Da sam dobila dinar svaki put kada sam ovo čula… (ili najveća roditeljska zabluda u komunikaciji sa decom)

Kada mi roditelji na konsultacijama objašnjavaju da ih dete ne sluša, UVEK to opišu ovako – „Mi joj svaki put sve lepo kažemo, a ona tera po svome, ništa ne sluša. Uvek mu lepo objasnimo, ne vredi, on je razmažen i bezobrazan!“ I ja im zaista verujem da svom detetu „lepo kažu“. Pa gde je onda problem, zašto ih deca ne slušaju? Da li su zaista bezobrazna, razmažena, „na svoju ruku“? Naravno da nisu. Problem je što mi roditelji naivno verujemo da je dovoljno da nešto „lepo kažemo“ da bi nas dete poslušalo.

Ako se i vama dešava slično, nastavite da čitate i razumećete zašto je ovo jedna od najvećih zabluda (i najčešći razlog koji čujem kada je (ne)saradnja deteta u pitanju).

Moje prvo pitanje ovim roditeljima je – šta za njih znači to – „lepo“? Kako to tačno „lepo“ kažu? I dobijem odgovor iz kojeg zaključim sledeće:

a) koriste miran ton kojim nešto govore detetu (čak i kada su uznemireni daju sve od sebe da im glas ostane miran),

b) bilo da žele da dete nešto uradi ili da žele u nečemu da ga zaustave, to mu objašnjavaju oslanjajući se isključivo na ono što je logično, ali – njima.

Ono što dodatno začini ove situacije su komentari koje dobijaju sa strane, a koji im potvrđuju da su zaista detetu „lepo“ objasnili i da nikome nije jasno što je dete tako svojeglavo i neposlušno?!

E, sad ide rasplet.

Mi odrasli pokušavamo logikom da privolimo dete na nešto ili ga odvratimo od nečega, zaboravljajući da se njegova logika razlikuje od naše i da njegovim ponašanjima u najvećoj meri upravljaju emocije. Dakle, pričamo mu na nivou do kojeg on tek za nekoliko godina treba da dođe! Naša logika je podržana višegodišnjim iskustvom i sposobnošću da razmišljamo kroz filter „uzrok-posledica“ (i zato nas drugi odrasli odlično razumeju), dok dete razvojno tek treba da prođe kroz ove procese i stekne lično iskustvo (uz našu pomoć i podršku). Što dovodi do zaključka da dete često NE MOŽE da uradi to što tražimo, a ne da neće, pa čak i kada mu „lepo kažemo“.

Druga stvar, uopšte nije isti način (niti ton niti sadržaj zahteva), na koji pokušavamo da ga navedemo da nešto uradi i da nešto ne uradi.

Treće, uglavnom reagujemo samo na ono što vidimo na kraju – na posledicu – ne istražujući šta je sve dovelo do toga.

Četvrto, kada nam se neko ponašanje ne dopada, sve što želimo je da dete sa tim prestane, i to ODMAH, i tada je sva naša pažnja samo na tome.

Žao mi je što vam rušim Sneška, ali to tako ne funkcioniše.

U svojoj prvoj knjizi „Umetnost komunikacije sa decom“, najviše sam se bavila načinom na koji razgovaramo sa detetom i koliko je važno da mi roditelji dobro poznajemo svoje dete i da radimo na izgradnji i jačanju odnosa sa njim.

A, za uspeh u bilo čemu što radimo potreban nam je adekvatan alat!

Sigurno nećemo krečiti zidove grabuljama, niti ćemo supu praviti od namirnica za tortu. Zašto onda mislimo da možemo da gradimo nešto tako složeno kao što je odnos sa detetom, ako se nismo opremili odgovarajućim alatom?

I zato ću, kada je komunikacija u pitanju, još jednom naglasiti – prilagođavanje načina na koji govorimo detetu nije popustljivost! To je veština da prepoznate koji komunikacioni „alat“ vam je potreban i da umete ga primenite u konkretnoj situaciji.

Nije isto postavljati pitanja za istraživanje i pitanja za motivaciju. Nije isto kada pozivate dete na saradnju u rutinskim radnjama, kada mu pružate podršku u emotivnim izlivima, kada želite da ga nečemu naučite ili kada uspostavljate pravila.

Miran, staložen ton je svakako važan i poželjan, ali sam po sebi nije dovoljan za saradnju. (posebno ako je roditelj pod stresom i pokušava da se kontroliše, dete to oseća)

U izazovnim situacijama sa detetom, upravo ove navedene zablude predstavljaju drvo od kojeg ne vidimo šumu. Detetove burne reakcije, negodovanja, odbijanje saradnje doživimo ili kao njegov bezobrazluk ili kao lični neuspeh. To je zato što nam je pažnja u tom trenutku usmerena na problem koji pokušavamo da rešimo neodgovarajućim alatom.

Kao profesonalni kouč i NLP master, znam koliko su važna pitanja i zato u radu sa roditeljima često koristim ovaj moćni alat. Veština postavljanja pitanja pomaže nam u otkrivanju razloga za neka detetova ponašanja i razrešenju situacije. Ali, to nisu bilo kakva, već koučing pitanja! Ona su uvek usmerena na rešenje, na istraživanje zašto je detetu (i bilo kojoj drugoj osobi) nešto važno, kako se oseća, na istraživanje iskustava i osećaja iz prošlih situacija, za motivaciju, za istrajnost u nečemu…

Najlakše je da vam konkretnim primerom ovo pojasnim.

Na nedavnoj konsultaciji, mama je između ostalog navela problem da ćerkica (2,5 godine) neće da skine haljinu koju je nedavno „prisvojila“ od svoje starije sestre. Naime, starijoj sestri ta haljina je mala, a mlađoj je prevelika i predugačka. Međutim, ona ne želi da je skine, čim se probudi obuče je i tako provodi ceo dan. Kada negde treba da idu nastaje veliki problem, otpor, plakanje i presvlačenje na silu. To uznemiri celu porodicu i sada strepe od njenih reakcija. Mama je pokušavala da joj „lepo“ objasni da joj je haljina velika, da može da se saplete i da padne. Složićemo se da je sve ovo istina. Ovo su vrlo logična objašnjenja koja mi odrasli lako razumemo. A sada ide jedno veliko ALI. Ono što ja vidim jeste da je ovde reč o malom detetu kod kojeg je presudna emocija, a ne logika. Dakle, prvi korak je da mama razume da se dete za haljinu nije „vezalo“ iz logike, već iz emocije i da je važno da počne tako da joj se obraća kako bi rešila situaciju. Ona to tada nije mogla tako da vidi, jer joj je sva pažnja bila samo na želji da dete prestane tako da se ponaša.  Mama je dobila zadatak da, umesto da ubeđuje ćerku da joj ta haljina ne treba, pomoću seta pitanja koja je dobila na konsultaciji, istraži i sazna zašto joj je haljina toliko važna – Šta ti se najviše dopada kod te haljine? Kako se osećaš kada se igraš u njoj? Čega najviše voliš da se igraš kada je obučeš? Posle nekoliko sati od našeg razgovora stigla mi je poruka (i moj predlog za uspostavljanje saradnje sa ovim informacijama do kojih je došla):  

Dakle, čak i ovako malo dete može nam dati odgovor ukoliko mu postavimo PRAVA PITANJA.

Ono što moram da napomenem jeste da je za ovakav pristup, pored otvorenosti roditelja, od ogromnog značaja njihova želja da svesno menjaju dosadašnje obrasce u komunikaciji, ali i način na koji reaguju na dete i njegovo ponašanje, na to kako doživljavaju svoju ulogu i vaspitanje, kao i strpljenje i doslednost. Takođe, i želja da uče o pozitivnoj komunikaciji, jer pitanja su samo jedan njen deo.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, ako želite da se upoznate sa pozitivnom komunikacijom i ovladate ovim alatom, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE ili mi pišite na  dragana.familycoach@gmail.com.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Nije isto GOVORITI detetu i RAZGOVARATI sa njim

Photo by Tatiana Syrikova on Pexels.com

Proteklih meseci većina konsultacija sa roditeljima bile su u vezi ponašanja njihove dece koja su oni doživeli kao bezobrazluk, inat, nepoštovanje, preteranu i nepotrebnu dramu…

Iako su uzrasti dece, porodične okolnosti, pa čak i zemlja u kojoj žive potpuno različiti, svi su imali dve zajedničke stvari:

  1. nijedan od njih u situacijama kada je bilo sporno ponašanje, nije pitao svoje dete kako se oseća i šta oseća,
  2. svaki od njih zahtevao je da dete prestane sa tim ponašanjem, bez pokušaja da istraži uzrok za to.

Zašto je važno istražiti kako se dete oseća? Zato što u pozadini ponašanja najčešće stoje neka emocija, nezadovoljena potreba, želje ili čak kombinacija! U ovom tekstu će se ipak baviti emocijama, jer je roditeljima upravo to najteže da razumeju i prihvate.

Detetu koje preplavljuju emocije potrebno je razumevanje, saosećanje i uteha, a ne negiranje toga što oseća: „Nije to nikakav razlog da budeš tužan, nemoj da plačeš. Prestani da se ljutiš / besniš / stidiš… Što uvek ti moraš da dramiš oko svega! Ne luduj, smiri se bre više!“

Ako pratite moj rad, već iz iskustva znate da ću vas sada „staviti u detetove cipele“.

Pokušajte da zamislite kako biste se osećali kada bi vam neko rekao da preterujete što vas hvata panika jer su ove nedelje u vašoj firmi počeli sa otpuštanjem radnika: „Hajde, šta dramiš, pa nisi ni prvi ni poslednji koji će dobiti otkaz! Ma, šta se plašiš, ima posla ko hoće da radi!“ Da li je vaš strah zbog ovih komentara manji? Da li ste osetili mir? Ili vam je upravo postalo još gore?

A, sada zamislite koliko biste se bolje osećali kada bi vam neko rekao: „Verujem da ti nije nimalo prijatno što se to dešava. Razumem da se plašiš. Polako udahni da se smiriš, naći ćemo neko rešenje.”

U prvom slučaju vam neko govori da ne treba da osećate to što vas je obuzelo, a u drugom neko razgovara sa vama o tome kako se osećate, prihvata vašu emociju i nudi vam pomoć da vam bude lakše.

Hajde sada da se vratimo na decu.

Dete OSEĆA i ima pravo da oseća sve emocije, a ponašanje je rezultat toga. Dete ne može na „komandu“ da zaustavi svoje ponašanje, jer je ono posledica osećanja koja ga preplavljuju i, još uvek, nedovoljno razvijenog kapaciteta za kontrolu. Neke emocije izazivaju burnije reakcije i izazovnija ponašanja, a što je ponašanje „gore“, neprihvatljivije, to je za nas znak da je detetu teže.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća. Takođe, ono ne zna šta je razlog za to, izaziva mu nelagodu, a ono što ga dodatno uznemirava je što ne zna da li će se taj osećaj ikada završiti! Tada je za dete upravo ponašanje jedini način da sve to ispolji, jer mu je nemoguće da rečima opiše šta oseća.

Dakle, mi treba da naučimo – usmerimo i damo predloge dete šta sve može da radi kada se tako oseća, a ne da mu branimo da te emocije doživi. To znači da emocije prihvatamo, a ponašanje usmeravamo. Sve emocije su dozvoljene, a detetu je važno da zna da je tada prihvaćeno, da ga roditelj razume i da je tu da mu pomogne da se oseća bolje. Iskrenim interesovanjem i postavljanjem pravih pitanja, brže ćemo umiriti dete i uspostaviti saradnju (razgovaramo), nego insistiranjem da odmah prestane sa nekim ponašanjem (govorimo).

Evo nekoliko primera:

– Šta se desilo, pa si se tako razbesnela i bacaš sve oko sebe? Čekaj da vidim, izgleda da ti se srušila kuća od kockica. Sigurno je teško kada se toliko trudiš, a sve se sruši. Hoćeš da to popravimo zajedno ili da napavimo pauzu za sok i keks?

– Ooo, baš te je jako naljutilo što smo morali da krenemo kući iz parka. Ni ja to nisam voleo kada sam bio mali. Sećam se da mi je deka rekao da mogu da izbacim ljutnju kada skačem ovako. Hoćeš da probamo? Evo, možemo iz sve snage da skačemo sve dok ta ljutnja ne izađe iz nas!

– Vidim da si jako tužan. Rekla bih da su te suze zbog nepravde što si dobio trojku iako si učio ceo dan. Hoćeš da pričamo sada o tome ili želiš da te zagrlim dok se isplačeš?

Naravno, sve ovo je lakše kada se odnos od samog početka gradi kroz poverenje i poštovanje, strpljenje i razumevanje. Za pozitivne promene nikada nije kasno, samo treba imati u vidu da što je dete starije to će biti potrebno više vremena da se uskladite.

Važna napomena: Ako roditelja uznemiravaju detetove emocije i burno reaguje na njih, to je znak da upravo roditelj treba da radi na sebi, jer je velika verovatnoća da reaguje na one emocije koje njemu nisu bile dozvoljene kada je bio dete. Deci se najčešće brani da ispoljavaju bes, ljubomoru, tugu posebno ako je propraćena plakanjem. Situacija je još kompleksnija ako su ove zabrane praćene izazivanjem stida, krivice, griže savesti. Sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa odraslim osobama kroz metodu „Emotivni detoks“. Više o tome pročitajte OVDE.

I na kraju, nema dobrih i loših emocija, već onih za koje ili imamo kapacitet da se nosimo ili nemamo. Sve se može naučiti, a najbolje je da to počne u detinjstvu. Ovaj deo učenja deteta o sopstvenim emocijama je najviše na roditeljima, jer su mu oni najbliži i ono prirodno upravo od njih očekuje najveću pomoć.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE.

Požuri polako! (da li je ovo uopšte moguće)

Photo by Emma Bauso on Pexels.com

Jedno od čestih pitanja na konsultacijama kada roditeljima za rutinske radnje predložim igre, je upravo ovo – Kako da se igram sa detetom kada žurimo? Zar neću izgubiti još više vremena?

Pre odgovora, hajde da sve poređamo po redu, jer samo kada nešto razumemo, mi možemo da pravimo promene.

Kada su u pitanju rutinske radnje, naravno da će se vama kao roditelju često žuriti i da ćete želeti i težiti tome da dete nešto obavi brže, ali morate imati u vidu da ste vi u odnosu na dete u daleko većoj prednosti kada su u pitanju fizičke sposobnosti, veštine organizacije i povezivanja uzroka i posledice.

Sve to dete nema ili je tek počelo da razvija, što znači da ono što vi možete i što vam se podrazumeva, za dete je često nedostižno i nemoguće. Vi ste vaše veštine razvijali godinama a dete tek treba da prođe kroz ovaj proces. A to što se vama žuri, verujte nema nikakve veze sa detetom 😦

Ukoliko roditelj nastavi sa požurivanjem, ali i kritikovanjem deteta koje nešto ne može da obavi brzinom kojom on očekuje, velika je verovatnoća da će se kod deteta stvoriti razni otpori, ali i brojna negativna uverenja o sebi, sa kojima će se ozbiljno suočavati u odraslom dobu. Ovo vam govorim iz iskustva, jer se skoro svakodnevno u radu sa odraslima kroz metodu Emotivni detoks, susrećem sa raznim uverenjima koja nose još iz detinjstva.

Dakle, deca imaju razna ograničenja koja čak ne moraju nužno imati veze sa uzrastom, razvojem krupne i fine motorike, nego i sa tim da se nečega plaše, da im je potrebno više vremena za procenjivanje situacije, da su možda umorna ili su prestimulisana i novi zahtev im je kap koja je prelila čašu… Tako da je odgovor na pitanje s početka teksta – Nećete izgubiti više vremena ako vaše zahteve prilagodite detetu i pretvorite ih u izazov i igru. Naprotiv, požurivanjem ćete, koliko god to zvuči paradoksalno, sve još više usporiti, a uz to rizikujete da se kod deteta u napred stvori otpor prema tim radnjama. Zato je ključno da roditelji rade prvo na svom strpljenju kako bi mogli da prevazilaze razne situacije sa što manje stresa.

Igre kojima odrasli najčešće pribegnu kada su neki svakodnevni zahtevi u pitanju – ustajanje i oblačenje, spremanje igračaka, priprema za kupanje, spavanje, sedanje za sto za obroke – su igre tipa „ko će pre“, ali ih deca vrlo brzo prevaziđu, što znači da su potrebni novi izazovi!

Evo šta sve možete predložiti, i svaki put kada dete pruža otpor dajte drugi izazov:

– Imam ideju! Hajde da se sada oblačimo sporo kao puž! Da vidimo ko može sporije! (ako vam je cilj da se obučete, brže ćete se obući kada glumite da ste puževi nego kada se natežete sa detetom, vičete, ubrzavate ga, ljutite se…)

– Šta misliš koliko vremena će nam trebati da sklonimo igračke sa poda ako se krećemo kao kornjače! (pokažite detetu kako se kreće kornjača, pa se gegajte i sklanjajte ih, to vam je svakako krajnji cilj zar ne?)

– Hm, zanima me ko može tiše da se prišunja kupatilu – maca ili kuca? Hajde probaj da dođeš do kupatila kao maca kad se šunja, da vidimo da li ću te čuti, a posle probaj kao kuca. (vi zapravo samo želite da dete bez plakanja i otimanja dođe do kupatila, evo prilike za to!)

Iako vam ovako koncipirane igre možda ostavljaju utisak da će sve trajati još duže, verovali ili ne za ovo vam nije potrebno više od jednog minuta! A setite se samo koliko dugo ume da traje detetov otpor i koliko vremena gubite kada počne natezanje s njim.

Takođe, posle možete pitanjima malo da istražite: „Šta ti je bilo najzanimljivije kada si bio puž, kornjača, maca…? Koja životinja najviše voliš da budeš kada krećemo na spavanje/u vrtić/na kupanje?“ Ova takozvana pitanja za istraživanje pomoći će vam da saznate mnogo toga. Ako na primer, dete kaže da voli da bude puž kada treba da ide na spavanje, to na njegovom jeziku može da znači da želi još da bude sa vama, da mu možda nedostajete (ako ste počeli ponovo da radite, ili je stigla beba u porodicu, ili možda radite kod kuće…), ili da tih dana ima veću potrebu za vama, ili mu je jednostavno dosta svakodnevne žurbe i jurnjave. Iz ove pozicije sigurno vam je mnogo lakše da razumete detetov „otpor“ jer ono zapravo tim ponašanjem govori – „Tata, trebaš mi još malo, još samo deset minuta da se osetim sigurno i voljeno. / Mama, smeta mi što stalno negde žurimo, potrebno mi je da budem u svom ritmu…“

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

Ove i mnoge druge situacije mogu se prevazilaziti razigranim pristupom i igrama. Pored brojnih drugih igara, u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“, pronaći ćete predloge za rutinske radnje u delu koji se zove „Igre sa pokretom – svakodnevne situacije pretvorite u izazove“.

Želite da se igrate sa detetom ali ste umorni, nemate ideje, nije vam do igranja… Čak i kada se ovako osećate možete se igrati bez ulaganja vremena, energije, napora, duge pripreme… Igra je važna za kvalitetan odnos sa detetom, a sada to možete uraditi sa lakoćom uz ovu e-knjigu 🙂 Za više informacija o e-knjizi i poručivanju, kliknite OVDE.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

E-book 200 igara za decu i roditelje

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima, bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Ako su vam se dopale igre u e-booku “Zašto su važni porodični rituali” i porodična igra “Igralice”, onda će vas ideje za igre u ovoj knjizi oduševiti 😃

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Knjiga ima 100 strana, u elektronskoj je formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom.

Cena: 1200 dinara (za uplate iz Srbije) / 12e (za uplate iz inostranstva)

INFORMACIJE I PORUČIVANJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

3 česte zablude o IGRANJU

Image by thedanw from Pixabay

Roditelji igre i igranje sa detetom neretko doživljavaju kao nešto što obavezno mora da bude struktuirano, jasno određenih pravila, za šta treba odvojiti puno vremena, nešto iz čega dete nužno mora nešto da nauči ili da razvija maštu, krupnu i finu motoriku, opažanje, dakle – nešto što zahteva mnogo angažovanja sa njihove strane. I, umesto da igra bude zabava, ona postaje kao neka velika preozbiljna obaveza! Iz te ozbiljnosti nastale su brojne zablude koje roditelje čine opterećenim strahom od greške, umesto da budu opušteni u igri.

Hajde da razrešimo tri najčešće zablude u vezi igranja.

1. Dete je tražilo neku igračku i sada MORA da se igra njom!

Ne, ne mora, jer za dete igranje nije moranje, već potreba, želja, uživanje, istraživanje, učenje iz ličnog iskustva… Ne insistirajte da se igra igračkama kojima ne želi samo zato što ih je dobilo na poklon, zato što su bile skupe ili zato što ih je uporno tražilo da mu ih kupite. Dete NIJE bezobrazno zato što se sada ne igra time što je tražilo.

Neki od razloga mogu biti: možda je precenilo igračku – očekivalo je nešto sasvim drugo od nje; samo je htelo da vidi kako ona radi; svidela mu se igračka ali nije razvojno spremno za nju i zato mu nije zanimljiva; upornim traženjem igračke u stvari je tražilo nešto sasvim drugo – možda pažnju roditelja… Koji god da je razlog, verujte igraće se za koju nedelju ili mesec kada sazri ili kada dobije ideju šta da radi sa njom…

Dete ima pravo da želi nešto, ali roditelji NISU u obavezi da to po svaku cenu ispune. Dakle, oni sami treba da procene i da donesu konačnu odluku. Manja je šteta ne kupiti detetu igračku koja je možda u tom trenutku za roditelje preskupa ili procenjuju da mu ne treba još jedna u nizu, nego je kupiti i onda terati dete da se igra njom ili mu prebacivati što se ne igra.

Važna napomena: jedan od najčešćih razloga zbog kojeg roditelji pokleknu i kupe detetu to što uporno traži je njihova trenutna nemogućnost da se nose sa detetovom frustracijom. Upravo zbog manjka kapaciteta da roditelji izdrže trenutke kada dete prolazi kroz frustraciju i burno ispoljavanje emocija, jeste razlog zbog kog je preporuka da odrasli prvo treba da rade na sebi, a zatim na odnosu sa detetom.

2. Dete neće da se igra onako KAKO TREBA da se igra određenom igračkom.

Na detetu je da odluči kako će se igrati nekom igračkom i to uopšte ne mora da bude na način na koji odrasli misle da dete treba da se igra ili na način za koji je igračka osmišljena. Igra je za decu pre svega istraživanje, uživanje, i ne treba da bude opterećena očekivanjima odraslih da se ona igraju na određen i „propisan“ način. Igrajući se na svoj način dete razvija kreativnost. Ukoliko se roditelj meša u igru, ispravlja način na koji se dete igra, ljuti se na njega, oduzima mu igračku… narušiće detetovo samopouzdanje i uticati na želju za samostalnom nesputanom igrom.

3. Dete MORA da se igra SAMO, a ne da traži da ga mi zabavljamo.

Ne, ne mora – nekada će se igrati samo, a nekada će tražiti od vas da se pridružite ili da gledate kako se igra. Neka deca se duže igraju sama, neka kraće, a to pre svega zavisi od uzrasta, detetovih trenutnih interesovanja i potreba, temperamenta, mašte, razvojnog perioda, ali i trenutnog emotivnog i energetskog statusa. Takođe, i prethodna iskustva imaju veliki uticaj na to da li će se dete igrati samo ili će tražiti da roditelj pokrene igru. To se dešava ukoliko roditelj često kritikuje i ispravlja dete u igranju (pročitajte ponovo zabludu pod brojem 2), „popravlja“ to što je dete napravilo, prekida ga u igri. Ono će se tada povući i prepustiti vođstvo roditelju. A zapravo treba da je obrnuto – roditelj prati detetovo vođstvo u igri. Još jedna bitna stvar kada je u pitanju samostalna igra je – da li je ovo potreba i želja roditelja ili detetova? Ako roditelj insistira, zahteva, tera dete da se samo igra, onda ne možemo govoriti da će ono zaista želeti da se igra samo i samostalno. Ovakvim pristupom narušava se detetovo samopouzdanje i ono se povlači – oseća se nesigurno u igri i ne želi da se igra samo (čitajte – ne želi da „pogreši“ i da bude izloženo kritici). I zato ne terajte dete da se igra samo kada ono to ne želi i ne ljutite se kada vas zove da se igrate zajedno. Nemojte mu govoriti da je lenjo što se ne igra ili što traži da se igrate sa njim. Setite se da je nekada dovoljno da samo budete tu, pored deteta, i da posmatrate.

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Živimo u zaista izvanredno doba, kada nam je zahvaljujući internetu skoro sve dostupno, pa tako i bezbroj igara za sve uzraste dece i za razna interesovanja – što opisanih slikama, što u video formi. Možete naći sve od stimulisanja razvoja do naučnih eksperimenata, od igara na otvorenom, za istraživanje i povezivanje sa prirodom, do kreativnih za crtanje, pa i kuvanje. Dakle, mnogo toga zanimljivog, zabavnog i praktičnog. Međutim, kada sam počela da stvaram knjigu „200 igara za decu i roditelje“, imala sam na umu nešto sasvim drugo, nešto što se u mojoj praksi pokazalo kao neophodno za kvalitetan odnos roditelja i dece – a to su igre za povezivanje i jačanje bliskog odnosa.

Drugi razlog su česta pitanja i dileme roditelja koji kažu – „Ja ne umem da se igram, ne znam kako, ne znam šta treba da radim, da li je to dobro, ispravno, šta ako pogrešim…“ Na predlog da se sete čega su oni voleli da se igraju kada su bili deca, kažu da nemaju sećanje na taj period i da je njima igranje sa detetom napor, nekima i „mučenje“ jer ne znaju šta treba da rade.

Treći razlog je, u današnje vreme veoma realan i sve više prisutan – nedostatak vremena, ali i strpljenja.

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Informacije o e-knjizi i poručivanju možete pronaći OVDE.