LJUBAV je kao KUĆA – gradite je da bude STABILNA i jaka

151014_RET_Tap401kHouse

Partnerstvo je veza koja se gradi kao kuća – vrednosti i stavovi su temelj, obostrano razumevanje i međusobno poznavanje su stubovi, a fleksibilnost i tolerancija krov.

Veštine komunikacije su važan alat kojim se ova „kuća“ održava, renovira, a kada zatreba i popravlja.

Ako se partnerski odnosi posmatraju sa ovog aspekta,  lako je zaključiti da na njima treba da se radi baš kao i na kući. U teoriji ovo zvuči logično i lako, međutim u praksi se često dešava suprotno.

Kako to prevazići?

Hajde da krenemo redom, od temelja…

OBOJE STE U PRAVU

Kada su partneri međusobno usklađeni sa stavovima i vrednostima, prostor za nerazumevanje je mali. Međutim, ako je jednom od njih važnije večernje opuštanje uz knjigu (npr. ovde je vrednost mir), a drugom izlazak sa društvom (npr. ovde je vrednost zabava),  ovaj prostor se povećava. Ako su partneri saglasni da ovako provode vreme, sve je OK. Ali, ako nisu, pre nego što uđu u raspravu „kako treba da se provodi zajedničko slobodno vreme“, važno je da razumeju da na naše odluke i ponašanja najviše utiču upravo naše unutrašnje vrednosti „začinjene“ stavovima.

Mi zapravo živimo naše vrednosti i one su veoma jake, to su naši temelji! To je ona esencija zbog koje smo u nečemu uspešni, istrajni, zbog koje pravimo selekciju šta ćemo da radimo, a šta ne, odnosno šta nam je mnogo a šta (ni)malo važno, pa i to kako ćemo i sa kim da provodimo vreme… Kada ne živimo u skladu sa našim vrednostima postajemo neraspoloženi, nekada i ljuti, a vremenom i nesrećni.

Kada smo u paru naravno da nam je partner važan i ako su nam vrednosti različite tada se prave kompromisi i dogovori. Jer nigde ne piše čija vrednost je važnija, koja ima prioritet. Za svaku osobu je njena vrednost važna! Da li kompromis znači da ćete jednom provesti mirno veče uz knjigu, a drugi put izaći zajedno? Možda.

Ključ je zapravo u međusobnom razumevanju ovih jakih životnih poriva i poštovanje istih.

Zaboravite na ideju ko je u pravu, jer oboje ste! Iako je ljudima teško da poveruju da je jednoj osobi mir važan koliko i zabava drugoj, tako je! Ovde je najvažnije naći aktivnost koja zadovoljava obe vrednosti. Kako? Tako što možete da nabrajate kako sve možete da  provodite zajedničko vreme i da svaku aktivnost ocenjujete na osnovu toga koliko zadovoljava vašu vrednost. Onda pričamo o konstruktivnom kompromisu. Možda će rešenje biti odlazak sa prijateljima na reku gde postoji mirno mesto za opuštanje i čitanje knjige. Iz ove perspektive jasno je da je mnogo korisnije uložiti trud i energiju u usaglašavanje vrednosti, nego u njihovo preispitivanje i kritikovanje.

Da, ovo zahteva rad, ali na početku smo rekli da je partnerstvo kao rad na zidanju i održavanju kuće.

Kao kouč često se susrećem sa ljudima koji kažu da imaju sve uslove da budu srećni, ali se ipak ne osećaju tako, pa dodatno počnu da osećaju krivicu i da misle da nešto sa njima „nije u redu“. Kroz koučing rad, a posebno kroz program emotivnog detoksa, otkrijemo da je pravi razlog u tome da su izgubili kontakt sa svojim vrednostima, tačnije da žive onako kako misle da treba, a ne kako žele. A to onda utiče na razne oblasti života, pa i na partnerski odnos. Korisno je da tada jedno od njih ili oboje potraže pomoć stručnjaka, a ne da čekaju da ih situacija toliko prevaziđe da ugrozi njihov odnos.

VIŠE O INDIVIDUALNOM RADU PROČITAJTE OVDE I OVDE.

VAŽNO JE KAKO NEŠTO KAŽEMO

Reči su veoma moćne i mogu ili da nas pokrenu ili da nas blokiraju. Od načina na koji nešto kažemo često zavisi da li i koliko će nas sagovornik razumeti. Ovde se ne radi samo o tome šta govorimo, već i kako to kažemo i kako izgledamo dok to govorimo. Jer komunikacija nije samo verbalna, mnogo toga „govorimo“ kroz izraz lica i položaj tela. Ove suptilne mimike i pokrete naš mozak registruje i tumači nepogrešivo! Zato, ako na partnerovo – „Idem na piće sa Markom i Jocom,“ kažete – „Dobro, idi sa društvom,“ i pri tom imate ljut izraz lica, on će doneti zaključak šta o toj ideji (stvarno) mislite na osnovu vašeg izgleda, a ne na osnovu onog što ste rekli.

Treba li da glumite da ste OK? Ako želite da razvijete odnos poštovanja i poverenja odgovor je – NE! Sve dok jedno drugom ne kažete šta stvarno mislite, vaši stubovi na kući neće biti stabilni.

Kako onda da kažete šta mislite, a da ne uđete u konflikt?

Prvo pravilo je da se o temama koje su potencijalno „eksplozivne“ pričate kada ste oboje dobro raspoloženi ili bar u tzv. neutralnom stanju. Kada nema emotivnog naboja, ljutnje, mnogo se bolje „čujemo i razumemo“.

U tom kontekstu naš alat – efikasna komunikacija, mogao bi da se koristi ovako: „Znaš, kada mi uveče kažeš da ideš sa društvom, a ja sam planirala da večeramo zajedno, osetim se kao da sam ti na poslednjem mestu.“ „Ti si mi uvek na prvom mestu! Nisam znao da želiš da večeramo zajedno. Čitala si knjigu i mislio sam da želiš da budeš sama i da se opustiš, pa sam zato izašao.“ Vidite koliko ovde ima neizgovorenih stvari i pretpostavki, a ljudi još uvek ne mogu da čitaju misli jedni drugima!

Mi često pretpostavljamo i donosimo zaključke, a ne pitamo i ne govorimo drugoj osobi šta mislimo. Ipak, to je važno upravo da ne bi nepotrebno dolazilo do nesporazuma.

Otvoren razgovor u kojem povezujemo nečije ponašanje sa tim kako se osećamo daje dobre rezultate. Ovde je važno napomenuti da treba izbegavati takozvane „ti“ i „ja“ poruke, jer onda to nije efikasna komunikacija: „Ti uvek radiš šta i kako hoćeš! Ako ti se negde ide, ti ideš!“,  „Ja sam nevažan. Osećam se kao idiot zbog tebe. Ja sam ti na poslednjem mestu.“ …

DŽABA KUĆA BEZ KROVA!

Krov kuće – fleksibilnost i tolerancija zapravo nas podsećaju da smo tim, da smo zajedno jači, da se volimo i da ćemo učiniti sve za voljenu osobu. Jer, kada se ona oseća lepo zbog nas, i mi se osećamo lepo zbog nje.

Biti fleksibilan znači, da iako smo nešto isplanirali, to odložimo kada nam naš partner kaže da bi želeo da budemo zajedno, jer mu je možda potrebna neka pomoć za sutrašnji težak dan, podrška, ili samo osećaj da smo tu. Ili, kada mi osetimo da bi mu značilo da provedemo vreme zajedno, iako to nije ni rekao. I, naravno, kada je nama potrebno nešto od njega da to otvoreno kažemo, bez prebacivanja, kritike, osuđivanja i očekivanja da nam „pročita misli“.

Kao što biste brinuli o svojoj kući, pazili da se ne ošteti, popravljali je da šteta ne postane još veća, uređivali, ulepšavali… tako isto brinite i o odnosu sa partnerom. Ovo jeste „igra“ za dvoje, ali neko mora da je počne prvi. Potpuno je u redu da neko u početku vodi, a da ga ovaj drugi prati, sve dok ne zaigrate zajedno. *

Nekada će partneri uspeti da nađu rešenje koje je zadovoljavajuće za oboje, a nekada će im biti potrebna podrška nekog ko je neutralan – savetnika, kouča, terapeuta… I to je dobro rešenje! Bolje nego čekati da se uruše temelji, poljuljaju stubovi. Koliko ćete raditi na vašem partnerskom odnosu zavisi od toga koliko vam taj odnos vredi.

Dakle, koliko vam vredi vaša kuća?

Dragana Aleksić, family coach

Individualne konsultacije zakažite na dragana.familycoach@gmail.com.

*PROČITAJTE PRIČU KOJA FANTASTIČNO OPISUJE OVAJ PARTNERSKI PLES 

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo „dozvoljeno“ da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Sprečite pregorevanje (burnout)

20160404130402-burnout

Danas se o stresu priča kao o normalnom, pa čak i očekivanom stanju, jer, svi smo pod stresom, zar ne? Međutim, iza tog neprijatnog osećaja tenzije krije se mnogo ozbiljnija priča.

Stres stvara disbalans u našem telu, koji posle izvesnog vremena dovodi do toga da se telo „pobuni“ i počne da nam šalje vrlo očigledne fizičke znake da nešto nije uredu –  osećaj knedle u grlu, glavobolja, napetost u vratu i ramenima, bol u želucu, potpuno odsustvo ili prenaglašene reakcije, kratak dah, parališući strah…

Jedan broj ljudi će ih svesno ignorisati, pa čak i opravdavati rečima „To je od stresa…“  sve dok se stanje ne pogorša i preraste u anksioznost, napade panike, osećaj bezvoljnosti, depresiju i na kraju burnout – pregorevanje!

Drugi će pak otići na detaljan lekarski pregled  štitne žlezde, uradiće EKG, snimiće pluća… U najvećem broju slučajeva svi rezultati će biti uredni, a lekar će onda postaviti pitanje „Da li ste možda pod stresom u poslednje vreme?“ Na potvrdan odgovor dobićete savet da  morate da brinete o sebi, da se „malo sklonite“ iz stresnog okruženja, da se više opuštate, da smanjite stres, što je sasvim uredu ako biste dobili i savet kako to tačno da uradite!

KADA POTRAŽITI POMOĆ KOUČA?

Kada ste konstantno izloženi tenzionim i stresnim situacijama, akutni stres prerasta u hroničan, a on u ozbiljne zdravstvene probleme. Čim prepoznate da imate bilo kakvu fizičku manifestaciju, prenaglašenu reakciju ili odsustvo reakcije (povlačenje), vreme je da potražite podršku kouča. Vodite se onom starom – bolje sprečiti nego lečiti!

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Posebnom koučing metodologijom pomoći ću vam da eliminišete nagomilani stres.

Naučiću vas tehnikama kojima ćete moći da pomognete sebi u izazovnim situacijama i tako sprečite da se stres ponovo akumulira, kako ne bi prerastao u hroničan.

Zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com

Previše aktivnosti i stres u porodici

Stress Mother Running Late with Kids on White

Brzina života, vrsta, količina i dostupnost informacija, fokus roditelja na egzistenciju, neusklađenost njihovog radnog vremena sa vremenom u vrtićima i školama, kao i bezbroj dodatnih dečjih aktivnosti – razlog su što su danas, manje ili više, svi članovi porodice izloženi stresu.

 

Deca zbog previše aktivnosti, a roditelji najčešće zbog osećaja griže savesti. U radu sa roditeljima prva stvar koju mi navode kao problem je nedostatak vremena da se kvalitetno bave svojom decom, osećaj da su kao na traci i da obavljaju samo one „površne radnje“, kao što su odvođenje i dovođenje deteta iz vrtića ili škole, zatim muzičke, sportske, jezičke školice, na rođendane i sa njih, do bake i deke…. I pitaju se kada su to postali vozači svojoj deci i zašto, pored svega što im „pružaju“, ipak nemaju zadovoljavajući odnos sa njima?

KVANTITET NIJE I KVALITET

Ako ste „upali“ u ovu zamku, imajte u vidu ne žele sva deca da imaju popunjen svaki sat u danu i nametanje tog užurbanog ritma može da izazove stres kod mališana. Ona će to jasno pokazati kroz ponašanje – ili će pokazivati otpor ili će postati mrzovoljna, a nekad i bezvoljna, pa čak i umorna. Nažalost, ova ponašanja se često etiketiraju kao nevaspitanje, nepoštovanje i lenjost, pa roditelji ne traže uzrok nego uslovljavaju decu – Pa, ti si to hteo i sad ima da ideš!

Zapitajte se  da li su sve aktivnosti želja i potreba deteta ili ste ih vi izabrali za njega. Čak i kada dete izrazi želju da ide i na sport i u muzičku školu i na strani jezik i na folklor, preispitajte tu odluku. Možda ono to hoće zato što je neko od njegovih drugova  krenuo na te aktivnosti ili jednostavno želi da isproba. I to je sasvim u redu! Neka isproba i proceni šta mu odgovara. Ali, to nikako ne znači da treba da ide na sve!

PITAJTE I (PO)SLUŠAJTE ODGOVOR

Roditelji nekada slepo poštuju zahteve deteta, u potrebi da nedostatak zajednički provedenog vremena nadomeste ispunjavanjem želja. Međutim, to ih uvodi u začarani krug – i dalje ne provode vreme sa detetom, a povećao se broj obaveza.

Da biste saznali šta dete zaista želi pitajte ga – Zašto ti je važno da ideš i na fudbal i da sviraš violinu? I pažljivo slušajte odgovor! Ako kaže da na fudbal ide zato što je nekoliko drugova počelo da trenira, a da želi da svira violinu zato što u tome uživa (lepo se oseća, voli muziku…), pitajte ga – kada bi morao da biraš jednu od ove dve stvari, na koju bi radije išao? Možda će odgovoriti odmah, a ako ćuti pustite ga da razmisli. Posle nekoliko dana ponovite razgovor, pa ako dete i dalje želi i jedno i drugo ispoštujte ga, ali mu i ostavite prostor da vam kaže ako se predomisli ili ako mu postane naporno da ide na obe aktivnosti.

Na kraju krajeva i roditeljima će biti lakše kada saznaju šta dete zaista želi i tako bar malo rasterete svoj raspored. Takođe, imajte u vidu da deca žele da budu i sa roditeljima i da to ne moraju da budu nikakve spektakularne aktivnosti zbog kojih će postati buduće Tesle ili Đokovići. Njima treba samo malo mira u vašem zagrljaju, maženje, golicanje, potvrda da ste tu i da vam je lepo sa njima i kada ništa posebno ne radite.

Dragana Aleksić, family coach

Upravljanje vremenom

feature1aDanas kada je vreme postalo deficit sve veću vrednost ima upravo ekonomisanje njim. Vreme ne može da se akumulira, ne možete ga zaustaviti i uštedeti da biste ga „trošili“ kasnije.

Ljudi koji su dobro organizovani uspevaju da ga maksimalno iskoriste, i ostavljaju utisak da sve rade sa lakoćom i bez nervoze. To je zato što su ovladali veštinom upravljanja vremenom.

Prezauzetost nije i produktivnost

To što je neko prezauzet na poslu ne znači i da je produktivan. Verujem da ćete se prepoznati u ovoj izjavi – želite da obavite previše stvari u toku dana ili nedelje, bukvalno se zatrpate njima, a onda na kraju nedelje shvatite da niste uradili ni trećinu! Naravno da ste frustrirani i verovatno mislite da imate previše posla. Ipak, u pitanju je nešto drugo – nemaju svi zadaci isti značaj, niti su svi hitni.

Da li znate da se najviše vremena, čak 80%, potroši na najnebitnije stvari, a samo 20% na one krucijalne.

Haos VS. organizacija

Gomila papira, bezbroj lepljivaca na monitoru, dva, tri rokovnika – vaš radni sto izgleda kao da je bomba pala na njega. Reći ćete da se vi odlično snalazite u tom haosu, ali prvi pogled za vaš mozak je to upravo to – HAOS.

„Zbunjen“ je, ne zna na šta tačno treba da usmeri pažnju, i to su one situacije kada započnete nešto, pa se prebacite na drugo, počinjete treće, a sve vreme imate osećaj da vam nešto nedostaje ili još gore da ste nešto zaboravili. Poznato? Da biste imali jasan fokus šta treba da radite treba da organizujete prostor tako da je na prvom mestu uredan, jer će tako biti funkcionalan. Naviknite se da na kraju radnog vremena pripremite svoje radno mesto za ujutru – da prvo što vidite bude red.

Kradljivci vremena

Kradljivci vremena remete radnu rutinu. Na neke od njih ne možete da utičete, na primer, problem na mreži zbog kojeg vam ne radi internet, problem sa kompjuterom, odsustvo kolege, iznenadni sastanak… Ono što vam preostaje je da to vreme iskoristite da pregledate svoju listu obaveza, možda obavite neki telefonski razgovor koji ste ostavili za kasnije, odete na pauzu dok se ne reši problem sa kompjuterom i udahnete svež vazduh…

Kradljivci vremena koji jesu pod našom kontrolom su privatni mejl, društvene mreže, ali i multitasking, nesposobnost da kažete „Ne“… Sasvim je OK što želite da proverite privatni mejl i da budete na fejsbuku, ali ako vam prijatelji šalju na svakih par minuta mejlove sa vicevima ili imate notifikacije koje svaki čas proveravate, rizikujete da izgubite koncentraciju i fokus. Sigurno ste primetili da vreme bukvalno proleti kada ste na društvenim mrežama, dok se okrenete vreme je da se ide kući, a posao neobavljen. Zato, donesite odluku da proverite ujutru i popodne mejl i FB, ali ne više od toga.

Multitasking ima isti efekat, jer vam ne dozvoljava da se fokusirate. Ova osobina više nije poželjna kod poslodavaca jer su shvatili da takve osobe skaču sa jednog na drugi zadatak, ali nijedan ne završavaju, bar ne u roku.

Ako ne umete da kažete „Ne“ nego prihvatate sve što vam se da, bićete zatrpani poslovima koji možda čak i ne „pripadaju“ vama, izgubićete mnogo vremena da ih završite dok će vaš posao trpeti. Zato je sasvim u redu (i mnogo poštenije) da nešto ne prihvatite ukoliko će to uticati na vašu produktivnost.

Savršenstvo?!

Naravno da želimo da obavimo posao na najbolji mogući način, ali perfekcionizam nije osobina koja će nam biti korisna na tom putu. Kako, pitate se? Jednostavno, prevelika očekivanja kod ljudi koji su perfekcionisti mogu da frustriraju, parališu, često su nerealna, stvaraju preveliki pritisak…

Osećaj da ništa nije dovoljno dobro „primorava“ ih da rade više puta istu stvar, samim tim troše više vremena, a onda više ne možemo da govorimo o produktivnosti. Sa druge strane, kada ste odlični ili izuzetni, radite maksimalno dobro, zadovoljni ste i imate osećaj postignuća. Znate da ste dali sve od sebe i da je rezultat najbolji mogući.

Naravno, postoji još mnogo načina za upravljanje vremenom, ovo su neka osnovna i jednostavna pravila. Ukoliko ne možete sami da procenite šta je prioritet, ili vam teško pada pravljenje plana, postavljanje pravih ciljeva, pomoć kouča je dragocena!