Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

say-yes-to-the-live-2121044_1920.jpgIako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

 

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako “jednostavno” zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat” na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“  u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

“Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.”

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese “teret” prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće “pretvara” prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga “povežem” sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti “pojačavali” i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDEO VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDEO DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDEA O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Priče sa Emotivnog detoksa – BLOKADE RODITELJA koje su UTICALE na njihovu DECU

mother-1245764_1920Biti roditelj je zahtevan zadatak sam po sebi, a često je otežan zbog brojnih spoljnih uticaja (saveti baka, deda, rođaka, prijatelja, nepoznatih osoba, medija…), ali i raznih unutrašnjih sabotera.

Ovo prvo možemo menjati već samom odlukom da slušamo sebe i svoj roditeljski instinkt, dok je za otkrivanje i eliminisanje unutrašnjih sabotera neophodan rad na sebi kroz lični rast i razvoj.

 

Jedan od načina da se radi na podsvesnim saboterima, bilo da su u pitanju emocije, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja, je metoda Emotivni detoks.

Emocije i emotivna stanja se vide na našem licu, u govoru tela, boji glasa, kao i u energiji. Tako se može dogoditi da stalno “emitujemo” zabrinutost, strah, nesigurnost, tugu, ljutnju, napetost, bes, stres …

Dete reaguje na ova emotivna stanja roditelja, jer nepogrešivo prepoznaje emocije koje vidi i “čuje”.

Počinje da se oseća isto ili slično kao i roditelj (efekat ogledala), ali kako nema potrebnu zrelost da te emocije “iznese”, ono ulazi u izražavanje – nekim specifičnim ponašanjem, nekada i burnom reakcijom.

Ponašanjem i reakcijom dete zapravo govori “NE” emotivnom stanju roditelja (a ne roditelju kao osobi, kako se često misli). Ako se ovo ne protumači na adekvatan način, pa roditelj uporno pokušava da koriguje dete i njegova ponašanja, umesto da uvidi da je problem u njemu, to može dugoročno uticati na njihov odnos. Da je u pitanju blokada najlakše ćete prepoznati po tome što drugi roditelj nema problem sa detetom u istoj situaciji (o tome sam detaljno pisala OVDE).

Ova dva iskustva su na mene ostavila najjači utisak kako blokade iz našeg detinjstva mogu da utiču na našu decu.

Dete nikako da progovori

Razlog zbog kojeg je ova mama došla na Emotivni detoks je bio taj što je osećala da njen trogodišnji sin ne progovara upravo zbog nje. Po prirodi je blaga, strpljiva, nežna mama, svakodnevno čita sinu, prča mu, uključuje ga u aktivnosti, vidi da on sve razume jer lepo sarađuje, ali nikako da dete počne da izgovara reči.

Naravno, prvo je išla kod logopeda da proveri da nije neki zdravstveni problem u pitanju, a kada je dobila odgovor da je dete zdravo, poslušala je svoj instinkt i došla da otkrije šta to u njoj utiče na dete. Otkrili smo da, pored zabrinutosti i straha koje prirodno kao majka oseća, u pozadini njene teme stoji lična nesigurnost.

Uzrok je loš odnos sa ocem, još od detinjstva, koji je bio zahtevan, strog, koji nju i njenu sestru nikada nije pohvaljivao, kada dobiju dobre ocene podrazumevalo se da tako i treba da bude, a kada dobiju loše bivale su kažnjavane. Seća se da joj je bila potrebna pažnja, nežnost, podrška i odobravanje, ali to nikada od oca nije dobila.

S obzirom da je njena struktura ličnosti nežnija, ovakvo ponašanje ju je učinilo nesigurnom, što je za posledicu imalo odsustvo sigurnosti u sebe. Situacija sa sinom je za nju bila kulminacija (okidač), jer je sa svih strana dobijala komentare šta i kako treba da radi sa njim, a neki su bili u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji je želela da ga vaspitava. Uostalom, osećala je da dete nije krivo i da je uzrok u njoj. Međutim, pritisak okruženja samo je pojačavao njenu nesigurnost i tu se zavrteo začarani krug.

Sada se verovatno pitate kakve veze ovo ima jedno sa drugim?

Kada je roditelj nesiguran, dete to oseća i to stanje ga uznemirava, jer ono što mu najviše treba je upravo da se oseća sigurno uz roditelja. Ovu uznemirenost neka deca pokušavaju da umire tako što ponašanjem „preuzimaju kontrolu“ nad nekim situacijama i tako dobijaju osećaj sigurnosti. S obzirom da je u pitanju veoma malo dete, jasno je da ono nije donelo svesnu odluku da ne priča, to je više sticaj okolnosti jer su svi oko njega obraćali pažnju baš na to. Kod neke dece će se to odraziti na vršenje nužde, navikavanje na nošu, a veoma često i na hranjenje. Dakle, na one stvari koje su u fokusu odraslima iz najbližeg okruženja.

Što je mama osećala veću nesigurnost, to je sin imao veću “potrebu za kontrolom situacije” – da ne priča.

Otkrili smo da su iza mamine nesigurnosti bile brojne situacije iz detinjstva u kojima je ona u odnosu sa ocem osećala strah i bespomoćnost. Posle eliminisanja blokada radili smo i jačanje osećaja sigurnosti i samopouzdanja. Nakon nekoliko susreta, njen sinčić je progovorio i to cele rečenice 🙂

Kako naše detinjstvo utiče na nas kao roditelje, pisala sam OVDE.

Vaga za merenje

Kod klijentkinje koja je došla sa ciljem da otkrije zašto ima loš odnos sa ćerkom, zašto burno reaguje na svoje dete i ako to ne želi, razlog za ovaj problem bio je veliko iznenađenje za nju.

Iz iskustva znam da klijenti često imaju ideju šta može biti uzrok za neke njihove blokade, ali se u toku rada pronađe nešto na šta nikada ne bi pomislili! Ovo često naglašavam kada je Emotivni detoks u pitanju – mi ne donosimo svesnu odluku šta će biti naš emotivni teret, niti znamo kada je nastala blokada niti na koji deo života će imati uticaj. Ovo su duboki podsvesni procesi nad kojima mi nemamo kontrolu. Upravo u tome i jeste prednost ove metode što se ona ne oslanja na ono što mi pretpostavljamo, nego na ono što je u podsvesti skriveno.

Razlog za burne reakcije na ćerku je bilo podsvesno uverenje klijentkinje – „Ne želim da budem kao moja majka“. Kroz razgovor sam saznala da je njena mama bila vitka žena koja je uvek vodila računa o izgledu, a klijentkinja se onda setila vage za merenje. Emocija koja joj se tada javila bio je bes.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Čim smo otkrile ove stvari krenula su sećanja da se njena majka merila najmanje tri puta dnevno, da je bila „opsednuta“ svakim gramom, da ju je stalno pitala – Da li sam se ugojila? Takođe se setila da je mrzela tu vagu, jer je majka više pažnje posvećivala merenju nego njoj. Ona je vapila za njenom pažnjom, ali je „uvek bila na drugom mestu“ – posle vage i merenja.

Ovde je važno da napomenem da je ovo način na koji je ona kao malo dete doživela ponašanje svoje majke, a ne da je to apsolutna istina. Naravno da je bilo i drugih lepih trenutaka i situacija, ali kada pričamo o emotivnim blokadama sve se svodi na to kako je osoba u tom trenutku nešto doživela i u kojoj meri je to uticalo na nju.

Uverenje da ne želi da bude kao njena mama ju je „navodilo“ da bude njena suprotnost u svakom smislu, i izgledom i ponašanjem. Ona u svojoj kući nije nikada imala vagu, nije bila „opterećena“ izgledom, a komentare svoje ćerke tinejdžerke da treba da poradi na izgledu je ignorisala. Nju jednostavno njen izgled nije zanimao.

Za mene, kao nekog ko ima puno iskustva u ovoj vrsti rada, to je znak da osoba „podsvesno rešava“ duboki problem gde se zapravo suprotstavlja majčinom ponašanju iz detinjstva – Ako tada nisam mogla ništa, sada mogu.

Paradoksalno, njena nezainteresovanost za izgled i kilograme uticala je na njenu ćerku tako da je ona otišla u drugu krajnost – vodila je računa o tome koliko jede, kako izgleda, da li se ugojila… Dakle, počela da se ponaša kao baka, tj. kao majka klijentkinje.

Ovo ćerkino ponašanje je bilo okidač koji je aktivirao potisnuti bes iz detinjstva, koji se pojačavao svaki put kada je njena ćerka bila pred ogledalom ili za stolom kada je probirala hranu. Pod uticajem besa, koji je bio njena emotivna blokada, ona nije imala kontrolu nad sobom, stalno je reagovala na ćerku i otuda njihove silne svađe i loš odnos.

Kada je shvatila da je ovaj obrazac ponašanja za nju i odnos sa njenim detetom nekoristan i kada smo eliminisali bes i negativno uverenje, sledeći korak je bio da se uvede novo ponašanje. Za neke teme nije dovoljno da se blokade samo otkriju i eliminišu, već je potrebno raditi aktivno na novim navikama, kako bi klijenti došli do što boljih rezultata. Ovo podrazumeva aktivan rad, koji svakako na kraju urodi plodom.

Ovo je samo par primera kako emotivne blokade utiču na neki deo našeg života, na roditeljsku ulogu i odnos sa decom. Ali, spektar tema je mnogo veći. Ljudi često ne znaju kako da reše neke odnose ili situacije, misle da ne može ništa da se uradi ili promeni, ili da ne mogu da preuzmu kontrolu.

Upravo zbog toga sam kreirala poseban program Emotivni detoks i o njemu sam pisala OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

NA ŠTA TREBA POSEBNO OBRATITI PAŽNJU KADA SU BLOKADE U PITANJU?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade.

Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, prijavite se na Emotivni detoks, u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog specifičnosti metode, radi se isključivo u ličnom susretu. Za više informacija i prijave, pišite na dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da se on uglavnom “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje. (O tome sam detaljno pisala OVDE.)

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

Zbog specifičnosti metode, ona se radi isključivo u ličnom susretu (u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu).

Namenjena je roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Budi lepa kao druge devojčice – šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere – 2. deo

woman-looking-in-mirror-facebook.jpgIskustva sa “Emotivnog detoksa” su zaista raznolika, neka su očekivana, neka iznenađujuća za klijente, pa čak i za mene.

Neke situacije iz prošlosti, koje sada deluju banalno i nevažno, često su uzrok raznih negativnih uverenja i zaglavljenih emocija, i iako je prošlo puno vremena, osoba može sada da oseća njihov uticaj u bilo kojoj oblasti života. Posebno je zanimljivo kada otkrijemo da su neke blokade nastale kao posledica dobre namere, što samo potvrđuje da je sve u načinu na koji mi nešto doživljavamo. 

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

MORAŠ DA IMAŠ SVOJ DINAR

Klijentkinja je došla zbog situacije u vezi novca, tačnije načina na koji ga raspoređuje i kako ga doživljava. S obzirom da je počela da radi kao veoma mlada i da je oduvek imala svoj novac, a kada je počela da živi sa suprugom nikako nije mogla da bude opštena sa novcem koji je on zarađivao, tj. da uzima njegov novac, niti joj je bilo prihvatljivo da celu svoju platu “stavlja na istu gomilu sa njegovom”.

Situacija je kulminirala kada je trebalo da kupi rođendanski poklon drugarici, ali je zaboravila novčanik u drugoj torbi. Suprug joj je dao karticu, ali osećaj nelagode koji je imala na samu pomisao da plati “njegovim novcem” je bio veći od “sramote” da ode na rođendan bez poklona. Tada je shvatila da zaista ima problem i želela je da sazna koji je razlog za to. Emotivnim detoksom smo otkrile da u njoj postoji duboko podsvesno uverenje – Ne smem da zavisim ni od koga, moram sama da se brinem o sebi.

Čim je osvestila ovo uverenje, setila se da joj je baka, za koju je bila jako vezana, stalno govorila – Ćero, uvek moraš da imaš svoj dinar, nikada nemoj da zavisiš ni od koga. Baka je inače bila domaćica, dok je deda bio taj koji je bio zaposlen. Klijentkinja se seća da su oni imali skladan odnos, da je baka “umela sa novcem”, uvek je znala kako da svega bude u kući, ali i kako da uštedi i kupi nešto omiljenoj unuki. Ona je zapravo “projektovala” svoju situaciju koju je doživljavala kao odnos u kojem materijalno zavisi od druge osobe, na svoju unuku i to iz najbolje namere – da ako ona već zavisi od drugog ne mora i unuka.

Nakon otkrivanja i eliminisanja ovog uverenja, sledeći korak je bio da klijentkinja svesno menja svoje navike u vezi novca, korak po korak. U početku ove promene izazivaju izvesnu nelagodu što je sasvim očekivano, jer je to izlazak iz zone poznatog – nečega na šta smo navikli moramo se svesno odreći. Ali, vremenom te promene postaju sve lakše, posebno kada smo svesni da su nam korisne.

“Emotivni detoks” je moj autorski program kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja. Više o metodi pročitajte OVDE i OVDE.

SVI GLEDAJU U MENE

“Stalno imam osećaj da me ljudi gledaju, procenjuju, da pričaju o meni… To me strašno ljuti, i onda ja gledam drsko u njih sve dok ne skrenu pogled. Prijatelji mi govore da sam stalno namrštena, a najbolja drugarica mi je rekla – Pa, ne vrti se sve oko tebe da baš svi u tebe gledaju!” Razlog za dolazak na Emotivni detoks bila je reakcija klijentkinje na kolege – Šta je, šta me svi gledate! – Problem je što niko nije zaista nju gledao, a to je shvatila tek kada su svi stvarno pogledali u nju nakon ove reakcije.

Uz pomoć Emotivnog detoksa, otkrile smo gde je koren ovog problema. Naime, njena kosa je prirodno kovrdžava, gusta i neukrotiva i kada je bila dete njenoj majci je delovala neuredno ukoliko nije očešljana. Tako ju je majka svakodnevno predano češljala sa željom da bude uredna i lepa “kao i druge devojčice”, a kada bi se požalila da je čupa, govorila joj je – Istrpi malo, bolje nego da te svi gledaju tako čupavu.

I pored toga što bi je mama očešljala i ukrotila kosu, ona je uvek imala osećaj da je deca gledaju i da pričaju o njenoj kosi, da joj se podsmevaju (tek nakon rada shvatila je da je ovo bio samo njen doživljaj, a ne istina).

Iskreno je mrzela ovo češljanje, ali čak i kada je odrasla nastavila je sa tim, sve do pre par godina kada je rešila da pusti kosu da bude takva kakva je. Upravo ovo je bio okidač koji je probudio duboko uverenje i osećaj koji je imala kao dete dok ju je mama češljala – Ja nisam dovoljno dobra, ja nisam prihvaćena takva kakva sam. Najveći paradoks je što je sada zaista bila takva kakva jeste, ali duboko uverenje ju je sabotiralo da se u tome oseća dobro!

Nakon eliminisanja negativnog uverenja i osećaja koji ga je pratio, više nije poglede drugih doživljavala lično.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

DOĐI DA TE SLIKAM

Problem javnog nastupa je česta tema na Emotivnom detoksu. Prate ga osećaj nelagode,  stida, unutrašnji nemir, ali i strah do nivoa paničnog napada. Kada osoba zna da treba da održi neki javni govor i oseća da joj to stvara problem, važno je da se javi bar nekoliko nedelja ranije kako bi se odradio ceo proces otkrivanja i otklanjanja uzroka koji stvaraju neku nelagodu.

Sećam se klijenta, veoma uspešnog u poslu, koji se prvi put susreo sa blokadom kada je pred svojim timom trebalo da održi govor za kraj godine. I njega je iznenadio osećaj koji mu se javio, a s obzirom da mu je posao takav da ga tek čekaju javni nastupi, želeo je da reši ovaj problem.

U toku Emotivnog detoksa otkrili smo da je jedan događaj iz vrtića stvorio emotivnu blokadu u kojoj su bili “zaglavljeni” stid i strah. Klijent se setio da je na jednoj priredbi bio u poslednjem redu, a da su ga roditelji uporno zvali da stane u prvi red da bi ga slikali. U njemu se stvorila unutrašnja borba – da li da ostane tu gde mu je vaspitačica rekla ili da posluša roditelje. Na kraju je ipak stao u prvi red, ali ga je cela situacija zbunila i zaboravio je svoj deo pesmice. Setio se osećaja straha od reakcije vaspitačice, ali i stida jer su svi gledali u njega i čekali da recituje.

Ova slika iz prošlosti je vrlo slična slici sa sastanka – svi gledaju u njega i iščekuju da nešto kaže – što je bilo dovoljno da se pokrene isti osećaj nelagode. Nakon eliminisanja ovih prvih blokada, pronašli smo još par sličnih situacija iz škole koje su imale istu “podlogu” – strah i stid – šta je bilo dovoljno da se stvori obrazac reagovanja u svakoj sledećoj situaciji koja podseća na ove.

Nekada je zaista neverovatno da događaj poput ovog sa slikanjem deteta na priredbi može da napravi probleme u životu, ali kao što uvek naglasim kada je u pitanju ova tema – mi ne donosimo odluku šta će biti naša podsvesna blokada, to se jednostavno desi pod uticajem raznih okolnosti i naših trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta. Ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, niti da utičemo da li će nam to postati blokada koja će nas sabotirati u životu.

Prvi deo o emotivnim blokadama koje nastaju iz dobre namere pročitajte OVDE.

………………………………………………………

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

5 situacija (+ 2 nove) koje ukazuju da POSTOJI EMOTIVNA BLOKADA kod RODITELJA

jonathan-daniels-385131-unsplash

Kroz dugogodišnji individualni rad sa roditeljima uočila sam obrasce koji se kod svih ponavljaju, i nepogrešivo ukazuju da se „problem“ koji imaju sa detetom, zapravo krije u njima, a ne u detetu.

Ovih pet situacija i još dve nove, koje su se dodatno potvrdile u mojoj praksi kao 100% tačne, pokazuju da emotivne blokade direktno utiču na to da li će dete sa roditeljem sarađivati ili ne, odnosno da li će njihov odnos ići sa lakoćom ili će biti „povuci-potegni“.

Razlog je što roditeljevo emotivno stanje može ili da umiri dete ili da ga uznemiri – tačnije ono što je roditeljeva unutrašnja blokada, bilo da je emotivna ili kao negativno uverenje, prenosi se na dete i ono na to reaguje tako što se ponašanjem “brani i štiti”, što najčešće izgleda kao pružanje otpora.

Delim sa vama ovo iskustvo jer znam da svaki roditelj radi najbolje što zna i često ne može da vidi gde “greši”. Verujem da je mnogo lakše raditi na nečemu kada znamo uzrok, kao i odakle da počnemo. Roditelji uglavnom žele da prvo rade na detetu, vaspitanju, pravilima… a zapravo uvek treba da krenu od sebe.

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

Nije bitno da li se prepoznajete u jednoj ili više situacija, već da znate da to treba da promenite kako biste gradili odnos sa detetom na zdravim osnovama.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

Ova blokada se najlakše se prepoznaje, jer su reakcije roditelja prenaglašene u odnosu na samu situaciju – hranjenje, poslušnost, spremanje igračaka, spavanje…

Ono što dodatno potvrđuje da je u pitanju emotivna blokada je, što drugi roditelj, ili član porodice, nema problem u saradnji sa detetom u istim situacijama.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

Ako je više dece u porodici, a jedan od roditelja uvek “ima problem” samo sa jednim detetom, nema nikakve sumnje da ima emotivnu blokadu. U 99% slučajeva roditelj reaguje na ono dete koje je njemu najsličnije po temperamentu i ponašanju, bilo da je to ponašanje iz njegovog detinjstva (koje mu je možda bilo zabranjivano ili zbog kojeg je kažnjavano), bilo da sada primećuje puno sličnosti između sebe i deteta.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

Roditelj lično doživljava ove izjave i to ga duboko povređuje. Međutim, ovde treba primeniti dve veoma važne veštine – čitanje između redova i prebacivanje fokusa sa toga kako se roditelj oseća na to šta dete zapravo stvarno govori.

Kada dete kaže mami ili tati – Ne volim te! Beži! –  to na jeziku odraslih u stvari znači – Ne osećam se prijatno (sigurno, opušteno…) pored tebe.

Dakle, roditelj je u nekom emotivnom stanju koje uznemirava dete i ono zapravo tom stanju govori „beži, ne volim te“, a ne roditelju. Priznajte da vas je ovo bar malo utešilo 🙂

U kasnijem uzrastu očekujemo izjave – Zbog tebe… (kasnim, nisam naučio…) ili – Ti si kriv/a što ja… (nemam sve petice, zaboravljam stvari,  nemam društvo…).

Ovo govori da u roditelju postoje prevelika očekivanja koja se emituju kroz napetost i unutrašnju grčevitost, što stvara pritisak kod deteta i otpor.

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

Ukoliko je roditelj imao loše iskustvo u nekoj situaciji sa detetom (hranjenje, uspavljivanje, davanje leka…), svaki put kada treba da je ponovi strepi da mu se to ne desi opet i tako se emotivno unapred „priprema“ za neuspeh. To ćete najlakše prepoznati ako pre neke aktivnosti počnete da razmišljate – Šta ako opet…

Upravo ovim pitanjem sebe podsećate na nelagodu i izazivate isto emotivno stanje koje ste imali prvi put, a dete će na to stanje reagovati otporom (opisano pod brojem 3).

Dobra vest je da su ove blokade “sveže”, pa se tretiraju kao akutne i najlakše se eliminišu 🙂

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

Ovde se najviše radi o tome da roditelj nema dovoljno sigurnosti u svoje roditeljske sposobnosti, što mu izaziva neprijatnost i nelagodu (često i telesnu), posebno kada je izložen pogledima drugih. Te poglede on doživljava kao očekivanje da “nešto preduzme”, ali ne zna kako da to uradi.

Da je ova blokada aktivna najlakše se prepoznaje po rečenicama koje uvek počinju – Da, ali… (Marko sada je umoran, neispavan, nije tako mislio…). Na ovaj način roditelj u stvari opravdava to što “ništa nije preduzeo” i tako sebi smanjuje tenziju zbog pritiska koji oseća.

Ovim roditeljima je teško da budu dosledni, da uspostave pravila sa detetom ili da postave granice. Kada se suoče sa neprihvatljivim ponašanjem deteta prvi impuls im je da se opravdaju, tačnije odbrane od pritiska okruženja. Ovo je naučeno ponašanje, najčešće iz ranog detinjstva, što znači da je još tada razvijen mehanizam kako da se “zaštiti” od nelagode. Jedino što sad kada je odrasla osoba treba da prezume odgovornost, a ne zna kako.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU. 

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

INFO I PRIJAVE NA: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

Ponavljanje obrazaca ponašanja iz primarne porodice je takođe jedna vrsta emotivne blokade. Činjenica da roditelj nikako ne želi da se ponaša prema svom detetu onako kako su to njegovi roditelji radili a ipak to radi, samo potvrđuje da je stvoren jak mehanizam, tj. veza za ponavljanje istog modela.

Ovde se ne radi o tome da roditelj ne ume drugačije, da nema ideje i rešenja, već da je ta veza toliko jaka da i pored želje on jednostavno ne može da napravi promenu bez stručne pomoći.

Pored prepoznavanja da ponavlja isti model iz primarne porodice, na “Emotivnom detoksu” se radi na “razbijanju” veze između emocije i/ili uverenja i ponašanja, a zatim se uvode nova, prihvatljivija ponašanja sve dok ona ne postanu nov model.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Meni lično je ova situacija najzanimljivija,  pravi fenomen i definitivno dokaz da je problem posledica roditeljevog emotivnog stanja, a ne deteta.

Šta se ovde zapravo desi?

Odluka da najzad potraži pomoć je ono što roditelju daje nadu, svetlo na kraju tunela da će se problem rešiti. Kada zakaže razgovor sa stručnom osobom, tada sva napetost oko problema nestaje jer “zna da će on vrlo brzo biti rešen”. Kada popusti ta unutrašnja napetost, menja se govor tela, glas, energija roditelja i dete na tu njegovu promenu pozitivno odreaguje promenom svog ponašanja.

Roditelj pomisli da se problem rešio „sam od sebe“ (tačnije da se dete nekim čudom “naučilo redu”) i otkazuje razgovor. Ali, avaj, već posle par dana sve se vraća na staro, jer roditelj nema kapacitete da održi svoje novonastalo stanje bez napetosti. Čim dete ponovo uđe u otpor zavrti se novi začarani krug.

Ovo samo potvrđuje da je “problem” zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

I da rezimiram. Kada se roditelj prepozna u jednoj ili više situacija, sledeći korak je rad na sebi kroz lični rast i razvoj i promena emotivnog stanja za konkretne situacije koje su problematične.

Ovo je proces za koji je potrebno vreme, ali svakako daje rezultate na duge staze. Metoda “Emotivni detoks” pomaže da se otkrije šta je iza reakcija roditelja – emotivne blokade, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja preneseni iz primarne porodice – i da se to zatim eliminiše.

O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva sam pisala OVDE.

Emotivne blokade, negativna uverenja i obrasci ponašanja, su zapravo naši podsvesni saboteri koji utiču na nas u raznim situacijama, ne samo u roditeljstvu. Više o tome pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

mother-1245764_1920.jpg

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

 

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu “ruku pod ruku”, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj “preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu.  O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekog detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekog javi bes, ljutnja, a kod nekog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”,  “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kad si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA  DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da se neće kod svake osobe stvoriti blokada ili negativno uverenje, čak i ako je imala ovakvo iskustvo!

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija NIJE presudan za nastanak emotivne blokade. Dovoljno je da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili pak očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, a posebno kako su se tada osećali, koji razumeju svoje dete, saosećaju sa njim i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), sve je OK.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” ili procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokada iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Sve ovo može da stvori osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a dete plačem pokušava da otkloni izvor nelagode i/ili da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se radi isključivo u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach