivni detoks koji, pored brojnih uvida, daje i veoma efikasna rešenja. Program sam razvila na osnovu dugogodišnjeg individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce u odnosu sa roditeljima koje svi nosimo iz primarne porodice, a koji često utiču na izgradnju kvalitetnog odnosa sa decom, partnerom, članovima porodice, kao i drugim ljudima iz okruženja. Takođe, ova vrsta rada omogućava roditeljima da ne ponove nekorisne obrasce iz njihovog detinjstva kod svog deteta. Emotivni detoks se radi individualno, a na ovom linku imate više informacija.

KOUČING ZA RODITELJE

Kroz individualni koučing rad pomažem roditeljima da sagledaju neku konkretnu situaciju/problem iz drugog ugla i da to što njima deluje nerešivo, zapravo predstavlja samo njihov trenutni doživljaj. Zatim ulazimo u proces otkrivanja načina za rešavanje problema, tokom kojeg roditelj prepoznaje neke obrasce svog, ali i detetovog ponašanja i uz asistenciju kouča dolazi do brojnih rešenja, i definisanja preciznih koraka koje će preduzeti. Zatim sledi period tokom kojeg ih primenjuje i prati promene u svom odnosu sa detetom. Ako vas zanima ova vrsta rada više informacija pročitajte na ovom linku.

PREDAVANJA ZA RODITELJE

Kroz grupni rad pružam podršku roditeljima (onima koji će to tek postati ili rade sa decom), na tematskim predavanjima iz mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom. Ova predavanja sa velikim zadovoljstvom radim zajedno sa Sanjom Ristom Popić, pedagoškinjom iz Novog Sada.

KAKO SAM JA POSTALA FAMILY COACH?

Možda je bolje pitanje zašto sam se opredelila baš za oblast porodice. Iskreno, nakon koučing i NLP edukacija, neko vreme sam se dvoumila oko toga kojoj ciljnoj grupi da se okrenem, vagala razloge za i protiv, dok mi jedan moj prijatelj nije postavio jednostavno pitanje: – Gde se ti bolje osećaš? Sa kojom ciljnom grupom bi se osećala kao „riba u vodi“? Kao iz topa sam odgovorila – Pa, sa roditeljima!

A, da bih se osećala kao „riba u vodi“ zapravo je doprinelo moje ogromno iskustvo koje sam stekla tokom 16 godina rada upravo na porodičnim temama, kao deo uredničkog tima u magazinima koji se bave ovom tematikom. Na ovom linku možete pročitati više o edukacijama koje sam ja prošla.

Takođe, moje roditeljsko iskustvo je neprocenjiv i nepresušan resurs.

Dakle, tema roditeljstva mi je bila dovoljno poznata, ali nije to jedini razlog za moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu, već činjenica da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

Koučing pristup je fantastičan izbor za porodicu 21. veka, jer je usmeren isključivo na rešenja, motivišući je kako za roditelja tako i za dete i fokusiran na budućnost. I, što je najvažnije, polazna tačka je  – da svi u sebi imamo sve što nam je potrebno da napravimo željenu promenu, pa čak i u roditeljstvu!

A, ŠTA JE KOUČING?

Koučing (Coaching) kao metodologija ima veoma širok spektar primene –  poslovni (business), životni (life), partnerski, wellness, zdravstveni… sa raznim podkategorijama. Koučing kao novo zanimanje daje veoma mnogo mogućnosti da sve ono naučeno na edukaciji primenjujete u određenoj oblasti i za specifičnu ciljnu grupu, bilo da radite individualno ili grupno. Što se više fokusirate na vašu specifičnu ciljnu grupu, to su veće šanse da budete ekspert u toj oblasti. Pored edukacija, važno je da ste spremni i da svakodnevno istražujete sve što ima veze sa vašom ciljnom grupom, da iskustvo stičete kroz kontinuiran rad i da, naravno, i dalje učite.

Svaki kouč tokom edukacije polako stvara sve jasniju sliku gde zapravo želi da usmeri svoje profesionalne snage i u kojoj oblasti će moći da da svoj maksimum, a da naravno u tome uživa. Jer, kada radite nešto što volite onda je to više vaš model života, nego posao u klasičnom smislu.

Za mene je koučing upravo to postao – životno opredeljenje i stil i ovaj model sam uspešno prenela i na svog sina.

Ako želite da saznate više o samoj metodologiji, kao i gde u Srbiji možete da prođete iste ili slične edukacije kao i ja, kliknite na sledeće linkove:

http://erickson.rs/

http://pcm.rs/

http://nlpcentar.com/

 

Dobrodošli!

sajt_dragana

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach. Svoje profesionalno znanje i iskustvo usmerila sam na rad na porodičnim temama širokog spektra.

Moja uloga kao kouča je profesionalna podrška na putu ka rešenjima za svakodnevne situacije i izazove sa kojima se danas suočava savremeni čovek. Smatram da je danas više nego ikad potrebna podrška savremenoj porodici kako bi odolela svim izazovima kojima je izložena.

Moja misija je unapređivanje porodičnih odnosa, prvenstveno kroz konstruktivnu komunikaciju, kako bi svi njeni članovi na pravi način razumeli jedni druge, kao i da je uz njihovo angažovanje svaki problem rešiv. To realizujem kroz individualni rad, kao i kroz predavanja, seminare i radionice.

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Biću vam podrška na putu željenih promena, ličnog rasta i razvoja, kroz moje posebno kreirane programe i kroz koučing. Ako niste usklađeni sa nekom od vaših uloga, posebno roditeljskom, korisno je da znate da postoje brojni načini i efikasne metode i tehnike kojima se prevazilaze razne prepreke.  Više o mojim programima možete saznati na ovom linku, zatim na ovom, kao i na ovom ovde.

Pomoći ću vam da razumete kako funkcioniše komunikacija pre svega sa decom, a zatim i u okviru porodice. U tom procesu cilj je da svi  članovi prepoznaju da i mala promena može da napravi veliku razliku u porodičnim odnosima. Više o individualnim konsultacijama pročitajte na ovom linku.

Naučiću vas kako da vaši razgovori sa detetom budu konstruktivni i kako da vode ka pozitivnim i željenim ishodima.

Podržaću vas da gradite most poverenja sa vašim detetom, i u okviru porodice, jer je to preduslov za jake porodične veze i međusobno razumevanje.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU ILI SE PRIDRUŽITE GRUPNOM RADU: 069 11 92 851

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana? Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

 

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke najčešće situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – „Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!“ Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona „popravi“. Tata se ljuti još više i „daje“ detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

„Ma šta imaš da učiš toliko!“ – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. „Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!“ -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže „Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!“ Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – „Vodim te ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?“ Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže „Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.“ Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. „Što se stidiš?“ – kaže mama, a teta dodaje – „Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…“ Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava decu – „Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!“ „Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.“ Na putu kući dete pita – „Od koga ste me uzeli?“ Oseća strah.

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI. Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako „razumeti“ osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo kao profesionalnog kouča, sa odraslim osobama sa kojima sam radila koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili odsustvo nekih odluka.

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari delovati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

Više o individualnom radu sa odraslima pročitajte OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Reč koja „DA“ pretvara u „NE“ (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno KAKO ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i MOĆNA PRAVILA primetićete koliko to POZITIVNO utiče na vaš odnos sa  detetom.

 

Mi RODITELJI smo našoj deci uvek prvi MODEL UČENJA I OPONAŠANJA, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada DOVOLJNO i da samo IZBACIMO neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i SAMO JEDNU REČ.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE JOŠ 5 TIPIČNIH GREŠAKA U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ali nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ali baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ali ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve „odgovore“. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer „mu je sve teško“, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada „vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se „pobunilo“ u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane osećaju OK i da imaju osećaj da ih druga strana razume. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – „Da li mogu napolje?“ – dobija odgovor – „Da, ali…“ –  ono što ustvari „čuje“ je – „Ne možeš napolje jer moraš da uradiš ovo/ono.“

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i često gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog „problema“, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE „KOFA HLADNE VODE“ KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga NE GOVORITE! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate TAČKU. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto „ALI“, kažete samo „I“. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u OSEĆAJU koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj pre nego što izađeš da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, LAKŠE SARAĐUJEMO.

A, šta ako je odgovor NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao „kiša oko Kragujevca“. Samo imajte u vidu da svaki odgovor „NE“ treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

NA ON-LINE PREDAVANJU 27. JULA, IMATE PRILIKU DA UVIDITE KAKO DA IZBEGNETE JOŠ 5  NAJČEŠĆIH GREŠAKA U RAZGOVORIMA SA DECOM, I UJEDNO NAUČITE KAKO DA GOVORITE DA BI DETE BRŽE I LAKŠE SARAĐIVALO. ZA INFORMACIJE O PRIJAVI KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach 

 

 

 

Pitanje na koje postoje SAMO dva odgovora

pablo.pngDa li hoćeš da jedeš? Da li ćeš mi dati ruku kad prelazimo ulicu? Da li krećemo iz parkića? Hoćeš li me poslušati? Hoćeš li požuriti? Jel hoćeš sladoled? Možeš li da ne diraš sve u prodavnici? Želiš li da ti kupim ovu knjigu? Da li ćeš već jednom početi da učiš? Hoćeš li spremiti sobu?

Naizgled obična, svakodnevna pitanja koja postavljamo deci. Slažem se. A, kakve odgovore dobjate na njih? Pretpostavljam „da“ i „ne“, i to češće „ne“. Koliko puta ste bili zadovoljni odgovorom koji ste dobili?

Takozvana „DA LI“ (i „glagol + LI“) pitanja su zapravo ona koja zatvaraju komunikaciju, jer daju sagovorniku samo dve opcije da na njih odgovori – ili da nešto hoće ili da neće. Odgovori su najčešće impulsivni, „na prvu loptu“, zato što ovakvo pitanje ne zahteva mnogo analize i razmišljanja. Međutim, kada je komunikacija sa decom u pitanju, da ne bismo bili „saterani u ćošak“ odgovorima sa kojima ne znamo šta ćemo da radimo, onda je mnogo korisnije da „naučimo“ da izbegavamo ovo pitanje.

AKO SU VAM POTREBNE IDEJE, SMERNICE I ALATI ZA BOLJU I EFIKASNIJU KOMUNIKACIJU SA DECOM, ONDA JE ON-LINE PREDAVANJE BAŠ ZA VAS! GLEDATE I SLUŠATE OD KUĆE, A SNIMAK VAM OSTAJE DA SE PODSEĆATE! SVE INFORMACIJE O PRIJAVI SU OVDE.

Možda se pitate zašto bismo to uopšte radili?

Prvo, zato što kada dete na pitanja – „Da li hoćeš…? Hoćeš li početi…? Idemo li…?“ – odgovori sa „Neću!“, roditelji pomisle da je dete neposlušno, svojeglavo, samovoljno i odgovara sa „da“ samo kad ono ima neku „korist“… Druga stvar koja se desi je, da roditelji ponove isto pitanje i dobiju isti odgovor, i onda ga postave i treći put, očekujući da će se dete „predomisliti“ ili da će samo „shvatiti“ da treba da kaže „da“ umesto „ne“… A, kada se to ne desi, ideja o bezobraznom samovoljnom detetu počinje da liči na istinu.

Na sreću, ovo nije tačno, jer stvari tako ne funkcionišu!

Hajde da napravimo mali test. Pročitajte sledeća pitanja i obratite pažnju koji vam se odgovor prvi nameće i sve će vam  biti jasnije.

Da li hoćeš da radiš i subotom i nedeljom? Da li hoćeš veću platu? Hoćeš li da ostaješ svakog dana duže na poslu? Da li želiš dva puta da ideš na more? Da li hoćeš da jedeš jelo koje ne voliš? Da li hoćeš na sladoled i kafu? Hoćeš li da ideš u prodavnicu po hleb?

Kakvi su odgovori? Koliko vremena vam je trebalo da odgovorite na njih? Oko nekih se sigurno niste mnogo premišljali. A, kako biste se osećali kada bi neko na osnovu vaših odgovora doneo zaključak da ste svojeglavi i da ste pozitivno odgovorili samo na ona pitanja od kojih imate korist?

 OK, razumeli ste.

Hajde da vidimo čime da zamenimo ovo „da li“.

Ako pretpostavimo da kada roditelj pita dete – „Da li hoćeš: da jedeš/ da mi daš ruku na ulici/ da kreneš u vrtić…“ – zapravo želi da mu kaže – Da: je vreme ručka/ se na ulici drže za ruke/ kreću negde – onda BAŠ TAKO i treba da KAŽE! Znači, zaboravite na pitanje „da li“!

Na primer, „Sada je vreme ručka i svi sedamo za sto.“ „Kada prelazimo ulicu držimo se za ruke. Evo ti mene uhvati za ruku.“ „Sada ćemo početi da se spremamo za vrtić/ rođendan da bismo stigli na vreme.“

Šta ovim pristupom dobijamo?

Usmeravamo dete ka željenoj aktivnosti, a ujedno ga ne dovodimo u situaciju da „bira“ ili „odlučuje“ o nečemu, posebno ako to nisu situacije izbora. Što je najvažnije, ne dovodimo sebe u poziciju da budemo nezadovoljni njegovim odgovorom „Ne!“, koji je nekada kao „okidač“ za ulazak u tenziono stanje.

Šta kada dete stvarno treba nešto da izabere?

Ako želimo da detetu damo mogućnost izbora – „Da li hoćeš sladoled/ knjigu/ na ljuljašku/ da se igraš sa Majom…?“ – onda poštujemo odgovor koji dobijemo. Ako hoće OK, ako neće opet je OK.

Ovo je samo jedan od komunikacionih alata koji pravi veliku razliku u boljem sporazumevanju sa detetom. Na on-line predavanju 27. jula, pričaćemo o još 5 efikasnih alata koji pomažu da se bolje sporazumete sa decom i izbegnete svakodnevne nesuglasice.

Ako želite da saznate KAKO DA IZBEGNETE JOŠ 5 tipičnih grešaka u komunikaciji sa decom, kliknite OVDE.

webinar_2_6.png

 

Dragana Aleksić, family coach

KAKO izbaciti nekorisne MITOVE iz roditeljstva?

pexels-photo-300623Kada prepoznate da u vašem odnosu sa decom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI PREŠLI NA DUBLJI, PODSVESNI, NIVO. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA, I TO JEDINSTVENOM I VEOMA EFIKASNOM METODOM, EMOTIVNIM DETOKSOM. VIŠE O TOME SAZNAJTE NA OVOM LINKU.

pexels-photo-259806MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi.

Međutim, dete ima kratkoročno pamćenje, a deo mozga zadužen za logičko razmišljanje i povezivanje situacije sa posledicom, razvija se tek oko pete godine.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – „Ne smeš da diraš to!“ ili „Ne smeš tako da se ponašaš!“ ili „Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!“ – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete i dalje to nešto radi namerno ili iz inata. Ali, na sreću to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na „rešavanje“ problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to više puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je u poziciji osobe u koju dete ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje. I, što je još važnije – posmatranje deteta kao osobe koja je na ovom svetu da bi učila od nas roditelja.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet se uspostavlja doslednošću, podrškom deteta u procesu učenja, razumevanjem njegovih potreba i emotivnih stanja. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to često ne daje rezultat kakav žele.

U ranom uzrastu, deca su pre svega emotivna bića, što znači da preko onoga što osećaju donose zaključke o ljudima i svetu oko sebe. Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava, tako da to što kažete i očekujete da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, neće ništa vredeti ukoliko to ne vidi od vas i ako mu više puta ne ponovite šta se tačno od njega očekuje (pročitajte ponovo Mit 1).

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno negativno etiketirana da su nevaspitana, čim neće da mirno sačekaju, sede, čim „hoće sad i hoće sve“…

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – onda mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to „opravdavaju“ nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – „Budi strpljiv!“

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje „povezivati“ sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali kada savladate prvo rešenje za ovaj mit i prihvatite rešenje iz Mita 1, videćete da i te kako može da se sprovede u delo.

Na primer:

„Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku da mi daš znak, pa ću te saslušati.“ Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da „uvežbavaju“ ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima.

„Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.“ Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. „Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?“

„Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).“ Pomozite detetu da „poveže“ vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

Dragana Aleksić, family coach

KAKO da date KONSTRUKTIVNU kritiku detetu i da sve bude OK?

pexels-photo-207653.jpeg

Ovaj tekst se odnosi na to zašto je važno da se detetu da povratna informacija na nešto što je uradilo, kako bismo bili sigurni da će sledeći put uraditi isto, još bolje ili sasvim drugačije.

Previše stvari u svakodnevnom životu se pretpostavlja, a za pretpostavke važi izreka da su „majka svih problema„.

Jer, ono što neko pretpostavlja, drugome nije ni na kraj pameti.

Zato ja često volim da kažem – ništa se ne podrazumeva dok se ne izgovori.

ZAŠTO TREBA DAVATI POVRATNU INFORMACIJU?

Povratna informacija je veoma važan alat u komunikaciji jer omogućava da se precizno da komentar na nešto, sa što manje prostora za nerazumevanje. Da bi dete znalo da li je i šta uradilo kako treba (ili kako ne treba), da bi imalo osećaj postignuća, i da bi bilo motivisano da to uradi i sledeći put (iako možda ne voli), neophodno je da dobije povratnu informaciju. Dakle, kada nešto uradi ili ne uradi, potrebno je da mu se što preciznije kaže šta se od njega očekuje, da li je to dobro i, ako nije, kako tačno treba da bude.

Rečenice tipa – „Ovo ništa ne valja“, „Mhmm, baš je super“, „Lepo si to uradio“ – su previše opšte i praktično ne govore ništa. Jer ono što roditelj hoće da kaže je jedno, a ono što dete razume može da bude sasvim drugo.

KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Dete je, na primer, došlo kući iz parkića, skinulo se, opralo ruke, sklonilo igračke u sobu i selo da jede. Ako roditelj kaže uopšteno „Super si TO uradio“, dete može da pomisli na bilo koju od četiri izvedene aktivnosti, na primer na pranje ruku i sedanje za sto, a roditelj možda misli na sklanjanje igračaka u sobu. Sledeći put u sličnoj situaciji dete će uraditi skoro sve isto, ali će nastaviti da se igra umesto da sedne za sto, a roditelj će se naljutiti i odreagovati. Dete ostaje zbunjeno – „Jednom je TO bilo super, a sada nije!?“ Pored toga što je zbunjeno, dete nema osećaj postignuća iako je nešto ipak uradilo.

PA, KAKO ONDA TO TREBA REĆI?

Ključno je da preciziramo na šta tačno mislimo kada kažemo „super“ – „Super je što si sklonio igračke pre jela. I bilo bi baš dobro kada bi to uvek uradio kada se vratiš iz parkića.“ Ovo je već mnogo konkretnije i dete nema nikakvu dilemu.

Isto je i kada dajemo konstruktivnu „kritiku“. Ona treba da bude jasna, da sadrži bar jednu dobru stvar i da je fokusirana na rešenje.

Najvažnije kod ovog modela komunikacije je da nema etiketiranja deteta kao osobe – neposlušan, nevaljao, inadžija, bezobrazan, i slično. Dakle, fokus je uvek na nekoj RADNJI, ZADATKU, AKTIVNOSTI.

UF, A KAKO TO TREBA DA SE KAŽE?

Uopštena kritika na pospremanje sobe bi bila – „OVO ništa ne valja!“ Pored toga što nije jasno šta je to „ovo“, njena formulacija je prilično demotivišuća i sledeće što može da se očekuje od deteta je razočaranje, odsustvo interesovanja, pa i otpor.

Na predavanjima ciljano „stavljam“ roditelje u ovu „opštu“ poziciju, pa evo i vas pozivam da učinite isto. Zamislite da ste na poslu uradili neki veći projekat ili veoma složen zadatak, i da vam kolega ili nadređeni kažu – „Ovo ništa ne valja!“ Šta biste prvo ispravili u projektu? Kako biste znali da baš to treba, a ne nešto drugo? Kako biste se osećali? E, isto je tako i deci!

Dakle, kada zadatak nije obavljen u skladu sa vašim očekivanjima pridržavajte se pravila – „ne traži krivca već rešenje“. Prvo – i ovde je važno da zadatak ne bude uopšten, jer vaša pretpostavka kako se sređuje soba je jedno, a detetova drugo.

Recite mu konkretno šta želite da pospremi i kako! Na primer – „Molim te da knjige staviš na police, plišane igračke u kutije, a kocke u ove kantice.“ I uvek ponudite pomoć, posebno ako je dete mlađe od četiri godine.

Ako ovo uputstvo izostane od strane roditelja, onda će dete srediti sobu onako kako ume i želi. U tom slučaju, kada završi sa spremanjem  obratite pažnju na bar jednu, a poželjno je i više, stvari koje su dobro urađene. Tek onda odredite šta treba da se „ispravi“ da biste na to usmerili dete.

Na primer – „Vidim da si stavila knjige na policu i sviđa mi se što ih složila po boji (jedna dobra stvar). Šta misliš da i ovim igračkama da nađeš neko zgodno mesto, imamo one lepe kutije za njih (konkretna „kritika“, pozitivno „upakovana“ i usmerena na rešenje), pa će soba biti tip-top sređena (krajnji cilj).

Ili budite malo duhoviti, jer to stvara dobar osećaj (čak i ako uopšte niste zadovoljni kako je dete nešto uradilo) – „Wow, vidim da si bio baš kreativan kad si knjige stavio pored kreveta, a na njih kocke. Verujem da si hteo da imaš što više prostra za igru. Šta misliš da ih ipak staviš u kutiju? Hoćeš da ti pomognem?“

Već na prvi pogled se vidi da ovde nema ničeg negativnog, naprotiv, fokus je na rešenju i nema rizika da se stvori neka negativna emocija koja će se „povezati“ sa spremanjem sobe. Sledeći put možete očekivati da će dete samo naći neko drugo, bolje rešenje, jer će se prisetiti ovih situacija i predloga.

Naravno, napominjem da je ovakav model komunikacije potrebno da uvežbavate i da je potrebno vreme da se i dete i vi naviknete na ovaj konstruktivan pristup.

Dragana Aleksić, Family coach

Koje PROMENE možete da očekujete u PONAŠANJU deteta na letovanju?

sajt_leto

Odlazak na letovanje je velika promena rutine za PORODICU, a posebno za DETE, i upravo zbog toga je važno da i pre nego što krenete na put znate šta sve možete da očekujete. Kada je u pitanju pakovanje, veoma je važno da i dete učestvuje u pripremama, jer i ono oseća uzbuđenje.

Hajde da krenemo redom!

 

KAKO DA DETE BUDE VAŠ NAJVAŽNIJI POMOĆNIK U PAKOVANJU?

Kada se pripremaju za letovanje, roditelji ponekad,   pod „pritiskom vremena i putne groznice“, zaborave da i dete želi aktivno da učestvuje u pripremama i da se i ono raduje.

Primetili ste da, kada se pakujete da negde idete, dete uzbuđeno trčkara i postavlja vam bezbroj pitanja?

Iskoristite njegov ENTUZIJAZAM i maksimalno ga uključite u pripremu. Tako ćete izbeći one situacije u kojima, dok se pakujete, detetu govorite da se pomeri, da ne smeta, da bude mirno…

Jer, deci su POKRET i IGRA veoma važni, i nije realno da očekujemo da budu mirna, posebno kada su uzbuđena zbog odlaska na letovanje 🙂

Evo nekoliko IDEJA kako sve možete da angažujete dete:

  1. Može da vam dodaje stvari koje ste spremili, a vi da ih ubacujete u kofer.
  2. Dogovorite se da izabere šta želi da ponese od svojih stvari i da ih „spakuje“ u svoj ranac.
  3. Dajte mu ideju da „napravi spisak“ igračaka i knjiga koje želi da ponese tako što će ih nacrtati, pa ih onda zajedno štiklirajte kada ih spakujete!
  4. Ako ne želi da učestvuje u pakovanju, može da „pravi spisak“ aktivnosti na letovanju tako što će ih nacrtati ili lepiti nalepnice.
  5. Zamolite ga da „prenese“ lakše torbe ili da odgura spakovan kofer na određeno mesto (ovo deca obožavaju jer im je ukazano poverenje u njihove sposobnosti).
  6. Recite mu da je ono vaš najvažniji pomoćnik i zamolite ga da vam pomogne tako što će praviti spisak – crtati ili lepiti nalepnice onih stvari koje treba da kupite za sam put (voće, vodu, grickalice, maramice…). Obavezno ga pitajte i šta ono želi da „mu se nađe pri ruci“ na putu.
  7. Možete da ga zamolite da sve što je u nekim kutijicama ili kesama stavlja na jedan kraj sobe.
  8. Recite mu, na primer, da vam dodaje sve što je složeno u „kocke“ (složene majice i peškiri za plažu izgledaju kao „kocke“).
  9. Takođe, sve što je mekano ide na jednu stranu sobe (garderoba), a sve što je „tvrdo“ na drugu (kozmetika, npr).
  10. Ako imate više dece, svakom od njih „dajte važan zadatak“ – jedan donosi majice, drugi igračke, treći papuče i sandale…

dete kofer.pngOvo su dakle samo neke ideje kako da dete maksimalno uključite i da se i vi i ono osećate dobro. Verujem da ćete se i vi usput dosetiti kako još možete da zainteresujete dete da vam pomogne. Cilj je zapravo da se njegovo uzbuđenje zbog odmora primeti i razume, da je i ono srećno zbog svega što prethodi, a ne da samo bude „preneto“ od tačke A do tačke B.

Poseban benefit od ove aktivnosti je i što će dete biti „dovoljno umorno“, pa će tokom puta imati potrebu da se odmori i da spava. Višesatno gledanje crtaća i mirovanje neposredno pred polazak na put zapravo su dete već uveli u stanje fizičke neaktivnosti i to onda može da bude razlog zašto neka deca bukvalno „podivljaju“ kada sednu u kola, autobus, avion… Jednostavno moraju da izbace energiju koja im se nakupila.

ŠTA SVE MOŽETE DA OČEKUJETE U PROMENI PONAŠANJA?

1. PROMENA RITMA. Neka deca, kada su spavanje (dnevno i noćno) i ishrana, zadrže isti ritam i na letovanju. Međutim, kod neke dece je promena drastična. Možete očekivati da dete neće da spava u isto vreme preko dana (a po razražljivosti vam je jasno da mu je san ipak potreban), odbijaće hranu (posebno nove ukuse), uveče neće hteti da legne…

Ovde je predlog da se roditelji prilagode novom ritmu deteta, jer ono nije samo donelo odluku niti svesno izabralo da ima drugi ritam. Ovo su promene koje su na fiziološkom nivou, odnosno njegov organizam se prilagođava spoljašnjim promenama. Dakle, pratite „nove“ potrebe za spavanjem, velika je verovatnoća da će biti u pitanju samo pola sata, sat. Sačuvajte pribranost i budite fleksibilni – dete ne može da spava onda kada mi to želimo, nego onda kada oseti potrebu. Imajte u vidu da je sve to posledica promene okruženja, ali i viših temperatura vazduha, vlažnosti, mirisa… Na ovo će posebno reagovati deca koja su senzitivnija.

Noćno spavanje može biti problematično ukoliko je dete tokom dana, ili neposredno pred leganje, imalo previše uzbuđenja, stimulacije… Paradoks je da roditelji misle da što se dete „više izmori“, pre će zaspati. U praksi to izgleda ovako – iako sat pokazuje da je već kasno, njegov mozak i dalje prerađuje sve te doživljaje i „drži“ dete u budnom stanju. Dakle, pre spavanja bar sat, dva obezbedite tzv. mirne aktivnosti – čitanje ili samo prelistavanje knjige…

2. BURNE REAKCIJE. Kenjkavljenje, udaranje, bacanje igračaka… – sve su to reakcije koje roditelje neprijatno iznenade na letovanju. Međutim, pre nego što pomislite da dete bilo šta od navedenog radi namerno, treba da znate da ono ponašanjem govori šta mu ne prija. Naime, deca ne umeju da kažu da im je vruće, da su umorna, da im smeta vlaga, da im je previše neke aktivnosti, da su žedna… i onda reaguju ponašanjem.

Tekst o tome zašto deca imaju tantrume na letovanju pročitajte ovde.

Takođe, možete očekivati i burne reakcije koje su posledica straha sa kojim se dete suočava, jer neke stvari vidi i doživljava prvi put. Imajte u vidu  da dete sasvim drugačije „vidi“ more i može mu biti čudno kada ste vi u vodi, jer kada uđete malo dublje ono vam vidi samo glavu. Ako dete počne panično da vas doziva ili počne da plače i histeriše, moguće je da je razlog veliki strah koji ga je preplavio zbog onoga što „vidi“, a ne, kako roditelji najčešće pomisle, to što su se udaljili od njega. Kada roditelji pitaju dete zašto plače ono ne ume da odgovori, jer ne ume da objasni šta je videlo. Naša i dečja perspektiva se mnogo razlikuju, mi imamo mnogo više iskustava i često i ne pretpostavljamo da dečji mozak nove situacije tek treba da preradi, logički složi i razume.

pexels-photo-27806

3. DOSADA. Očekujte da vrlo brzo po dolasku na plažu dete kaže – Hoću nazad, dosadno mi je. Ovde postoje dve opcije – stvarno mu je dosadno ili mu nešto smeta (vrućina, mirisi, gužva, pesak, šljunak…), ali ne ume to da kaže. Sada je važna veština „čitanja između redova“, nešto o čemu ja često pričam i pišem.

To je zapravo pronalaženje PRAVOG uzroka nekog ponašanja.

KAKO da pronađete šta se krije iz ove izjave – Dosadno mi je? Pitajte dete – Šta želiš da radimo sada, pa da ti ne bude dosadno? I pažljivo slušajte odgovor. Može reći – Ne znam (onda pretpostavite da nije dosada u pitanju, pa istražite šta bi drugo moglo da bude – vruće ti je?), ili će dati neki predlog – Hoću na ljuljašku (to znači da mu zaista treba neka aktivnost). Ono što svakako treba da izbegavate u ovim situacijama jeste da dete „šaljete“ da se upoznaje na plaži sa drugom decom ili da ide u vodu, posebno ako se ono privija uz vas i odbija ove predloge. Ponudite da se zajedno igrate, pričajte čega ste se vi igrali kada ste bili mali. Uvek u torbi imajte neke društvene igre ili karte. Videćete da će već posle pet minuta dete naprasno „dobiti ideju“ čega će se igrati i ostaviti vas 😉

 

Na ovom linku imate brojne ideje, koje smo Sanja Rista Popić i ja radile u live uključenju – kako sve možete da se igrate sa detetom i da brzo i lako uspostavite dobar odnos i kontakt sa njim.

Verujem da će vam letovanje biti divno, kao i da će vam ove smernice, pojašnjenja i ideje biti od koristi. Kada ste spremni i za ovakve situacije, manji je efekat iznenađenja, a prostor za razumevanje detetovih ponašanja veći.

 

Dragana Aleksić, family coach