Tag: dete koje često plače

Kako se jedna konsultacija pretvorila u Emotivni detoks (i zašto je dobro kada se to desi)

Photo by Olya Kobruseva on Pexels.com

Iako je ova konsultacija bila pre nekoliko godina i dalje je se živo sećam. Mami, čija je sedmogodišnja ćerkica tek krenula u školu, bile su potrebne smernice u vezi učenja, izrade domaćih zadataka i generalno razvijanja školskih navika. Iako je u školi bila saradljiva, kod kuće je odbijala da radi ono što joj mama kaže. Od svega, mami je ipak bilo najteže da prihvati da dete neće da bude mirno dok uči i radi zadatke i da stalno traži da ona sedi pored nje.

Kada sam joj navela moguće razloge zbog kojih dete to traži, predložila sam joj, između ostalog, da u toku učenja i rada uvede mini igre koje su za dete izazov i zabava kako bi se pokrenula prijatna energija koja je važna za proces učenja. Na taj način bi prvo osigurala saradnju, zatim zainteresovanost deteta, što bi je vodilo ka krajnjem cilju – učenju i zadacima.

Međutim, mama je burno odreagovala – „Kako to mislite da uči i da se igra!? To tako ne može!“ Moje pitanje je bilo – „Vi ne verujete da je moguće da se uči kroz igru? Da učenje može da bude zabavno?“ „Ne,“ bila je izričita. „Učenje je ozbiljna stvar i tu nema nikakve igre i zabave! To je jedina njena obaveza i mora to da razume.“ Sledeće što sam je pitala je – „Da li vam je važnije da dete uči i radi na svoj način i svojim tempom ili to mora da bude tako kako joj vi kažete?“ Usledila je neprijatna tišina od par minuta. Nastavila sam – „Koliko ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima sa ovim ozbiljnim pristupom? Ako ništa ne želite da promenite kod sebe, već da nastavite po starom kakav tačno rezultat očekujete?“ Još minut tišine, i novo pitanje – „Da li ste spremni da date šansu malo drugačijem pristupu? Šta mislite da može da bude loše u tome?“

Konsultacija je polako menjala svoj tok i prerasla u koučing sesiju i Emotivni detoks.

„Kako šta može da bude loše, pa dete ni mene ni školu neće uzeti za ozbiljno ako će da se igra umesto da uči! Ja ću biti kriva ako ona bude imala loše ocene ili navike, ako ništa od nje ne bude u životu! Jednostavno neću imati kontrolu i to me užasava.“ Kada je ovo izgovorila, pitala sam je kako je ona učila kada je bila dete, čega se seća iz tog perioda? „Roditelji su mi od prvog razreda govorili da je škola moja jedina obaveza i odgovornost, i ja sam to tako i prihvatila. Jednom mi se desilo da sam zaboravila da uradim domaći, i sećam se da se tata ljutio i vikao. Mama je ćutala. Nikada više nisam zaboravila, bila sam odličan đak, uvek sam imala sve petice. Ne mogu da shvatim zašto je mojoj ćerki toliko teško da me sluša. To je jedino što od nje tražim.“

Zanemarila sam komentar u vezi ćerke i nastavila – „Kako ste se osećali tada kada je tata vikao, a mama ćutala?“ „Uplašila sam se, ali sam u isto vreme osećala i nepravdu, jer je to bio prvi i jedini put da sam nešto zaboravila.” Kratka pauza – „Sada sam se setila da sam se nekada osećala usamljeno u sobi za radnim stolom. Ali, nisam izlazila jer sam se plašila da se tata ne ljuti što nisam sve završila. Nekada sam se nadala da će on ili mama ući u sobu da vide šta sam sve uradila, ali imali su poverenja u mene, znali su da ne moraju da me proveravaju.“

„Razumem, nisu vas proveravali. Da li su se interesovali da li vam treba pomoć oko nečega? Da li su vas pohvalili za trud, za uspeh?“ „Ne, nisu. To se podrazumevalo.“ „Kako ste se osećali u toj sobi za radnim stolom, sami sa svim tim obavezama?“ Duža pauza. „Nevidljivo. To mi je sad palo na pamet, osećala sam se kao da sam sama na svetu, nevidljiva drugima, i da nikoga nije briga za mene. To me je u isto vreme ljutilo i činilo tužnom. Ali, nikada to nisam ni rekla ni pokazala.“

„Sada, kada vidite vašu ćerku koja se ponaša suprotno od vas kada ste bili dete, kako se osećate?“ „Pa, kao da me ni ona ne vidi i kao da joj nije bitno to što joj govorim. I to me ljuti. Zato sam i htela da razgovaram sa nekim, da mi pomogne da je nateram da radi to što treba.“

Kada sam dobila sve ove informacije pojasnila sam joj da bi za dostizanje tog cilja prvi korak bio da radi na sebi i svojim blokadama – „Nelagodne emocije koje smo imali u nekoj situaciji, a posebno ako su to situacije koje se često ponavljaju, čvrsto se vezuju za tu konkretnu situaciju. Ako nema nikoga uz nas da nam pomogne da se sa njima nosimo, da nas uteši, ohrabri, a posebno kada smo dete, mi ne znamo šta da radimo sa njima i zbog jake nelagode koju nam stvaraju, sve što želimo je da ih se oslobodimo. Tada ih potiskujemo duboko u sebe i tako nastaju emotivne blokade.

Takođe, misli koje tada imamo postaju naša negativna uverenja koja se takođe nagomilavaju u našem podsvesnom delu bića. Sve to nagomilano i potisnuto „čuči“ u nama dok se ne pojavi okidač koji će probuditi blokade. Kada se suočimo sa sličnom ili istom situacijom (u ovom slučaju škola, učenje…), sve potisnute nelagodne emocije i doživljaj sebe koji smo imali kao dete, izlaze na površinu u svojoj punoj snazi i mi se ponovo osećamo kao da smo sami u toj sobi za radnim stolom – nevidljivo, ljuto i tužno.

Dakle, to kako se vi sada sa vašom ćerkom osećate kao da nemate kontrolu, ima veze sa tim kako ste se osećali kada ste vi bili dete, a njeno ponašanje za vas je samo okidač – „emotivni podsetnik“. Teret odgovornosti koji vam je bio nametnut kao malom detetu, želite da prebacite na vaše dete, ali se ona od toga brani, ne sarađuje, a vi ne razumete zašto se tako ponaša. Zato je važno da prvo radite na sebi i otklanjanju blokada, da biste mogli da uspostavite saradnju sa ćerkicom i da biste na tom putu imali realna očekivanja od nje.

Druga važna stvar je da razumete da vama dete ponašanjem jasno govori da joj taj pristup i pritisak ne prijaju, ali da je za vas ta vrsta otpora takođe okidač i podsetnik šta vi niste smeli da radite kada ste bili u njenim godinama. Da li zaista želite da ponovite obrazac i da se vaše dete oseća nevidljivo, ljuto i tužno i da ta osećanja poveže sa školom i učenjem?“  

Kada je sve ovo čula, a zatim i osvestila i povezala sa svojim iskustvom iz detinjstva, dogovorile smo se da ipak prvo radi na sebi metodom „Emotivni detoks“ – kako bi se oslobodila blokada i sopstvenih ograničenja, a zatim povećala svoje kapacitete i šansu da bude podrška detetu tokom školovanja, a ne „gonič“ i neko ko će joj stvoriti otpor.

Ovo prebacivanje sa konsultacije na drugu vrstu rada i obrnuto, nije ništa neobično. Nekada mislimo da nam je potrebno da dobijemo smernice i preporuke za dete, a zapravo nemamo emotivne kapacitete da te promene sprovedemo. Sa druge strane, nekada mislimo da smo „puni blokada“, a ispostavi se da samo nismo imali ideje kako da napravimo promenu. Zato su fleksibilnost i otvorenost važni u radu.

Ako ste se prepoznali u ovome, i želite više da saznate o Emotivnom detoksu – o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE, o situacijama koje potvrđuju da postoji blokada kod roditelja pisala sam OVDE.

Ako vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi, razumevanju detetovih ponašanja i reakcija, postavljanju granica, ako želite da unapredite komunikaciju sa detetom ili želite da se oslobodite emotivnih blokada i negativnih uverenja, uvek možete zakazati online konsultaciju ili emotivni detoks. Termin možete zakazati na dragana.familycoach@gmail.com. Važna napomena: ukoliko vam u roku od 48 sati ne stigne mejl od mene, proverite da li ste ga poslali na dobru adresu i proverite vaše spam sanduče. 

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U PREVAZILAŽENJU NEKORISNIH OBRAZACA PONAŠANJA I REAKCIJA NA DETE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI SESIJU. “EMOTIVNI DETOKS” SE RADI ONLINE, TERMIN MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE. 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekoga detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekoga javi bes, ljutnja, a kod nekog drugog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”,  “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kada si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“. CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da neće svaka situacija u kojoj je dete plakalo uzrokovati stvaranje blokade ili negativnog uverenja.

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta deteta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija nije presudan za nastanak emotivne blokade. Nekada je dovoljno da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ipak, ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili je to očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, kao i kako su se tada osećali, a ipak mogu da saosećaju sa detetom i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), onda im to ne predstavlja problem, logično im je da će dete u tim situacijama plakati.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” i procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače, je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole, pritisak odgovornosti…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokadama iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti pa se oseća “kilavo”, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Razlozi su dakle (bez)brojni, kod deteta mogu da stvore osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a ono plačem pokušava da se toga oslobodi i da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se može raditi online i u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

3 nekorisna MITA u roditeljstvu (i kako da ih prevaziđete)

jonathan-daniels-385131-unsplashKada prepoznate da u vašem odnosu sa detetom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju. Više o tome kako su povezani naše detinjstvo i roditeljstvo pisala sam OVDE.

MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, da bi neka informacija zaista ostala u dugoročnom sećanju, potrebno je ponoviti mnogo puta. Često na konsultaciji u šali kažem roditeljima da je potrebno milion ponavljanja, ali ono što je bliže istini je da ćete neke stvari ponoviti između 500 i 1000 puta. Naime, istraživanja su pokazala da se u kratkoročnom sećanju informacije zadržavaju do 30 sekundi i ukoliko ih detetu ne ponavljamo, mozak ih briše.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – “Zapamti, ne smeš da diraš to!” ili “Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!” – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti i ponoviti neželjeno ponašanje. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete to radi namerno ili iz inata. Ali, to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na rešavanje trenutnog problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to puno puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom, kao i da sistematizuje nove informacije. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je on za dete osoba u koju ono ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet je pre svega odnos poverenja i uzajamnog poštovanja, a uspostavlja se davanjem podrške detetu u procesu učenja, razumevanjem i zadovoljavanjem njegovih potreba i emocija, doslednošću i osećajem sigurnosti. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to ne daje rezultat kakav žele.

Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa prijatnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora i za dete!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava. Ako očekujete i zahtevate da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, to se neće desiti jer je potrebno da ovu veštinu uči iz dana u dan kroz razne svakodnevne situacije i to OD VAS. Uporno ponavljanje “budi strpljiv”, bez konkretnog primera i povezivanja situacija i iskustava, je prazna priča.

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno etiketirana da su nevaspitana, “čim neće da mirno sačekaju, da mirno sede, čim `hoće sad i hoće sve`…”

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to “opravdavaju” nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – “Budi strpljiv!”

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje “povezivati” sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali ako ne probate da promenite neku svoju naviku kako očekujete da dete promeni svoje ponašanje?

Na primer:

“Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku i stisni je dva puta da mi daš znak, pa ću te saslušati.” Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da “uvežbavaju” ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima. (pročitajte tekst kako se u tri koraka uspostavljaju pravila i dogovori OVDE)

“Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.” Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. “Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?”

“Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).” Pomozite detetu da “poveže” vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI POSLEDICA OBRAZACA IZ PRIMARNE PORODICE I/ILI EMOTIVNIH BLOKADA. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA. U TOME MOŽE POMOĆI JEDINSTVENA I VEOMA EFIKASNA METODA, EMOTIVNI DETOKS.  VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach