Šta kada nas PODSVESNI SABOTERI koče u životu i KAKO DA IH OTKLONIMO?

pexels-photo-208147 (1).png„Hvala vam što ste me oslobodili straha od otkaza!“, „Htela sam da vam se zahvalim na uvidima koliko sam sebe sabotirala nerealnim očekivanjima…“, „Mnogo mi je lakše posle emotivnog detoksa, potpuno drugačije doživljavam moj odnos sa detetom…“, „Samo da vam javim da ovaj detoks stvarno radi! Bez problema sam putovala avionom…“, „Celog života učim engleski, ali nikada se nisam osećala tako sigurno da pričam kao posle sesije. Hvala!“

Ovo je samo deo komentara koji mi stignu od klijenata posle sesije Emotivnog detoksa.

Ljudi često misle da za neke njihove probleme ne postoje rešenja i dugo se vrte u krug, ostaju „zaglavljeni“ u nekim emotivnim stanjima, muče se, pokušavaju da racionalnim razmišljanjem reše probleme koji su u podsvesti, ali ne uspevaju. To je zato što je naš racio zadužen za logiku, a naša podsvest ne funkcioniše po principima logike.

Upravo time se i bavim u Emotivnom detoksu – otkrivanjem unutrašnjih sabotera i blokada i njihovim eliminisanjem. Ovaj program sam kreirala na osnovu brojih koučing edukacija i iskustava tokom grupnog i individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce između ponašanja ljudi i onog što nose u sebi, tačnije u podsvesti.

Iz iskustva u radu sa ljudima na njihovim problemima znam da rešenja postoje, i zato želim da predstavim Emotivni detoks kroz primere/situacije zbog kojih mi se ljudi najčešće javljaju i žele da uđu u proces promene. Ima ih naravno mnogo više, ali verujem da se i na osnovu ovih može dobiti jasna slika na čemu sve može da se radi ovom metodom 🙂

„Celog života se osećam nesigurno, mada znam da treba da bude baš suprotno. Završila sam fakultet sa visokim prosekom, zaposlila sam se, ali stalno imam osećaj da ne vredim dovoljno, tačnije da drugi vrede više od mene. Zbog toga sam prilično povučena, ljudi za mene misle da nisam druželjubiva, i često se osećam usamljeno. Ne znam kako da to promenim, kada znam da mogu više, a nešto mi iznutra ne da…“

„Smatram sebe posvećenim i odgovornim roditeljem, trudim se da proširujem znanja, da provodim kvalitetno vreme sa detetom.  Ali, kada moje dete neće da jede, meni kao da nešto klikne i  u trenutku sve zaboravim i počnem da vičem na njega.  Posle se osećam loše, grize me savest. Što je najgore, čak i kada sam svesna da ću da vičem i znam da grešim, ja ne uspevam da se zaustavim, kao da to nisam ja u tim trenucima…“ (Zašto imamo ovakve reakcije detaljno sam opisala OVDE)

„Nikada nisam imala problem sa javnim nastupima, posao mi je takav da skoro svakodnevno pričam pred grupama ljudi. Međutim, nešto se promenilo, kao da sam izgubila sigurnost… Pred sastanak osetim tenziju, nelagodu i kao da me nešto blokira, ne mogu da pričam. Još kada svi počnu da me gledaju i čekaju da progovorim, bude mi samo gore. Ne znam šta da radim, bojim se da ću dobiti otkaz…“

„Imam burne reakcije prema roditeljima, a nisam tinejdžer, imam 40 godina. Sve im zameram, i kako su vaspitali mene i brata i koliko su bili zahtevni prema meni kada sam bio dete. Stalno se svađamo, ali ništa ne rešavamo. Vidim da su povređeni, a i ja sam…“

„Ostala su mi još tri ispita, ali nemam ni snage ni motivacije da izguram do kraja. Kao da mi je sve izgubilo smisao.“

„Veoma sam sposoban, svestan sam svojih kvaliteta i potencijala, ali često upadam u stres jer radim sto stvari u isto vreme. Imam mnogo interesovanja, ali mi dan proleti, a ja imam osećaj kao da ništa nisam uradio. Stalno započinjem nešto, pa pređem na drugo i na kraju zaboravim šta sam uopšte i hteo da radim. Kada sebi napravim jasan plan uspem da budem efikasan, ali mi je teško da se držim rasporeda jer imam osećaj da me to ograničava. Nisam zadovoljan svojim postignućima jer su minimalna u odnosu na ono što mogu…“

PRIVATNU SESIJU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

„U poslednje vreme na poslu često ulazim u konflikt sa kolegama jer reagujem na sve i svašta. U sekundi me izbaci nešto iz ravnoteže i ne mogu da prestanem sa kritikovanjem i komentarima. Ja imam visoka očekivanja od sebe pa samim tim i od drugih, ali problem je što ljudi oko mene rade prosečno, dok se ja napinjem iz sve snage da sve bude kako treba. Što je najgore, nisam u poziciji da zahtevam da rade više, jer nisam ni šef ni menadžer. A ni oni ne rade dobro. Kako da se kontrolišem?“

„Imam osećaj da ne umem da nađem pravu osobu za partnera. U početku sve bude super, ali vrlo brzo ja uvidim da to nije to. Moji roditelji i njihova ljubav i brak su mi ideal kakav želim za sebe, ali sve više mi se čini da to neću dostići. Čim vidim da moj dečko radi nešto što moj tata nikada ne bi uradio, ja prekidam vezu, jer znam da on nije za mene… Imam već  35 godina i hvata me panika…“

„Iako sam visoko obrazovana i imam veliko iskustvo u poslu, moj problem je što ne umem da se izborim za sebe, tj. za svoju platu. Priča o novcu mi stvara strašan osećaj u stomaku, kao da pričam o nečem zabranjenom i  lošem. Kada se potegne razgovor na tu temu ja želim da ga što pre završim, i to uvek bude na moju štetu jer ne pregovaram iako znam da imam prostora za to i da vredim mnogo više…“

VIŠE O METODI PROČITAJTE OVDE.

„Moj problem je što ne umem da donesem odluku kada se od mene to očekuje. Kao da se parališem, kao da mi se mozak u tom trenutku isključi. Drugi to urade lako, jednostavno preseku, ali ja ne mogu jer se plašim da šta god da odlučim neće biti dobro…“

„Kada treba da idem negde gde nikada nisam bila ili kada treba da radim nešto novo bilo na poslu bilo privatno, hvata me strah i panika. Osetim lupanje srca i to me još više uplaši, kao da ću se onesvestiti. To me mnogo opterećuje i vidim da mi je kako vreme prolazi sve gore i gore. Ranije sam uspevala da se priberem, sada više ne. Najavljen mi je službeni put i to u drugu zemlju, užasavam se pomisli da putujem sama i to avionom! Nemam više izgovora pred kolegama da stalno izlazim na vazduh da se nadišem, već me čudno gledaju…“

U pozadini svih ovih priča nalaze se emocije koje su „sakrivene“ dublje u podsvesti, dakle nismo ih svesni niti možemo da ih povežemo sa našim problemom (strah, stid, tuga, bes, krivica…) i podsvesna ograničavajuća uverenja.

Negativne emocije nam stvaraju loš osećaj u telu, bukvalno ih osećamo fizički u nekom delu tela, a negativna uverenja su zapravo ono što smo mi „poverovali“ o sebi, na osnovu poruka koje smo dobijali u detinjstvu ili nekom drugom periodu života od osoba koje su nam bile važne.

Kada se ove negativne emocije i uverenja udruže, zajedno izazivaju određena stanja (anksioznost, unutrašnju tenziju, nemir, nezadovoljstvo, paniku…), zbog kojih se osećamo loše, neraspoloženo, kao da to nismo mi, kao da nemamo kontrolu nad našim životom, opterećujemo se raznim mislima koje samo pojačavaju to naše stanje, nemamo samopouzdanje…

Emotivni detoks vrlo precizno otkriva pravi uzrok problema (kojeg ljudi često uopšte nisu svesni niti bi pomislili da to može da bude razlog za neka dugogodišnja stanja) i uspešno ga eliminiše.

Spektar tema je širok – od poslovnih, ljubavnih, prijateljskih, teme u vezi sa novcem, teme iz detinjstva, odnos sa roditeljima, odnos sa decom, kao i za smanjenje i eliminisanje stresa.

Pored otklanjanja negativnih stanja, Emotivni detoks se koristi i za jačanje ličnih potencijala i pozitivne slike o sebi.

Sesije se rade individualno, držim ih u Beogradu i u Novom Sadu. Preporučeni minimum su tri sesije za početak procesa promene na željenoj temi.

PRIVATNU SESIJU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Više o metodi pročitajte OVDE.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

OVDE MOŽETE PROČITATI JOŠ ISKUSTAVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Konsultacije za RODITELJE

nature-3089907_1280.jpg

Individualne konsultacije za roditelje su moj posebno kreiran program podrške roditeljstvu i unapređivanju odnosa na relaciji roditelj – dete, kroz NLP i koučing metodologiju.

Individualne konsultacije se preporučuju ako:

  • imate osećaj da se ne sporazumevate najbolje sa detetom
  • nemate rezultate kod davanja najjednostavnijih zahteva i zadataka
  • osećate tenziju i ulazite brzo u konflikte (vi ili dete, ili oboje)
  • osećate da se udaljavate i gubite svoju ulogu
  • želite da gradite odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju
  • osećate da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi
  • imate bilo kakve nedoumice, dileme, pitanja u vezi sa komunikacijom sa detetom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta

Šta se radi na individualnoj konsultaciji?

Osnovni cilj je da se otkrije pravi razlog problema kroz razumevanje razvojnih faza deteta i onoga što se događa u interakciji sa roditeljima. Veoma često zbog prevelikog emotivnog angažovanja oni jednostavno ne mogu da utvrde pravu prirodu i izvor problema. Pored razgovora fokusiranog na određenu situaciju ili problem koji vas trenutno muči, dobijate specifične i konkretne alate/tehnike koje možete odmah da primenite u komunikaciji. Svrha individualnog rada je pružanje podrške u prevazilaženju izazovne situacije.

Važna napomena: Ovaj način rada pre svega podrazumeva vašu ličnu angažovanost u promenama u načinu komunikacije i pristupa izazovnim situacijama, kako biste te promene preneli na dete i dobili željene rezultate. Ukoliko osećate da bi vam bilo korisno da radite na ličnom rastu i razvoju ili da niste usaglašeni sa svojom roditeljskom ulogom u onoj meri u kojoj to očekujete, moja preporuka je da prođete kroz program „Emotivni detoks“ ili da krenete na koučing sesije. Više o Emotivnom detoksu pročitajte OVDE i OVDE, a o koučingu OVDE.

Kako se realizuje?

Individualne konsultacije se mogu raditi kroz lične susrete ili on-line (preko Skype-a, na primer), u unapred dogovorenim terminima. Nakon obavljene konsultacije, mejlom dobijate sažetak razgovora i konkretne smernice koje vam služe kao podsetnik.

Kakva je dinamika rada?

Prvi susret/razgovor podrazumeva razmenu informacija na konkretnu temu na kojoj se radi + konsultaciju u trajanju od jednog sata. Dinamika susreta i praćenje situacije dogovara se po potrebi.

Kako zakazati razgovor?

Opišite ukratko situaciju na kojoj želite da radite na prvoj konsultaciji, naznačite uzrast deteta i pošaljite email na: dragana.familycoach@gmail.com.

Ili me nazovite  na 069 11 92 851 i zakažite termin.

Osećanja vrednosti mogu cvetati samo u atmosferi u kojoj se cene individualne razlike, greške se tolerišu, komunikacija je otvorena, a pravila fleksibilna.  

– Virdžinija Satir, porodični terapeut

Dobrodošli!

sajt_dragana

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach. Svoje profesionalno znanje i iskustvo usmerila sam na rad na porodičnim temama širokog spektra.

Moja uloga kao kouča je profesionalna podrška na putu ka rešenjima za svakodnevne situacije i izazove sa kojima se danas suočava savremeni čovek. Smatram da je danas više nego ikad potrebna podrška savremenoj porodici kako bi odolela svim izazovima kojima je izložena.

Moja misija je unapređivanje porodičnih odnosa, prvenstveno kroz konstruktivnu komunikaciju, kako bi svi njeni članovi na pravi način razumeli jedni druge, kao i da je uz njihovo angažovanje svaki problem rešiv. To realizujem kroz individualni rad, kao i kroz predavanja, seminare i radionice.

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Biću vam podrška na putu željenih promena, ličnog rasta i razvoja, kroz moje posebno kreirane programe i kroz koučing. Ako niste usklađeni sa nekom od vaših uloga, posebno roditeljskom, korisno je da znate da postoje brojni načini i efikasne metode i tehnike kojima se prevazilaze razne prepreke.  Više o mojim programima možete saznati na ovom linku, zatim na ovom, kao i na ovom ovde.

Pomoći ću vam da razumete kako funkcioniše komunikacija pre svega sa decom, a zatim i u okviru porodice. U tom procesu cilj je da svi  članovi prepoznaju da i mala promena može da napravi veliku razliku u porodičnim odnosima. Više o individualnim konsultacijama pročitajte na ovom linku.

Otkriću vam kako da vaši razgovori sa detetom budu konstruktivni i kako da vode ka pozitivnim i željenim ishodima.

Podržaću vas da gradite most poverenja sa vašim detetom, i u okviru porodice, jer je to preduslov za jake porodične veze i međusobno razumevanje.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851

Da li dete zaista uči iz KAZNE ili ipak POSTOJI DRUGO REŠENJE?

baby-boy-hat-covered-101537Kažnjavanje se često poistovećuje sa „učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

 

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema garancije da to isto neće ponoviti sledeći put.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle da izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja, kako u sebe tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razlučimo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (postavljanje pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg)…

Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju, a strah od gubitka kontrole im celu priču dodatno otežava. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom.

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba „naučiti redu“. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje. Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti iz dva razloga. Prvi – zato što nije razumelo šta je zapravo problem, a drugi – zato što ne zna šta drugo umesto toga može/treba da radi.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer „eto, na njegovo dete kazna ne deluje“, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu „dati bolju lekciju“. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća… Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo onaj kraj, „finalni proizvod“ – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Ako žele da dete zaista nauči da nešto ne treba da radi, na odraslima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio „problem“ koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna. Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i promeni ceo tok. Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), ponuditi konstruktivno rešenje iz kojeg će dete nešto naučiti – Razumem da želiš još da se igraš, ipak pao je mrak i sada je vreme da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom „čitanja između redova“, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Polazak u VRTIĆ – između OČEKIVANJA i REALNOSTI

pexels-photo-192542„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dede po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Uroš kada je društvu super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“

 

Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece, to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.

Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, navikama, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i ono i roditelji treba da steknu poverenje.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM KAO RODITELJ TADA ZNALA. 

Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a  onda se u realnosti suoče sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.

Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor. Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim uglavnom se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su svi pod većim stresom.

Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i nesigurnost oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.

Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje. Ako bismo mogli da „prevedemo“ na jezik odraslih šta ono tada oseća i misli, to bi ovako zvučalo – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde, kada se ni mama (tata) tako ne oseća? Dovoljno mi je što sam uplašen, a kada vidim da je i mama uznemirena, moj strah da se odvojim je još veći.

Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani… O promeni ritma spavanja kada dete krene u vrtić sam pisala OVDE.

Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, svakako će biti lakše ukoliko su roditelji pripremljeni na promene koje ih očekuju i ako znaju kako da pomognu detetu u ovom periodu.

Ključna stvar za svaku pripremu je – početi na vreme 🙂

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto nam neka DEČJA PONAŠANJA baš toliko SMETAJU)

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, „kenjka“ za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da „upadnu u zamku“ da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neprerađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda „zabranjeno“), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo „bezbolnije“ da sve što misli i oseća zadrži u sebi. Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka ponašanja naše dece toliko „pogađaju“?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta detetova ponašanja zapravo okidači (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neprocesuirane, neprerađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je „podseti“ na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti „sačuvaju“ u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u 4. godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale toliko snažne emocije on će se kao  odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  „besni“ (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi „osećao loše“ u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete „oseća“ roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju „potvrđuju“ da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su one „aktivne“, tj. da ćemo svi imati reakcije koje su prenaglašene, neadekvatne, koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima. Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto „pokrenulo“ najviše govori subjektivni doživljaj osobe „da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…“

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno „zacementirana“ i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program „Emotivni detoks“ i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja neće nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo „Emotivni detoks“ pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

UKOLIKO IMATE PITANJA NA OVU TEMU ILI ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNI RAD, MOŽETE MI PISATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM ILI ME KONTAKTIRATI NA 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, Family coach

 

Kako da KUPOVINA sa DETETOM prođe BEZ STRESA (i da li je to uopšte moguće)?

pexels-photo-192542Povod za ovaj tekst su situacije sa kojima se roditelji i deca suočavaju svake godine u prednovogodišnjoj euforiji – gužve gde god da krenu, žurba, buka, nervoza, stres, reakcije deteta na sve to i povratne reakcije roditelja na detetovo ponašanje.

 

Na žalost, ovde je reč o onim neželjenim reakcijama roditelja, zbog kojih se posle uvek javlja griža savesti 😦

Koliko god se trudili da, pred očekivanu prazničnu gužvu, sve obavimo na vreme, nekada ćemo jednostavno biti prinuđeni da u kupovinu idemo sa detetom i (možda) izložimo sebe, a i njega, stresu. I da vam odmah olakšam, tačan odgovor na pitanje iz naslova jednostavno ne postoji, jer je stres uzrokovan mnogim faktorima. Nekada će vam sve ići glatko, a nekada ne.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dobra vest je da ipak ima nešto što sigurno možemo da uradimo, i to pre nego što se situacija otme kontroli. I, naravno, sve ovo važi za bilo koji odlazak u prodavnicu, ne samo za praznični 😉

Idemo redom!

  1. Uvek raskomotite dete čim uđete u prodavnicu! Koliko god kratko planirate da se zadržite, otkopčajte mu jaknu, skinite kapu, šal, rukavice, a ako sedi u svojim kolicima obavezno mu skinite jaknicu. Kolica dodatno zagrevaju dete i to celom zadnjom površinom tela! Detetu je toplo isto kao i odraslima, a roditelji zaborave da ga raskopčaju, ili to ne rade zbog straha od prehlade. Međutim, kada je detetu pretoplo ono to ne ume da kaže, već zbog osećaja telesne nelagode počne da kenjka, da se vrpolji, pokušava da izađe iz kolica… Ukoliko ga roditelji ne oslobode viška garderobe, očekuje se burna reakcija zbog osećaja bespomoćnosti koji uvek rezultira besom.
  2. Ako ste vi već u stresu, prvo se smirite, pa tek onda idite u kupovinu. Imajte u vidu da deca zaista osećaju naše (ne)raspoloženje, i na to reaguju svojim ponašanjem. Dakle, ako ste vi već pod stresom, verujte da je vaše dete, bez obzira koliko je malo, to već osetilo kroz vaše pokrete, glas i energiju koju emitujete. Zato je možda bolje da potpuno odložite odlazak u kupovinu ako ste u ovom stanju, jer će stres u ovom slučaju samo rasti. Ukoliko ipak morate da idete, uzmite par minuta za sebe da se umirite – dišite polako i duboko, popijte čašu vode (nedostatak tečnosti izaziva unutrašnju nervozu), pojedite nešto što znate da vas opušta (keks, čokolada, voćka…).
  3. Očekujte promene u detetovom ponašanju. Što je dete mlađe, to se burna ispoljavanja besa i ljutnje, na mestima gde je gužva, više očekuju. Kada ste spremni da postoji mogućnost da dete u prodavnici burno odreaguje, tada za vas nema onog faktora iznenađenja koji diže tenziju i uvodi vas u stanje stresa, nego ćete umeti da se nosite sa situacijom na konstruktivan način. OVDE pročitajte šta sve može da vam pomogne kada dete uđe u stanje besa.
  4. Imajte spremne ideje u rukavu 😉 Koliko god planirali da se zadržite „samo 5 minuta“, verujte mi, ovih prazničnih dana, nećete! Zato je dobro da imate par ideja koje će vam biti bukvalno prva pomoć. I, primenite ih PRE nego što se dete unervozi! Ako vaše dete ne voli da ide sa vama u prodavnicu, a vi nemate drugo rešenje, može vam pomoći da u prodavnici dete „zadužite“ da vam bude pomoćnik, da mu date zadatak da vam kaže čim ugleda neku namirnicu. Neka to budu poznate namirnice (hleb, mleko, voće, sok…), i zadajte mu da pogledom traži jednu po jednu!  Što je dete mlađe, to je manji broj namirnica koje treba da traži! Druga stvar koja može da vam pomogne da dete (starije od tri godine), zadrži fokus na nečem zabavnom je, da pre odlaska u prodavnicu, napravite spisak za kupovinu.  Cilj je da dete ima aktivnu ulogu u planiranju i samoj kupovini, umesto očekivanja da „bude mirno“, tj. pasivno. *Preuzmite ovaj Spisak za prodavnicu koji je jednostavan primer spiska na kojem dete može da zaokruži namirnice, popuni ga ili vam može poslužiti kao ideja da napravite vaš.
  5. Ako ste se našli u gužvi, UVEK uzmite dete u naručje, podignite ga da može da gleda okolinu iz vaše perspektive. Iz njegove je to veoma stresno – samo zamislite šta dete koje je visoko do pola vaše butine vidi kada je u gužvi? Bezbroj tuđih nogu koje se kreću na sve strane! Nimalo umirujuća i sigurna slika! U vašem naručju dete se oseća bezbedno, pa su burne reakcije, zbog osećaja bespomoćnosti, svedene na minimum.
  6. Tražite da vas puste preko reda u prodavnici. Mnogi roditelji se ustručavaju da traže da idu preko reda, ali ako se vaše dete uznemirilo (ogladnelo je, ožednelo, ide mu se u toalet…), onda stavite njegove potrebe ispred vašeg trenutnog osećaja nelagode i  ipak zamolite ljude ispred vas da vas propuste. Za tih par sekundi što će vam biti neprijatno, poštedećete dete rizika da uđe u stanje burnog ispoljavanja besa (koje može da potraje i pola sata), a sebe stresa!
  7. Prihvatite pomoć drugih. Često vidim u prodavnicama mame koje odbijaju pomoć i pokušavaju da u isto vreme umire dete, popakuju sve što su kupile, plate, zakače sve na kolica i što pre izađu da „ne smetaju“ drugima. Ako se vaše dete rasplakalo, vi ste već pod dovoljnim pritiskom i stresom kako ćete ga umiriti. Zato dozvolite ljudima, koji su pokazali želju, da vam pomognu! Neka vam ubace stvari u torbu i kese, jer vi imate samo dve ruke, a one su vam potrebne da zagrlite vaše dete i umirite ga.
  8. Imajte realna očekivanja od sebe. Nekada, čak i pored svega što ste pročitali i primenili, ipak dođe do neke nepredviđene situacije i stresa. Tada je važno da budete toga svesni – da vam se nešto nelagodno dešava i da pokušate da zadržite kontrolu nad svojim ponašanjem. Iako ste roditelj vi ste i dalje ipak samo ljudsko biće koje daje sve od sebe u datom trenutku. Recite to sebi, udahnite duboko, odložite reakciju, stanite negde sa strane dok se ne umirite, i onda polako završite to što treba. Kada ste vi smireni, lakše ćete umiriti i dete. A, uvek možete i da izađete iz prodavnice, i vratite se kasnije kada se vaša unutrašnja bura smiri 😉

Dragana Aleksić, family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFO OVDE.

Dete se ČELIČI LJUBAVLJU, a ne strahom (4 saveta ako se vaše dete plaši Deda Mraza)

santa-claus-654027_1920.jpgJoš samo par nedelja nas deli od Nove godine, kićenja jelke, dodele paketića…

Ako vaše dete očekuje prvi susret sa Deda Mrazom, pročitajte ovaj tekst pre nego što ga spustite u krilo „bradatom čiki u crvenom“ 😉

 

Ko ne voli ispraćaj stare i doček nove godine, kićenje jelke, poklone, sneg, porodična okupljanja…, sve te lepe običaje koji nas očekuju narednih dana! Uživamo podjednako i u pripremi i u kupovini poklona za našu decu. I, još samo da slika sa Deda Mrazom bude lepa i da stavimo tačku i na ovu 2017. godinu!

E, baš ta slika je tema ovog teksta!

Iskreno, ja se kao dete nisam plašila Deda Mraza, znala sam da deli poklone i to mi je bilo dovoljno da mu se radujem :). Iako je bilo davno, jasno se sećam scene iz vrtića, koja me je tada zbunila. Imala sam možda tri-četiri godine, prelep Deda Mraz je sedeo ispred jelke sa ogromnim kesama punim igračaka i slatkiša. Svi smo stajali u redu, čekajući da mu sednemo u krilo da se slikamo i da dobijemo paketić. Sećam se i kako su skoro sva deca oko mene plakala, vrištala, neka su i bežala, a vaspitačice ih vraćale nazad u red… Bila je strašna buka, a meni nikako nije bilo jasno zašto plaču i jedva sam čekala da dođem na red, radujući se što je on sve manji. Sela sam mu u krilo, odgovorila mu na pitanje kako se zovem, slikala se i dan danas imam tu fotografiju.

Kada sam ja dobila sina i kada je on u vrtiću imao prvu dodelu paketića, setila sam se ove scene i tek onda, iz pozicije roditelja, shvatila da je ponašanje mojih vrtićkih drugara bio u stvari strah od nepoznatog čoveka sa belom bradom. Par dana pred događaj, pričala sam sinu o Deda Mrazu, kao i da će možda neka deca plakati zbog njega i prepoznala u njegovom pogledu isto ono pitanje koje se meni javilo pre mnogo godina – zašto da plaču? Za svaki slučaj sam mu napomenula da, ako ne bude hteo, ne mora ni da se slika ni da ide kod Dede. Slikao se, nije plakao, radovao se paketiću i imamo lepu sliku.

Jednostavno, ima dece koja se ne plaše Deda Mraza. A sada ide ono veliko ALI.

Ali, nisu sva deca ista, nemaju isti doživljaj neke situacije, i imaju potpuno pravo na to.

Zašto se plaše, pitate se? Razloga ima mnogo, a oni često zavise od uzrasta deteta, senzibiliteta, trenutne razvojne faze kroz koju prolazi, do toga da se dete plaši nepoznatih ljudi, da ga je strah što ne može da mu vidi lice od brade i brkova, plaši se njegovog glasa, u uzrastu je kada ne želi da se odvoji ni na trenutak od mame i tate…

Vidite koliko razloga može da bude! Baš zbog svega nabrojanog ne dozvolite da vam pažnja bude samo na onom krajnjem detetovom ponašanju – negodovanju, bežanju i vrisci i vašem cilju – fotografiji sa Deda Mrazom.

U stvari, odgovor na ovo pitanje nije toliko važan koliko je važno šta će roditelji uraditi kada shvate da se njihovo dete plaši čike u crvenom. Da se plaši toliko da nikakav poklon na svetu ne može da ga uveri da treba da mu sedne u krilo i da se nasmeje za fotografiju koja toliko raduje odrasle, a njega plaši. I da, slažem se, to je divna  uspomena nama roditeljima, posebno ako je prva dodela paketića, ali kakva je uspomena deci?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA RAZUMEVANJE PONAŠANJA DETETA, EMOCIJA I RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Ako dete odbija da se približi Deda Mrazu, ako beži ka roditeljima, plače, a roditelji ga „hrabre“  – Pa, ne boj se, to je samo… Sedi samo da se slikaš, pa ćeš dobiti poklon… Samo jedna slika, nasmej se… E, vidi ga, pa ne krevelji se više, upropasti sliku! – to neće oterati strah, nego će ga pojačati i uvesti dete u stanje panike. Jer umesto da ga roditelj prigrli, on nastavlja da ga „gura“ u ruke „strancu“. Možete li da zamislite kako se dete oseća kada mu roditelj izmiče?

Nema nikakve potrebe da roditelji pokušavaju da razuvere dete da se ne plaši, jer neće uspeti. Iz dva razloga:

1. roditelji razmišljaju logično, a dete emocionalno

2. dete o strahu ne razmišlja, već ga oseća

Dete ima pravo da se plaši bilo to nama po volji ili ne, imalo nam smisla ili ne… I ima pravo da ne ume da kaže zašto, jer njemu je primarno to što oseća, a ne šta misli o tome. Kada dete u paničnom strahu potrči ka roditelju, sve što mu treba i što traži je zagrljaj i osećaj sigurnosti, osećaj da je bezbedno.

Strah je veoma neprijatna i intenzivna emocija za dete i možda će se baš sad prvi put suočiti sa njim. Uvek imajte na umu da se strah pobeđuje ljubavlju! Dete u svakom trenutku treba da zna da ste vi tu i da će pored vas biti bezbedno i sigurno. I što je dete mlađe, to su ove potrebe izraženije. Izlaganje strahu neće ojačati nijedno dete, može samo da ga učini nesigurnim. Klin se klinom ne izbija…

Nekada su roditelji potpuno usaglašeni sa detetom i razumeju njegove strahove. Međutim, može se desiti da se ova situacija odigra u vrtiću, igraonici, prodavnici, tržnom centru… Pripremite druge osobe u okruženju da će dete možda odreagovati burno i da ga ne teraju da ide kod Deda Mraza.

Hajde da vidimo šta još, pored razumevanja dečjeg straha, može da pomogne ako ste primetili da se vaše dete plaši.

  1. Priprema kroz priče. Kako se približava kraj godine, tako je sve više Deda Mrazova oko nas 🙂 Pripremite unapred dete pričom o čiki u crvenom odelu, ne idealizujte ga ako dete pokazuje nelagodu i strah, odgovarajte na njegova pitanja… Ako je dete videlo Deda Mraza u knjizi ili reklami, ne znači da je spremno da ga vidi i uživo, posebno što on može da izgleda potpuno drugačije (zbog kostima). Takođe, velika je razlika kada gledamo nešto malo na papiru ili TV-u uz roditelja i u poznatom okruženju – kod kuće, nego kada je nešto ogromno ispred nas, pomera se, pruža ruke i viče „Ho-ho-ho!“ u nekoj prodavnici.
  2. Najavite detetu da ćete možda videti Deda Mraza tamo gde idete. Tako smanjujete efekat (neprijatnog) iznenađenja. „Ugledajte“ ga prvi i na sigurnom odstojanju ga pokažite detetu. Nekada se dete uplaši jer je nepripremljeno, a čike u crvenom baš i ne vode mnogo računa kako će deca reagovati kada iskoče pred njih.
  3. Držite dete u rukama. Ako znate da se na mestu gde idete nalaze „bradonje u crvenom“, podignite dete u naručje. Osećaće se sigurnije i gledaće u druge ljude iz vaše perspektive. Pogled iz dečje pozicije potpuno menja sliku onoga što gleda, jer sve posmatra odozdo na gore, zbog čega mu sve izgleda ogromno u odnosu na njega. Stavite se u detetovu poziciju, čučnite i posmatrajte ljude oko sebe. Ok, razumeli ste.
  4. Recite detetu da ste tu. Ponovite koliko god puta treba da ga volite, da je sigurno uz vas, da ga nećete spustiti u krilo Deda Mrazu ako to ne želi… Ako se dete ne smiruje, sklonite se sa strane ili izađite iz prostora u kojem je videlo ono što ga plaši i uznemirava.

Ako želite uspomenu slikajte se vi sa detetom! To će sigurno biti mnogo lepša slika i uspomena od uplakanog i prestrašenog mališe koji beži iz Deda Mrazovog krila. Kada dovoljno poraste, kad čika u crvenom više ne bude izvor straha nego radosti, onda će se slikati i sa njim 😉

Dragana Aleksić, family coach

INDIVIDUALNE KONSULTACIJE MOŽETE ZAKAZATI NA 0691192851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE?

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – zamenite govor u minutima i satima sa nečim što dete može bolje da razume.

Mala deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak  jednostavno ne razume. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko pete, šeste godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, i to najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato!

U PARKU

Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo i poveže ga sa zahtevom. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način komunikacije olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Ako se dete u parkiću, na primer, igra u pesku, trenutak polaska odredite opet na osnovu nečega što mu je poznato i prilagodite uzrastu – Kada dva puta napuniš koficu peskom, tada je vreme za polazak kući. Vidiš ovde imaš tri kalupa za „kolačiće“ od peska – jedan, dva, tri. Kada napraviš jedan kolačić od svakog, krećemo kući. Evo, mogu da ti pomognem da zajedno brojimo – ovo je jedan, ovo je drugi i ovo je treći. – Na ovaj način pomažete detetu da na postojeće iskustvo dodaje novo.

Cilj je da i vi i dete usvojite korisniji način komunikacije, kako biste se vremenom lakše dogovarali i sarađivali – Sećaš da smo se dogovorili da kada napraviš dve kule od peska krećemo kući. Vidiš već si napravio dve. Aha, želiš još jednu? Dobro, napravi još jednu i krećemo.

Ako ovo posmatrate kao proces učenja i postavljanje dobrih temelja u komunikaciji, ako se i sami aktivno uključite da detetu pomognete da vaše zahteve bolje razume, umesto da se fokusirate samo na to da vas posluša – rezultati će doći vrlo brzo. Naravno, dajte i detetu i sebi dovoljno vremena da se naviknete na ovaj model komunikacije i budite dovoljno strpljivi u samom procesu.

KOD KUĆE

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i ispričamo jednu pričicu, tata će doći sa posla. Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kada će subota, detetu mlađem od dve godine nema potrebe da mnogo unapred najavljujete nešto što mu je vremenski daleko. Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru recite da idete u zoo vrt. Ili, ako ipak želite da ranije najavite neki događaj, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan, a gde je subota. I dete onda može, na primer, svako veče da precrta taj dan. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste iz navike, zato što ne pretpostavljaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije. I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Ako želite da izbegnete još tipičnih grešaka u razgovorima sa detetom zbog kojih vas ono ne razume, sada vam je dostupno video predavanje – Kako da pričaš da te dete razume i posluša? Ova predavanja gledate opušteno od vaše kuće bez obzira u kom gradu ili zemlji živite, na kompjuteru, tabletu ili telefonu, a sve što vam treba je internet veza i link koji dobijate nakon prijave i uplate. Više informacija o predavanjima i načinu prijave i uplate pogledajte OVDE.

Dragana Aleksić, family coach