Ovo neće (odmah) povećati vaše STRPLJENJE sa detetom, ali ćete znati šta da uradite kada počnete da ga gubite

18/12/202219/12/2022

Strpljenje je veština koja se uči odmalena, najpre iskustveno – u raznim situacijama kada moramo nešto ili nekog da čekamo, ali i prolaskom kroz frustracije. Da, dobro ste pročitali – frustracije su nam neophodne da bismo razvijali toleranciju i da, kada se suočavamo sa preprekama koje se postave između nas i neke naše želje, ne upadamo u burne reakcije ili duboka razočarenja (o ovome sam detaljno pisala u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“). U odraslom dobu možemo da jačamo strpljenje raznim tehnikama, ali to nije tema ovog teksta.

Nabrojaću najčešće situacije u kojima (skoro svi) roditelji gube strpljenje: kada negde treba da se stigne na vreme (vrtić, škola, rođendan, sport, školica jezika…), a dete se uspori ili uđe u otpor; kada se detetu bezbroj puta ponovi isti zahtev ali ono ne sarađuje; kada su u pitanju rutinske radnje (sklanjanje igračaka, spremanje za kupanje, pranje zubića, oblačenje, odlazak u krevet…); kada je roditelj umoran (ili bolestan), kada je obuzet svojim mislima i obavezama, kada ima mnogo toga da obavi i u žurbi je; kada je roditelj već nervozan.

Šta roditelji uglavnom rade kada se nađu u ovim situacijama, a strpljenje im je na izmaku?

Kao što postoje ove tipične situacije, tako postoje i tipične roditeljske „strategije“ za prevazilaženje otpora: moljakanje, nagovaranje, natezanje, ubeđivanje (duže od 5 minuta), obećavanje nečega zauzvrat, uslovljavanje ili ucenjivanje, detaljno i dugo obrazlaganje svojih razloga sa ciljem da se detetu „objasni“ zašto nešto treba da uradi, kao i ljutnja, vikanje, pretnje i kažnjavanje… ali su sve one manje-više neuspešne, posebno na duge staze jer se sve navedeno stalno ponavlja i ima isti rezultat – i situacije i detetova ponašanja i roditeljske reakcije.

Najveći paradoks je da upravo ovakvim pristupom mi GUBIMO strpljenje, dete i dalje neće sarađivati, a onda je samo pitanje trenutka kada ćemo eksplodirati!

Pitate se – Zašto, pobogu ništa od ovoga „ne radi“ – ako znate da ste dali sve od sebe i da se trudite svim silama da privolite dete da sarađuje?

Da biste se lakše odlučili da pređete na efikasnija rešenja, pojasniću detaljnije zašto vaše dosadašnje strategije ne rade.

Činjenica 1

Prvo, sve ove i slične „strategije“ ne šalju jasnu poruku gde je granica. Čak i ako je roditelj u startu postavio granicu, on ju je ovakvim pristupom „olabavio“. Jer, sve dok roditelj moljaka, nagovara, ubeđuje dete ili opravdava svoj zahtev, to je kao da ste povukli crtu grafitnom olovkom a onda uzeli gumicu i sa svakom rečju kojom molite, ubeđujete, uslovljavate… brište deo po deo. Praktično, za dete to znači da ima još mnogo prostora da „pregovara“, ne bukvalno u verbalnom smislu, već ponašanjem – da se i dalje razvlači, opire, završava neke svoje aktivnosti i ne radi ono što roditelj zahteva… Dakle, roditelj ne stoji jasno i čvrsto iza neke svoje odluke, zahteva i/ili granice. Kada kažem „čvrsto“ ne mislim da to treba da se pokaže ljutnjom, vikanjem, izazivanjem straha, već nepokolebljivim autoritetom (koji je zasnovan na odnosu poverenja, uzajamnog poštovanja i osećaja sigurnosti, a ne onaj koji ide iz pozicije moći i zasniva se na strahu).

Šta to znači?

Pokušajte da se setite šta u ovim situacijama govorite i kako zvučite, kakva vam je boja glasa, kakav je govor tela i izraz lica – da li sve zajedno ostavlja utisak da to govori neko ko je autoritet? I iskreno sebi odgovorite – da li biste vi sami sebe poslušali? Sve ovo se rešava promenom modela komunikacije i to je ono što radim na konsultacijama za roditelje – za konkretne situacije dobijaju se konkretne smernice šta, kada i kako da kažete da bi vas dete zaista čulo, razumelo i počelo da sarađuje.

Činjenica 2

Druga, i po meni mnogo upečatljivija stvar je emotivno-energetski status koji roditelj ovakvim pristupom emituje ka detetu. Moljakanjem, opravdavanjem, ubeđivanjem, ucenom, ljutnjom, pretnjom… ne šaljemo ono što je detetu potrebno – energiju SIGURNOSTI i ODLUČNOSTI – već bespomoćnost, očaj, slabost pred preprekom (detetovim otporom), frustraciju i stres. Dete zatim reaguje na naše stanje, koje prepoznaje kao nesigurnost, i to ga zbunjuje, uznemirava, pa i plaši.

Kada bismo taj detetov osećaj „preveli“ na jezik odraslih to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da budem siguran u ono što mama (tata) kaže, kad ni ona sama u to ne veruje, jer čas kaže da nešto moram da uradim, a onda me moli i objašnjava mi toliko dugo da više i ne znam šta hoće od mene. Kako ja da verujem njenim rečima i da ona zna šta je za mene dobro, kad je tako „slaba“, nemoćna preda mnom, nesigurna…?

Imajte uvek u vidu – osećaj sigurnosti u i uz roditelja je onaj esencijalni deo koji je detetu neophodan da bi osećalo unutrašnji mir i da bi nas rado i sa poverenjem pratilo i sarađivalo.

E, sad dolazimo do začarnog kruga – sa neuspešnim pokušajima mi sve više gubimo strpljenje i povećavamo pritisak, dete i dalje ne sarađuje, i pokreće se čitav mehanizam uverenja i nelagodnih emocija – Ja sam loš roditelj. Ja ne znam sa svojim detetom. Ja sam bespomoćna. Ja nisam dovoljno dobra… a za njih se „zalepe“ strah, briga, tuga, razočarenje, ljutnja, nemoć… Što se češće ponavljaju ovakve situacije, to su uverenja i emocije „jači“, a naše emotivno-energetsko stanje emituje još veću nesigurnost. I tako možemo beskonačno dugo da se upetljavamo u ovo klupko.

Takođe, postoji velika verovatnoća da roditelj odavno ima ovakva uverenja (da ne valja, da nije dovoljno dobar, da je bespomoćan), a da ih dete svojim ponašanjem, naravno potpuno nesvesno, aktivira (trigeruje). Na „Emotivnom detoksu“ se veoma brzo otkrije da li su ovo „stara“ probuđena uverenja i emocije ili su se ipak stvorila u roditeljskom stažu. Ako često osećate da ste u ovom začaranom krugu, a posebno ako često ili stalno ulazite u veoma burne reakcije, vikanje, ljutnju i/ili grubo postupanje sa detetom, to je siguran znak da treba da radite na sebi i da se to što pre reši. Ukoliko se ove stvari ne rešavaju, one se nagomilavaju, ređaju se jedna na drugu i vremenom od malog problema nastane veliki za koji je potrebno mnogo više rada.

Činjenica 3

Treća i najvažnija stvar je odlaganje roditelja da donese ODLUKU da jasno postavi granicu i zaustavi neadekvatno ponašanje, i preuzme ODGOVORNOST za ono što sledi – detetovu reakciju.

Šta to znači?

Ako se osećate umorno, pospano, ako žurite, ako ste već napeti i nervozni, imajte u vidu da će moljakanje, ubeđivanje, ucenjivanje samo prolongirati ova stanja sve do momenta eksplozije – vaše ili detetove. Zato morate biti u ulozi odrasle osobe (što uostalom i jeste) i svesno „preseći“ natezanje tako što ćete jasno i nedvosmisleno reći (možete u početku prvo sebi/u sebi, a zatim i detetu):

– Meni sada ovo jako smeta. Umorna sam i sada je dosta skakanja po krevetu (recite baš ono što dete radi u datom trenutku).

– Žurim i ne mogu dvesta puta da ponavljam detetu da se obuče. Ja sam sigurna da sada hoću ovo da zaustavim i da krenemo što pre.

Kada donesemo odluku da želimo da postavimo granicu – da zaustavimo nešto što nam smeta i sa čim se ne osećamo dobro, napravili smo prvi i najvažniji korak i onda zaista emitujemo sigurnost! (za razliku od onoga što je opisano kod činjenice broj 2)

Zvuči jednostavno, zar ne? Ali ipak preko 90% roditelja ovo ne uradi!

Zašto?

U pozadini nepostavljanja granica je strah od:

1. odbacivanja,

2. konflikta, i

3. burne reakcije.

Za roditelje je najviše sporna tačka 3 (mada može biti i miks svega, to takođe otkrivamo na „Emotivnom detoksu“).

Naime, kada postavimo jasnu granicu detetu, očekivano je da će se ono pobuniti, a što je mlađe to će biti burnija reakcija. Problem je što je roditeljima teško da se nose sa ovim reakcijama i emotivnim izlivima deteta, i zato moljakaju, udovoljavaju, obećavaju nešto detetu ili ga pak ucenjuju i prete mu kaznom sa ciljem da instant zaustave njegovu reakciju. Ponekad se ovo zaista i desi, da se dete brzo smiri ali iz straha, što nije dobar model, a u nastavku ćete saznati zašto.

Izbegavanjem nelagodnih situacija roditelji zarad svog trenutnog mira čine medveđu uslugu i sebi i detetu. Kada sam rekla da nakon donošenja odluke treba preuzeti odgovornost, to se odnosi na ono što očekujemo da sledi kada detetu postavimo granicu i u zavisnosti od uzrasta biće manje ili više burno. Odgovornost se dakle odnosi na to da spremno dočekamo preplavljivanje i frustraciju i provedemo dete kroz taj proces.

Iako vam sada izgleda da ovim samo produžavate svoju agoniju, jer dete ne samo što nije počelo da sarađuje, nego sad prolazi i kroz emotivnu buru, a vi ste umorni ili žurite, ovo je jedini način da se i dete i vi pripremite za sve buduće situacije. A i vi i ja znamo da će ih itekako biti! U prirodi dece je da se pobune i pokušaju da probiju granice, ali ne zato što su bezobrazna, nedokazana i nemaju poštovanje, već zato što je za njih to deo učenja o odnosima sa drugima, najpre sa roditeljima, kao i o sebi. U procesu odrastanja, suočavanje sa roditeljskim granicama je svakako frustrirajuće, ali je neophodno jer pomaže detetu da razvija toleranciju na nelagodu koju mu izazivaju ograničenja. Ovo je proces za koji je potrebno vreme, strpljenje i mnogo ponavljanja.

Takođe, kada donesete odluku i preuzmete odgovornost, za vas više nema onog faktora strepnje od ishoda ili iznenađenja kada se dete pobuni, kao ni očekivanja da će magično ovog puta biti sve drugačije. Za vas je ovaj scenario sada nešto poznato i samim tim je vaše emotivno-energetsko stanje stabilnije!

Nakon odluke, sledi konkretna akcija za zaustavljanje neadekvatnog ponašanja, koju prvo najavimo detetu i odmah je sprovedemo (a ne kao do sada posle pola sata isprobavanja strategija obećavanja, natezanja, ucenjivanja, ljutnje):

– Vidim da se tebi još skače po krevetu, dogovor je da se to ne radi pred spavanje (jasno vam je da mora unapred postojati pravilo oko ovoga). Sada je dosta, uzeću te i staviti pored mene da legneš.

– Izgleda da ti ne možeš sam da se obučeš, pošto jako žurim ja ću ti sada pomoći. Prvo ću ti nazuti čarape, a ti možeš duksić. (Ili, redom mu vi sve obucite i pratite rečima radnju).

Dakle, doneli ste odluku, preuzeli odgovornost da se može desiti burna reakcija i sproveli konkretnu akciju. Ovo nikako ne znači da treba da se postupa grubo sa detetom, već da vas ono doživi kao osobu koja tačno zna šta u tom trenutku treba da uradi. Često se desi i da reakcija deteta potpuno izostane jer je upravo naša sigurnost u odluku poslala detetu jasnu poruku da može da se oseća sigurno u/uz nas.

Naravno, očekujemo i drugu krajnost – bacanje, plakanje, ljutnju – ali i tada postupamo sa sigurnošću da to treba da se uradi. Dete ima pravo da negoduje, ali to ne znači da mi treba da se povučemo pred njegovim emocijama i reakcijama kao puž u kućicu! Radnju pratite kratkim rečenicama u kojima opisujete situaciju:

– Teško ti je da ležiš mirno. Možemo zajedno duboko da udišemo i izdišemo, i da tako umirimo telo. Slušaj kako ja dišem i diši polako baš kao ja.

– Baš te ljuti što te mama sada oblači. Moramo se svakako obući i krenuti. Pomoći ću ti da bismo bili što brži! (Ako zbog otimanja ne uspete sve da mu obučete, recite – Jaknu i čizme ćemo obući u kolima, sada ću te podići i odneti do kola.)

Nakon ovoga što ste pročitali, velika većina će pomisliti – Ma, probala sam ovo već i „ne radi“. Ne vredi, sve sam ovo probao, dete uopšte nije sarađivalo!

I to su upravo rečenice koje čujem od roditelja na konsultaciji! Pa ne možete očekivati da će od jednog, dva „probanja“ dete naprasno sarađivati! Kao što niste odmah posle prve lekcije propričali na stranom jeziku, niti ste odmah znali da spremite neko jelo nakon čitanja recepta, kao ni da vozite kola posle položenog pismenog testa. Sve te radnje ste morali mnogo puta da ponovite da biste sa sigurnošću znali šta, kad i kako da radite. A mi ovde pričamo o celoživotnom ODNOSU sa još jednim živim bićem koje ima svoju ličnost, volju, želje, potrebe, emocije, porive za istraživanjem sveta i učenjem 🙂

Cilj je da VI OVLADATE ovim procesom obraćajući pažnju na to kako se osećate i šta emitujete (sigurnost/nesigurnost), da li ste na prvi signal da će doći do natezanja doneli odluku da odreagujete i preuzeli odgovornost da zaustavite neadekvatno ponašanje, preduzeli konkretnu akciju i pomogli detetu da prođe kroz njegove emocije.

Cilj je da VI detetu najavite i kažete šta ćete VI konkretno uraditi u spornoj situaciji, a ne da bezbroj puta na razne načine zahtevate da ono uradi nešto što očigledno ne može. Jer vi ste odrasla odgovorna osoba koja vlada sobom i usmerava dete. Ne može dete da bude odgovorno što ne uspeva da se zaustavi u nekom ponašanju, jer ono još uvek nema kapacitete za to, ali zato ih vi imate 🙂 Čak i ako prepoznate da su vaši kapaciteti “slaba tačka”, znajte da možete raditi na njihovom povećavanju kroz neki vid rada na sebi.

I što više puta to ponovite, to ćete se vi osećati sigurnije i odlučnije, lakše ćete postavljati granice i pravila. A kada je roditelj siguran u sebe, tada je i dete sigurno u njega.

Da bih vas ohrabrila da pokušate da napravite promene, prenosim vam deo mejla koji mi je poslala mama nakon samo jedne konsultacije na kojoj sam joj predložila upravo ovo što je u tekstu:
“… Jutros je opet krenula da odugovlači sa polaskom u vrtić i sve sam uradila kako ste rekli (zaista sve je moralo da se primeni da bi se smirila) i pregurali smo u kratkom roku sve bez mnogo buke i loših emocija.
Hvala još jednom.
Znam da je dug proces i da je ovo početak, al ohrabrujući je.”

Važno je i da napomenem da ima još mnogo faktora koji u većoj ili manjoj meri mogu da utiču na to sa koliko uspeha roditelji mogu da postavljaju granice, jer ništa nije crno-belo, niti sve smernice važe za svakoga od vas. Upravo zbog toga je najvažniji individualni pristup koji se sprovodi kroz konsultacije i/ili Emotivni detoks. Takođe, moj rad je baziran isključivo na pozitvnom pristupu vaspitanju i svesnom roditeljstvu, što zahteva posvećenost, strpljenje i vreme da bi se uvodile promene u pristupu i komunikaciji sa detetom i stiglo do dugoročnih rezultata. Ipak, trud koji je u samom početku veći, vodi ka tome da se vremenom stvori čvrst odnos i jaka baza i da roditelji kasnije spontano reaguju na adekvatniji način.

Ceo ovaj proces opisan je za razne svakodnevne situacije u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“, model uspešne komunikacije je predstavljen u e-knjizi „Umetnost komunikacije sa detetom“, a u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“ dati su predlozi igara za izazov i povezivanje upravo u rutinskim radnjama.

Sve tri e-knjige su na prazničnom popustu, više informacija je OVDE.

Ako ste prepoznali da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi ili da možda imate emotivne blokade i negativna uverenja koja se aktiviraju u nekim situacijama sa detetom, možete zakazati online konsultaciju ili “Emotivni detoks” na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 24 sata vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Ko je zaista u otporu – dete ili roditelji?

21/09/202221/09/2022

Zadatak roditelja nije da zaustavlja detetove emocije niti da ga sputava u ispoljavanju. Zadatak je da prihvati dete sa svim osećanjima, pokaže razumevanje i empatiju i nauči ga kako da se nosi sa tim što oseća.

Ono što vidim i čujem u odnosu odraslih i dece, a pre svega roditelja, često se svodi na kritiku i neprihvatanje onoga što im stiže od deteta u vidu reči i/ili ponašanja – Traži da se nosi, a ima pet godina! Sve joj je teško da uradi što joj se kaže! Kako sme da se ljuti na nas, sve smo mu podredili! Kako neće da ide na rođendan drugu, pa mora da ide! Plače za svaku sitnicu, mnogo je osetljiva, šta će tek biti kada krene u školu! Od čega da bude umoran kad se po ceo dan igra!?

Moram da se zapitam, zašto se odrasli tako uporno i snažno odupiru onome što im deca govore i iskazuju ponašanjem? Zašto ne veruju detetu kada im kaže da mu je domaći težak, da ga bole noge, da je umorno, da je ljuto, da mu se negde ne ide…?

Negiranjem toga kako se dete u nekim situacijama oseća, pokušaj da se zaustavi njegova emocija, forsiranje da nešto uradi po svaku cenu uprkos tome što negoduje ili je ušlo u neko nelagodno emotivno stanje – štetno utiče na odnos i razvoj emocionalne inteligencije.

To što trogodišnjak uveliko zna da hoda, ne znači da ne mogu da ga bole noge, niti da je lenj jer razlozi mogu biti brojni! Od toga da se dete umorilo, posebno ako je duže u šetnji ili se penje stepenicama, do toga da ga žulja čarapica/cipelica, da želi kontakt (vidi me, čuj me, primeti da mi nešto treba ili da mi nešto smeta). To što vaš školarac zna da računa i piše, ne znači da ne može da mu bude težak neki zadatak posebno ako je učio nešto novo. Da li pomislite da mu je teško zato što vas nije video ceo dan i želi vaš zagrljaj, podršku, pomoć, ohrabrenje, a da je prva stvar koju čuje kada dođete kući – Zašto nisi uradio domaći?

To što dete godinama spava samo u svojoj sobi ne znači da je neustrašivo i da ne može da se uplaši nečega iako se do tada nije plašilo. To što dete voli drugare iz vrtića/škole ne znači i da uvek želi da se igra sa njima ili da ide na njihove rođendane. Možda bi radije bilo sa vama, mazilo se, igralo…

Zašto odrasli vide u ponašanjima dece loše namere? Ko to kaže i gde to piše da deca uvek treba da budu vesela, raspoložena, orna za učenje, da nikada ništa ne može da ih (za)boli, da ne mogu budu umorna i da im se prispava iako nije „vreme za spavanje“, da uvek treba da prihvate ono što im nudimo? Zašto je teško slušati i zaista čuti šta govore?

U svim ovim primerima (a i mnogim drugim), nije dete u otporu, već odrasli. Ne buni se dete, već odrasli jer ne prihvataju to što im ono govori, oseća i pokazuje ponašanjem. Tek kada stvarno slušamo i obraćamo pažnju, razumećemo njihove poruke i tek tada možemo da pričamo o pravom odnosu.

Kada biste umesto – Ajde šta je tu teško, ti si samo lenja; Neću da te nosim umeš sam da hodaš; Kako možeš da budeš umorna, u tvojim godinama sam bila puna energije! Ti si meni našla da se ljutiš, odmah da si se odljutila! Prestani više da plačeš za gluposti! – rekli – Daj da vidim taj zadatak, uf pa ovo je stvarno teško, možeš li da se setiš kako je to nastavnica objašnjavala? Čekaj da razmislim kako bi ovo moglo da se reši.; O, teško ti je da nastaviš da hodaš? Bole te noge? Hoćeš da stanemo malo da se odmoriš?; Izgleda da ti je danas bilo nečega previše, umorila si se. Hoćeš da odmoriš malo, da ti se vrati snaga?; Baš si se ozbiljno naljutila zbog (…) Hoćeš da pričamo sada o tome ili bi radije da budeš malo sama sa sobom? Kada budeš želela da pričamo, tu sam za tebe.; Rastužila si se zbog nečega? Ili si se zabrinula? Hoćeš da te tata zagrli da ti bude lakše, pa ćemo pričati kada se budeš smirila? – dete bi se osetilo viđenim, prihvaćenim, voljenim, što bi učinilo da oseti olakšanje. Iz ovog stanja saradnja je mnogo lakša. Pristupite svom detetu kao i svakom drugom živom biću, onako kako biste želeli da vama neko pristupi kada se osećate neraspoloženo, umorno, ljuto…

Ako očekujemo da dete na prvu sve radi i sluša što mu tražimo i očekujemo, a da mi pri tom ne slušamo njega, ova postavka odnosa će se vrlo brzo urušiti kao kula od karata. A složićete se, ulozi su ipak preveliki.

U mojoj novoj e-knjizi „Budi najbolji roditelj svom detetu“ vodim vas korak po korak, uz brojne primere, kako da podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta i ujedno radite na jačanju svoje. Sve informacije o kompletu koji čini ovu e-knjigu su OVDE.

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

E-priručnik je moj novi proizvod koji je ujedno i jedinstven program edukacije o razvoju emocionalne inteligencije i transformacije navika kod roditelja i dece – nešto potpuno novo kada je forma u pitanju, ali i informacije koje sadrži.

Svaki roditelj želi da pozitivno utiče na razvoj emocionalne inteligencije svog deteta. Ali morate znati da se ona ne razvija tako što se emocije potiskuju. Zato je najveća uloga roditelja da kanališe ponašanje deteta, a ne da sprečava izražavanje njegovih osećanja.

Deca ne analiziraju ono što osećaju, ne racionalizuju i svakako ne dovode u pitanje da li bi to trebalo da osećaju ili ne. Ona jednostavno osete. Deca emocije osećaju najviše telesno – i prijatne i neprijatne. Svaka emocija zaslužuje razumevanje i priznavanje. Na osnovu roditeljskih reakcija, reči i ponašanja, deca kreiraju sliku o sebi i svojim osećanjima. Zato ih ne bi trebalo sputavati u onome što osećaju i ne bi im trebalo braniti da izražavaju svoja osećanja.

Uspešan je onaj čovek koji ume da upravlja sobom pod intenzivnim emocijama, koji uspeva da ostane priseban i stabilan i kada mu ništa ne ide od ruke, i koji ne krivi druge za sopstvene neuspehe i emocije koje oni u njemu izazivaju.

Želite li da naučite…

…kako da se lakše nosite sa emocijama deteta koje su za vas okidači?

…kako da na najbolji način podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta?

…kako da pomognete detetu da prepoznaje emocije i upravlja svojim reakcijama i ponašanjima?

…kako da željenu promenu održite i stvorite nove korisnije navike?

Imam pravu stvar za vas!

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

Priručnik predstavlja kompletan program edukacije kako da podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta i vašu transformaciju kada su u pitanju odbacivanje nekorisnih navika u roditeljstvu i usvajanje željenih.

Program je baziran na:

– najefikasnijim NLP i coaching tehnikama,

– pozitivnom roditeljstvu i vaspitnim pristupima koji daju najbolje rezultate,

– najnovijim istraživanjima iz oblasti neuronauke,

– mom dugogodišnjem iskustvu u radu sa roditeljima kroz konsultacije i moju autorsku metodu Emotivni detoks.

Komplet sadrži:

*E-priručnik za roditelje „Budi najbolji roditelj svom detetu“ na 88 strana formata A4 (priručnik je u elektronskoj formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom).

*Personalizovanu e-knjigu za dete/decu „Zdravo, ja sam…“ na 17 strana formata A4 (upisuje se ime vašeg deteta/dece i može se štampati)

*Personalizovane postere za roditelje za lakše usvajanje novih navika ponašanja i reakcija (mogu se štampati)

*Set “Merač tvojih osećanja” za dete (može se štampati)

*Personalizovani set postera za dete/decu za usvajanje adekvatnog ispoljavanja emocija i reakcija – 13 postera (mogu se štampati)

Uzrasnog ograničenja za čitanje i primenu smernica nema ni za roditelje ni za decu, jer se podsticanje emocionalnog razvoja može raditi uvek, nezavisno od toga koliko godina ima roditelj ili dete. Personalizovani dečji set postera možda neće biti interesantan deci koja su starija od osam godina, ali svakako će dobiti ideje kako mogu da kanališu svoje preintenzivne emocije i tako pomognu sebi kada su preplavljena.

Cena e-priručnika: 5000 dinara

(Ako ste prijavljeni na moj newsletter imate 10% popusta, prilikom poručivanja dovoljno je da to navedete i da napišete mejl adresu sa kojom ste se prijavili. Ukoliko još uvek niste prijavljeni, to možete učiniti OVDE)

INFORMACIJE O PORUČIVANJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Važna napomena: U mejlu za poručivanje navedite da li je uplata iz Srbije ili inostranstva. Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Odlomak možete pročitati na linku:

prirucnik_pdf-za-sajt Download

Kako se jedna konsultacija pretvorila u Emotivni detoks (i zašto je dobro kada se to desi)

01/04/2021

Iako je ova konsultacija bila pre nekoliko godina i dalje je se živo sećam. Mami, čija je sedmogodišnja ćerkica tek krenula u školu, bile su potrebne smernice u vezi učenja, izrade domaćih zadataka i generalno razvijanja školskih navika. Iako je u školi bila saradljiva, kod kuće je odbijala da radi ono što joj mama kaže. Od svega, mami je ipak bilo najteže da prihvati da dete neće da bude mirno dok uči i radi zadatke i da stalno traži da ona sedi pored nje.

Kada sam joj navela moguće razloge zbog kojih dete to traži, predložila sam joj, između ostalog, da u toku učenja i rada uvede mini igre koje su za dete izazov i zabava kako bi se pokrenula prijatna energija koja je važna za proces učenja. Na taj način bi prvo osigurala saradnju, zatim zainteresovanost deteta, što bi je vodilo ka krajnjem cilju – učenju i zadacima.

Međutim, mama je burno odreagovala – „Kako to mislite da uči i da se igra!? To tako ne može!“ Moje pitanje je bilo – „Vi ne verujete da je moguće da se uči kroz igru? Da učenje može da bude zabavno?“ „Ne,“ bila je izričita. „Učenje je ozbiljna stvar i tu nema nikakve igre i zabave! To je jedina njena obaveza i mora to da razume.“ Sledeće što sam je pitala je – „Da li vam je važnije da dete uči i radi na svoj način i svojim tempom ili to mora da bude tako kako joj vi kažete?“ Usledila je neprijatna tišina od par minuta. Nastavila sam – „Koliko ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima sa ovim ozbiljnim pristupom? Ako ništa ne želite da promenite kod sebe, već da nastavite po starom kakav tačno rezultat očekujete?“ Još minut tišine, i novo pitanje – „Da li ste spremni da date šansu malo drugačijem pristupu? Šta mislite da može da bude loše u tome?“

Konsultacija je polako menjala svoj tok i prerasla u koučing sesiju i Emotivni detoks.

„Kako šta može da bude loše, pa dete ni mene ni školu neće uzeti za ozbiljno ako će da se igra umesto da uči! Ja ću biti kriva ako ona bude imala loše ocene ili navike, ako ništa od nje ne bude u životu! Jednostavno neću imati kontrolu i to me užasava.“ Kada je ovo izgovorila, pitala sam je kako je ona učila kada je bila dete, čega se seća iz tog perioda? „Roditelji su mi od prvog razreda govorili da je škola moja jedina obaveza i odgovornost, i ja sam to tako i prihvatila. Jednom mi se desilo da sam zaboravila da uradim domaći, i sećam se da se tata ljutio i vikao. Mama je ćutala. Nikada više nisam zaboravila, bila sam odličan đak, uvek sam imala sve petice. Ne mogu da shvatim zašto je mojoj ćerki toliko teško da me sluša. To je jedino što od nje tražim.“

Zanemarila sam komentar u vezi ćerke i nastavila – „Kako ste se osećali tada kada je tata vikao, a mama ćutala?“ „Uplašila sam se, ali sam u isto vreme osećala i nepravdu, jer je to bio prvi i jedini put da sam nešto zaboravila.” Kratka pauza – „Sada sam se setila da sam se nekada osećala usamljeno u sobi za radnim stolom. Ali, nisam izlazila jer sam se plašila da se tata ne ljuti što nisam sve završila. Nekada sam se nadala da će on ili mama ući u sobu da vide šta sam sve uradila, ali imali su poverenja u mene, znali su da ne moraju da me proveravaju.“

„Razumem, nisu vas proveravali. Da li su se interesovali da li vam treba pomoć oko nečega? Da li su vas pohvalili za trud, za uspeh?“ „Ne, nisu. To se podrazumevalo.“ „Kako ste se osećali u toj sobi za radnim stolom, sami sa svim tim obavezama?“ Duža pauza. „Nevidljivo. To mi je sad palo na pamet, osećala sam se kao da sam sama na svetu, nevidljiva drugima, i da nikoga nije briga za mene. To me je u isto vreme ljutilo i činilo tužnom. Ali, nikada to nisam ni rekla ni pokazala.“

„Sada, kada vidite vašu ćerku koja se ponaša suprotno od vas kada ste bili dete, kako se osećate?“ „Pa, kao da me ni ona ne vidi i kao da joj nije bitno to što joj govorim. I to me ljuti. Zato sam i htela da razgovaram sa nekim, da mi pomogne da je nateram da radi to što treba.“

Kada sam dobila sve ove informacije pojasnila sam joj da bi za dostizanje tog cilja prvi korak bio da radi na sebi i svojim blokadama – „Nelagodne emocije koje smo imali u nekoj situaciji, a posebno ako su to situacije koje se često ponavljaju, čvrsto se vezuju za tu konkretnu situaciju. Ako nema nikoga uz nas da nam pomogne da se sa njima nosimo, da nas uteši, ohrabri, a posebno kada smo dete, mi ne znamo šta da radimo sa njima i zbog jake nelagode koju nam stvaraju, sve što želimo je da ih se oslobodimo. Tada ih potiskujemo duboko u sebe i tako nastaju emotivne blokade.

Takođe, misli koje tada imamo postaju naša negativna uverenja koja se takođe nagomilavaju u našem podsvesnom delu bića. Sve to nagomilano i potisnuto „čuči“ u nama dok se ne pojavi okidač koji će probuditi blokade. Kada se suočimo sa sličnom ili istom situacijom (u ovom slučaju škola, učenje…), sve potisnute nelagodne emocije i doživljaj sebe koji smo imali kao dete, izlaze na površinu u svojoj punoj snazi i mi se ponovo osećamo kao da smo sami u toj sobi za radnim stolom – nevidljivo, ljuto i tužno.

Dakle, to kako se vi sada sa vašom ćerkom osećate kao da nemate kontrolu, ima veze sa tim kako ste se osećali kada ste vi bili dete, a njeno ponašanje za vas je samo okidač – „emotivni podsetnik“. Teret odgovornosti koji vam je bio nametnut kao malom detetu, želite da prebacite na vaše dete, ali se ona od toga brani, ne sarađuje, a vi ne razumete zašto se tako ponaša. Zato je važno da prvo radite na sebi i otklanjanju blokada, da biste mogli da uspostavite saradnju sa ćerkicom i da biste na tom putu imali realna očekivanja od nje.

Druga važna stvar je da razumete da vama dete ponašanjem jasno govori da joj taj pristup i pritisak ne prijaju, ali da je za vas ta vrsta otpora takođe okidač i podsetnik šta vi niste smeli da radite kada ste bili u njenim godinama. Da li zaista želite da ponovite obrazac i da se vaše dete oseća nevidljivo, ljuto i tužno i da ta osećanja poveže sa školom i učenjem?“

Kada je sve ovo čula, a zatim i osvestila i povezala sa svojim iskustvom iz detinjstva, dogovorile smo se da ipak prvo radi na sebi metodom „Emotivni detoks“ – kako bi se oslobodila blokada i sopstvenih ograničenja, a zatim povećala svoje kapacitete i šansu da bude podrška detetu tokom školovanja, a ne „gonič“ i neko ko će joj stvoriti otpor.

Ovo prebacivanje sa konsultacije na drugu vrstu rada i obrnuto, nije ništa neobično. Nekada mislimo da nam je potrebno da dobijemo smernice i preporuke za dete, a zapravo nemamo emotivne kapacitete da te promene sprovedemo. Sa druge strane, nekada mislimo da smo „puni blokada“, a ispostavi se da samo nismo imali ideje kako da napravimo promenu. Zato su fleksibilnost i otvorenost važni u radu.

Ako ste se prepoznali u ovome, i želite više da saznate o Emotivnom detoksu – o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE, o situacijama koje potvrđuju da postoji blokada kod roditelja pisala sam OVDE.

“EMOTIVNI DETOKS” SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE.

3 pitanja koja će vas OHRABRITI u pozitivnom pristupu roditeljstvu (i zaustaviti uticaj negativnih komentara i “saveta”)

10/01/202103/01/2022

Koliko puta ste se suočili sa ovakvim komentarima/savetima ili možda čuli da ljudi govore drugim roditeljima za njihovo dete:

– Ne bi on to meni smeo tako!

– Mora da se zna ko je ko!

– Ako sad pustiš da se tako ponaša, šta će biti kasnije kada se uhvati snage?

– Jao, što ga puštaš da plače za svaku sitnicu?

– Mnogo ti je ona osetljiva, stidljiva je previše, moraš da je čeličiš malo.

– Ne treba da ga stalno maziš i paziš, razmazićeš ga!

– To da mi radi, tako da mi kaže, ma ja bih to u korenu sasekla!

– Vidiš kako te ovo dvoje slušaju, mora i ona!

Saveti, u bilo kojoj oblasti života pa i u roditeljstvu, mogu biti veoma korisni. A sada ide jedno veliko ALI. Dakle, saveti mogu biti veoma korisni, ALI onda kada ih tražimo. Problem nastaje kada dobijamo savete koje nismo tražili, a posebno kada oni nisu u skladu sa našim doživljajem roditeljstva, vaspitanja i samog deteta, kada nisu u skladu sa našim uverenjima i vrednostima, i naročito kada dolaze od nama nepoznatih ljudi.

Ovaj tekst se prevashodno odnosi na savete koje roditelji dobijaju u vezi ponašanja deteta u nekoj situaciji a čiji je jedini cilj da se to ponašanje po svaku cenu i odmah sankcioniše ili da se promeni u suprotnom smeru, tačnije da se dete navede na apsolutnu poslušnost bez obzira na to kako se u tom trenutku oseća i koji je uzrok ponašanja. Takođe, tekst se odnosi i na komentare koji su usmereni na ponašanje roditelja prema detetu sa ciljem da se to ponašanje dovede u pitanje, čime se kod roditelja izaziva loš osećaj – stid, briga, strepnja, strah, nesigurnost…

Roditelji koji teže pozitivnom pristupu roditeljstvu su na najvećem udaru ovakvih komentara/saveta i često se suočavaju sa negodovanjem, kritikom i sumnjom da li je to što rade (ili bar što pokušavaju da rade) dobro za dete i za njih same: – Pa baš vidim da vam je dalo rezultate to vaše „pozitivno roditeljstvo“. Dete je sve gore i gore, a vi mu idete niz dlaku. Da to vaspitanje valja ne bi se on tako ponašao.

Na konsultacijama mi roditelji kažu da se zbog ovakvih komentara osećaju obeshrabreno, nesigurno, uplašeno, da imaju dileme, da preispituju sebe i svoj pristup, ulaze u stanje stresa i nekada odreaguju pod pritiskom upravo onako kako im je okruženje „savetovalo“. Posle toga se osećaju loše. Sa druge strane, tu su i roditelji koji odolevaju „savetodavcima“, ali kada dete nastavi sa nekim neželjenim ponašanjem i oni se osećaju loše isto kao i ovi prvi, ali iz drugog razloga – zato što su u dilemi da li je ipak trebalo da poslušaju „savete“ iako nisu u skladu sa njihovim vaspitanjem. I jednima i drugima je podjednako teško.

Moram da napomenem da postoje i roditelji koji ne pripadaju nijednoj od ove dve grupe, koji vrlo spontano, prirodno, nepokolebljivo i sa lakoćom grade odnos sa detetom, koji ne dovode u pitanje svoj pristup i na koje zaista okruženje nema nikakav uticaj. Ipak, oni su retki i ono što meni pada na pamet je da su jednostavno rođeni sa nekim roditeljskim kompasom koji im u tome pomaže. Jasno je već da oni nisu tema ovog teksta.

Dakle, vraćam se na prve dve grupe roditelja, i postavljam pitanje – kako biti mudar kada su u pitanju saveti od kojih nam se diže kosa na glavi, kako znati da li dobro postupamo i da li je to uopšte moguće?

Idemo redom.

Prvo, kakvi god da su saveti imajte na umu da ljudi koji vam ih daju imaju dobru nameru – da vam pomognu. Međutim, oni to rade na način koji bi oni primenili, a ne koji je vama OK. I tu se priča sa njima završava, jer nema nikakvog smisla da gubimo energiju i vreme na ubeđivanje, raspravu i dokazivanje da to što savetuju nas ne zanima. Kako ih zaustaviti? Kada vam direktno upute komentar ili savet, recite – Sve je u redu, hvala. Ili – Dobro smo, hvala, sve je pod kontrolom. I sklonite se sa detetom na stranu i posvetite se njemu.

Drugo, kada roditelj poznaje dobro svoje dete, kada zna ili može da pretpostavi kako se ono u nekoj situaciji oseća, šta mu je tada potrebno pa se zbog toga ponaša na određeni način, on će znati i kako da odreaguje i kako da ostane u kontaktu sa njim i uspostavi saradnju. Ako je u pitanju neko neželjeno ponašanje, roditelji koji imaju pozitivan pristup znaju da što se dete burnije ponaša to mu je emotivno teže, i da mu je tada potrebna pomoć a ne sankcija. Znači i u jednom i u drugom slučaju roditelj je usmeren na dete.

OK, ako sve ovo razumemo i ako se ovako ponašamo, gde je onda problem sa savetima i zašto bi oni uticali na nas?

Problem je što „savetodavci“ čine da se roditelj oseća loše kada postupa dobro prema detetu, tačnije kada radi u njegovom interesu i u interesu njihovog odnosa. Jer „savetodavci nude i očekuju“ trenutna i brza rešenja, ali su ona nepovoljna po dete i roditelja. A za izgradnju odnosa poverenja, osećaja sigurnosti i načina na koji roditelj doživljava dete, potrebno je – vreme. To je ono što ja zovem „angažovano roditeljstvo“, i ono jeste teže na samom početku – jer rezultati dolaze kasnije, ali su zato ti rezultati trajni.

Takođe, potpuno je normalno da ima oscilacija u ovom procesu, da ima lepih i lakih dana kao i onih teških i izazovnih. Kako dete raste tako se i menja, pa to što smo u nekom periodu imali „zatišje“ i lako sarađivali, ne znači da će to biti zauvek tako. Ali, što je naša veza jača to ćemo lakše prevazilaziti bure.

Ako i pored svega navedenog imate bilo kakvu dilemu kako treba da postupite, postavite sebi ova tri pitanja:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Kada postavljate sebi ova pitanja, a posebno kada vam „dolaze“ odgovori, obavezno obratite pažnju na osećaj koji vam se javlja u telu – da li ga doživljavate kao prijatnog ili uznemirujućeg. Fizičke senzacije nepogrešivo nam govore da li je naš unutrašnji kompas okrenut u pravom smeru, da li ga pratimo/slušamo ili ga potiskujemo i ignorišemo.

Takođe, ako ste pod pritiskom odreagovali na dete onako kako niste želeli i kako nije u skladu sa vašim pristupom, postavite sebi ova pitanja. Odgovori će vam pomoći da se ohrabrite u uverenju kakav odnos želite da gradite.

I na kraju, veoma je važno je da napomenem i da mi roditelji umemo da budemo previše subjektivni i zaštitnički raspoloženi i da nekada zaista ne vidimo na isti način kao što drugi vide nas, naše dete, njegova i naša ponašanja, neku situaciju… Ako osećate da neki od saveta mogu imati veze sa vašim drugačijim viđenjem situacije, razmislite o tome ali na konstruktivan način sa emotivnom distancom, i ako je potrebno konsultujte se sa nekim ko vam uliva poverenje, ko vas ne osuđuje, ne kritikuje, ko vas razume. Za početak biće dovoljno i da proverite uz pomoć ovih pitanja kakav vam se fizički osećaj javlja, da li dobijate „signal“ iznutra da biste možda mogli da razmotrite neku situaciju drugačije.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

04/08/201906/05/2020

Iako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako “jednostavno” zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU, ILI ONLINE UKOLIKO ŽIVITE DALEKO OD OVIH GRADOVA ILI MOŽDA VAN SRBIJE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat” na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“ u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

“Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.”

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese “teret” prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće “pretvara” prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga “povežem” sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti “pojačavali” i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Priče sa Emotivnog detoksa – BLOKADE RODITELJA koje su UTICALE na njihovu DECU

09/07/201916/06/20211 Comment

mother-1245764_1920 Biti roditelj je zahtevan zadatak sam po sebi, a često je otežan zbog brojnih spoljnih uticaja (saveti baka, deda, rođaka, prijatelja, nepoznatih osoba, medija…), ali i raznih unutrašnjih sabotera.

Ovo prvo možemo menjati već samom odlukom da slušamo sebe i svoj roditeljski instinkt, dok je za otkrivanje i eliminisanje unutrašnjih sabotera neophodan rad na sebi kroz lični rast i razvoj.

Jedan od načina da se radi na podsvesnim saboterima, bilo da su u pitanju emocije, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja, je metoda Emotivni detoks.

Emocije i emotivna stanja se vide na našem licu, u govoru tela, boji glasa, kao i u energiji. Tako se može dogoditi da stalno “emitujemo” zabrinutost, strah, nesigurnost, tugu, ljutnju, napetost, bes, stres …

Dete reaguje na ova emotivna stanja roditelja, jer nepogrešivo prepoznaje emocije koje vidi i “čuje”.

Počinje da se oseća isto ili slično kao i roditelj (efekat ogledala), ali kako zbog uzrasta nema kapacitet da te emocije “iznese”, ono ih ispoljava nekim specifičnim ponašanjem, nekada i burnom reakcijom.

Ponašanjem i reakcijom dete zapravo govori “NE” emotivnom stanju roditelja (a ne roditelju kao osobi, kako se često misli). Ako se ovo ne protumači na adekvatan način, pa roditelj uporno pokušava da koriguje dete i njegova ponašanja, umesto da uvidi da je problem u njemu, to može dugoročno uticati na njihov odnos. Da je u pitanju blokada najlakše ćete prepoznati po tome što drugi roditelj nema problem sa detetom u istoj situaciji (o tome sam detaljno pisala OVDE).

Ova dva iskustva su na mene ostavila najjači utisak kako blokade iz našeg detinjstva mogu da utiču na našu decu.

Dete nikako da progovori

Razlog zbog kojeg je ova mama došla na Emotivni detoks je bio taj što je osećala da njen trogodišnji sin ne progovara upravo zbog nje. Po prirodi je blaga, strpljiva, nežna mama, svakodnevno čita sinu, prča mu, uključuje ga u aktivnosti, vidi da on sve razume jer lepo sarađuje, ali nikako da dete počne da izgovara reči.

Naravno, prvo je išla kod logopeda da proveri da nije neki zdravstveni problem u pitanju, a kada je dobila odgovor da je dete zdravo, poslušala je svoj instinkt i došla da otkrije šta to u njoj utiče na dete. Otkrili smo da, pored zabrinutosti i straha koje prirodno kao majka oseća, u pozadini njene teme stoji lična nesigurnost.

Uzrok je loš odnos sa ocem, još od detinjstva, koji je bio zahtevan, strog, koji nju i njenu sestru nikada nije pohvaljivao, kada dobiju dobre ocene podrazumevalo se da tako i treba da bude, a kada dobiju loše bivale su kažnjavane. Jasno se sećala da joj je bila potrebna pažnja, nežnost, podrška i odobravanje, ali to nikada od oca nije dobila.

S obzirom da je njena struktura ličnosti nežnija, ona se sve više povlačila u sebe, nikada se nije suprotstavila ocu, niti ulazila u konflikt, pa ni kada je odrasla i dobila dete nije mu rekla šta joj je bilo potrebno od njega. Godine potiskivanja dovele su do potpunog odsustva sigurnosti u sebe. Situacija sa sinom je za nju bila kulminacija (okidač), jer je sa svih strana dobijala komentare šta i kako treba da radi sa njim, a neki su bili u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji je želela da ga vaspitava. Uostalom, osećala je da dete nije krivo i da se uzrok krije u njoj. Međutim, pritisak okruženja samo je pojačavao njenu nesigurnost i tu se zavrteo začarani krug.

Sada se verovatno pitate kakve veze ovo ima jedno sa drugim?

Kada je roditelj nesiguran, dete to oseća i to stanje ga uznemirava, jer ono što mu najviše treba je upravo da se oseća sigurno uz roditelja. Ovu uznemirenost neka deca pokušavaju da umire tako što ponašanjem „preuzimaju kontrolu“ nad nekim situacijama i tako dobijaju osećaj sigurnosti. S obzirom da je u pitanju veoma malo dete, jasno je da ono nije donelo svesnu odluku da ne priča, to je više sticaj okolnosti jer su svi oko njega obraćali pažnju baš na to. Kod neke dece će se to odraziti na (ne)spavanje, burno odbijanje saradnje, a veoma često i na hranjenje. Dakle, na one stvari koje su u fokusu odraslima iz najbližeg okruženja.

Što je mama osećala veću nesigurnost, to je sin imao veću “potrebu za kontrolom situacije” – da ne priča.

Otkrili smo da su iza mamine nesigurnosti bile brojne situacije iz detinjstva u kojima je ona u odnosu sa ocem osećala strah i bespomoćnost. Posle eliminisanja blokada radili smo i jačanje osećaja sigurnosti i samopouzdanja. Nakon nekoliko susreta, njen sinčić je progovorio i to cele rečenice 🙂

Kako naše detinjstvo utiče na nas kao roditelje, pisala sam OVDE.

Vaga za merenje

Kod klijentkinje koja je došla sa ciljem da otkrije zašto ima loš odnos sa ćerkom, zašto burno reaguje na svoje dete i ako to ne želi, razlog za ovaj problem bio je veliko iznenađenje za nju.

Iz iskustva znam da klijenti često imaju ideju šta može biti uzrok za neke njihove blokade, ali se u toku rada pronađe nešto na šta nikada ne bi pomislili! Ovo često naglašavam kada je Emotivni detoks u pitanju – mi ne donosimo svesnu odluku šta će biti naš emotivni teret, niti znamo kada je nastala blokada niti na koji deo života će imati uticaj. Ovo su duboki podsvesni procesi nad kojima mi nemamo kontrolu. Upravo u tome i jeste prednost ove metode što se ona ne oslanja na ono što mi pretpostavljamo, nego na ono što je u podsvesti skriveno.

Razlog za burne reakcije na ćerku je bilo podsvesno uverenje klijentkinje – „Ne želim da budem kao moja majka“. Kroz razgovor sam saznala da je njena mama bila vitka žena koja je uvek vodila računa o izgledu, a klijentkinja se onda setila vage za merenje. Emocija koja joj se tada javila bio je bes.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU. EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

Čim smo otkrile ove stvari krenula su sećanja da se njena majka merila najmanje tri puta dnevno, da je bila „opsednuta“ svakim gramom, da ju je stalno pitala – Da li sam se ugojila? Takođe se setila da je mrzela tu vagu, jer je majka više pažnje posvećivala merenju nego njoj. Ona je vapila za njenom pažnjom, ali je „uvek bila na drugom mestu“ – posle vage i merenja.

Ovde je važno da napomenem da je ovo način na koji je ona kao malo dete doživela ponašanje svoje majke, a ne da je to apsolutna istina. Naravno da je bilo i drugih lepih trenutaka i situacija, ali kada pričamo o emotivnim blokadama sve se svodi na to kako je osoba u tom trenutku nešto doživela i u kojoj meri je to uticalo na nju.

Uverenje da ne želi da bude kao njena mama ju je „navodilo“ da bude njena suprotnost u svakom smislu, i izgledom i ponašanjem. Ona u svojoj kući nije nikada imala vagu, nije bila „opterećena“ izgledom, a komentare svoje ćerke tinejdžerke da treba da poradi na izgledu je ignorisala. Nju jednostavno njen izgled nije zanimao.

Za mene, kao nekog ko ima puno iskustva u ovoj vrsti rada, to je znak da osoba „podsvesno rešava“ duboki problem gde se zapravo suprotstavlja majčinom ponašanju iz detinjstva – Ako tada nisam mogla ništa, sada mogu.

Paradoksalno, njena nezainteresovanost za izgled i kilograme uticala je na njenu ćerku tako da je ona otišla u drugu krajnost – vodila je računa o tome koliko jede, kako izgleda, da li se ugojila… Dakle, počela da se ponaša kao baka, tj. kao majka klijentkinje.

Ovo ćerkino ponašanje je bilo okidač koji je aktivirao potisnuti bes iz detinjstva, koji se pojačavao svaki put kada je njena ćerka bila pred ogledalom ili za stolom kada je probirala hranu. Pod uticajem besa, koji je bio njena emotivna blokada, ona nije imala kontrolu nad sobom, stalno je reagovala na ćerku i otuda njihove silne svađe i loš odnos.

Kada je shvatila da je ovaj obrazac ponašanja za nju i odnos sa njenim detetom nekoristan i kada smo eliminisali bes i negativno uverenje, sledeći korak je bio da se uvede novo ponašanje. Za neke teme nije dovoljno da se blokade samo otkriju i eliminišu, već je potrebno raditi aktivno na novim navikama, kako bi klijenti došli do što boljih rezultata. Ovo podrazumeva aktivan rad, koji svakako na kraju urodi plodom.

Ovo je samo par primera kako emotivne blokade utiču na neki deo našeg života, na roditeljsku ulogu i odnos sa decom. Ali, spektar tema je mnogo veći. Ljudi često ne znaju kako da reše neke odnose ili situacije, misle da ne može ništa da se uradi ili promeni, ili da ne mogu da preuzmu kontrolu.

Upravo zbog toga sam kreirala poseban program Emotivni detoks i o njemu sam pisala OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

NA ŠTA TREBA POSEBNO OBRATITI PAŽNJU KADA SU BLOKADE U PITANJU?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade.

Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, prijavite se na Emotivni detoks, u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog specifičnosti metode, radi se isključivo u ličnom susretu. Za više informacija i prijave, pišite na dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

25/06/201914/08/2020

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE.

Budi lepa kao druge devojčice – šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere – 2. deo

14/06/201906/05/20202 Comments

Iskustva sa “Emotivnog detoksa” su zaista raznolika, neka su očekivana, neka iznenađujuća za klijente, pa čak i za mene.

Neke situacije iz prošlosti, koje sada deluju banalno i nevažno, često su uzrok raznih negativnih uverenja i zaglavljenih emocija, i iako je prošlo puno vremena, osoba može sada da oseća njihov uticaj u bilo kojoj oblasti života. Posebno je zanimljivo kada otkrijemo da su neke blokade nastale kao posledica dobre namere, što samo potvrđuje da je sve u načinu na koji mi nešto doživljavamo.

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

MORAŠ DA IMAŠ SVOJ DINAR

Klijentkinja je došla zbog situacije u vezi novca, tačnije načina na koji ga raspoređuje i kako ga doživljava. S obzirom da je počela da radi kao veoma mlada i da je oduvek imala svoj novac, a kada je počela da živi sa suprugom nikako nije mogla da bude opštena sa novcem koji je on zarađivao, tj. da uzima njegov novac, niti joj je bilo prihvatljivo da celu svoju platu “stavlja na istu gomilu sa njegovom”.

Situacija je kulminirala kada je trebalo da kupi rođendanski poklon drugarici, ali je zaboravila novčanik u drugoj torbi. Suprug joj je dao karticu, ali osećaj nelagode koji je imala na samu pomisao da plati “njegovim novcem” je bio veći od “sramote” da ode na rođendan bez poklona. Tada je shvatila da zaista ima problem i želela je da sazna koji je razlog za to. Emotivnim detoksom smo otkrile da u njoj postoji duboko podsvesno uverenje – Ne smem da zavisim ni od koga, moram sama da se brinem o sebi.

Čim je osvestila ovo uverenje, setila se da joj je baka, za koju je bila jako vezana, stalno govorila – Ćero, uvek moraš da imaš svoj dinar, nikada nemoj da zavisiš ni od koga. Baka je inače bila domaćica, dok je deda bio taj koji je bio zaposlen. Klijentkinja se seća da su oni imali skladan odnos, da je baka “umela sa novcem”, uvek je znala kako da svega bude u kući, ali i kako da uštedi i kupi nešto omiljenoj unuki. Ona je zapravo “projektovala” svoju situaciju koju je doživljavala kao odnos u kojem materijalno zavisi od druge osobe, na svoju unuku i to iz najbolje namere – da ako ona već zavisi od drugog ne mora i unuka.

Nakon otkrivanja i eliminisanja ovog uverenja, sledeći korak je bio da klijentkinja svesno menja svoje navike u vezi novca, korak po korak. U početku ove promene izazivaju izvesnu nelagodu što je sasvim očekivano, jer je to izlazak iz zone poznatog – nečega na šta smo navikli moramo se svesno odreći. Ali, vremenom te promene postaju sve lakše, posebno kada smo svesni da su nam korisne.

“Emotivni detoks” je moj autorski program kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja. Više o metodi pročitajte OVDE i OVDE.

SVI GLEDAJU U MENE

“Stalno imam osećaj da me ljudi gledaju, procenjuju, da pričaju o meni… To me strašno ljuti, i onda ja gledam drsko u njih sve dok ne skrenu pogled. Prijatelji mi govore da sam stalno namrštena, a najbolja drugarica mi je rekla – Pa, ne vrti se sve oko tebe da baš svi u tebe gledaju!” Razlog za dolazak na Emotivni detoks bila je reakcija klijentkinje na kolege – Šta je, šta me svi gledate! – Problem je što niko nije zaista nju gledao, a to je shvatila tek kada su svi stvarno pogledali u nju nakon ove reakcije.

Uz pomoć Emotivnog detoksa, otkrile smo gde je koren ovog problema. Naime, njena kosa je prirodno kovrdžava, gusta i neukrotiva i kada je bila dete njenoj majci je delovala neuredno ukoliko nije očešljana. Tako ju je majka svakodnevno predano češljala sa željom da bude uredna i lepa “kao i druge devojčice”, a kada bi se požalila da je čupa, govorila joj je – Istrpi malo, bolje nego da te svi gledaju tako čupavu.

I pored toga što bi je mama očešljala i ukrotila kosu, ona je uvek imala osećaj da je deca gledaju i da pričaju o njenoj kosi, da joj se podsmevaju (tek nakon rada shvatila je da je ovo bio samo njen doživljaj, a ne istina).

Iskreno je mrzela ovo češljanje, ali čak i kada je odrasla nastavila je sa tim, sve do pre par godina kada je rešila da pusti kosu da bude takva kakva je. Upravo ovo je bio okidač koji je probudio duboko uverenje i osećaj koji je imala kao dete dok ju je mama češljala – Ja nisam dovoljno dobra, ja nisam prihvaćena takva kakva sam. Najveći paradoks je što je sada zaista bila takva kakva jeste, ali duboko uverenje ju je sabotiralo da se u tome oseća dobro!

Nakon eliminisanja negativnog uverenja i osećaja koji ga je pratio, više nije poglede drugih doživljavala lično.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU. EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

DOĐI DA TE SLIKAM

Problem javnog nastupa je česta tema na Emotivnom detoksu. Prate ga osećaj nelagode, stida, unutrašnji nemir, ali i strah do nivoa paničnog napada. Kada osoba zna da treba da održi neki javni govor i oseća da joj to stvara problem, važno je da se javi bar nekoliko nedelja ranije kako bi se odradio ceo proces otkrivanja i otklanjanja uzroka koji stvaraju neku nelagodu.

Sećam se klijenta, veoma uspešnog u poslu, koji se prvi put susreo sa blokadom kada je pred svojim timom trebalo da održi govor za kraj godine. I njega je iznenadio osećaj koji mu se javio, a s obzirom da mu je posao takav da ga tek čekaju javni nastupi, želeo je da reši ovaj problem.

U toku Emotivnog detoksa otkrili smo da je jedan događaj iz vrtića stvorio emotivnu blokadu u kojoj su bili “zaglavljeni” stid i strah. Klijent se setio da je na jednoj priredbi bio u poslednjem redu, a da su ga roditelji uporno zvali da stane u prvi red da bi ga slikali. U njemu se stvorila unutrašnja borba – da li da ostane tu gde mu je vaspitačica rekla ili da posluša roditelje. Na kraju je ipak stao u prvi red, ali ga je cela situacija zbunila i zaboravio je svoj deo pesmice. Setio se osećaja straha od reakcije vaspitačice, ali i stida jer su svi gledali u njega i čekali da recituje.

Ova slika iz prošlosti je vrlo slična slici sa sastanka – svi gledaju u njega i iščekuju da nešto kaže – što je bilo dovoljno da se pokrene isti osećaj nelagode. Nakon eliminisanja ovih prvih blokada, pronašli smo još par sličnih situacija iz škole koje su imale istu “podlogu” – strah i stid – šta je bilo dovoljno da se stvori obrazac reagovanja u svakoj sledećoj situaciji koja podseća na ove.

Nekada je zaista neverovatno da događaj poput ovog sa slikanjem deteta na priredbi može da napravi probleme u životu, ali kao što uvek naglasim kada je u pitanju ova tema – mi ne donosimo odluku šta će biti naša podsvesna blokada, to se jednostavno desi pod uticajem raznih okolnosti i naših trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta. Ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, niti da utičemo da li će nam to postati blokada koja će nas sabotirati u životu.

Prvi deo o emotivnim blokadama koje nastaju iz dobre namere pročitajte OVDE.

………………………………………………………

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

5 moćnih pitanja koja će vam pomoći jačate SAMOPOUZDANJE (i izbegnete zamke nadmetanja u roditeljstvu)

28/01/201903/04/2022

Kada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju “discipline” u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, nekada je fokus bio na tome kada će dete izgovoriti prvu reč, zatim da što pre nauči da ide na nošu, onda da što pre počne sa učenjem stranog jezika… I, sve ovo je očekivano, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline se sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će dati (naj)brže rezultate da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i “potvrdi”. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji zaista povezani sa detetom, prepoznajemo na prvom mestu njegove potrebe, a zatim i specifične osobine, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koje uopšte i ne treba da “jurimo”.

Roditeljstvo i vaspitanje su pre svega odnos sa detetom, a za to je potrebno vreme, zdrav autoritet i brojne veštine – strpljenje, doslednost, efikasna komunikacija, sposobnost za postavljanje granica…

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige “Vaše dete i vi”. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela “svežije” informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika “Mama” (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost, pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu “upakovanih” u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački “izaziva” strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa naslovima ovog tipa i u tekstovima prepozna neko detetovo ili svoje ponašanje – oseća se “prozvano” da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu “polivanja hladnom vodom” i “podsećanje” da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to “emituje” na više nivoa – govorom tela, bojom glasa, emotivnim stanjem i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem “problemu” jer je upravo “dobio potvrdu” da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. Više o emotivnim blokadama kod roditelja pročitajte OVDE.

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća “prozvano”.

Vaspitavanje nekada uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i izabere (pa i kreira) vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima relevantne informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete “ne ponaša kako treba”, ili da će “pokvariti dete”, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na “probleme”, tj. “neprihvatljiva” ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u “jedan najbolji, najuspešniji…” model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će “držati” stranu modelu koji kod njih “radi”, dok će se drugi osećati “poraženo” i biti uplašeni od “posledica greške”, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

Posledica “takmičenja” = poljuljano samopouzdanje.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati “loše”.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom. Svaki put kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite, svesno donesite odluku da to promenite i budite bolji nego pre.

5 pitanja koja će vam pomoći da ostanete na dobrom kursu!

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu “hladne kofe”:

1. Koji je moj dugoročan cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom?

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)?

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? Da li mi pomaže da unapredim odnos sa detetom?

4. Da li sam informaciju svesno i ciljano tražila ili sam je dobila od “savetodavaca” (ili sam možda slučajno naišla na nju na internetu)? Da li je ona u skladu sa pitanjima broj 1, 2 i 3?

5. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU?

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

5 situacija (+ 2 nove) koje ukazuju da POSTOJI EMOTIVNA BLOKADA kod RODITELJA

03/12/201805/10/2021

jonathan-daniels-385131-unsplash

Kroz dugogodišnji individualni rad sa roditeljima uočila sam obrasce koji se kod svih ponavljaju, i nepogrešivo ukazuju da se „problem“ koji imaju sa detetom, zapravo krije u njima, a ne u detetu.

Ovih pet situacija i još dve nove, koje su se dodatno potvrdile u mojoj praksi kao 100% tačne, pokazuju da emotivne blokade direktno utiču na to da li će dete sa roditeljem sarađivati ili ne, odnosno da li će njihov odnos ići sa lakoćom ili će biti „povuci-potegni“.

Razlog je što roditeljevo emotivno stanje može ili da umiri dete ili da ga uznemiri – tačnije ono što je roditeljeva unutrašnja blokada, bilo da je emotivna ili kao negativno uverenje, prenosi se na dete i ono na to reaguje tako što se ponašanjem “brani i štiti”, što najčešće izgleda kao pružanje otpora.

Delim sa vama ovo iskustvo jer znam da svaki roditelj radi najbolje što zna i često ne može da vidi gde “greši”. Verujem da je mnogo lakše raditi na nečemu kada znamo uzrok, kao i odakle da počnemo. Roditelji uglavnom žele da prvo rade na detetu, vaspitanju, pravilima… a zapravo uvek treba da krenu od sebe.

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

Nije bitno da li se prepoznajete u jednoj ili više situacija, već da znate da to možete da promenite kako biste gradili odnos sa detetom na zdravim osnovama.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

Ova blokada se najlakše se prepoznaje, jer su reakcije roditelja prenaglašene u odnosu na samu situaciju – hranjenje, poslušnost, spremanje igračaka, spavanje, učenje…

Ono što dodatno potvrđuje da je u pitanju emotivna blokada je, što drugi roditelj ili član porodice, nema problem u saradnji sa detetom u istim situacijama.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

Ako je više dece u porodici, a jedan od roditelja uvek “ima problem” samo sa jednim detetom, nema nikakve sumnje da ima emotivnu blokadu. U 99% slučajeva roditelj reaguje na ono dete koje je njemu najsličnije po temperamentu i ponašanju, bilo da je to ponašanje iz njegovog detinjstva (koje mu je možda bilo zabranjivano ili zbog kojeg je kažnjavano), bilo da sada primećuje puno sličnosti između sebe i deteta.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

Roditelj lično doživljava ove izjave i to ga duboko povređuje. Međutim, ovde treba primeniti dve veoma važne veštine – čitanje između redova i prebacivanje fokusa sa toga kako se roditelj oseća na to šta dete zapravo stvarno govori.

Kada dete kaže mami ili tati – Ne volim te! Beži! – to prevedeno na jezik odraslih u stvari znači – Ne osećam se prijatno (sigurno, opušteno…) pored tebe. Tvoja briga (strah, ljutnja, strepnja, tuga…) mi stvara nelagodu i nesigurnost i ja ti ponašanjem pokazujem da mi to jako smeta.

Dakle, roditelj je u nekom emotivnom stanju koje uznemirava dete i ono zapravo tom stanju govori „beži, ne volim te“, a ne roditelju. Priznajte da vas je ovo bar malo utešilo 🙂

U kasnijem uzrastu očekujemo izjave – Zbog tebe… (kasnim, nisam naučio…) ili – Ti si kriv/a što ja… (nemam sve petice, zaboravljam stvari, nemam društvo…).

Ovo govori da u roditelju postoje prevelika očekivanja koja se emituju kroz napetost i unutrašnju grčevitost, što stvara pritisak kod deteta i otpor.

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

Ukoliko je roditelj imao loše iskustvo u nekoj situaciji sa detetom (hranjenje, uspavljivanje, davanje leka…), svaki put kada treba da je ponovi strepi da mu se to ne desi opet i tako se emotivno unapred „priprema“ za neuspeh. To ćete najlakše prepoznati ako pre neke aktivnosti počnete da razmišljate – Šta ako opet…

Upravo ovim pitanjem sebe podsećate na nelagodu i izazivate isto emotivno stanje koje ste imali prvi put, a dete će na to stanje reagovati otporom (opisano pod brojem 3).

Dobra vest je da su ove blokade “sveže”, pa se tretiraju kao akutne i najlakše se eliminišu 🙂

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

Ovde se najviše radi o tome da roditelj nema dovoljno sigurnosti u svoje roditeljske sposobnosti, što mu izaziva neprijatnost i nelagodu (često i telesnu), posebno kada je izložen pogledima drugih. Te poglede on doživljava kao očekivanje da “nešto preduzme”, ali ne zna kako da to uradi.

Da je ova blokada aktivna najlakše se prepoznaje po rečenicama koje uvek počinju – Da, ali… (Marko sada je umoran, neispavan, nije tako mislio…). Na ovaj način roditelj u stvari opravdava to što “ništa nije preduzeo” i tako sebi smanjuje tenziju zbog pritiska koji oseća.

Ovim roditeljima je teško da budu dosledni, da uspostave pravila sa detetom ili da postave granice. Kada se suoče sa neprihvatljivim ponašanjem deteta prvi impuls im je da se opravdaju, tačnije odbrane od pritiska okruženja. Ovo je naučeno ponašanje, najčešće iz ranog detinjstva, što znači da je još tada razvijen mehanizam kako da se “zaštiti” od nelagode. Jedino što sad kada je odrasla osoba treba da prezume odgovornost, a ne zna kako.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

Ponavljanje obrazaca ponašanja iz primarne porodice je takođe jedna vrsta emotivne blokade. Činjenica da roditelj nikako ne želi da se ponaša prema svom detetu onako kako su to njegovi roditelji radili a ipak to radi, samo potvrđuje da je stvoren jak mehanizam, tj. veza za ponavljanje istog modela.

Ovde se ne radi o tome da roditelj ne ume drugačije, da nema ideje i rešenja, već da je ta veza toliko jaka da i pored želje on jednostavno ne može da napravi promenu bez stručne pomoći.

Pored prepoznavanja da ponavlja isti model iz primarne porodice, na “Emotivnom detoksu” se radi na “razbijanju” veze između emocije i/ili uverenja i ponašanja, a zatim se uvode nova, prihvatljivija ponašanja sve dok ona ne postanu nov model.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Meni lično je ova situacija najzanimljivija, pravi fenomen i definitivno dokaz da je problem posledica roditeljevog emotivnog stanja, a ne deteta.

Šta se ovde zapravo desi?

Odluka da najzad potraži pomoć je ono što roditelju daje nadu, svetlo na kraju tunela da će se problem rešiti. Kada zakaže razgovor sa stručnom osobom, tada sva napetost oko problema nestaje jer “zna da će on vrlo brzo biti rešen”. Kada popusti ta unutrašnja napetost, menja se govor tela, glas, energija roditelja i dete na tu njegovu promenu pozitivno odreaguje promenom svog ponašanja.

Roditelj pomisli da se problem rešio „sam od sebe“ (tačnije da se dete nekim čudom “naučilo redu”) i otkazuje razgovor. Ali, avaj, već posle par dana sve se vraća na staro, jer roditelj nema kapacitete da održi svoje novonastalo stanje bez napetosti. Čim dete ponovo uđe u otpor zavrti se novi začarani krug.

Ovo samo potvrđuje da je “problem” zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

I da rezimiram. Kada se roditelj prepozna u jednoj ili više situacija, sledeći korak je rad na sebi kroz lični rast i razvoj i promena emotivnog stanja za konkretne situacije koje su problematične.

Ovo je proces za koji je potrebno vreme, ali svakako daje rezultate na duge staze. Metoda “Emotivni detoks” pomaže da se otkrije šta je iza reakcija roditelja – emotivne blokade, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja preneseni iz primarne porodice – i da se to zatim eliminiše.

O “Emotivnom detoksu za roditelje”, pročitajte OVDE.

O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva sam pisala OVDE.

Emotivne blokade, negativna uverenja i obrasci ponašanja, su zapravo naši podsvesni saboteri koji utiču na nas u raznim situacijama, ne samo u roditeljstvu. Više o tome pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

02/12/201806/05/2020

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu “ruku pod ruku”, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj “preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu. O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO JE VAŠE DETE BAŠ SAD U FAZI INTENZIVNOG ISPOLJAVANJA EMOCIJA, A POSEBNO BESA I ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA MU POMOGNETE – VIDEO PREDAVANJE „BURNO ISPOLJAVANJE EMOCIJE BESA KOD DECE“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO KAKO DA DOBIJETE PRISTUP PREDAVANJU SU OVDE.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u svom telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

11/09/201829/05/2022

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekoga detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekoga javi bes, ljutnja, a kod nekog drugog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”, “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kada si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“. CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da neće svaka situacija u kojoj je dete plakalo uzrokovati stvaranje blokade ili negativnog uverenja.

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta deteta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija nije presudan za nastanak emotivne blokade. Nekada je dovoljno da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ipak, ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili je to očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, kao i kako su se tada osećali, a ipak mogu da saosećaju sa detetom i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), onda im to ne predstavlja problem, logično im je da će dete u tim situacijama plakati.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” i procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače, je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole, pritisak odgovornosti…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokadama iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti pa se oseća “kilavo”, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Razlozi su dakle (bez)brojni, kod deteta mogu da stvore osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a ono plačem pokušava da se toga oslobodi i da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se može raditi online i u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta se dešava u roditelju KADA DETE NEĆE DA JEDE (i kako emotivni detoks može da vam pomogne u tome)

20/06/201802/07/2021

Nema porodice koja se, u periodu odrastanja deteta, ne suoči sa problemom u vezi sa nekom od ovih tema – hranjenje, spavanje, burno ispoljavanje emocija, plakanje za svaku sitnicu, otimanje igračaka, odbijanje saradnje, pružanje otpora…

Iako je mnogo toga vezano i za razvojne faze – dakle ova ponašanja deteta su potpuno očekivana – ipak roditelji imaju problem da se sa tim racionalno nose. A, tada ulaze u ponašanja zbog kojih kasnije osećaju krivicu.

Evo, odmah ću da vam olakšam – postoji razlog zašto vam ove situacije smetaju više nego što bi trebalo. I, još bolje – postoji način da se ovo promeni!

Da li znate da je strah najčešća emocija sa kojom se roditelji susreću tokom odrastanja dece? Možemo da se složimo da je to negde i očekivano, jer visok nivo odgovornosti uvek “vuče” sa sobom i strah. Međutim, problem je kada je taj strah preintenzivan, kada roditelju osećaj postaje nepodnošljiv i kada ga telesno proživljava.

Takođe, ovaj strah može imati različite uzroke – strah kao posledica brige za dete, strah zbog bespomoćnosti pred situacijom ili detetom, strah od nemanja ili gubitka kontrole, strah zbog prevelikog osećaja odgovornosti, strah da nije dovoljno dobar roditelj, da nije dorastao ulozi, strah da će narušiti odnos sa detetom… Ova stanja su vrlo iscrpljujuća i za roditelja i za dete, i to može da utiče ne samo na njihov odnos, već i na dinamiku cele porodice.

Zamislite samo koliko bi drugačije izgledala neka vaša svakodnevna situacija sa detetom i koliko bi sve bilo lakše kada ne biste osećali ove intenzivne emocije!

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

O ČEMU SE TAČNO RADI?

(daću detaljan primer sa hranom, a sve važi i za bilo koju drugu temu: spavanje, navikavanje na nošu, odvikavanje od cucle, odbijanje saradnje, burno ispoljavanje emocija… sa malim oscilacijama)

Ako dete odbija da jede, roditelj može da pomisli da će se dete razboleti, da će biti gladno, da se neće pravilno razvijati, da će “ostati malo”… Ove misli kod njega izazivaju strah, još uvek u razumnoj granici – tada se javi nelagoda i on pokušava “kako zna i ume” da nahrani dete. Nekada će uspeti u tome, ali češće ne. Kada ne uspe unutrašnji pritisak postaje veći i tada se javlja jači strah koji “pali dugme za paniku” što dovodi do većeg lučenja adrenalina i kortizola (hormona stresa).

Pod uticajem ovih hormona roditelj počinje drugačije da se ponaša, ulazi u burnije reakcije – vrši veći pritisak, insistira da dete jede, možda podigne glas, preti, ucenjuje, treska tanjirom, priborom… On je već ušao u stanje panike – “Ako ne uspem da ga nahranim gotovo je, razboleće se!” Ova misao (koja proleti brzinom svetlosti i često je roditelj nije ni svestan), izazove još intenzivniji strah i toliko podigne nivo adrenalina da dođe sužavanja prostora za racionalno razmišljanje i roditelj je tada samo u stanju reakcija, a bez šanse da logično rezonuje.

I verovali ili ne sve ovo se desi za manje od 30 sekundi!

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM “EMOTIVNI DETOKS” U BEOGRADU ILI NOVOM SADU ILI ONLINE.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.

ŠTA SE DEŠAVA SA DETETOM KADA RODITELJ UĐE U OVO STANJE?

Mislim da smo svi ovo manje-više iskusili, a to je veliki otpor i odbijanje deteta da jede. Tada pomislimo da nam ono tera inat, što je na svu onu prethodno opisanu situaciju, kao stavljanje soli na ranu, i još jedan “udar” stresa. Ali, dete zapravo pruža otpor tom emotivnom stanju roditelja, jer ga oseća celim bićem i to ga uznemirava.

Ovo se ispoljava kroz ponašanje koje roditelju dodatno podiže tenziju – dete može da baca hranu, da plače, da se otima, da okreće glavu od hrane, da pokušava da se izmigolji iz stolice – a zapravo se ono sve vreme “brani” od osećaja koji mu je roditelj svojim stanjem preneo. Tada i kod njega dođe do lučenja hormona stresa jer ga preplavi strah, a zatim osećaj bespomoćnosti i nesigurnosti zato što se “poljuljalo” poverenje u roditelja. Da li bismo mi mogli da jedemo kada se tako osećamo?

Svaki sledeći put kada dođe vreme hranjenju, roditelj unapred ima “nagoveštaj” u vidu telesnog osećaja i misli da će se “opet sve isto ponoviti” i tako kod sebe već stvara stanje stresa koje dete oseća, uznemiri se i pruža otpor. Kakav začarani krug!

U prilog celoj priči koja sledi ide i situacija u kojoj drugi roditelj nema nikakvih problema sa hranjenjem deteta. Da ne biste bili u zabludi da je jedan od vas “veći autoritet” ili da ga dete “više voli”, pa ga zato “sluša i jede” – čitajte dalje i saznajte koji je pravi razlog.

HAJDE SADA DA VIDIMO ZAŠTO DOLAZI DO OVAKO BURNE REAKCIJE KOD RODITELJA, KOJE SU NJEGOVE ŠANSE DA OVO ZAUSTAVI I MOŽE LI SE IZ OVOG KRUGA IZAĆI?

Dva su razloga za ovo ponašanje.

Jedan je da roditelj nosi iskustvo iz detinjstva na temu hranjenja – ili je njemu hrana bila “slaba tačka” (možda je ovaj isti scenario on prolazio kao dete), ili je bio bolešljiv pa su ga stalno nutkali i hranili, ili nije smeo da pruži otpor (na primer u jaslicama/vrtiću), ili su ga plašli, kažnjavali zbog jela, ili je možda neko iz porodice bio bolestan a “zdravlje na usta ulazi”…

On je tada mogao da oseća strah, ali i bespomoćnost, ljutnju, tugu, nepravdu, a ako su se te situacije često ponavljale, jedna ili više ovih emocija su se spojile i stvorile određeno emotivno stanje (emotivnu blokadu) na temu hrane.

Kada se sada kao roditelj suočava sa ovom temom, pokreće se čitav mehanizam koji “probudi” njegovo emotivno stanje iz detinjstva. Dakle, za temu hrane njemu se “vezala” intenzivna emocija koja je bila dominantna u trenutku kada je sve to proživljavao. Sada kada se taj scenario ponavlja sa njegovim detetom to predstavlja okidač koji aktivira njegovu emotivnu blokadu koja ga zatim uvodi u burnu reakciju.

Drugi razlog je da je roditelj proživeo neki neprijatan događaj sa detetom koji je bio pod jakim emotivnim nabojem – bolest deteta, povreda, operacija… – i da sebe smatra odgovornim za to. Zbog prevelike odgovornosti javlja se potreba za kontrolom situacija sa detetom, a ukoliko se javi mogućnost neuspeha (ne uspeva da nahrani dete), roditelj to doživi kao da nema ili gubi kontrolu, što osećaj straha podiže na visok nivo i to ga opet “ubacuje” u stanje stresa. Često se ovde nadoveže osećaj krivice, pa imamo pravi emotivni miks gde se smenjuju “razjarenost, burna reakcija, krivica, kajanje, tuga”, i tako u krug.

Bez obzira koji je razlog bio za nastajanje emotivnih blokada, ponašanje se uvek manifestuje isto – burno, a kapacitet za racionalno razmišljanje je drastično smanjen. Što je emocija intenzivnija, to je šansa za kontrolom reakcija manja.

DAKLE, ODGOVOR NA PITANJE DA LI RODITELJ, KOJI SE OVAKO OSEĆA, MOŽE DRUGAČIJE DA ODREAGUJE, JE – TEŠKO, A UGLAVNOM NE!

Kada smo pod intenzivnim strahom (što je jednako velikom stresu) tada ne možemo da vidimo druge mogućnosti i rešenja. Na primer – da ponudimo detetu nešto drugo za jelo, da pretpostavimo da dete u tom trenutku nije gladno, da istražimo zašto neće da jede – često je problem u teksturi hrane a ne u samoj namirnici koju dete odbija i da shodno tome napravimo promenu. Dakle, emotivna blokada zapravo sprečava roditelja da vidi druga rešenja i on se ponaša kao da postoji samo jedno.

Sa druge strane, roditelj koji u svom iskustvu nema ništa slično, neće ulaziti u reakcije niti će imati problem sa detetom u vezi hranjenja, ali može imati na drugu temu – na primer otimanje igračaka. Ovo je čest primer u porodicama gde jedna stvar kod mame može, a kod tate ne, i obrnuto. Sada nije teško zaključiti da, ako se ovo dešava u vašoj porodici, jedan od razloga može biti emotivna blokada.

OSTAJE JOŠ I ODGOVOR NA PITANJE – MOŽE LI SE IZAĆI IZ OVOG ZAČARANOG KRUGA?

Odgovor je – DA!

Cilj programa “Emotivni detoks za roditelje” je da smanji intenzitet emotivne blokade, ili je u potpunosti eliminiše. Na taj način roditelj dobija šansu da potpuno drugačije doživi neku situaciju sa detetom i adekvatnije odreaguje. Kada nema blokade, okidač nema šta da pokrene, nema burne reakcije (ili je ona drastično manja), samim tim ni napetih situacija sa detetom i narušavanja odnosa sa njim.

Kako to izgleda u praksi?

Ako je, na primer, strah bio dominantan kada je hranjenje deteta u pitanju, on je uticao na to kako se roditelj osećao u toj aktivnosti – napeto, zabrinuto, grčevito, pod stresom… Dete je svojim ponašanjem reagovalo na ovo stanje roditelja tako što je odbijalo hranu i saradnju. Na roditelja je ovo detetovo ponašanje dodatno uticalo tako što mu je pojačavalo subjektivni osećaj straha, pa je zbog toga vršio veći pritisak na dete, a ono je tada pružalo još veći otpor! Kada se emotivnim detoksom smanji intenzitet dominantne emocije – straha – tada roditelj više ne ulazi u negativna emotivna stanja i burne reakcije, već se oseća smirenije i može da vlada sobom i situacijom. Takođe, lakše mu je da prihvati i da nekada neće uspeti da nahrani dete u tom trenutku, i odložiće to za malo kasnije.

O “Emotivnom detoksu za roditelje” pisala sam OVDE

Roditelj postaje opušteniji i sigurniji u sebe, jer dete lakše sarađuje sada kada je on u stabilnom emotivnom stanju, nego kada emituje strah, unutrašnju napetost, grčevitost, brigu… Emotivnim detoksom se prekida veza nelagodne emocije sa konkretnom temom. (ovo važi za sve životne oblasti – posao, novac, partnerske odnose, porodične odnose… i sve emocije i stanja koja su povezana sa njima.)

Iako je veoma efikasan, “Emotivni detoks” ipak nije čarobni štapić, jer je potrebna svesna angažovanost roditelja da menja naučeno ponašanje u spornim situacijama.

Šta to znači?

Kada se neke situacije stalno ponavljaju stvara se navika reagovanja na njih, pa se tako stvorila i navika reagovanja na detetovo odbijanje hrane. Ova navika se prekida svesnim uvođenjem novog ponašanja roditelja, jer nakon “Emotivnog detoksa” više nema blokade koja je uslovljavala neželjene reakcije.

Koliko god da smo svesni nekih naših ponašanja, to nam ipak ne pomaže da napravimo promenu. Emotivne blokade su jedan od razloga za to, jer nad njima nemamo svesnu kontrolu. Sada kada znamo da postoji način da se to otkrije i reši, sve izgleda mnogo lakše 🙂

Kako da prepoznate da li imate emotivne blokade kao roditelj pisala sam OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE, a o iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Pitanja za PODIZANJE MOTIVACIJE kod RODITELJA (posebno kada je iza vas težak dan)

17/06/201820/07/2019

: Ova dva pitanja će vam pomoći da ZADRŽITE RODITELJSKI KOMPAS u rukama 🙂

Kada radim sa roditeljima, bilo individualno bilo u grupi, primetila sam da je svima zajednička jedna stvar – uvek svi pričaju o tome gde su pogrešili ili gde misle da greše, a niko ne kaže šta radi dobro.

Kao i u svim drugim oblastima života, tako se i u roditeljstvu susrećemo sa izazovima, problemima, greškama, ali to ne znači da sve radimo pogrešno.

Naprotiv!

Veći deo toga radimo odlično!

Problem je što smo navikli da pažnju usmeravamo na ono čime nismo zadovoljni, ma koliko to malo bilo, ali nismo stekli naviku da sebe pohvalimo čak ni kada uradimo nešto krupno.

Kada vidimo samo greške, lako ulazimo u začarani krug prebacivanja sebi, osećaja krivice, tuge, možda se ljutimo na sebe, “svađamo” se sa sobom u mislima… Sve u svemu, osećamo se loše.

Uloga roditelja jeste zahtevna, nekada i naporna, i svakako nosi mnogo odgovornosti. Ali, ona je pre svega nešto što nam obogaćuje život i donosi ljubav i radost. I baš zato fokus treba što češće da stavljamo na te lepe stvari, i da ne gubimo previše energije na one kojima nismo zadovoljni.

E, sad ide pitanje od milion dolara!

Kako to da (u)radim? Kako da promenim fokus, kada nekada na kraju dana više ne znam za sebe?

Pomoću ova dva pitanja:

1. ŠTA SVE RADIM DOBRO?

Koliko puta ste sebi nabrojali šta ste sve kao roditelj naučili, uspeli, prebrodili, uradili? Koliko često sebe pohvalite? Koliko puta se uveče preslišate, prevrtite film u glavi i kažete sebi “Bravo!” za sve što ste uradili tog dana, iako je bilo teško i ni sami ne znate kako vam je to pošlo za rukom?

U toku dana imamo mnogo rutinskih radnji sa decom i oko njih, pa se nekako podrazumeva da sve to obavljamo i naravno usput ih i vaspitavamo. A ono što se podrazumeva, uzimamo zdravo za gotovo.

Ali, to uopšte nisu male stvari, naprotiv!

To su sve veoma važne stvari koje našoj deci čine detinjstvo, a nama roditeljstvo. Kada ovako sagledamo naš dan videćemo da je stvarno bilo mnogo više onih dobrih stvari, i na mnoge od njih možemo da budemo ponosni. E, pa za sve te dobre se pohvalite!

Zašto je dobro da vam ovo pređe u naviku?

Zato što kada nabrojite svoje male i velike svakodnevne uspehe imate osećaj postignuća, iz tog osećaja se stvara motivacija, a to je odlična polazna tačka za pitanje broj 2.

2. ŠTA ŽELIM DA RADIM BOLJE?

Ovde su one druge stvari, one kojima nismo zadovoljni, koje grickaju našu savest – dakle naše greške. Prva stvar koju napomenem roditeljima kada su greške u pitanju je – da su one najbolji poligon za učenje!

Kada smo svesni da smo negde pogrešili to nam daje veliku šansu da sledeći put nešto uradimo drugačije, bolje.

Dakle, kada sebi postavite ovo pitanje vi pomerate fokus sa greške na traženje rešenja. Jer, sve dok razmišljate o greškama vi ste zakucani u mestu, nepotrebno mučite sebe, trošite energiju. Ali, kada razmišljate o rešenju, već nazirete svetlo na kraju tunela 🙂

I za kraj, stvorite naviku da sebi postavljate ova dva pitanja svakog dana. I naučite da pohvalite sebe. Vi ste roditelj i svakodnevno brinete o svom detetu na najbolji mogući način – budite ponosni na sebe što savesno i odgovorno odgajate jednog malog čoveka.

Jačajte osećaj postignuća, motivacije i tragajte za rešenjima – to je vaš dragoceni kompas koji će vas (po)držati na roditeljskom putu!

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Najveći paradoks je da upravo ovakvim pristupom mi GUBIMO strpljenje, dete i dalje neće sarađivati, a onda je samo pitanje trenutka kada ćemo eksplodirati!

Činjenica 1

Činjenica 2

Imajte uvek u vidu – osećaj sigurnosti u i uz roditelja je onaj esencijalni deo koji je detetu neophodan da bi osećalo unutrašnji mir i da bi nas rado i sa poverenjem pratilo i sarađivalo.

Činjenica 3

Sve tri e-knjige su na prazničnom popustu, više informacija je OVDE.

Podeli

Like this:

Zadatak roditelja nije da zaustavlja detetove emocije niti da ga sputava u ispoljavanju. Zadatak je da prihvati dete sa svim osećanjima, pokaže razumevanje i empatiju i nauči ga kako da se nosi sa tim što oseća.

Podeli

Like this:

E-priručnik je moj novi proizvod koji je ujedno i jedinstven program edukacije o razvoju emocionalne inteligencije i transformacije navika kod roditelja i dece – nešto potpuno novo kada je forma u pitanju, ali i informacije koje sadrži.

Uspešan je onaj čovek koji ume da upravlja sobom pod intenzivnim emocijama, koji uspeva da ostane priseban i stabilan i kada mu ništa ne ide od ruke, i koji ne krivi druge za sopstvene neuspehe i emocije koje oni u njemu izazivaju.

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

Komplet sadrži:

Cena e-priručnika: 5000 dinara

INFORMACIJE O PORUČIVANJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Odlomak možete pročitati na linku:

Podeli

Like this:

Podeli

Like this:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Podeli

Like this:

Kotrljajući žbun u pustinji

Bezbrižna kao kod bake

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Podeli

Like this:

Dete nikako da progovori

Vaga za merenje

Podeli

Like this:

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE.

Podeli

Like this:

“Emotivni detoks” je moj autorski program kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja. Više o metodi pročitajte OVDE i OVDE.

Podeli

Like this:

Roditeljstvo i vaspitanje su pre svega odnos sa detetom, a za to je potrebno vreme, zdrav autoritet i brojne veštine – strpljenje, doslednost, efikasna komunikacija, sposobnost za postavljanje granica…

Promena izvora informacija.

Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Vaspitavanje nekada uopšte nije lako i jednostavno.

Posledica “takmičenja” = poljuljano samopouzdanje.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom. Svaki put kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite, svesno donesite odluku da to promenite i budite bolji nego pre.

5 pitanja koja će vam pomoći da ostanete na dobrom kursu!

Podeli

Like this:

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Ovo samo potvrđuje da je “problem” zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

Podeli

Like this:

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Podeli

Like this:

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Podeli

Like this:

O “Emotivnom detoksu za roditelje” pisala sam OVDE

Kako da prepoznate da li imate emotivne blokade kao roditelj pisala sam OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE, a o iskustvima klijenata OVDE.

Podeli

Like this:

Jačajte osećaj postignuća, motivacije i tragajte za rešenjima – to je vaš dragoceni kompas koji će vas (po)držati na roditeljskom putu!

Podeli

Like this: