Dete „BUNTOVNIK“ – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega „ne deluje“ nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete „buntovnik“ je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim „najuočljiviji“ tip, lako „upada u oči“ jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i „dovedu u red“ – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo „bori“ da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga „popravi“ i tako mu stavlja do znanja da „nije prihvaćeno takvo kakvo jeste“.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete „buntovnik“ ovim otporom u stvari sve vreme „govori“ – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

PREDAVANJE „DA LI JE VAŠE DETE BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA I KAKO MU POMOĆI“, ODRŽAĆU:

– 30. MAJA U NOVOM SADU – ZA PRIJAVE I INFORMACIJE KLIKNITE OVDE

– 1. JUNA U BEOGRADU – ZA PRIJAVE I INFORMACIJE KLIKNITE OVDE

PREDAVANJE JE NAMENJENO RODITELJIMA DECE SVIH UZRASTA, POSEBNO AKO SU U PREDPUBERTETU I TINEJDŽERI, KAO I SVIMA KOJI RADE SA DECOM. NEMA UZRASNOG OGRANIČENJA, JER OD TRENUTKA KADA SE PREPOZNA DA JE DETE OVAJ TIP TREBA RADITI NA PRILAGOĐAVANJU PRISTUPA. ŠTO GA PRE PREPOZNATE, TO ĆE VAM SVIMA BITI LAKŠE. 

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način i tako vremenom postane odgovorno za svoje emocije.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU „DRUGAČIJI“ OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE „ALATE“ KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO „ZAJEDNIČKI JEZIK“. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama „buntovnika“, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, A VIŠE VOLITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Advertisements

Dete „buntovnik“ u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete „buntovnika“, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo što se očekuje su komentari učiteljice:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete „buntovnik“ u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide „iz prve ruke“, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti „krivo“ što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će „fizičko“ ili „nijedan“,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta „buntovnika“ ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da „mrzi školu“, situacija će se dodatno otežati.

PREDAVANJE „DA LI JE VAŠE DETE BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA I KAKO MU POMOĆI“ – ODRŽAĆU 30. MAJA U NOVOM SADU I 1. JUNA U BEOGRADU.

PREDAVANJE JE NAMENJENO RODITELJIMA DECE SVIH UZRASTA, POSEBNO AKO SU U PREDPUBERTETU I TINEJDŽERI, KAO I SVIMA KOJI RADE SA DECOM. 

NEMA UZRASNOG OGRANIČENJA, JER OD TRENUTKA KADA SE PREPOZNA DA JE DETE OVAJ TIP TREBA RADITI NA PRILAGOĐAVANJU PRISTUPA. ŠTO GA PRE PREPOZNATE, TO ĆE VAM SVIMA BITI LAKŠE.

PRIJAVE NA PREDAVANJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

INFORMACIJE O PREDAVANJU U NOVOM SADU PROČITAJTE OVDE.

INFORMACIJE O PREDAVANJU U BEOGRADU PROČITAJTE OVDE.

Svaki pokušaj roditelja da „ubede“ dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – Kako će dete uopšte da završi školu, razočarenje – Zašto je baš moje dete ovakvo, nesigurnost u sebe kao roditelja – Gde smo pogrešili, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu „buntovniku“ je veeeomaaa teško, čak i teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja kojima ne ume da upravlja, često je anksiozno, trpi pritisak očekivanja, ali i stalno neprihvatanje okruženja. Njemu je u stvari potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, ali pre svega razumevanje zašto se sve ovo dešava, svest o tome da nije dete samo odabralo da „bude takvo“, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete „buntovnik“ je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i „najuočljiviji“ tip, lako „upada u oči“ jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i „dovedu u red“! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete „buntovnik“ je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, a kao odrasla osoba biće odličan u menadžmentu…

Ako ste prepoznali ponašanje vašeg deteta u „buntovniku“, prilagodite vaspitni i komunikacioni pristup kako biste mu, na prvom mestu, pomogli da se oseća prihvaćeno.

AKO VIŠE VOLITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

 

Dragana Aleksić, Family coach

 

Šta se dešava u roditelju KADA DETE NEĆE DA JEDE (i kako emotivni detoks može da vam pomogne u tome)

toddler-559410_1920.jpgNema porodice koja se ne suoči sa nekom od ovih tema u periodu odrastanja deteta – hranjenje, spavanje, burno ispoljavanje emocija, plakanje za svaku sitnicu, otimanje igračaka, odbijanje saradnje, pružanje otpora…

Iako je mnogo toga vezano i za razvojne faze – dakle ova ponašanja deteta su potpuno očekivana – ipak roditelji imaju problem da se sa tim racionalno nose. A, tada ulaze u ponašanja zbog kojih kasnije osećaju krivicu.

Evo, odmah ću da vam olakšam – postoji razlog zašto vam ove situacije smetaju više nego što bi trebalo. I, još bolje – postoji način da se ovo promeni!

Da li znate da je strah najčešća emocija sa kojom se roditelji susreću tokom odrastanja dece? Možemo da se složimo da je to negde i očekivano, jer visok nivo odgovornosti uvek „vuče“ sa sobom i strah. Međutim, problem je kada je taj strah preintenzivan, kada roditelju osećaj postaje nepodnošljiv i kada ga telesno proživljava.

Takođe, ovaj strah može imati različite uzroke – strah kao posledica brige za dete, strah zbog bespomoćnosti pred situacijom ili detetom, strah da roditelj nije dovoljno dobar, da nije dorastao ulozi, strah da će narušiti odnos sa detetom… Ova stanja su vrlo iscrpljujuća i za roditelja i za dete, i to može da utiče ne samo na njihov odnos, već i na dinamiku cele porodice. 

ZAMISLITE SAMO KOLIKO BI DRUGAČIJE IZGLEDALA NEKA VAŠA SVAKODNEVNA SITUACIJA SA DETETOM I KOLIKO BI SVE BILO LAKŠE KADA NE BISTE OSEĆALI OVE INTENZIVNE EMOCIJE!

O ČEMU SE TAČNO RADI?

(daću detaljan primer sa hranom, a sve važi i za bilo koju drugu temu: spavanje, odbijanje saradnje, burno ispoljavanje emocija… sa malim oscilacijama)

Ako dete odbija da jede, roditelj može da pomisli da će se dete razboleti, da će biti gladno („muči se“), da se neće pravilno razvijati, da će „ostati malo“… Ove misli kod njega izazivaju strah, još uvek u razumnoj granici, tada se javi nelagoda i on pokušava da „kako zna i ume“ nahrani dete. Nekada će uspeti u tome, ali češće ne. Kada ne uspe pritisak je veći i tada se javlja jači strah koji „pali dugme za paniku“ što dovodi do većeg lučenja adrenalina i kortizola (hormona stresa).

Pod uticajem ovih hormona roditelj počinje drugačije da se ponaša, ulazi u burnije reakcije – vrši veći pritisak, insistira da dete jede, možda podigne glas, preti, ucenjuje… On je već ušao u stanje panike – Ako ne uspem da ga nahranim gotovo je, razboleće se! Ova misao (koja proleti brzinom svetlosti i često je roditelj nije ni svestan), izazove još intenzivniji strah i toliko podigne nivo adrenalina da dođe sužavanja prostora za racionalno razmišljanje i roditelj je tada samo u stanju reakcija, a bez šanse da logično rezonuje.

I verovali ili ne sve ovo se desi za manje od 30 sekundi! 

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. 

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

ŠTA SE DEŠAVA SA DETETOM KADA RODITELJ UĐE U OVO STANJE?

Mislim da smo svi ovo manje-više iskusili, a to je veliki otpor i odbijanje deteta da jede. Tada  pomislimo da nam ono tera inat, što je na svu onu prethodno opisanu situaciju, kao stavljanje soli na ranu, i još jedan „udar“ stresa. Ali, dete zapravo pruža otpor tom emotivnom stanju roditelja, jer ga oseća i to ga uznemirava.

Ovo se ispoljava kroz ponašanje koje roditelju dodatno podiže tenziju – dete može da baca hranu, da plače, da se otima, da okreće glavu od hrane, da pokušava da se izmigolji iz stolice – a zapravo se ono sve vreme „brani“ od osećaja nelagode koju mu je roditelj svojim stanjem preneo. Tada i kod njega dođe do lučenja hormona stresa jer ga preplavi strah, a zatim osećaj bespomoćnosti zato što se „poljuljala“ sigurnost u roditelja. Da li bismo mi mogli da jedemo kada se tako osećamo?

Svaki sledeći put kada dođe vreme hranjenju, roditelj unapred ima „nagoveštaj“ u vidu telesnog osećaja i misli da će se „opet sve isto ponoviti“ i tako kod sebe već stvara stanje stresa koje dete oseća, uznemiri se i pruža otpor. Kakav začarani krug!

U prilog celoj priči koja sledi ide i situacija u kojoj drugi roditelj nema nikakvih problema sa hranjenjem deteta. Da ne biste bili u zabludi da je jedan od vas „veći autoritet“ ili da  ga dete „više voli“, pa ga zato „sluša i jede“ – čitajte dalje i saznajte koji je pravi razlog.

HAJDE SADA DA VIDIMO ZAŠTO DOLAZI DO OVAKO BURNE REAKCIJE KOD RODITELJA, KOJE SU NJEGOVE ŠANSE DA OVO ZAUSTAVI I MOŽE LI SE IZ OVOG KRUGA IZAĆI?

Dva su razloga za ovo ponašanje.

Jedan je da roditelj nosi iskustvo iz detinjstva na temu hranjenja  – ili je njemu hrana bila „slaba tačka“ (možda je ovaj isti scenario on prolazio kao dete), ili je bio bolešljiv pa su ga stalno nutkali i hranili, ili nije smeo da pruži otpor, ili su ga plašli, kažnjavali zbog jela, ili je možda neko iz porodice bio bolestan a „zdravlje na usta ulazi“…

On je tada mogao da oseća strah, ali i bespomoćnost, ljutnju, tugu, nepravdu, a ako su se te situacije često ponavljale, jedna ili više ovih emocija su se spojile i stvorile određeno emotivno stanje (emotivnu blokadu) na temu hrane.

Kada se sada kao roditelj suočava sa ovom temom, pokreće se čitav mehanizam koji „probudi“ njegovo emotivno stanje iz detinjstva. Dakle, za temu hrane njemu se „vezala“ intenzivna emocija koja je bila dominantna u trenutku kada je sve to proživljavao. Sada kada se taj scenario ponavlja sa njegovim detetom to predstavlja okidač koji aktivira njegovu emotivnu blokadu koja ga zatim uvodi u burnu reakciju.

Drugi razlog je da je kao roditelj proživeo neki neprijatan događaj sa detetom koji je bio pod jakim emotivnim nabojem – bolest deteta, povreda, operacija… – i da sebe smatra odgovornim za to. Zbog prevelike odgovornosti javlja se potreba za kontrolom situacija sa detetom, a ukoliko se javi mogućnost neuspeha (ne uspeva da nahrani dete), roditelj to doživi kao da nema ili gubi kontrolu, što osećaj straha podiže na visok nivo i to ga opet „ubacuje“ u stanje stresa.

Bez obzira koji je razlog bio za nastajanje emotivnih blokada, ponašanje se uvek manifestuje isto – burno, a kapacitet za racionalno razmišljanje je drastično smanjen. Što je emocija intenzivnija, to je šansa za kontrolom reakcija manja.

DAKLE, ODGOVOR NA PITANJE DA LI RODITELJ, KOJI SE OVAKO OSEĆA, MOŽE DRUGAČIJE DA ODREAGUJE, JE – TEŠKO, A UGLAVNOM NE!

Kada smo pod intenzivnim strahom (što je jednako velikom stresu) tada ne možemo da vidimo druge mogućnosti i rešenja. Na primer – da ponudimo detetu nešto drugo za jelo, da pretpostavimo da dete u tom trenutku nije gladno, da istražimo zašto neće da jede – često je problem u teksturi hrane a ne u samoj namirnici koju dete odbija i da shodno tome napravimo promenu. Dakle, emotivna blokada roditelja zapravo sprečava da vidi druga rešenja i ponaša se kao da postoji samo jedno. 

Sa druge strane, roditelj koji u svom iskustvu nema ništa slično, neće ulaziti u reakcije niti će imati problem sa detetom u vezi hranjenja, ali može imati na drugu temu – na primer otimanje igračaka. Ovo je čest primer u porodicama gde jedna stvar kod mame može, a kod tate ne, i obrnuto.

OSTAJE JOŠ I ODGOVOR NA PITANJE –  MOŽE LI SE IZAĆI IZ OVOG ZAČARANOG KRUGA?

Odgovor je – DA!

Zamislite koliko bi drugačije izgledala neka vaša svakodnevna situacija sa detetom, kada ne biste osećali emocije koje vas tada preplavljuju! 

Cilj programa „Emotivni detoks za roditelje“ je da smanji intenzitet emotivne blokade, ili je u potpunosti eliminiše. Na taj način roditelj dobija šansu da potpuno drugačije doživi neku situaciju sa detetom i adekvatnije odreaguje. Kada nema blokade, okidač nema šta da pokrene, nema burne reakcije, samim tim ni napetih situacija sa detetom i narušavanja odnosa sa njim.

Kako to izgleda u praksi?

Ako je, na primer, strah bio dominantan kada je hranjenje deteta u pitanju, on je uticao na to kako se roditelj osećao u toj aktivnosti – napeto, zabrinuto, grčevito, pod stresom… Dete je svojim ponašanjem reagovalo na ovo stanje roditelja tako što je odbijalo hranu i saradnju. Na roditelja je ovo detetovo ponašanje dodatno uticalo tako što mu je pojačavalo subjektivni osećaj straha, pa je zbog toga vršio veći pritisak na dete, a ono je tada pružalo još veći otpor! Kada se emotivnim detoksom smanji intenzitet dominantne emocije – straha – tada roditelj više ne ulazi u negativna emotivna stanja i burne reakcije, već se oseća smirenije.

Roditelj postaje opušteniji i sigurniji u sebe, jer dete lakše sarađuje sada kada je on u stabilnom emotivnom stanju, nego kada emituje strah, unutrašnju napetost, grčevitost, brigu…  Emotivnim detoksom se prekida veza nelagodne emocije sa konkretnom temom. (ovo važi za sve životne oblasti – posao, novac, partnerske odnose, porodične odnose… i sve emocije i stanja koja su povezana sa njima.)

Iako je veoma efikasan, „Emotivni detoks“ ipak nije čarobni štapić, jer je potrebna svesna angažovanost roditelja da menja naučeno ponašanje u spornim situacijama.

Šta to znači?

Kada se neke situacije stalno ponavljaju stvara se navika reagovanja u njima, pa se tako stvorila i navika reagovanja na detetovo odbijanje hrane. Ova navika se prekida uvođenjem novog ponašanja roditelja jer više nema blokade koja ga je uslovljavala na neželjene reakcije.

Koliko god da smo svesni nekih naših ponašanja, to nam ipak ne pomaže da napravimo promenu. Emotivne blokade su jedan od razloga za to, jer nad njima nemamo svesnu kontrolu. Sada kada znamo da postoji način da se to otkrije i reši, sve izgleda mnogo lakše 🙂

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE, a o iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Pitanja za PODIZANJE MOTIVACIJE kod RODITELJA (posebno kada je iza vas težak dan)

hiker-1984421_1280
Ova dva pitanja će vam pomoći da ZADRŽITE RODITELJSKI KOMPAS u rukama 🙂

Kada radim sa roditeljima, bilo individualno bilo u grupi, primetila sam da je svima zajednička jedna stvar – uvek svi pričaju o tome gde su pogrešili ili gde misle da greše, a niko ne kaže šta radi dobro.

Kao i u svim drugim oblastima života, tako se i u roditeljstvu susrećemo sa izazovima, problemima, greškama, ali to ne znači da sve radimo pogrešno.

Naprotiv!

Veći deo toga radimo odlično!

Problem je što smo navikli da pažnju usmeravamo na ono čime nismo zadovoljni, ma koliko to malo bilo, ali nismo stekli naviku da sebe pohvalimo čak ni kada uradimo nešto krupno.

Kada vidimo samo greške, lako ulazimo u začarani krug prebacivanja sebi, osećaja krivice, tuge, možda se ljutimo na sebe, „svađamo“ se sa sobom u mislima… Sve u svemu, osećamo se loše.

Uloga roditelja jeste zahtevna, nekada i naporna, i svakako nosi mnogo odgovornosti. Ali, ona je pre svega nešto što nam obogaćuje život i donosi ljubav i radost. I baš zato fokus treba što češće da stavljamo na te lepe stvari, i da ne gubimo previše energije na one kojima nismo zadovoljni.

E, sad ide pitanje od milion dolara!

Kako to da (u)radim? Kako da promenim fokus, kada nekada na kraju dana više ne znam za sebe?

Pomoću ova dva pitanja:

1. ŠTA SVE RADIM DOBRO?

Koliko puta ste sebi nabrojali šta ste sve kao roditelj naučili, uspeli, prebrodili, uradili? Koliko često sebe pohvalite? Koliko puta se uveče preslišate, prevrtite film u glavi i kažete sebi „Bravo!“ za sve što ste uradili tog dana, iako je bilo teško i ni sami ne znate kako vam je to pošlo za rukom?

U toku dana imamo mnogo rutinskih radnji sa decom i oko njih, pa se nekako podrazumeva da sve to obavljamo i naravno usput ih i vaspitavamo. A ono što se podrazumeva, uzimamo zdravo za gotovo.

Ali, to uopšte nisu male stvari, naprotiv!

To su sve veoma važne stvari koje našoj deci čine detinjstvo, a nama roditeljstvo. Kada ovako sagledamo naš dan videćemo da je stvarno bilo mnogo više onih dobrih stvari, i na mnoge od njih možemo da budemo ponosni. E, pa za sve te dobre se pohvalite!

Zašto je dobro da vam ovo pređe u naviku?

Zato što kada nabrojite svoje male i velike svakodnevne uspehe imate osećaj postignuća, iz tog osećaja se stvara motivacija, a to je odlična polazna tačka za pitanje broj 2.

2. ŠTA ŽELIM DA RADIM BOLJE?

Ovde su one druge stvari, one kojima nismo zadovoljni, koje grickaju našu savest – dakle naše greške. Prva stvar koju napomenem roditeljima kada su greške u pitanju je – da su one najbolji poligon za učenje!

Kada smo svesni da smo negde pogrešili to nam daje veliku šansu da sledeći put nešto uradimo drugačije, bolje.

Dakle, kada sebi postavite ovo pitanje vi pomerate fokus sa greške na traženje rešenja. Jer, sve dok razmišljate o greškama vi ste zakucani u mestu, nepotrebno mučite sebe, trošite energiju. Ali, kada razmišljate o rešenju, već nazirete svetlo na kraju tunela 🙂

I za kraj, stvorite naviku da sebi postavljate ova dva pitanja svakog dana. I naučite da pohvalite sebe. Vi ste roditelj i svakodnevno brinete o svom detetu na najbolji mogući način – budite ponosni na sebe što savesno i odgovorno odgajate jednog malog čoveka.

Jačajte osećaj postignuća, motivacije i tragajte za rešenjima – to je vaš dragoceni kompas koji će vas (po)držati na roditeljskom putu!

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Da li dete zaista uči iz KAZNE ili ipak POSTOJI DRUGO REŠENJE?

baby-boy-hat-covered-101537Kažnjavanje se često poistovećuje sa „učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

 

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema garancije da to isto neće ponoviti sledeći put.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete samo izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle kazna izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja – kako u sebe, tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

Veštom komunikacijom roditelj može i sebi i detetu da olakša svakodnevne izazove, podržava dete u razvojnim fazama, motiviše ga na razne aktivnosti, gradi autoritet na zdravim osnovama i to bez primene kazne i pretnji.

Predavanje za roditelje i sve koji rade sa decom „Umetnost komunikacije sa decom“, održaću u Beogradu 25. maja 2019. Informacije o predavanju i prijavi pročitajte OVDE.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razumemo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (postavljanje pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg), fizičko kažnjavanje…

Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju, a strah od gubitka kontrole im celu priču dodatno otežava. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom.

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba „naučiti redu“. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje.

Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti iz dva razloga. Prvi – zato što nije razumelo šta je zapravo problem, a drugi – zato što ne zna šta drugo umesto toga može/treba da radi.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer „eto, na njegovo dete kazna ne deluje“, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu „dati bolju lekciju“. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, DA VAM, IAKO ŽELITE DA PROMENITE SVOJ PRISTUP, TO NE POLAZI ZA RUKOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. (VIŠE O EMOTIVNIM BLOKADAMA I BURNIM REAKCIJAMA RODITELJA, PISALA SAM OVDE.)

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća…

Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo ono što je na samomo kraju  – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Tada izostane onaj „istraživački“ deo – šta se stvarno desilo pa se dete zbog toga neprimereno ponaša, kako se oseća zbog toga i kako roditelj može da mu pomogne. Ključno je usmeravanje kako sve dete može da odreaguje u toj situaciji.

Ako odrasli žele da dete zaista nauči šta treba ili ne treba da radi, na njima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio „problem“ koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna.

Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i koji menja ceo tok naših zaključaka i reakcija.

Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), ponuditi konstruktivno rešenje iz kojeg će dete nešto naučiti – Razumem da želiš još da se igraš, ipak pao je mrak i sada je vreme da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Sigurno neće biti dovoljno da se jednom primeni pozitivna komunikacija i da se odmah dobije rezultat. Ponavljanje je majka učenja, a strpljenje je veština koju roditelj treba da razvija i jača.

Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom „čitanja između redova“, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kako detetov OTPOR PRETVORITI U SARADNJU za jedan minut

pabloŠta da radite kada vam se jako žuri, a dete se sprema sporo kao puž? I što ga više ubrzavate, čini se da je ono sve sporije. Šta kada svako veče odlaže odlazak na kupanje i spavanje, ili kada stalno traži da ga nosite napolju?

Kada se ove situacije ponavljaju iz dana u dan, umeju prilično da iscrpe i roditelja i dete, jer stalno natezanje bez pozitivnog rezultata troši energiju, i roditelja na kraju uvode u tenziono stanje.

A, ono se, pogađate, dalje prenosi na dete.

Ima više razloga zbog kojih dete pruža otpor – od prirodnog poriva da pomera  roditeljske granice, do toga da nam ponašanjem govori ono što ne ume rečima. Kada se dete opire u nekoj svakodnevnoj situaciji, roditelji često misle da moraju da je reše istog trenutka. Međutim, ti načini su ponekad za dete previše kruti, striktni, strogi, pa saradnja sa njim izostaje, što može da dovede do podizanja tenzije i još većeg otpora. I tada se ulazi u začarani krug…

Ako je roditelju cilj saradnja i građenje dugoročno dobro odnosa sa detetom, onda apsolutna poslušnost nije najbolje rešenje. Saradnja kroz igru i izazov daju mnogo bolje rezultate.

Deci je igra najprirodniji kanal za učenje, pa je treba maksimalno iskoristiti!

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA 069 11 92 851 ILI NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO IGRA DAJE DOBRE REZULTATE?

Jednostavno zato što je u pozadini igre zabava. Kada se zabavljamo nismo pod tenzijom. Kada nema tenzije, lakše je sarađivati.

Igra u svakodnevnim situacijama detetu daje novo iskustvo u rešavanju trenutnih problema, teškoća, kao i ideju da neke stvari mogu da se rade na više različitih načina. Tako se ono zapravo motiviše da traži kreativna rešenja, da “misli svojom glavom”, umesto da bude apsolutno poslušno. Ljudski mozak nije stvoren za učenje napamet, već za rešavanje izazova i problema, što deca često instinktivno i pokušavaju. Igra je za njih sve.

Kada roditelji podržavaju i podstiču ovaj proces, oni zaista pomažu da se u mozgu deteta stvaraju čitavi nizovi novih neuronskih veza koje vremenom jačaju i povećavaju njegove mentalne i kreativne kapacitete. A deca ovaj pristup prihvataju sa lakoćom jer im je prirodan.

KAKO NAPETU SITUACIJU PRETVORITI U IGRU I PODSTAĆI DETE NA SARADNJU?

Za ovaj pristup vam nije potrebno ništa sem ideje 🙂

Na primer, kada ste u prodavnici i vidite da je gužva, žurite i želite što pre da izađete. Ali, dete odbija da sedne u kolica za kupovinu i vama polako počinje da se diže kosa na glavi. Umesto da ga moljakate, nagovarate, potkupljujete čokoladicama, pretite, vičete, recite na primer ovo (čučnite u visinu deteta, pogledajte ga u oči, koristite zagonetan i veseo glas) – „Znaš li da je danas poseban dan? Danas je dan kada sam ja tvoj vozač, a ti moj specijalan pomoćnik. Naš zadatak je da što brže obavimo kupovinu, a ti ćeš mi pokazivati kada ugledaš hleb i mleko.“ Zadajte jednu po jednu namirnicu što je dete mlađe, i to one koje može lako da vidi i prepozna. Dok je ono okupirano traženjem, vi ga vozite u ubacujte druge namirnice 😉

Za ovaj „dogovor“ vam treba samo ideja i manje od jednog minuta da otpor pretvorite u saradnju. Deca ne traže da igra bude nešto veliko, spektakularno, više da je zabavno i da su aktivno uključena.

Najveći problem sa prodavnicom i kupovinom je upravo to što se očekuje da je dete pasivno, mirno, strpljivo, što je nerealno. Kada ga uključite u proces, ma koliko to malo i kratko bilo, dete ima osećaj da radi nešto važno, a pri tom i zabavno. A vi ste svakako došli do vašeg cilja – obavili šta treba i izbegli stres.

Dragana Aleksić, family coach

PREKO 50 IDEJA ZA MINI IGRE U SVAKODNEVNIM SITUACIJAMA DOBIĆETE U VIDEO PREDAVANJU  „TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?“ GLEDAJTE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU, IZ BILO KOG GRADA ILI ZEMLJE, OPUŠTENO UZ ČAJ, KAFU… I VEĆ SUTRA ISPROBAJTE KAKO IGRA DAJE BOLJE REZULTATE! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno ono drugo, vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što na svakih pet minuta govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na to – ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja skloni igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu. Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, zgodno je i kroz poučne pričice.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno jer neće razumeti zašto. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše…

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – ružnom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča ili se igra sa detetom, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je siguno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi ili još gore „ukoreni“, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako  – Šta si u stvari hteo pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“ pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam da baki pokažem… , a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – da. Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da potiskujete njegova ponašanja i osećanja (koja su zapravo pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti nevaljalo. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu „zalepili“ na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate sposobnost da ga zaista razumete i pomognete mu da izražava na adekvatan način to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

„KAKO DA PRIČAŠ DA TE DETE RAZUME I POSLUŠA“ SU VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DECOM. AKO ŽELITE DA UNAPREDITE SVOJU KOMUNIKACIJU SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJIMA SU OVDE.

ZA DODATNE INFORMACIJE PIŠITE MI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.