Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš dvoipogodišnji/trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži govori da mu je dosadno, a neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, a kada ste u sobi udara vas (ili možda sebe) i plače…

Šta se desilo, zašto je postao tako “bezobrazan”, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz navedenog se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih razvojnih i posebno emocionalnih  kapaciteta, kao i motoričkih sposobnosti. Roditelji koji razmišljaju preventivno, često zakažu konsultaciju pre odlaska na put kako bi znali šta sve mogu da očekuju i što je još važnije KAKO tada da postupe. Svakako računajte da što je dete mlađe, to ćete morati više da prilagodite dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

DODATNI IZAZOV MOGU IMATI PORODICE KOJE PORED MALOG DETETA IMAJU I BEBU, NE SAMO ZBOG OBAVEZA I ORGANIZACIJE, VEĆ I ZBOG POJAVE RIVALITETA I POVEĆANE REAKTIVNOSTI STARIJEG DETETA.

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, lopatica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima, ali detetu ipak može biti previše…

I zato, ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, umor, potreba za toaletom, ali i da li je temperatura vazduha previsoka, kao i emocionalne potrebe, potreba za fizičkim kontaktom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE “POSLEDICA” PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETETOV NEZRELI NERVNI SISTEM NE MOŽE DA SE “IZBORI” I TADA MU JE POTREBNO RAZUMEVANJE, SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, OSEĆAJ SIGURNOSTI, LJUBAV…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma mali i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, detetov mozak zbog uzrasta, još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što mu izaziva uzbuđenje, uznemirenost, bespomoćnost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emocionalnog stanja ono može doživeti preplavljivanja. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže i to stvara uznemirenje kod njega. Tada usledi “neprimereno” ponašanje – vriska, plakanje, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje drugih ili sebe… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da je previše stimulisano.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno “bombardovanje”. U jednom trenutku je svega previše i ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak), to znači da je poslalo poruku STOP izazovima i nadražajima, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako ukrug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku. (o ovome sam detaljno pisala u e-knjizi “Umetnost komunikacije sa decom”, a o tome kako da razumete dečje emocije i podržite razvoj emocionalne inteligencije, pisala sam u e-priručniku “Budi najbolji roditelj svom detetu“.)

Šta to praktično znači?

Na primer, ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe skretati mu pažnju pričanjem (sem ako nešto pita), niti mu pokazivati sve što se nalazi oko njega. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte aktivnosti – i vrstu i broj – raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i “poštedite” i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

NE MOŽE I NE TREBA DETE DA SE PRILAGOĐAVA ŽELJAMA RODITELJA DA IM LETOVANJE BUDE ONAKVO KAKVO OČEKUJU. UPRAVO SUPROTNO – ONI SVE AKTIVNOSTI TREBA DA PRILAGODE DETETU U SKLADU SA UZRASTOM, EMOCIONALNIM KAPACITETIMA I MOTORIČKIM SPOSOBNOSTIMA.

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegovo trenutno raspoloženje, a posebno na fiziološke potrebe (glad, žeđ, umor, ali i prevelika toplota mogu dovesti do stanja razdraženosti), kao i da li je prevelika gužva i buka, ili je možda imalo previše aktivnosti u toku dana. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo. Jer i nije.