Da sam dobila dinar svaki put kada sam ovo čula… (ili najveća roditeljska zabluda u komunikaciji sa decom)

Kada mi roditelji na konsultacijama objašnjavaju da ih dete ne sluša, UVEK to opišu ovako – „Mi joj svaki put sve lepo kažemo, a ona tera po svome, ništa ne sluša. Uvek mu lepo objasnimo, ne vredi, on je razmažen i bezobrazan!“ I ja im zaista verujem da svom detetu „lepo kažu“. Pa gde je onda problem, zašto ih deca ne slušaju? Da li su zaista bezobrazna, razmažena, „na svoju ruku“? Naravno da nisu. Problem je što mi roditelji naivno verujemo da je dovoljno da nešto „lepo kažemo“ da bi nas dete poslušalo.

Ako se i vama dešava slično, nastavite da čitate i razumećete zašto je ovo jedna od najvećih zabluda (i najčešći razlog koji čujem kada je (ne)saradnja deteta u pitanju).

Moje prvo pitanje ovim roditeljima je – šta za njih znači to – „lepo“? Kako to tačno „lepo“ kažu? I dobijem odgovor iz kojeg zaključim sledeće:

a) koriste miran ton kojim nešto govore detetu (čak i kada su uznemireni daju sve od sebe da im glas ostane miran),

b) bilo da žele da dete nešto uradi ili da žele u nečemu da ga zaustave, to mu objašnjavaju oslanjajući se isključivo na ono što je logično, ali – njima.

Ono što dodatno začini ove situacije su komentari koje dobijaju sa strane, a koji im potvrđuju da su zaista detetu „lepo“ objasnili i da nikome nije jasno što je dete tako svojeglavo i neposlušno?!

E, sad ide rasplet.

Mi odrasli pokušavamo logikom da privolimo dete na nešto ili ga odvratimo od nečega, zaboravljajući da se njegova logika razlikuje od naše i da njegovim ponašanjima u najvećoj meri upravljaju emocije. Dakle, pričamo mu na nivou do kojeg on tek za nekoliko godina treba da dođe! Naša logika je podržana višegodišnjim iskustvom i sposobnošću da razmišljamo kroz filter „uzrok-posledica“ (i zato nas drugi odrasli odlično razumeju), dok dete razvojno tek treba da prođe kroz ove procese i stekne lično iskustvo (uz našu pomoć i podršku). Što dovodi do zaključka da dete često NE MOŽE da uradi to što tražimo, a ne da neće, pa čak i kada mu „lepo kažemo“.

Druga stvar, uopšte nije isti način (niti ton niti sadržaj zahteva), na koji pokušavamo da ga navedemo da nešto uradi i da nešto ne uradi.

Treće, uglavnom reagujemo samo na ono što vidimo na kraju – na posledicu – ne istražujući šta je sve dovelo do toga.

Četvrto, kada nam se neko ponašanje ne dopada, sve što želimo je da dete sa tim prestane, i to ODMAH, i tada je sva naša pažnja samo na tome.

Žao mi je što vam rušim Sneška, ali to tako ne funkcioniše.

U svojoj prvoj knjizi „Umetnost komunikacije sa decom“, najviše sam se bavila načinom na koji razgovaramo sa detetom i koliko je važno da mi roditelji dobro poznajemo svoje dete i da radimo na izgradnji i jačanju odnosa sa njim.

A, za uspeh u bilo čemu što radimo potreban nam je adekvatan alat!

Sigurno nećemo krečiti zidove grabuljama, niti ćemo supu praviti od namirnica za tortu. Zašto onda mislimo da možemo da gradimo nešto tako složeno kao što je odnos sa detetom, ako se nismo opremili odgovarajućim alatom?

I zato ću, kada je komunikacija u pitanju, još jednom naglasiti – prilagođavanje načina na koji govorimo detetu nije popustljivost! To je veština da prepoznate koji komunikacioni „alat“ vam je potreban i da umete ga primenite u konkretnoj situaciji.

Nije isto postavljati pitanja za istraživanje i pitanja za motivaciju. Nije isto kada pozivate dete na saradnju u rutinskim radnjama, kada mu pružate podršku u emotivnim izlivima, kada želite da ga nečemu naučite ili kada uspostavljate pravila.

Miran, staložen ton je svakako važan i poželjan, ali sam po sebi nije dovoljan za saradnju. (posebno ako je roditelj pod stresom i pokušava da se kontroliše, dete to oseća)

U izazovnim situacijama sa detetom, upravo ove navedene zablude predstavljaju drvo od kojeg ne vidimo šumu. Detetove burne reakcije, negodovanja, odbijanje saradnje doživimo ili kao njegov bezobrazluk ili kao lični neuspeh. To je zato što nam je pažnja u tom trenutku usmerena na problem koji pokušavamo da rešimo neodgovarajućim alatom.

Kao profesonalni kouč i NLP master, znam koliko su važna pitanja i zato u radu sa roditeljima često koristim ovaj moćni alat. Veština postavljanja pitanja pomaže nam u otkrivanju razloga za neka detetova ponašanja i razrešenju situacije. Ali, to nisu bilo kakva, već koučing pitanja! Ona su uvek usmerena na rešenje, na istraživanje zašto je detetu (i bilo kojoj drugoj osobi) nešto važno, kako se oseća, na istraživanje iskustava i osećaja iz prošlih situacija, za motivaciju, za istrajnost u nečemu…

Najlakše je da vam konkretnim primerom ovo pojasnim.

Na nedavnoj konsultaciji, mama je između ostalog navela problem da ćerkica (2,5 godine) neće da skine haljinu koju je nedavno „prisvojila“ od svoje starije sestre. Naime, starijoj sestri ta haljina je mala, a mlađoj je prevelika i predugačka. Međutim, ona ne želi da je skine, čim se probudi obuče je i tako provodi ceo dan. Kada negde treba da idu nastaje veliki problem, otpor, plakanje i presvlačenje na silu. To uznemiri celu porodicu i sada strepe od njenih reakcija. Mama je pokušavala da joj „lepo“ objasni da joj je haljina velika, da može da se saplete i da padne. Složićemo se da je sve ovo istina. Ovo su vrlo logična objašnjenja koja mi odrasli lako razumemo. A sada ide jedno veliko ALI. Ono što ja vidim jeste da je ovde reč o malom detetu kod kojeg je presudna emocija, a ne logika. Dakle, prvi korak je da mama razume da se dete za haljinu nije „vezalo“ iz logike, već iz emocije i da je važno da počne tako da joj se obraća kako bi rešila situaciju. Ona to tada nije mogla tako da vidi, jer joj je sva pažnja bila samo na želji da dete prestane tako da se ponaša.  Mama je dobila zadatak da, umesto da ubeđuje ćerku da joj ta haljina ne treba, pomoću seta pitanja koja je dobila na konsultaciji, istraži i sazna zašto joj je haljina toliko važna – Šta ti se najviše dopada kod te haljine? Kako se osećaš kada se igraš u njoj? Čega najviše voliš da se igraš kada je obučeš? Posle nekoliko sati od našeg razgovora stigla mi je poruka (i moj predlog za uspostavljanje saradnje sa ovim informacijama do kojih je došla):  

Dakle, čak i ovako malo dete može nam dati odgovor ukoliko mu postavimo PRAVA PITANJA.

Ono što moram da napomenem jeste da je za ovakav pristup, pored otvorenosti roditelja, od ogromnog značaja njihova želja da svesno menjaju dosadašnje obrasce u komunikaciji, ali i način na koji reaguju na dete i njegovo ponašanje, na to kako doživljavaju svoju ulogu i vaspitanje, kao i strpljenje i doslednost. Takođe, i želja da uče o pozitivnoj komunikaciji, jer pitanja su samo jedan njen deo.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, ako želite da se upoznate sa pozitivnom komunikacijom i ovladate ovim alatom, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE ili mi pišite na  dragana.familycoach@gmail.com.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Nije isto GOVORITI detetu i RAZGOVARATI sa njim

Photo by Tatiana Syrikova on Pexels.com

Proteklih meseci većina konsultacija sa roditeljima bile su u vezi ponašanja njihove dece koja su oni doživeli kao bezobrazluk, inat, nepoštovanje, preteranu i nepotrebnu dramu…

Iako su uzrasti dece, porodične okolnosti, pa čak i zemlja u kojoj žive potpuno različiti, svi su imali dve zajedničke stvari:

  1. nijedan od njih u situacijama kada je bilo sporno ponašanje, nije pitao svoje dete kako se oseća i šta oseća,
  2. svaki od njih zahtevao je da dete prestane sa tim ponašanjem, bez pokušaja da istraži uzrok za to.

Zašto je važno istražiti kako se dete oseća? Zato što u pozadini ponašanja najčešće stoje neka emocija, nezadovoljena potreba, želje ili čak kombinacija! U ovom tekstu će se ipak baviti emocijama, jer je roditeljima upravo to najteže da razumeju i prihvate.

Detetu koje preplavljuju emocije potrebno je razumevanje, saosećanje i uteha, a ne negiranje toga što oseća: „Nije to nikakav razlog da budeš tužan, nemoj da plačeš. Prestani da se ljutiš / besniš / stidiš… Što uvek ti moraš da dramiš oko svega! Ne luduj, smiri se bre više!“

Ako pratite moj rad, već iz iskustva znate da ću vas sada „staviti u detetove cipele“.

Pokušajte da zamislite kako biste se osećali kada bi vam neko rekao da preterujete što vas hvata panika jer su ove nedelje u vašoj firmi počeli sa otpuštanjem radnika: „Hajde, šta dramiš, pa nisi ni prvi ni poslednji koji će dobiti otkaz! Ma, šta se plašiš, ima posla ko hoće da radi!“ Da li je vaš strah zbog ovih komentara manji? Da li ste osetili mir? Ili vam je upravo postalo još gore?

A, sada zamislite koliko biste se bolje osećali kada bi vam neko rekao: „Verujem da ti nije nimalo prijatno što se to dešava. Razumem da se plašiš. Polako udahni da se smiriš, naći ćemo neko rešenje.”

U prvom slučaju vam neko govori da ne treba da osećate to što vas je obuzelo, a u drugom neko razgovara sa vama o tome kako se osećate, prihvata vašu emociju i nudi vam pomoć da vam bude lakše.

Hajde sada da se vratimo na decu.

Dete OSEĆA i ima pravo da oseća sve emocije, a ponašanje je rezultat toga. Dete ne može na „komandu“ da zaustavi svoje ponašanje, jer je ono posledica osećanja koja ga preplavljuju i, još uvek, nedovoljno razvijenog kapaciteta za kontrolu. Neke emocije izazivaju burnije reakcije i izazovnija ponašanja, a što je ponašanje „gore“, neprihvatljivije, to je za nas znak da je detetu teže.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća. Takođe, ono ne zna šta je razlog za to, izaziva mu nelagodu, a ono što ga dodatno uznemirava je što ne zna da li će se taj osećaj ikada završiti! Tada je za dete upravo ponašanje jedini način da sve to ispolji, jer mu je nemoguće da rečima opiše šta oseća.

Dakle, mi treba da naučimo – usmerimo i damo predloge dete šta sve može da radi kada se tako oseća, a ne da mu branimo da te emocije doživi. To znači da emocije prihvatamo, a ponašanje usmeravamo. Sve emocije su dozvoljene, a detetu je važno da zna da je tada prihvaćeno, da ga roditelj razume i da je tu da mu pomogne da se oseća bolje. Iskrenim interesovanjem i postavljanjem pravih pitanja, brže ćemo umiriti dete i uspostaviti saradnju (razgovaramo), nego insistiranjem da odmah prestane sa nekim ponašanjem (govorimo).

Evo nekoliko primera:

– Šta se desilo, pa si se tako razbesnela i bacaš sve oko sebe? Čekaj da vidim, izgleda da ti se srušila kuća od kockica. Sigurno je teško kada se toliko trudiš, a sve se sruši. Hoćeš da to popravimo zajedno ili da napavimo pauzu za sok i keks?

– Ooo, baš te je jako naljutilo što smo morali da krenemo kući iz parka. Ni ja to nisam voleo kada sam bio mali. Sećam se da mi je deka rekao da mogu da izbacim ljutnju kada skačem ovako. Hoćeš da probamo? Evo, možemo iz sve snage da skačemo sve dok ta ljutnja ne izađe iz nas!

– Vidim da si jako tužan. Rekla bih da su te suze zbog nepravde što si dobio trojku iako si učio ceo dan. Hoćeš da pričamo sada o tome ili želiš da te zagrlim dok se isplačeš?

Naravno, sve ovo je lakše kada se odnos od samog početka gradi kroz poverenje i poštovanje, strpljenje i razumevanje. Za pozitivne promene nikada nije kasno, samo treba imati u vidu da što je dete starije to će biti potrebno više vremena da se uskladite.

Važna napomena: Ako roditelja uznemiravaju detetove emocije i burno reaguje na njih, to je znak da upravo roditelj treba da radi na sebi, jer je velika verovatnoća da reaguje na one emocije koje njemu nisu bile dozvoljene kada je bio dete. Deci se najčešće brani da ispoljavaju bes, ljubomoru, tugu posebno ako je propraćena plakanjem. Situacija je još kompleksnija ako su ove zabrane praćene izazivanjem stida, krivice, griže savesti. Sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa odraslim osobama kroz metodu „Emotivni detoks“. Više o tome pročitajte OVDE.

I na kraju, nema dobrih i loših emocija, već onih za koje ili imamo kapacitet da se nosimo ili nemamo. Sve se može naučiti, a najbolje je da to počne u detinjstvu. Ovaj deo učenja deteta o sopstvenim emocijama je najviše na roditeljima, jer su mu oni najbliži i ono prirodno upravo od njih očekuje najveću pomoć.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE.

E-book 200 igara za decu i roditelje

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima, bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Ako su vam se dopale igre u e-booku “Zašto su važni porodični rituali” i porodična igra “Igralice”, onda će vas ideje za igre u ovoj knjizi oduševiti 😃

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Knjiga ima 100 strana, u elektronskoj je formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom.

Cena: 1200 dinara (za uplate iz Srbije) / 12e (za uplate iz inostranstva)

INFORMACIJE I PORUČIVANJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

Kako ZABAVITI dete 24/7 u trenutnoj situaciji?

hang-out-1521445_1280Pre nego što nastavite da čitate tekst, odmah ću vam odgovoriti na pitanje iz naslova. Nema potrebe da budete animator detetu po ceo božji dan. Ovo jesu vanredne okolnosti, ali to ne znači da deca ne umeju i sama da se zabave. A ako ste do sada bili “zabavljač” sada je pravi trenutak da to polako počnete da menjate.

Hajde da vidimo o čemu se ovde tačno radi i kako da to sprovedete.

Verujem da ste već u prvoj nedelji boravka kod kuće iscrpeli većinu igara kojih ste mogli da se setite i da vam kreativnost polako opada. Poslednjih dana, radeći online konsultacije sa roditeljima, primetila sam jednu stvar koja je zajednička za sve, bilo da imaju jedno dete, bilo da ih je više, a to je da roditelji pokušavaju da ih animiraju po ceo dan. Kada u tome ne uspeju, jer deca u jednom momentu prestanu da sarađuju, osećaju bespomoćnost, ali i krivicu, neuspeh, gube strpljenje i pomisle za sebe da su loši roditelji.

Prvo, deci stvarno ne treba da bude organizovan svaki minut, i ona to ni ne traže (sve dok se ne stvori obrazac navike). Drugo, to je jako iscrpljujuće, a često i frustrirajuće za roditelje. Treće, nema govora o tome da su roditelji loši ako nisu uspeli da zabave dete, niti to treba da dožive kao poraz. Radi se samo o tome da im je teško da prihvate da se dete dosađuje jer im to izaziva strah da će ono zbog toga postati lenjo, i zato daju sve od sebe da do toga ne dođe.

Ali, ovo ponašanje je nekorisno iz više razloga.

Nema potrebe da roditelji non-stop daju predloge detetu šta da radi i čega da se igra, jer onda ono to nikada neće naučiti samo da radi i uvek će očekivati da mu roditelj smisli igru. Dakle, povremena dosada je sasvim u redu i nemojte se plašiti kada se dete dosađuje. Ona je važna, čak i potrebna, jer pokreće dete na razmišljanje, na ideje, budi kreativnost i maštu, potrebu za snalaženjem, i što je veoma važno – daje detetu vreme da bude samo sa sobom, sa svojim mislima.

Ako mu popunjavamo svaki trenutak imamo dva najčešća scenarija – prvi je otpor (što roditelje jako uznemiri, jer se vode onim – Sve sam učinio da ti udovoljim, a ti tako!), a drugi je da ova navika roditelja postane detetova potreba, što znači da u budućnosti neće umeti da se nosi sa situacijama u kojima treba da bude samo iz bilo kog razloga.

Kada roditelji preuzmu na sebe zadatak da animiraju dete 24/7, umesto zadovoljstva ono vremenom počne da oseća prezasićenje, a roditelji mentalnu iscrpljenost. Važna napomena: vodite računa da ovo ne shvatite kao drugu krajnost – da ne treba ni malo pomoći detetu da ispuni dan i da mu govorite – Sam smisli šta ćeš! Dakle, držite se zlatne sredine. Ako ne znate gde je sredina, obratite pažnju na ponašanje deteta, to će vam jasno ukazati da li prelazite granicu.

Bilo bi dobro da, u trenutnoj situaciji kada ste stalno zajedno, imate neko određeno vreme za zajedničke igre. Možete da napravite/nacrtate raspored sa igrama. Ovo će naravno biti lakše sa decom koja su starija od pet godina. Za mlađe će sigurno biti potrebno više vremena, ali uz ove predloge verujem da ćete i sami dobiti ideje kako da pokrenete dete da se samo zabavi, makar i na kratko.

Kada su u pitanju porodice sa više dece, roditelji se mogu suočiti sa čestim nezadovoljstvom i svađama između braće i sestara. Problem je kada se u ovim porodicama insistira da “svi sve rade zajedno”. Imajte u vidu da svako dete ima potrebu da ima roditelje samo za sebe. Posebno što deca zbog različitog uzrasta i pola mogu da imaju potpuno različita interesovanja. Ovo se rešava tako što će svaki roditelj provoditi bar 15 minuta (ako može i više) u nekoj aktivnosti samo sa jednim detetom i tako zadovoljiti njegovu potrebu da bude nasamo sa njim. Naravno, ima porodica koje će sasvim OK funkcionisati kada sve rade zajedno i zato je ključno da pratite ponašanje dece i da prepoznate šta im je potrebno.

Neka dete oseti da je njegova uloga važna

Deca vole kada im se odrasli iskreno obrate za pomoć, kao i kada im se zadaci i obaveze predstave kao igra. “Zadužite” dete vam bude pomoćnik, a ako ih je više neka svako dobije svoj zadatak. Možete da napišete jednostavne zadatke na papiriće, presavijete ih ubacite u posudu i neka svi članovi porodice izvuku svoje zaduženje. Naravno, vodite računa o uzrastu i trenutnim sposobnostima deteta, a ako “izvuče” nešto što ne može zbog uzrasta da uradi dozvoljeno je menjanje 🙂 Smislite neki zanimljiv naziv ove igre, koja je zapravo za vas dragocena pomoć. Budite slobodni da detetu to i kažete – Tvoja pomoć mi sad znači, zaista mi je dragocena. Srećna sam što možeš da mi pomogneš sa ovim. Što je lepo kada dete poraste, pa može da nam pomaže.

Bez obzira da li imate jedno ili više dece, raspoređujte se u timove i pravite različite kombinacije (možete i unapred za svaki dan u nedelji da napravite sastav tima). Tako možete timski sklanjati/sređivati stvari po boji, veličini, obliku, prostoriji u kojoj se nalaze. Na primer – tim tata i dete sklanja sve što je mekano, tim dece sklanja sve što je crveno, tim mama i tata sređuje dnevnu sobu, a tim dece sređuje svoju sobu… Da bi bilo još zanimljivije, napravite tabelicu u koju će svaki tim obeležiti šta je obavio (udaranje pečata je uvek zabavno).

Pored zadataka za pomoć u kući, timovi mogu da se igraju sakrivanja i pronalaženja predmeta po principu toplo-hladno.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Koristite neverbalnu komunikaciju da pokažete detetu šta treba da radi. Izrazom lica i rukama/nogama pokazujte gde da ide i šta da radi. Zamenite se, neka dete samo mimikom i pokazivanjem pokaže šta vi treba da radite.

Uključite TV, ali isključite zvuk. Dete (ili deca) neka “glumi” i smišlja dijalog šta osobe na TV govore. Naravno, možete i zajedno.

Uključite TV, zvuk isključite. Jedno dete (ili roditelj) gleda film/crtać a drugo dete (ili roditelj) je leđima okrenuto ekranu. Drugo dete gleda kakav izraz lica ima ovaj koji gleda film/crtać, i pokušava da pogodi da li je scena smešna, tužna, strašna…

Napunite ranac raznim sitnim igračkama (pomešajte plišaniće, kocke, figurice, ubacite po neki novčić, mini knjigu). Otvorite ga toliko da može da se provuče ruka. Onaj ko uvuče ruku opipava jedan predmet i pokušava da pogodi šta je u pitanju. Druga varijanta je da “pipač” opisuje šta je napipao (mekano, tvrdo, toplo, hladno, oblo, kockasto…), a da druga osoba pogađa koji je to predmet. Ovo je zgodna igra kada vi na primer morate da budete u kuhinji, a detetu je potrebno da bude u kontaktu sa vama.

Deca (ili dete i vi) naizmenično “pišu/crtaju” prstom po leđima jedno drugom i pogađaju.

Čitaj mi sa usana – oblikujte ustima jednostavne reči, a dete neka pogodi šta ste rekli. Za stariju decu možete da napišete na papiriće reči ili čak i kraće rečenice, pa neka izvlače i pogađaju.

Pogodi priču – izaberite 2-3 knjige, dete vam je leđima okrenuto. Uzmite jednu knjigu, okrenite bilo koju stranu i počnite da čitate naglas. Cilj je da dete što pre pogodi koja knjiga je u pitanju. Kada vam je potreban mir da biste nešto obavili, najavite da ćete se posle ovoga igrati i neka dete/deca pre igre pročita par pričica.

Za sve vas koji ste čitali moju knjigu “Umetnost komunikacije sa decom“, pretpostavljam da ste prepoznali da su ove igre prilagođene kanalima komunikacije 🙂

Kad ne znate šta ćete, slobodno pitajte decu!

Deco, predajem se, pomagajte! Ja više nemam ideje za igre. Ako vi imate recite ili ih ovde nacrtajte/napišite, pa ćemo raditi nešto od toga popodne.

Verujem da ste dobili ideje šta sve može da bude igra, kao i da ste razumeli da je sasvim OK da se deca ponekad i dosađuju. Setite se sebe i svog detinjstva i šta se sve iz dosade izrodilo 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Online izdanje knjige “Umetnost komunikacije sa decom”, možete nabaviti OVDE