Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

say-yes-to-the-live-2121044_1920.jpgIako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

 

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako “jednostavno” zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU, ILI ONLINE UKOLIKO ŽIVITE DALEKO OD OVIH GRADOVA ILI MOŽDA VAN SRBIJE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat” na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“  u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

“Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.”

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese “teret” prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće “pretvara” prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga “povežem” sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti “pojačavali” i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDEO VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDEO DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDEA O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Priče sa Emotivnog detoksa – BLOKADE RODITELJA koje su UTICALE na njihovu DECU

mother-1245764_1920Biti roditelj je zahtevan zadatak sam po sebi, a često je otežan zbog brojnih spoljnih uticaja (saveti baka, deda, rođaka, prijatelja, nepoznatih osoba, medija…), ali i raznih unutrašnjih sabotera.

Ovo prvo možemo menjati već samom odlukom da slušamo sebe i svoj roditeljski instinkt, dok je za otkrivanje i eliminisanje unutrašnjih sabotera neophodan rad na sebi kroz lični rast i razvoj.

 

Jedan od načina da se radi na podsvesnim saboterima, bilo da su u pitanju emocije, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja, je metoda Emotivni detoks.

Emocije i emotivna stanja se vide na našem licu, u govoru tela, boji glasa, kao i u energiji. Tako se može dogoditi da stalno “emitujemo” zabrinutost, strah, nesigurnost, tugu, ljutnju, napetost, bes, stres …

Dete reaguje na ova emotivna stanja roditelja, jer nepogrešivo prepoznaje emocije koje vidi i “čuje”.

Počinje da se oseća isto ili slično kao i roditelj (efekat ogledala), ali kako nema potrebnu zrelost da te emocije “iznese”, ono ulazi u izražavanje – nekim specifičnim ponašanjem, nekada i burnom reakcijom.

Ponašanjem i reakcijom dete zapravo govori “NE” emotivnom stanju roditelja (a ne roditelju kao osobi, kako se često misli). Ako se ovo ne protumači na adekvatan način, pa roditelj uporno pokušava da koriguje dete i njegova ponašanja, umesto da uvidi da je problem u njemu, to može dugoročno uticati na njihov odnos. Da je u pitanju blokada najlakše ćete prepoznati po tome što drugi roditelj nema problem sa detetom u istoj situaciji (o tome sam detaljno pisala OVDE).

Ova dva iskustva su na mene ostavila najjači utisak kako blokade iz našeg detinjstva mogu da utiču na našu decu.

Dete nikako da progovori

Razlog zbog kojeg je ova mama došla na Emotivni detoks je bio taj što je osećala da njen trogodišnji sin ne progovara upravo zbog nje. Po prirodi je blaga, strpljiva, nežna mama, svakodnevno čita sinu, prča mu, uključuje ga u aktivnosti, vidi da on sve razume jer lepo sarađuje, ali nikako da dete počne da izgovara reči.

Naravno, prvo je išla kod logopeda da proveri da nije neki zdravstveni problem u pitanju, a kada je dobila odgovor da je dete zdravo, poslušala je svoj instinkt i došla da otkrije šta to u njoj utiče na dete. Otkrili smo da, pored zabrinutosti i straha koje prirodno kao majka oseća, u pozadini njene teme stoji lična nesigurnost.

Uzrok je loš odnos sa ocem, još od detinjstva, koji je bio zahtevan, strog, koji nju i njenu sestru nikada nije pohvaljivao, kada dobiju dobre ocene podrazumevalo se da tako i treba da bude, a kada dobiju loše bivale su kažnjavane. Seća se da joj je bila potrebna pažnja, nežnost, podrška i odobravanje, ali to nikada od oca nije dobila.

S obzirom da je njena struktura ličnosti nežnija, ovakvo ponašanje ju je učinilo nesigurnom, što je za posledicu imalo odsustvo sigurnosti u sebe. Situacija sa sinom je za nju bila kulminacija (okidač), jer je sa svih strana dobijala komentare šta i kako treba da radi sa njim, a neki su bili u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji je želela da ga vaspitava. Uostalom, osećala je da dete nije krivo i da je uzrok u njoj. Međutim, pritisak okruženja samo je pojačavao njenu nesigurnost i tu se zavrteo začarani krug.

Sada se verovatno pitate kakve veze ovo ima jedno sa drugim?

Kada je roditelj nesiguran, dete to oseća i to stanje ga uznemirava, jer ono što mu najviše treba je upravo da se oseća sigurno uz roditelja. Ovu uznemirenost neka deca pokušavaju da umire tako što ponašanjem „preuzimaju kontrolu“ nad nekim situacijama i tako dobijaju osećaj sigurnosti. S obzirom da je u pitanju veoma malo dete, jasno je da ono nije donelo svesnu odluku da ne priča, to je više sticaj okolnosti jer su svi oko njega obraćali pažnju baš na to. Kod neke dece će se to odraziti na vršenje nužde, navikavanje na nošu, a veoma često i na hranjenje. Dakle, na one stvari koje su u fokusu odraslima iz najbližeg okruženja.

Što je mama osećala veću nesigurnost, to je sin imao veću “potrebu za kontrolom situacije” – da ne priča.

Otkrili smo da su iza mamine nesigurnosti bile brojne situacije iz detinjstva u kojima je ona u odnosu sa ocem osećala strah i bespomoćnost. Posle eliminisanja blokada radili smo i jačanje osećaja sigurnosti i samopouzdanja. Nakon nekoliko susreta, njen sinčić je progovorio i to cele rečenice 🙂

Kako naše detinjstvo utiče na nas kao roditelje, pisala sam OVDE.

Vaga za merenje

Kod klijentkinje koja je došla sa ciljem da otkrije zašto ima loš odnos sa ćerkom, zašto burno reaguje na svoje dete i ako to ne želi, razlog za ovaj problem bio je veliko iznenađenje za nju.

Iz iskustva znam da klijenti često imaju ideju šta može biti uzrok za neke njihove blokade, ali se u toku rada pronađe nešto na šta nikada ne bi pomislili! Ovo često naglašavam kada je Emotivni detoks u pitanju – mi ne donosimo svesnu odluku šta će biti naš emotivni teret, niti znamo kada je nastala blokada niti na koji deo života će imati uticaj. Ovo su duboki podsvesni procesi nad kojima mi nemamo kontrolu. Upravo u tome i jeste prednost ove metode što se ona ne oslanja na ono što mi pretpostavljamo, nego na ono što je u podsvesti skriveno.

Razlog za burne reakcije na ćerku je bilo podsvesno uverenje klijentkinje – „Ne želim da budem kao moja majka“. Kroz razgovor sam saznala da je njena mama bila vitka žena koja je uvek vodila računa o izgledu, a klijentkinja se onda setila vage za merenje. Emocija koja joj se tada javila bio je bes.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU.  EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Čim smo otkrile ove stvari krenula su sećanja da se njena majka merila najmanje tri puta dnevno, da je bila „opsednuta“ svakim gramom, da ju je stalno pitala – Da li sam se ugojila? Takođe se setila da je mrzela tu vagu, jer je majka više pažnje posvećivala merenju nego njoj. Ona je vapila za njenom pažnjom, ali je „uvek bila na drugom mestu“ – posle vage i merenja.

Ovde je važno da napomenem da je ovo način na koji je ona kao malo dete doživela ponašanje svoje majke, a ne da je to apsolutna istina. Naravno da je bilo i drugih lepih trenutaka i situacija, ali kada pričamo o emotivnim blokadama sve se svodi na to kako je osoba u tom trenutku nešto doživela i u kojoj meri je to uticalo na nju.

Uverenje da ne želi da bude kao njena mama ju je „navodilo“ da bude njena suprotnost u svakom smislu, i izgledom i ponašanjem. Ona u svojoj kući nije nikada imala vagu, nije bila „opterećena“ izgledom, a komentare svoje ćerke tinejdžerke da treba da poradi na izgledu je ignorisala. Nju jednostavno njen izgled nije zanimao.

Za mene, kao nekog ko ima puno iskustva u ovoj vrsti rada, to je znak da osoba „podsvesno rešava“ duboki problem gde se zapravo suprotstavlja majčinom ponašanju iz detinjstva – Ako tada nisam mogla ništa, sada mogu.

Paradoksalno, njena nezainteresovanost za izgled i kilograme uticala je na njenu ćerku tako da je ona otišla u drugu krajnost – vodila je računa o tome koliko jede, kako izgleda, da li se ugojila… Dakle, počela da se ponaša kao baka, tj. kao majka klijentkinje.

Ovo ćerkino ponašanje je bilo okidač koji je aktivirao potisnuti bes iz detinjstva, koji se pojačavao svaki put kada je njena ćerka bila pred ogledalom ili za stolom kada je probirala hranu. Pod uticajem besa, koji je bio njena emotivna blokada, ona nije imala kontrolu nad sobom, stalno je reagovala na ćerku i otuda njihove silne svađe i loš odnos.

Kada je shvatila da je ovaj obrazac ponašanja za nju i odnos sa njenim detetom nekoristan i kada smo eliminisali bes i negativno uverenje, sledeći korak je bio da se uvede novo ponašanje. Za neke teme nije dovoljno da se blokade samo otkriju i eliminišu, već je potrebno raditi aktivno na novim navikama, kako bi klijenti došli do što boljih rezultata. Ovo podrazumeva aktivan rad, koji svakako na kraju urodi plodom.

Ovo je samo par primera kako emotivne blokade utiču na neki deo našeg života, na roditeljsku ulogu i odnos sa decom. Ali, spektar tema je mnogo veći. Ljudi često ne znaju kako da reše neke odnose ili situacije, misle da ne može ništa da se uradi ili promeni, ili da ne mogu da preuzmu kontrolu.

Upravo zbog toga sam kreirala poseban program Emotivni detoks i o njemu sam pisala OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

NA ŠTA TREBA POSEBNO OBRATITI PAŽNJU KADA SU BLOKADE U PITANJU?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade.

Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, prijavite se na Emotivni detoks, u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog specifičnosti metode, radi se isključivo u ličnom susretu. Za više informacija i prijave, pišite na dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE

Budi lepa kao druge devojčice – šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere – 2. deo

woman-looking-in-mirror-facebook.jpgIskustva sa “Emotivnog detoksa” su zaista raznolika, neka su očekivana, neka iznenađujuća za klijente, pa čak i za mene.

Neke situacije iz prošlosti, koje sada deluju banalno i nevažno, često su uzrok raznih negativnih uverenja i zaglavljenih emocija, i iako je prošlo puno vremena, osoba može sada da oseća njihov uticaj u bilo kojoj oblasti života. Posebno je zanimljivo kada otkrijemo da su neke blokade nastale kao posledica dobre namere, što samo potvrđuje da je sve u načinu na koji mi nešto doživljavamo. 

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

MORAŠ DA IMAŠ SVOJ DINAR

Klijentkinja je došla zbog situacije u vezi novca, tačnije načina na koji ga raspoređuje i kako ga doživljava. S obzirom da je počela da radi kao veoma mlada i da je oduvek imala svoj novac, a kada je počela da živi sa suprugom nikako nije mogla da bude opštena sa novcem koji je on zarađivao, tj. da uzima njegov novac, niti joj je bilo prihvatljivo da celu svoju platu “stavlja na istu gomilu sa njegovom”.

Situacija je kulminirala kada je trebalo da kupi rođendanski poklon drugarici, ali je zaboravila novčanik u drugoj torbi. Suprug joj je dao karticu, ali osećaj nelagode koji je imala na samu pomisao da plati “njegovim novcem” je bio veći od “sramote” da ode na rođendan bez poklona. Tada je shvatila da zaista ima problem i želela je da sazna koji je razlog za to. Emotivnim detoksom smo otkrile da u njoj postoji duboko podsvesno uverenje – Ne smem da zavisim ni od koga, moram sama da se brinem o sebi.

Čim je osvestila ovo uverenje, setila se da joj je baka, za koju je bila jako vezana, stalno govorila – Ćero, uvek moraš da imaš svoj dinar, nikada nemoj da zavisiš ni od koga. Baka je inače bila domaćica, dok je deda bio taj koji je bio zaposlen. Klijentkinja se seća da su oni imali skladan odnos, da je baka “umela sa novcem”, uvek je znala kako da svega bude u kući, ali i kako da uštedi i kupi nešto omiljenoj unuki. Ona je zapravo “projektovala” svoju situaciju koju je doživljavala kao odnos u kojem materijalno zavisi od druge osobe, na svoju unuku i to iz najbolje namere – da ako ona već zavisi od drugog ne mora i unuka.

Nakon otkrivanja i eliminisanja ovog uverenja, sledeći korak je bio da klijentkinja svesno menja svoje navike u vezi novca, korak po korak. U početku ove promene izazivaju izvesnu nelagodu što je sasvim očekivano, jer je to izlazak iz zone poznatog – nečega na šta smo navikli moramo se svesno odreći. Ali, vremenom te promene postaju sve lakše, posebno kada smo svesni da su nam korisne.

“Emotivni detoks” je moj autorski program kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja. Više o metodi pročitajte OVDE i OVDE.

SVI GLEDAJU U MENE

“Stalno imam osećaj da me ljudi gledaju, procenjuju, da pričaju o meni… To me strašno ljuti, i onda ja gledam drsko u njih sve dok ne skrenu pogled. Prijatelji mi govore da sam stalno namrštena, a najbolja drugarica mi je rekla – Pa, ne vrti se sve oko tebe da baš svi u tebe gledaju!” Razlog za dolazak na Emotivni detoks bila je reakcija klijentkinje na kolege – Šta je, šta me svi gledate! – Problem je što niko nije zaista nju gledao, a to je shvatila tek kada su svi stvarno pogledali u nju nakon ove reakcije.

Uz pomoć Emotivnog detoksa, otkrile smo gde je koren ovog problema. Naime, njena kosa je prirodno kovrdžava, gusta i neukrotiva i kada je bila dete njenoj majci je delovala neuredno ukoliko nije očešljana. Tako ju je majka svakodnevno predano češljala sa željom da bude uredna i lepa “kao i druge devojčice”, a kada bi se požalila da je čupa, govorila joj je – Istrpi malo, bolje nego da te svi gledaju tako čupavu.

I pored toga što bi je mama očešljala i ukrotila kosu, ona je uvek imala osećaj da je deca gledaju i da pričaju o njenoj kosi, da joj se podsmevaju (tek nakon rada shvatila je da je ovo bio samo njen doživljaj, a ne istina).

Iskreno je mrzela ovo češljanje, ali čak i kada je odrasla nastavila je sa tim, sve do pre par godina kada je rešila da pusti kosu da bude takva kakva je. Upravo ovo je bio okidač koji je probudio duboko uverenje i osećaj koji je imala kao dete dok ju je mama češljala – Ja nisam dovoljno dobra, ja nisam prihvaćena takva kakva sam. Najveći paradoks je što je sada zaista bila takva kakva jeste, ali duboko uverenje ju je sabotiralo da se u tome oseća dobro!

Nakon eliminisanja negativnog uverenja i osećaja koji ga je pratio, više nije poglede drugih doživljavala lično.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU. EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

DOĐI DA TE SLIKAM

Problem javnog nastupa je česta tema na Emotivnom detoksu. Prate ga osećaj nelagode,  stida, unutrašnji nemir, ali i strah do nivoa paničnog napada. Kada osoba zna da treba da održi neki javni govor i oseća da joj to stvara problem, važno je da se javi bar nekoliko nedelja ranije kako bi se odradio ceo proces otkrivanja i otklanjanja uzroka koji stvaraju neku nelagodu.

Sećam se klijenta, veoma uspešnog u poslu, koji se prvi put susreo sa blokadom kada je pred svojim timom trebalo da održi govor za kraj godine. I njega je iznenadio osećaj koji mu se javio, a s obzirom da mu je posao takav da ga tek čekaju javni nastupi, želeo je da reši ovaj problem.

U toku Emotivnog detoksa otkrili smo da je jedan događaj iz vrtića stvorio emotivnu blokadu u kojoj su bili “zaglavljeni” stid i strah. Klijent se setio da je na jednoj priredbi bio u poslednjem redu, a da su ga roditelji uporno zvali da stane u prvi red da bi ga slikali. U njemu se stvorila unutrašnja borba – da li da ostane tu gde mu je vaspitačica rekla ili da posluša roditelje. Na kraju je ipak stao u prvi red, ali ga je cela situacija zbunila i zaboravio je svoj deo pesmice. Setio se osećaja straha od reakcije vaspitačice, ali i stida jer su svi gledali u njega i čekali da recituje.

Ova slika iz prošlosti je vrlo slična slici sa sastanka – svi gledaju u njega i iščekuju da nešto kaže – što je bilo dovoljno da se pokrene isti osećaj nelagode. Nakon eliminisanja ovih prvih blokada, pronašli smo još par sličnih situacija iz škole koje su imale istu “podlogu” – strah i stid – šta je bilo dovoljno da se stvori obrazac reagovanja u svakoj sledećoj situaciji koja podseća na ove.

Nekada je zaista neverovatno da događaj poput ovog sa slikanjem deteta na priredbi može da napravi probleme u životu, ali kao što uvek naglasim kada je u pitanju ova tema – mi ne donosimo odluku šta će biti naša podsvesna blokada, to se jednostavno desi pod uticajem raznih okolnosti i naših trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta. Ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, niti da utičemo da li će nam to postati blokada koja će nas sabotirati u životu.

Prvi deo o emotivnim blokadama koje nastaju iz dobre namere pročitajte OVDE.

………………………………………………………

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

5 situacija (+ 2 nove) koje ukazuju da POSTOJI EMOTIVNA BLOKADA kod RODITELJA

jonathan-daniels-385131-unsplash

Kroz dugogodišnji individualni rad sa roditeljima uočila sam obrasce koji se kod svih ponavljaju, i nepogrešivo ukazuju da se „problem“ koji imaju sa detetom, zapravo krije u njima, a ne u detetu.

Ovih pet situacija i još dve nove, koje su se dodatno potvrdile u mojoj praksi kao 100% tačne, pokazuju da emotivne blokade direktno utiču na to da li će dete sa roditeljem sarađivati ili ne, odnosno da li će njihov odnos ići sa lakoćom ili će biti „povuci-potegni“.

Razlog je što roditeljevo emotivno stanje može ili da umiri dete ili da ga uznemiri – tačnije ono što je roditeljeva unutrašnja blokada, bilo da je emotivna ili kao negativno uverenje, prenosi se na dete i ono na to reaguje tako što se ponašanjem “brani i štiti”, što najčešće izgleda kao pružanje otpora.

Delim sa vama ovo iskustvo jer znam da svaki roditelj radi najbolje što zna i često ne može da vidi gde “greši”. Verujem da je mnogo lakše raditi na nečemu kada znamo uzrok, kao i odakle da počnemo. Roditelji uglavnom žele da prvo rade na detetu, vaspitanju, pravilima… a zapravo uvek treba da krenu od sebe.

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

Nije bitno da li se prepoznajete u jednoj ili više situacija, već da znate da to možete da promenite kako biste gradili odnos sa detetom na zdravim osnovama.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

Ova blokada se najlakše se prepoznaje, jer su reakcije roditelja prenaglašene u odnosu na samu situaciju – hranjenje, poslušnost, spremanje igračaka, spavanje…

Ono što dodatno potvrđuje da je u pitanju emotivna blokada je, što drugi roditelj ili član porodice, nema problem u saradnji sa detetom u istim situacijama.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

Ako je više dece u porodici, a jedan od roditelja uvek “ima problem” samo sa jednim detetom, nema nikakve sumnje da ima emotivnu blokadu. U 99% slučajeva roditelj reaguje na ono dete koje je njemu najsličnije po temperamentu i ponašanju, bilo da je to ponašanje iz njegovog detinjstva (koje mu je možda bilo zabranjivano ili zbog kojeg je kažnjavano), bilo da sada primećuje puno sličnosti između sebe i deteta.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

Roditelj lično doživljava ove izjave i to ga duboko povređuje. Međutim, ovde treba primeniti dve veoma važne veštine – čitanje između redova i prebacivanje fokusa sa toga kako se roditelj oseća na to šta dete zapravo stvarno govori.

Kada dete kaže mami ili tati – Ne volim te! Beži! –  to na jeziku odraslih u stvari znači – Ne osećam se prijatno (sigurno, opušteno…) pored tebe.

Dakle, roditelj je u nekom emotivnom stanju koje uznemirava dete i ono zapravo tom stanju govori „beži, ne volim te“, a ne roditelju. Priznajte da vas je ovo bar malo utešilo 🙂

U kasnijem uzrastu očekujemo izjave – Zbog tebe… (kasnim, nisam naučio…) ili – Ti si kriv/a što ja… (nemam sve petice, zaboravljam stvari,  nemam društvo…).

Ovo govori da u roditelju postoje prevelika očekivanja koja se emituju kroz napetost i unutrašnju grčevitost, što stvara pritisak kod deteta i otpor.

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

Ukoliko je roditelj imao loše iskustvo u nekoj situaciji sa detetom (hranjenje, uspavljivanje, davanje leka…), svaki put kada treba da je ponovi strepi da mu se to ne desi opet i tako se emotivno unapred „priprema“ za neuspeh. To ćete najlakše prepoznati ako pre neke aktivnosti počnete da razmišljate – Šta ako opet…

Upravo ovim pitanjem sebe podsećate na nelagodu i izazivate isto emotivno stanje koje ste imali prvi put, a dete će na to stanje reagovati otporom (opisano pod brojem 3).

Dobra vest je da su ove blokade “sveže”, pa se tretiraju kao akutne i najlakše se eliminišu 🙂

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

Ovde se najviše radi o tome da roditelj nema dovoljno sigurnosti u svoje roditeljske sposobnosti, što mu izaziva neprijatnost i nelagodu (često i telesnu), posebno kada je izložen pogledima drugih. Te poglede on doživljava kao očekivanje da “nešto preduzme”, ali ne zna kako da to uradi.

Da je ova blokada aktivna najlakše se prepoznaje po rečenicama koje uvek počinju – Da, ali… (Marko sada je umoran, neispavan, nije tako mislio…). Na ovaj način roditelj u stvari opravdava to što “ništa nije preduzeo” i tako sebi smanjuje tenziju zbog pritiska koji oseća.

Ovim roditeljima je teško da budu dosledni, da uspostave pravila sa detetom ili da postave granice. Kada se suoče sa neprihvatljivim ponašanjem deteta prvi impuls im je da se opravdaju, tačnije odbrane od pritiska okruženja. Ovo je naučeno ponašanje, najčešće iz ranog detinjstva, što znači da je još tada razvijen mehanizam kako da se “zaštiti” od nelagode. Jedino što sad kada je odrasla osoba treba da prezume odgovornost, a ne zna kako.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

Ponavljanje obrazaca ponašanja iz primarne porodice je takođe jedna vrsta emotivne blokade. Činjenica da roditelj nikako ne želi da se ponaša prema svom detetu onako kako su to njegovi roditelji radili a ipak to radi, samo potvrđuje da je stvoren jak mehanizam, tj. veza za ponavljanje istog modela.

Ovde se ne radi o tome da roditelj ne ume drugačije, da nema ideje i rešenja, već da je ta veza toliko jaka da i pored želje on jednostavno ne može da napravi promenu bez stručne pomoći.

Pored prepoznavanja da ponavlja isti model iz primarne porodice, na “Emotivnom detoksu” se radi na “razbijanju” veze između emocije i/ili uverenja i ponašanja, a zatim se uvode nova, prihvatljivija ponašanja sve dok ona ne postanu nov model.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Meni lično je ova situacija najzanimljivija,  pravi fenomen i definitivno dokaz da je problem posledica roditeljevog emotivnog stanja, a ne deteta.

Šta se ovde zapravo desi?

Odluka da najzad potraži pomoć je ono što roditelju daje nadu, svetlo na kraju tunela da će se problem rešiti. Kada zakaže razgovor sa stručnom osobom, tada sva napetost oko problema nestaje jer “zna da će on vrlo brzo biti rešen”. Kada popusti ta unutrašnja napetost, menja se govor tela, glas, energija roditelja i dete na tu njegovu promenu pozitivno odreaguje promenom svog ponašanja.

Roditelj pomisli da se problem rešio „sam od sebe“ (tačnije da se dete nekim čudom “naučilo redu”) i otkazuje razgovor. Ali, avaj, već posle par dana sve se vraća na staro, jer roditelj nema kapacitete da održi svoje novonastalo stanje bez napetosti. Čim dete ponovo uđe u otpor zavrti se novi začarani krug.

Ovo samo potvrđuje da je “problem” zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

I da rezimiram. Kada se roditelj prepozna u jednoj ili više situacija, sledeći korak je rad na sebi kroz lični rast i razvoj i promena emotivnog stanja za konkretne situacije koje su problematične.

Ovo je proces za koji je potrebno vreme, ali svakako daje rezultate na duge staze. Metoda “Emotivni detoks” pomaže da se otkrije šta je iza reakcija roditelja – emotivne blokade, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja preneseni iz primarne porodice – i da se to zatim eliminiše.

O “Emotivnom detoksu za roditelje”, pročitajte OVDE.

O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva sam pisala OVDE.

Emotivne blokade, negativna uverenja i obrasci ponašanja, su zapravo naši podsvesni saboteri koji utiču na nas u raznim situacijama, ne samo u roditeljstvu. Više o tome pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

mother-1245764_1920.jpg

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

 

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu “ruku pod ruku”, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj “preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu.  O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO JE VAŠE DETE BAŠ SAD U FAZI INTENZIVNOG ISPOLJAVANJA EMOCIJA, A POSEBNO BESA I ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA MU POMOGNETE – VIDEO PREDAVANJE „BURNO ISPOLJAVANJE EMOCIJE BESA KOD DECE“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO KAKO DA DOBIJETE PRISTUP PREDAVANJU SU OVDE.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u svom telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekog detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekog javi bes, ljutnja, a kod nekog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”,  “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kad si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da se neće kod svake osobe stvoriti blokada ili negativno uverenje, čak i ako je imala ovakvo iskustvo!

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija NIJE presudan za nastanak emotivne blokade. Dovoljno je da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili pak očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, a posebno kako su se tada osećali, koji razumeju svoje dete, saosećaju sa njim i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), sve je OK.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” ili procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokada iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Sve ovo može da stvori osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a dete plačem pokušava da otkloni izvor nelagode i/ili da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se radi isključivo u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta se dešava u roditelju KADA DETE NEĆE DA JEDE (i kako emotivni detoks može da vam pomogne u tome)

toddler-559410_1920.jpgNema porodice koja se ne suoči sa nekom od ovih tema u periodu odrastanja deteta – hranjenje, spavanje, burno ispoljavanje emocija, plakanje za svaku sitnicu, otimanje igračaka, odbijanje saradnje, pružanje otpora…

Iako je mnogo toga vezano i za razvojne faze – dakle ova ponašanja deteta su potpuno očekivana – ipak roditelji imaju problem da se sa tim racionalno nose. A, tada ulaze u ponašanja zbog kojih kasnije osećaju krivicu.

Evo, odmah ću da vam olakšam – postoji razlog zašto vam ove situacije smetaju više nego što bi trebalo. I, još bolje – postoji način da se ovo promeni!

Da li znate da je strah najčešća emocija sa kojom se roditelji susreću tokom odrastanja dece? Možemo da se složimo da je to negde i očekivano, jer visok nivo odgovornosti uvek “vuče” sa sobom i strah. Međutim, problem je kada je taj strah preintenzivan, kada roditelju osećaj postaje nepodnošljiv i kada ga telesno proživljava.

Takođe, ovaj strah može imati različite uzroke – strah kao posledica brige za dete, strah zbog bespomoćnosti pred situacijom ili detetom, strah da roditelj nije dovoljno dobar, da nije dorastao ulozi, strah da će narušiti odnos sa detetom… Ova stanja su vrlo iscrpljujuća i za roditelja i za dete, i to može da utiče ne samo na njihov odnos, već i na dinamiku cele porodice. 

Zamislite samo koliko bi drugačije izgledala neka vaša svakodnevna situacija sa detetom i koliko bi sve bilo lakše kada ne biste osećali ove intenzivne emocije!

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

O ČEMU SE TAČNO RADI?

(daću detaljan primer sa hranom, a sve važi i za bilo koju drugu temu: spavanje, odbijanje saradnje, burno ispoljavanje emocija… sa malim oscilacijama)

Ako dete odbija da jede, roditelj može da pomisli da će se dete razboleti, da će biti gladno („muči se“), da se neće pravilno razvijati, da će “ostati malo”… Ove misli kod njega izazivaju strah, još uvek u razumnoj granici, tada se javi nelagoda i on pokušava da “kako zna i ume” nahrani dete. Nekada će uspeti u tome, ali češće ne. Kada ne uspe pritisak je veći i tada se javlja jači strah koji “pali dugme za paniku” što dovodi do većeg lučenja adrenalina i kortizola (hormona stresa).

Pod uticajem ovih hormona roditelj počinje drugačije da se ponaša, ulazi u burnije reakcije – vrši veći pritisak, insistira da dete jede, možda podigne glas, preti, ucenjuje… On je već ušao u stanje panike – Ako ne uspem da ga nahranim gotovo je, razboleće se! Ova misao (koja proleti brzinom svetlosti i često je roditelj nije ni svestan), izazove još intenzivniji strah i toliko podigne nivo adrenalina da dođe sužavanja prostora za racionalno razmišljanje i roditelj je tada samo u stanju reakcija, a bez šanse da logično rezonuje.

I verovali ili ne sve ovo se desi za manje od 30 sekundi! 

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM “EMOTIVNI DETOKS” U BEOGRADU ILI NOVOM SADU ILI ONLINE.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

INFO I PRIJAVE NA  DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

ŠTA SE DEŠAVA SA DETETOM KADA RODITELJ UĐE U OVO STANJE?

Mislim da smo svi ovo manje-više iskusili, a to je veliki otpor i odbijanje deteta da jede. Tada  pomislimo da nam ono tera inat, što je na svu onu prethodno opisanu situaciju, kao stavljanje soli na ranu, i još jedan “udar” stresa. Ali, dete zapravo pruža otpor tom emotivnom stanju roditelja, jer ga oseća i to ga uznemirava.

Ovo se ispoljava kroz ponašanje koje roditelju dodatno podiže tenziju – dete može da baca hranu, da plače, da se otima, da okreće glavu od hrane, da pokušava da se izmigolji iz stolice – a zapravo se ono sve vreme “brani” od osećaja nelagode koju mu je roditelj svojim stanjem preneo. Tada i kod njega dođe do lučenja hormona stresa jer ga preplavi strah, a zatim osećaj bespomoćnosti zato što se “poljuljala” sigurnost u roditelja. Da li bismo mi mogli da jedemo kada se tako osećamo?

Svaki sledeći put kada dođe vreme hranjenju, roditelj unapred ima “nagoveštaj” u vidu telesnog osećaja i misli da će se “opet sve isto ponoviti” i tako kod sebe već stvara stanje stresa koje dete oseća, uznemiri se i pruža otpor. Kakav začarani krug!

U prilog celoj priči koja sledi ide i situacija u kojoj drugi roditelj nema nikakvih problema sa hranjenjem deteta. Da ne biste bili u zabludi da je jedan od vas “veći autoritet” ili da  ga dete “više voli”, pa ga zato “sluša i jede” – čitajte dalje i saznajte koji je pravi razlog.

HAJDE SADA DA VIDIMO ZAŠTO DOLAZI DO OVAKO BURNE REAKCIJE KOD RODITELJA, KOJE SU NJEGOVE ŠANSE DA OVO ZAUSTAVI I MOŽE LI SE IZ OVOG KRUGA IZAĆI?

Dva su razloga za ovo ponašanje.

Jedan je da roditelj nosi iskustvo iz detinjstva na temu hranjenja  – ili je njemu hrana bila “slaba tačka” (možda je ovaj isti scenario on prolazio kao dete), ili je bio bolešljiv pa su ga stalno nutkali i hranili, ili nije smeo da pruži otpor, ili su ga plašli, kažnjavali zbog jela, ili je možda neko iz porodice bio bolestan a “zdravlje na usta ulazi”…

On je tada mogao da oseća strah, ali i bespomoćnost, ljutnju, tugu, nepravdu, a ako su se te situacije često ponavljale, jedna ili više ovih emocija su se spojile i stvorile određeno emotivno stanje (emotivnu blokadu) na temu hrane.

Kada se sada kao roditelj suočava sa ovom temom, pokreće se čitav mehanizam koji “probudi” njegovo emotivno stanje iz detinjstva. Dakle, za temu hrane njemu se “vezala” intenzivna emocija koja je bila dominantna u trenutku kada je sve to proživljavao. Sada kada se taj scenario ponavlja sa njegovim detetom to predstavlja okidač koji aktivira njegovu emotivnu blokadu koja ga zatim uvodi u burnu reakciju.

Drugi razlog je da je kao roditelj proživeo neki neprijatan događaj sa detetom koji je bio pod jakim emotivnim nabojem – bolest deteta, povreda, operacija… – i da sebe smatra odgovornim za to. Zbog prevelike odgovornosti javlja se potreba za kontrolom situacija sa detetom, a ukoliko se javi mogućnost neuspeha (ne uspeva da nahrani dete), roditelj to doživi kao da nema ili gubi kontrolu, što osećaj straha podiže na visok nivo i to ga opet “ubacuje” u stanje stresa.

Bez obzira koji je razlog bio za nastajanje emotivnih blokada, ponašanje se uvek manifestuje isto – burno, a kapacitet za racionalno razmišljanje je drastično smanjen. Što je emocija intenzivnija, to je šansa za kontrolom reakcija manja.

DAKLE, ODGOVOR NA PITANJE DA LI RODITELJ, KOJI SE OVAKO OSEĆA, MOŽE DRUGAČIJE DA ODREAGUJE, JE – TEŠKO, A UGLAVNOM NE!

Kada smo pod intenzivnim strahom (što je jednako velikom stresu) tada ne možemo da vidimo druge mogućnosti i rešenja. Na primer – da ponudimo detetu nešto drugo za jelo, da pretpostavimo da dete u tom trenutku nije gladno, da istražimo zašto neće da jede – često je problem u teksturi hrane a ne u samoj namirnici koju dete odbija i da shodno tome napravimo promenu. Dakle, emotivna blokada roditelja zapravo sprečava da vidi druga rešenja i ponaša se kao da postoji samo jedno. 

Sa druge strane, roditelj koji u svom iskustvu nema ništa slično, neće ulaziti u reakcije niti će imati problem sa detetom u vezi hranjenja, ali može imati na drugu temu – na primer otimanje igračaka. Ovo je čest primer u porodicama gde jedna stvar kod mame može, a kod tate ne, i obrnuto.

OSTAJE JOŠ I ODGOVOR NA PITANJE –  MOŽE LI SE IZAĆI IZ OVOG ZAČARANOG KRUGA?

Odgovor je – DA!

Zamislite koliko bi drugačije izgledala neka vaša svakodnevna situacija sa detetom, kada ne biste osećali emocije koje vas tada preplavljuju! 

Cilj programa “Emotivni detoks za roditelje” je da smanji intenzitet emotivne blokade, ili je u potpunosti eliminiše. Na taj način roditelj dobija šansu da potpuno drugačije doživi neku situaciju sa detetom i adekvatnije odreaguje. Kada nema blokade, okidač nema šta da pokrene, nema burne reakcije, samim tim ni napetih situacija sa detetom i narušavanja odnosa sa njim.

Kako to izgleda u praksi?

Ako je, na primer, strah bio dominantan kada je hranjenje deteta u pitanju, on je uticao na to kako se roditelj osećao u toj aktivnosti – napeto, zabrinuto, grčevito, pod stresom… Dete je svojim ponašanjem reagovalo na ovo stanje roditelja tako što je odbijalo hranu i saradnju. Na roditelja je ovo detetovo ponašanje dodatno uticalo tako što mu je pojačavalo subjektivni osećaj straha, pa je zbog toga vršio veći pritisak na dete, a ono je tada pružalo još veći otpor! Kada se emotivnim detoksom smanji intenzitet dominantne emocije – straha – tada roditelj više ne ulazi u negativna emotivna stanja i burne reakcije, već se oseća smirenije.

O “Emotivnom detoksu za roditelje” pisala sam OVDE

Roditelj postaje opušteniji i sigurniji u sebe, jer dete lakše sarađuje sada kada je on u stabilnom emotivnom stanju, nego kada emituje strah, unutrašnju napetost, grčevitost, brigu…  Emotivnim detoksom se prekida veza nelagodne emocije sa konkretnom temom. (ovo važi za sve životne oblasti – posao, novac, partnerske odnose, porodične odnose… i sve emocije i stanja koja su povezana sa njima.)

Iako je veoma efikasan, “Emotivni detoks” ipak nije čarobni štapić, jer je potrebna svesna angažovanost roditelja da menja naučeno ponašanje u spornim situacijama.

Šta to znači?

Kada se neke situacije stalno ponavljaju stvara se navika reagovanja na njih, pa se tako stvorila i navika reagovanja na detetovo odbijanje hrane. Ova navika se prekida uvođenjem novog ponašanja roditelja jer više nema blokade koja ga je uslovljavala na neželjene reakcije.

Koliko god da smo svesni nekih naših ponašanja, to nam ipak ne pomaže da napravimo promenu. Emotivne blokade su jedan od razloga za to, jer nad njima nemamo svesnu kontrolu. Sada kada znamo da postoji način da se to otkrije i reši, sve izgleda mnogo lakše 🙂

Kako da prepoznate da li imate emotivne blokade kao roditelj pisala sam OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE, a o iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Kako da budete SIGURNIJI u sebe i OPUŠTENIJI u roditeljskoj ulozi

family-1404827_1920.jpg– Svi kažu da se moj sin lepo ponaša i da je poslušan, ali kada je sa mnom to je blago rečeno haos!

– Znam da zvuči blesavo, ali kao da se plašim ćerkinih reakcija u nekim situacijama i trudim se da ih izbegavam koliko mogu. Ponekad se osećam bespomoćno kao da sam ja dete, a ona roditelj.

– Znam da ne treba da vičem i da stalno govorim „ne“ detetu, ali to je jače od mene…

– Komentari drugih roditelja, pa i mog muža, da sam popustljiva prema detetu me stalno kolebaju da li nešto radim dobro ili ne. Nekad stvarno nisam pametna koga da slušam, sebe ili njih.

– Sa starijim sinom sam kao “rogovi u vreći”, dok sa mlađim sve ide “kao kroz vodu”. Često imam osećaj krivice zbog toga, a ne znam koji je razlog što je ovako…

– U poslednje vreme reagujem na dete bukvalno za svaku sitnicu. Primetila sam da sada, pre nego što bilo šta uradi, prvo gleda u mene. Osećam se baš grozno zbog toga, a ne umem da se promenim.

Ovo su samo neki od problema zbog kojih se roditelji javljaju na konsultacije i na program “Emotivni detoks”. Svi oni imaju jedno zajedničko pitanje, a to je – Ako znamo kakav odnos želimo sa detetom, kom vaspitnom modelu težimo, šta je to što nas u tome sprečava, zašto se ponekad osećamo bespomoćno ili reagujemo previše burno?

Da bismo mogli da napravimo bilo kakvu promenu kod sebe, potrebno je da znamo šta sve može da bude uzrok za ovu neusaglašenost između plana – “kakav roditelj želim da budem”, i ishoda – “kako se stvarno ponašam”.

Najčešći razlozi za burne reakcije na neka detetova ponašanja, za osećaj nesigurnosti, krivice, straha, bespomoćnosti…, su emotivne blokade koje “nosimo” još iz našeg detinjstva, negativna uverenja i nekorisni obraci ponašanja koji su posledica ovih blokada. 

1. Emotivne blokade su zapravo preintenzivne emocije doživljene u detinjstvu (ali i kasnije u životu), koje su ostale neobrađene i smeštene u našem podsvesnom delu bića. One predstavljaju male tempirane bombe koje “eksplodiraju” kada se suoče sa okidačima – sa nekim detetovim ponašanjem. Tada roditelji burno reaguju čak i u situacijama koje su sasvim očekivane sa decom i same po sebi nisu problematične. Oni to često opisuju da  – “iako znaju da ne žele tako da reaguju i da dete zaista nije ništa toliko strašno uradilo, kao da u tom trenutku nemaju kontrolu da se zaustave”.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

2. Negativna uverenja su misli o nama kao roditelju, koja smo kreirali upravo na osnovu ovih više puta ponovljenih reakcija i  neuspešnih rešavanja situacija.  Svaki put kada isto odreagujemo i dobijemo isti neželjeni ishod (dete ne promeni ponašanje) potvrdimo sebi da nešto ne možemo, ne umemo, da nismo dobri… Ovde se uopšte ne radi o tome da je roditelj loš, već da je pod uticajem nečega nad čim nema kontrolu – podsvesnim blokadama.

Takođe, negativna uverenja koja sada utiču na nas kao roditelje, možemo nositi iz najranijeg perioda detinjstva ili bilo kog životnog perioda. O tome sam pisala OVDE.

3. Nekorisni obrasci nastaju kada stalno ponavljamo isto ponašanje/reakciju zbog okidača. Ako sto puta kažemo detetu “Nemoj, ne diraj to!”, a ono i dalje dira to nešto, mi nastavljamo da ponavljamo iste reči na isti način očekujući da će dete promeniti svoje ponašanje. Ali, mi naše ne menjamo, nego sutra ponovimo isto, i sledeći put i onda opet… i još to potkrepimo rečenicom – Ali ja mu stalno govorim, a on neće da sluša!

Istim ponašanjem/reakcijama uporno pokušavamo da “popravimo” trenutnu situaciju, umesto da promenimo pristup i dobijemo drugačiji rezultat. Vremenom mi kod sebe stvorimo uslovnu reakciju ne samo na to detetovo ponašanje, već i na samo dete. I tada smo skloni da kažemo da je ono bezobrazno, neposlušno, da tera inat… Kada se upletemo u ovo vrzino kolo, ukoliko ne uočimo šta je stvarno problem, to je kao da stalno lečimo kijavicu, a ne jačamo imunitet.

Nekada je zaista teško svesno uvideti jednu ili više ovih stvari koje utiču i na to kako se ponašamo prema detetu i na to kako se osećamo kao roditelji. Ono što se kao posledica javlja je osećaj napetosti kod roditelja, nesigurnost, preispitivanje, pa i dovođenje u pitanje vaspitnog modela. Sa druge strane dete oseća ovo roditeljevo unutrašnje kolebanje i njegova emotivna stanja, a onda na to reaguje ponašanjem jer se i ono oseća nesigurno.

KAKO PREPOZNATI DA SU U PITANJU EMOTIVNE BLOKADE?

Mi kao roditelji svakako imamo niz emocija koje nam se javljaju u zavisnosti od našeg trenutnog energetskog i emotivnog stanja, od ozbiljnosti situacije, a reakcije su u direktnoj vezi sa navedenim. Ukoliko se posle par minuta vratimo u pređašnje stanje, onda je sve OK i radi se o očekivanom ponašanju.

Međutim, ako vam se u telu javlja snažna nelagoda kada vidite (ili čujete) neko detetovo ponašanje (baca igračke, odbija da jede, otima se sa drugim detetom), ako vas preplavi stres i/ili neka od emocija – strah, bes, bespomoćnost, ljutnja, krivica, stid, šok…, ako su vam reakcije burnije nego što sama situacija zahteva (nije ugroženo zdravlje i bezbednost deteta), ako je vaš doživljaj situacije i samog deteta emotivno i reaktivno prenaglašen, ako unapred očekujete da ćete se uznemiriti zbog detetovog ponašanja – onda je u pitanju blokada koja se aktivirala zbog okidača.

PROČITAJTE KOJA PONAŠANJA I SITUACIJE 100% UKAZUJU DA IMATE EMOTIVNU BLOKADU OVDE.

Moj posebno kreiran program “Emotivni detoks za roditelje” pomaže da se otkriju i otklone ove blokade, da se smanji intenzitet emocije, stresa i telesne nelagode koje se javljaju u nekim situacijama sa detetom. Kada nema ovih blokada onda su burne reakcije sve ređe, a roditelj se tada lakše fokusira na građenje kvalitetnog odnosa sa detetom, umesto da mu je pažnja stalno na problemu.

Naravno, obrasci ponašanja neće nestati sami od sebe, njih je potrebno svesno menjati. Iako je metoda “Emotivni detoks” veoma efikasna, ona nije „čarobni štapić“ niti donosi gotova rešenja.

Ovaj vid rada je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE (ONLINE ILI KAO LIČNI SUSRET) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Više o emotivnim blokadama pisala sam OVDE i OVDE, o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva OVDE, a o metodi Emotivni detoks OVDE.

Slon ili meda? (šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere)

slon i meda.jpg

Kada je metoda Emotivni detoks u pitanju, zanimljivo je da su neke podsvesne blokade koje sam pronašla kod ljudi sa kojima sam radila, nastale iz dobre namere osoba iz bliskog okruženja.

Ovo samo potvrđuje ono što često napominjem kada radim ovu metodu – sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

Što smo bili mlađi u trenutku kada smo prolazili kroz neki izazov, to su veće šanse da se stvorio emotivni čep. Što nam se neka situacija više puta ponavljala to je veća mogućnost da se stvori nekoristan obrazac ponašanja, a što su upečatljivije (i verbalne i neverbalne) poruke bile od osoba iz najbližeg okruženja to je pretpostavka da se stvorilo duboko podsvesno negativno uverenje – veća.

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

SLON ILI MEDA?

„Previše vremena gubim na dvoumljenje, i to oko najbanalnijih stvari. Da li da kupim ovaj ili onaj hleb, šta da spremam danas za ručak, a o kupovini garderobe da ne pričam! U pitanju su desetine minuta, a nekada i sati. Nekada se potpuno zablokiram kada treba da odlučim nešto tako jednostavno. Postajem očajna i plašim se da to ne počne da mi se dešava na poslu. Tamo ljudi od mene očekuju da budem brza i efikasna.“

Emotivnim detoksom sam otkrila da se iza ovog ponašanja nalazi preveliki osećaj odgovornosti, potreba za kontrolom i strah od greške. Kroz dalji proces klijentkinja se setila situacije iz svog detinjstva – kada je imala četiri godine mama je kupila za nju i njenu sestru od ujaka novogodišnje poklone. Dala joj je da izabere igračku koju želi – plišanog slona ili medu, a drugu će upakovati i pokloniti sestri. Napomenula joj je da kada izabere, nema predomišljanja.

Iako je mamina namera bila dobra – dala joj je da bira, za četvorogodišnju devojčicu je ta odluka bila teška, jer se plašila da će se, kada izabere jednu igračku, predomisliti, ali tada će već biti kasno da traži drugu. Klijentkinja se tokom procesa živo sećala ovog događaja, čak je u detalje opisala obe igračke, kao i da se mnogo mučila da donese „pravu odluku“, tačnije – da slučajno ne pogreši.

Ovaj događaj je vremenom zaboravila, a osećaj koji ga je pratio je postao emotivna blokada u njenoj podsvesti. Kada se pojavio okidač (veliki stres na poslu), pokrenula su se „emotivna sećanja“, koja su je zapravo ponovo dovodila u situaciju da bira i da „pazi da ne pogreši“.  I svaki put kada se suočila sa mogućnošću izbora i donošenjem odluke, osećala se kao da opet ima četiri godine.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU, NOVOM SADU ILI ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

SKUPLJAČ ZNANJA

„Iako sam završio arhitekturu pre sedam godina, ja i dalje nešto učim, stalno tražim neke nove stvari da se još više usavršim, istražujem svaki novi program, ali nigde ne radim.

Moje kolege uveliko rade, imaju velike projekte iza sebe, a ja čitam i upijam sve novo što se pojavi, ili gledam klipove na youtube. Satima mogu da pričam o tome, ali nemam utisak da sam spreman da sve to i primenim, jer uvek ima nešto novo, a meni kao da nikad nije dovoljno. Sad mi je već jasno da iako imam više formalnog znanja od mojih kolega, to u poslovnom svetu nema vrednost kao njihovo iskustvo…“

Blokada kod ovog klijenta je nastala u osnovnoj školi i to kao posledica „ležernosti“ njegovih roditelja za njegovo učenje i uspeh. Posle je to preformulisao da ga, za razliku od njegovih drugova, roditelji nisu „gnjavili“ i pritiskali da uči, već su bili vrlo opušteni. On je to doživeo kao da nikada nisu imali nikakva očekivanja od njega.

Ono što smo otkrili kod njega je uverenje –  Ja sam glup – što je veliki paradoks za osobu sa visokim obrazovanjem. Međutim, mi ne donosimo odluku koje podsvesno negativno uverenje će se kod nas kreirati na osnovu toga kako doživljavamo poruke iz okruženja.

Njegovo sećanje na ovaj period je osećanje da roditelji ne brinu o njemu, jer im je svejedno kakve ocene i uspeh ima, i zbog toga se uvek osećao manje vrednim od svojih drugova. Upravo ovo uverenje ga je „teralo“ da se stalno usavršava (da uči i da bude bolji), ali to nikada nije bilo dovoljno da pređe na sledeći korak, a to je konkretna akcija, tj. posao.

Kada je sa roditeljima podelio iskustvo sa “Emotivnog detoksa”, oni su bili vrlo iznenađeni i rekli da nisu želeli da budu strogi roditelji kao što su bili njihovi, već da mu daju slobodu i da im je bilo najvažnije da je on srećan.

Sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

VIKENDI – OKIDAČI

„Jedva čekam vikend da uživam sa porodicom, da se opustim sa decom i mužem, ali kako se probudim u subotu tako osetim tenziju – prvo u stomaku, a onda postajem nervozna i na kraju me zaboli glava. U početku sam se trudila da sve to ignorišem, da se smejem iako mi celo telo treperi od nelagode, međutim ne mogu da sakrijem od dece kako se osećam, jer me saleću pitanjima – Mama, šta ti je, što si ljuta? – Jednostavno osećaju da nešto nije u redu…“

U toku rada sa ovom klijentkinjom pronašla sam emotivnu blokadu iz druge godine života, u vezi sa babom i dedom. Iz iskustva znam da su šanse da se klijent seti nečeg konkretnog iz tako ranog detinjstva male, ali uvek pitam da li zna da li je bio možda neki veliki događaj tada.

– Nije bilo ništa veliko, nego su me roditelji od druge godine svakog vikenda ostavljali kod babe i dede, jer su oni tada radili dodatni posao, bile su one devedesete kada su se svi snalazili kako su znali.

Meni kao kouču je ova informacija bila sasvim dovoljna da znam da je ovoj mladoj mami svaki vikend postao „podsetnik“ (okidač) na ono što je kao dvogodišnjakinja proživljavala iz nedelje u nedelju – nedostajanje roditelja, uznemirenost, strah, osećaj odbačenosti, nesigurnost. Jasno je da i iza ove situacije stoji dobra namera roditelja koji su svoje dete ostavljali osobama u koje su imali poverenje i išli da zarade da svima bude bolje.

DRUGI DEO O EMOTIVNIM BLOKADAMA KOJE SU NASTALE IZ DOBRE NAMERE PROČITAJTE OVDE.

Iz ovih primera, jasno je da mi racionalnim razmišljanjem ne možemo da rešimo ono što je na emotivnom nivou, odnosno ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, kao ni da utičemo da li će nam to postati blokada koja će uticati na naš život ili neke njegove segmente.

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE,  o sigurnim znacima koji ukazuju da roditelji imaju blokade OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako PRIVUĆI NOVAC, posao, uspeh (i OTKLONITI PREPREKE koje nam stoje na tom putu)

pexels-photo-259193

Zašto neki ljudi bez obzira koliko rade ne uspevaju da zarade dovoljno novca?

Zašto neko bira/dobija samo poslove koji su malo plaćeni?

Zašto neko misli da mora mnogo da se muči za malo para?

Zašto se kod nekog javlja osećaj nelagode u telu kada se priča o parama?

Poslednjih nedelja, radeći Emotivni detoks, kod nekoliko klijenata pojavila se baš tema novca, zarade, posla, uspeha. Kod svih njih pronašla sam negativna uverenja (ali i emocije) koja su im stvorila blokade. Neki su čak i znali šta ih blokira, neko se iznenadio onim što smo pronašli, ali za sve je zajedničko da bili mi svesni blokada ili ne, one i te kako utiču na nas, naš život i njegov kvalitet. 

Zato je korisno da znamo zašto nastaju negativna uverenja u vezi sa novcem, i što je još važnije – kako ih se osloboditi?

ŠTA SU UVERENJA I KAKO NASTAJU?

Uverenja su zapravo misli u koje smo, iz nekog razloga, “poverovali”. Mogu biti pozitivna i negativna i uticati na bilo koju životnu oblast – posao, porodicu, ljubav, roditeljstvo…

Kada pričamo o onim koja nam prave ograničenja i blokade, dakle o negativnim, ona su nastala kao posledica nečega što smo lično iskusili – neko razočarenje, neuspeh… ili smo ih dobijali kao poruke od osoba koje su nam važne – uglavnom od roditelja (i to najčešće u detinjstvu), kao i od ljudi koji su za nas autoritet.

Nekada su te poruke direktne i verbalne (kritika, prebacivanje, ironija, uvrede…), a nekada su neverbalne, neizgovorene (izraz lica, uzdah, pogled, ćutanje, ignorisanje, govor tela…), koje smo mi primetili i protumačili na neki svoj način, dali toj poruci značaj i prihvatili je kao svoju istinu.

Nekada uverenja nastaju i kao kombinacija ličnog iskustva i tuđih poruka, mogu biti iz perioda detinjstva, kao i nedavno kreirana.

Bez obzira kada i kako su nastala, negativna uverenja predstavljaju jake unutrašnje kočnice i lična ograničenja.

KOJA SVE UVERENJA MOGU DA BUDU POVEZANA SA NOVCEM?

Uverenja su povezana sa našim samopouzdanjem, sa tim da li nešto verujemo da možemo ili ne možemo da uradimo, postignemo. Takođe, mogu biti povezana i sa osećajem lične vrednosti, a sve zavisi od toga kakve su poruke bile, od koga smo ih dobili, kada su nastala, da li su povezana sa nekom emocijom, da li su deo našeg ličnog iskustva… Samim tim spektar je veoma raznovrstan i slojevit.

Najčešća uverenja u vezi sa novcem su – Nisam dovoljno dobra. Ne zaslužujem da imam puno novca. Ja ne mogu da budem bogata. Danas je nemoguće zaraditi puno para. Meni je suđeno da se mučim za svaki dinar! Ja ne vredim. Ja ne mogu biti uspešna. Drugi su bolji od mene. Ja ništa ne radim kako treba. Drugi zaslužuju više od mene. Ja ne zaslužujem poverenje. Život mora biti težak. Ništa se ne može lako dobiti. Novac je proklet! Ne možeš biti bogat i srećan. Veliki novac donosi samo brigu i probleme…

Već iz ovako pobrojanih uverenja, iskusan kouč može prepoznati šta je osoba dobijala kao direktne verbalne poruke, a koja uverenja su nastala iz ličnog iskustva.

Najzanimljivija stvar sa uverenjima je što, bilo da su ona pozitivna bilo da su negativna, mi ih svojim ponašanjem potvrđujemo. To je ujedno i najveći paradoks kada je ova tema u pitanju, jer sami sebe sabotiramo tako što “živimo” ono u šta smo poverovali, čak i kada nam je to nekorisno!

Na primer, za osobu koja je kao dete gledala kako se mama i tata muče za svaki dinar, ili ako je ostala uskraćena za pažnju roditelja jer su oni non-stop radili, ili je gledala kako se mama i tata svađaju kada nije bilo novca u kući – uverenje vezano za novac/rad/posao može biti da je on izvor tuge i bola. Pa zašto bi ta osoba sebe izlagala bolu na koji je novac “podsvesno podseća”? Ta osoba će potpuno nesvesno pronalaziti razne načine da sebe sabotira i da nema novac, iako ga svesno želi.

IPAK, SVI SMO MI MANJE-VIŠE DOBIJALI SLIČNE PORUKE U DETINJSTVU, PA ZAŠTO ONDA NEMAMO SVI ISTA UVERENJA?

Mi ne biramo niti donosimo odluku koja uverenja će se usaditi u naš podsvesni deo ličnosti, jer to zavisi od brojnih faktora – uzrasta, trenutnog emotivnog stanja, same situacije i učesnika u njoj… Zanimljivo je da braća i sestre iz iste porodice nose potpuno različita uverenja, tako da i tip ličnosti, kao i lična iskustva znatno utiču na to šta će nam se “zakačiti” i kako će uticati na nas.

Takođe, nije svejedno da li smo neko uverenje “pokupili” u detinjstvu ili kao odrasla osoba, jer kao odrasli imamo više mentalnih i emotivnih kapaciteta, kao i brojna iskustva koja će to uverenje “ublažiti”.

KAKO DA ZNAM DA LI NOSIM NEKO BLOKIRAJUĆE UVERENJE?

Mi često nismo svesni koja nas to uverenja ograničavaju, ali ukoliko nam se i pored truda koji ulažemo, neke stvari stalno ponavljaju to je već dobar razlog da posumnjamo da imamo neku blokadu.

Negativno uverenje (jedno ili više njih) sigurno je prepreka:

  • ako vam se stalno dešava da imate posao koji je slabo plaćen iako imate preduslove za veću zaradu,
  • ako dobijate otkaz(e) dok druge kolege uspevaju da zadrže posao bez problema,
  • ako na pomisao da promenite posao ili da tražite povišicu imate fizičku nelagodu (knedlu u grlu, lupanje srca, “preseče” vas u stomaku…),
  • ako je vaš subjektivni doživljaj da je poslovno okruženje “neprijateljski raspoloženo” prema vama,
  • ako često ili stalno doživljavate odbijanja na razgovorima za posao,
  • ako stalno odugovlačite sa započinjanjem i završavanjem obaveza, ili sa donošenjem odluka iako znate kakve posledice mogu da budu,
  • ako teško ili nikako ne prihvatate promene čak iako znate da ćete imati korist od njih,
  • ako druge doživljavate da sa lakoćom zarađuju dok se vi mučite…

U praksi se susrećem i sa ljudima koji su prošli brojne treninge u okviru kompanija (ili samostalno), ne bi li povećali svoju produktivnost i ovladali raznim veštinama, međutim i dalje su na istim rezultatima kao i pre.

Zašto se ovo dešava?

Zato što se sa tim uverenjima, ukoliko ih dugo nosimo, mi toliko saživimo da vremenom zaista poverujemo da smo mi takvi – nesposobni, neprilagodljivi, neuspešni – i preuzmemo ih kao naš identitet. Ako neko ima uverenje – Ja ne zaslužujem da imam puno novca – onda to i emituje. To zapravo znači da mi kroz govor tela, izraz lica, glas i način na koji govorimo, a posebno kroz energiju, šaljemo nedvosmislenu poruku onoga u šta verujemo.

S obzirom da kroz neverbalnu komunikaciju šaljemo mnogo više poruka nego kroz ono izrečeno, nas ljudi praktično procene već na prvi pogled. I zato neko doživi da ga pet puta uzastopno odbiju na svakom razgovoru za posao – Ako on ne veruje u sebe, kako ja da verujem u njega da će biti dobar za moju firmu?

Takođe, ako se neko bavi prodajom, a ne veruje u ono što prodaje ili misli da ljudi nemaju para da kupe taj proizvod, upravo to će i emitovati i očekivano imati loš rezultat. Jasno je da nije dovoljno samo proći edukacije za povećanje prodaje, nego treba razrešiti i ove dubinske, podsvesne teme.

KAKO SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I RAZBIJAJU?

Dobra stvar sa uverenjima je da se ona mogu menjati, a prvi korak ka tome je prepoznavanje da postoji obrazac neuspeha koji se ponavlja.

KROZ MOJ POSEBAN PROGRAM – “EMOTIVNI DETOKS” – PRECIZNO SE OTKRIVA UVERENJE KOJE JE BLOKIRAJUĆE ZA ODREĐENI ASPEKT ŽIVOTA, U OVOM SLUČAJU ZA NOVAC (I SVE ŠTO IDE UZ NJEGA), KAO I KADA JE NASTALO, DA LI IMA VEZE SA NEKIM DOGAĐAJEM ILI OSOBOM, A ZATIM SE TO UVERENJE PROCESUIRA I ELIMINIŠE.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU. EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Često se na ova uverenja “zakače” i negativne emocije i stanja (strah, stid, bes, mržnja, ali i tuga, krivica, bespomoćnost, griža savesti…), što dodatno utiče da se sa uverenjem “saživimo”.

S obzirom da su obrasci ponašanja nastali kao posledica tog uverenja, neophodno je napraviti i novu strategiju i željeni cilj i sada, kada više nema blokirajućeg uverenja, stvarati novo korisno ponašanje. Dakle, nije dovoljno  da se osoba samo oslobodi svoje blokade, već je potrebno da nauči da funkcioniše bez nje i da svesno pravi promenu u dotadašnjim navikama.

Najjednostavniji odgovor na pitanje “Kako privući novac, posao i uspeh” je – eliminisanjem blokada koje nam stoje na putu. Kada nema onoga što nas koči i sputava, tada se možemo kretati ka željenom cilju.

ZA KOGA OVA METODA NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča. Ova vrsta rada je za osobe koje su spremne da se aktivno uključe u proces, koje preduzimaju odgovornost za sebe i svoje odluke, koje realizuju  dogovorene akcione korake… Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Kako blokada u vezi novca može nastati i iz dobre namere, pisala sam OVDE.

Više o podsvesnim blokadama, pisala sam OVDE. 

Više o metodi Emotivni detoks pročitajte OVDE.

ISKUSTVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS MOŽETE PROČITATI OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Polazak u VRTIĆ – između OČEKIVANJA i REALNOSTI

pexels-photo-192542„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić zato što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dede po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Kada je društvu, Uroš super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“

 

Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece (u parkiću ili igraonici), to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.

Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, navikama, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i ono i roditelji treba da steknu poverenje.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM KAO RODITELJ TADA ZNALA. 

Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a  onda se u realnosti suoče sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.

Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor, kao i tugu, preveliku brigu, strah… Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim uglavnom se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su svi pod većim stresom.

Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i nesigurnost oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.

Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje. Ako bismo mogli da “prevedemo” na jezik odraslih šta ono tada oseća i misli, to bi ovako zvučalo – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde, kada se ni mama (tata) tako ne oseća? Dovoljno mi je što sam uplašen, a kada vidim da je i mama uznemirena, moj strah da se odvojim je još veći. Za ove situacije kreirala sam poseban program “Emotivni detoks za roditelje“, kojim se roditelji oslobađaju svih negativnih osećanja, brige i stresa koje prenose na dete. Više o tome pročitajte OVDE.

Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani… O promeni ritma spavanja kada dete krene u vrtić sam pisala OVDE.

Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, svakako će biti lakše ukoliko su roditelji pripremljeni na promene koje ih očekuju i ako znaju kako da pomognu detetu u ovom periodu.

Ključna stvar za svaku pripremu je – početi na vreme 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE. 

Dragana Aleksić, family coach

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, “kenjka” za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

INDIVIDUALNI RAD METODOM “EMOTIVNI DETOKS” MOŽE BITI U LIČNOM SUSRETU (U BEOGRADU I NOVOM SADU) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da “upadnu u zamku” da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neprerađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda “zabranjeno”), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo “bezbolnije” da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko “pogađaju”?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neprocesuirane, neprerađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je “podseti” na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti “sačuvaju” u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u 4. godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale toliko snažne emocije on će se kao  odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  “besni” (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi “osećao loše” u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete “oseća” roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju “potvrđuju” da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one “aktivne”, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto “pokrenulo” najviše govori subjektivni doživljaj osobe “da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…”, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se “aktivirale” ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno “zacementirana” i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program “Emotivni detoks” i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo “Emotivni detoks” pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach

 

Dete se ČELIČI LJUBAVLJU, a ne strahom (4 saveta ako se vaše dete plaši Deda Mraza)

santa-claus-654027_1920.jpg

Još samo par nedelja nas deli od Nove godine, kićenja jelke, dodele paketića…

Ako vaše dete očekuje prvi susret sa Deda Mrazom, pročitajte ovaj tekst pre nego što ga spustite u krilo “bradatom čiki u crvenom”.

Zbog silnih iznenađenja koja im spremaju za novogodišnje praznike, roditelji su nekada više uzbuđeni od dece. Jedno od njih je dodela paketića i susret sa Deda Mrazom, a posebno slika sa njim za uspomenu 🙂

E, baš ta slika je tema ovog teksta.

Iskreno, ja se kao dete nisam plašila Deda Mraza, znala sam da deli poklone i to mi je bilo dovoljno da mu se radujem :). Iako je bilo davno, jasno se sećam scene iz vrtića, koja me je tada zbunila. Imala sam možda tri-četiri godine, prelep Deda Mraz je sedeo ispred jelke sa ogromnim kesama punim igračaka i slatkiša. Svi smo stajali u redu, čekajući da mu sednemo u krilo da se slikamo i da dobijemo paketić.

Sećam se i kako su skoro sva deca oko mene plakala, vrištala, neka su i bežala, a vaspitačice ih vraćale nazad u red… Bila je strašna buka, a meni nikako nije bilo jasno zašto plaču i jedva sam čekala da dođem na red, radujući se što je on sve manji. Sela sam mu u krilo, odgovorila mu na pitanje kako se zovem, slikala se i dan danas imam tu fotografiju.

Kada sam ja dobila sina i kada je on u vrtiću imao prvu dodelu paketića, setila sam se ove scene i tek onda, iz pozicije roditelja, shvatila da je ponašanje mojih vrtićkih drugara bio u stvari strah od nepoznatog čoveka sa belom bradom.

Par dana pred događaj, pričala sam sinu o Deda Mrazu, kao i da će možda neka deca plakati zbog njega i prepoznala u njegovom pogledu isto ono pitanje koje se meni javilo pre mnogo godina – zašto da plaču? Za svaki slučaj sam mu napomenula da, ako ne bude hteo, ne mora ni da se slika ni da ide kod Dede. Slikao se, nije plakao, radovao se paketiću i imamo lepu sliku.

Jednostavno, ima dece koja se ne plaše Deda Mraza.

A sada ide ono veliko ALI.

Ali, nisu sva deca ista, nemaju isti doživljaj neke situacije i imaju potpuno pravo na to.

Zašto se plaše, pitate se? Razloga ima mnogo, a oni često zavise od uzrasta deteta, senzibiliteta, trenutne razvojne faze kroz koju prolazi, do toga da se dete plaši nepoznatih ljudi, da ga je strah što ne može da mu vidi lice od brade i brkova, plaši se njegovog glasa, u uzrastu je kada ne želi da se odvoji ni na trenutak od mame i tate…

Vidite koliko razloga može da bude! Baš zbog svega nabrojanog ne dozvolite da vam pažnja bude samo na onom krajnjem detetovom ponašanju – negodovanju, bežanju i vrisci i vašem cilju – fotografiji sa Deda Mrazom.

U stvari, odgovor na ovo pitanje nije toliko važan koliko je važno šta će roditelji uraditi kada shvate da se njihovo dete plaši čike u crvenom. Da se plaši toliko da nikakav poklon na svetu ne može da ga uveri da treba da mu sedne u krilo i da se nasmeje za fotografiju koja toliko raduje odrasle, a njega plaši. I da, slažem se, to je divna  uspomena nama roditeljima, posebno ako je prva dodela paketića, ali kakva je uspomena deci?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA RAZUMEVANJE PONAŠANJA DETETA, EMOCIJA I RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Ako dete odbija da se približi Deda Mrazu, ako beži ka roditeljima, plače, a roditelji ga “hrabre”  – Pa, ne boj se, to je samo… Sedi samo da se slikaš, pa ćeš dobiti poklon… Samo jedna slika, nasmej se… E, vidi ga, pa ne krevelji se više, upropasti sliku! – to neće oterati strah, nego će ga pojačati i uvesti dete u stanje panike. Jer umesto da ga roditelj prigrli, on nastavlja da ga „gura“ u ruke “strancu”. Možete li da zamislite kako se dete oseća kada mu roditelj izmiče?

Nema nikakve potrebe da roditelji pokušavaju da razuvere dete da se ne plaši, jer neće uspeti. Iz dva razloga:

1. roditelji razmišljaju logično, a dete emocionalno

2. dete o strahu ne razmišlja, već ga oseća

Dete ima pravo da se plaši, bilo to nama po volji ili ne, imalo nam smisla ili ne… Jer njemu je primarno to što oseća, a ne šta misli o tome. Kada dete u paničnom strahu potrči ka roditelju, sve što mu treba i što traži je zagrljaj i osećaj sigurnosti, osećaj da je bezbedno.

Strah je veoma neprijatna i intenzivna emocija za dete i možda će se baš sad prvi put suočiti sa njim. Uvek imajte na umu da se strah pobeđuje ljubavlju! Dete u svakom trenutku treba da zna da ste vi tu i da će pored vas biti bezbedno i sigurno. I što je dete mlađe, to su ove potrebe izraženije.

Izlaganje strahu neće ojačati nijedno dete, može samo da ga učini nesigurnim. Klin se klinom ne izbija…

Nekada su roditelji potpuno usaglašeni sa detetom i razumeju njegove strahove. Međutim, može se desiti da se ova situacija odigra u vrtiću, igraonici, prodavnici, tržnom centru… Pripremite druge osobe u okruženju da će dete možda odreagovati burno i da ga ne teraju da ide kod Deda Mraza.

Hajde da vidimo šta još, pored razumevanja dečjeg straha, može da pomogne ako ste primetili da se vaše dete plaši.

1. Priprema kroz priče.

Kako se približava kraj godine, tako je sve više Deda Mrazova oko nas 🙂 Pripremite unapred dete pričom o čiki u crvenom odelu, ne idealizujte ga ako dete pokazuje nelagodu i strah, odgovarajte na njegova pitanja…

Ako je dete videlo Deda Mraza u knjizi ili reklami, ne znači da je spremno da ga vidi i uživo, posebno što on može da izgleda potpuno drugačije (zbog kostima). Takođe, velika je razlika kada gledamo nešto malo na papiru ili TV-u uz roditelja i u poznatom okruženju – kod kuće, nego kada je nešto ogromno ispred nas, pomera se, pruža ruke i viče “Ho-ho-ho!” u nekoj prodavnici.

2. Najavite detetu da ćete možda videti Deda Mraza tamo gde idete.

Tako smanjujete efekat (neprijatnog) iznenađenja. “Ugledajte” ga prvi i na sigurnom odstojanju ga pokažite detetu. Nekada se dete uplaši jer je nepripremljeno, a čike u crvenom baš i ne vode mnogo računa kako će deca reagovati kada iskoče pred njih.

3. Držite dete u rukama.

Ako znate da se na mestu gde idete nalaze “bradonje u crvenom”, podignite dete u naručje. Osećaće se sigurnije i gledaće u druge ljude iz vaše perspektive. Pogled iz dečje pozicije potpuno menja sliku onoga što gleda, jer sve posmatra odozdo na gore, zbog čega mu sve izgleda ogromno u odnosu na njega.

Stavite se u detetovu poziciju, čučnite i posmatrajte ljude oko sebe. OK, razumeli ste…

4. Recite detetu da ste tu.

Ponovite koliko god puta treba da ga volite, da je sigurno uz vas, da ga nećete spustiti u krilo Deda Mrazu ako to ne želi… Ako se dete ne smiruje, sklonite se sa strane ili izađite iz prostora u kojem je videlo ono što ga plaši i uznemirava.

Ako želite uspomenu slikajte se vi sa detetom! To će sigurno biti mnogo lepša slika i uspomena od uplakanog i prestrašenog mališe koji beži iz Deda Mrazovog krila. Kada dovoljno poraste, kad čika u crvenom više ne bude izvor straha nego radosti, onda će se slikati i sa njim 😉

Dragana Aleksić, family coach

INDIVIDUALNE KONSULTACIJE MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Šta kada nas PODSVESNI SABOTERI koče u životu i KAKO DA IH OTKLONIMO?

pexels-photo-208147 (1).png“Hvala vam što ste me oslobodili straha od otkaza!”; “Htela sam da vam se zahvalim na uvidima koliko sam sebe sabotirala nerealnim očekivanjima…”; “Mnogo mi je lakše posle emotivnog detoksa, potpuno drugačije doživljavam moj odnos sa detetom…”; “Samo da vam javim da ovaj detoks stvarno radi! Bez problema sam putovala avionom…”; “Celo prepodne plačem od sreće, jer shvatam da se više ne bojim svega čega do sada jesam…”

Ovo je samo deo komentara koji mi stignu od klijenata posle individualnog rada metodom “Emotivni detoks”.

Ljudi često misle da za neke njihove probleme ne postoje rešenja i dugo se vrte u krug, ostaju “zaglavljeni” u nekim emotivnim stanjima, muče se, pokušavaju da racionalnim razmišljanjem reše probleme koji su zapravo skriveni u podsvesti, ali ne uspevaju. To je zato što je naš racio zadužen za logiku, a naša podsvest ne funkcioniše po principima logike.

Upravo time se i bavim u Emotivnom detoksu – otkrivanjem unutrašnjih sabotera i blokada i njihovim eliminisanjem. Ovaj program sam kreirala na osnovu brojih koučing edukacija i iskustava tokom grupnog i individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce između ponašanja ljudi i onog što nose u sebi, tačnije u podsvesti.

Iz iskustva u radu sa ljudima na njihovim problemima znam da rešenja postoje, i zato ću u ovom tekstu predstaviti program “Emotivni detoks” kroz primere/situacije zbog kojih mi se ljudi najčešće javljaju i žele da uđu u proces promene.

Ima ih naravno mnogo više, ali verujem da se i na osnovu ovih može dobiti jasna slika na čemu sve može da se radi ovom metodom 🙂

“Dok na Emotivnom detoksu nisam “otkrila” da sam ja ta koja ima problem kada moje dete neće da uči, sprema se za školu, vodi računa o stvarima… mislila sam da je bezobrazno i da sam negde ozbiljno pogrešila u vaspitanju.

A onda sam kroz rad shvatila da je, sve ono što su meni moji roditelji govorili u vezi sa mojim učenjem, kod mene stvorilo odbojnost, negativne emocije i još gora uverenja, koja sam bukvalno telesno osećala svaki put kada bi mi se sin suprotstavio ili “ignorisao” moje zahteve.

Kada sam se ovoga oslobodila nisam više osećala tu unutrašnju napetost koju sam pre toga bukvalno “zračila” prema detetu i ono se “borilo” sa tom mojom negativnom energijom svim silama – otporom. Sada je naš odnos potpuno drugačiji, opušteniji, on je preuzeo svoje obaveze i odgovornost, tako da više ne moram ni da mu govorim šta da radi.”

KOJI ZNACI 100% GOVORE DA RODITELJ IMA EMOTIVNE BLOKADE, PROČITAJTE OVDE.

„Celog života se osećam nesigurno, mada znam da treba da bude baš suprotno. Završila sam fakultet sa visokim prosekom, zaposlila sam se, ali stalno imam osećaj da ne vredim dovoljno, tačnije da drugi vrede više od mene. Zbog toga sam prilično povučena, ljudi za mene misle da nisam druželjubiva, i često se osećam usamljeno. Ne znam kako da to promenim, kada znam da mogu više, a nešto mi iznutra ne da…“

„Smatram sebe posvećenim i odgovornim roditeljem, trudim se da proširujem znanja, da provodim kvalitetno vreme sa detetom.  Ali, kada moje dete neće da jede, meni kao da nešto klikne i  u trenutku sve zaboravim i počnem da vičem na njega.  Posle se osećam loše, grize me savest. Što je najgore, čak i kada sam svesna da ću da vičem i znam da grešim, ja ne uspevam da se zaustavim, kao da to nisam ja u tim trenucima…“ (Zašto imamo ovakve reakcije detaljno sam opisala OVDE)

“Nikada nisam imala problem sa javnim nastupima, posao mi je takav da skoro svakodnevno pričam pred grupama ljudi. Međutim, nešto se promenilo, kao da sam izgubila sigurnost… Pred sastanak osetim tenziju, nelagodu i kao da me nešto blokira, ne mogu da pričam. Još kada svi počnu da me gledaju i čekaju da progovorim, bude mi samo gore. Ne znam šta da radim, bojim se da ću dobiti otkaz…“

“Imam burne reakcije prema roditeljima, a nisam tinejdžer, imam 40 godina. Sve im zameram, i kako su vaspitali mene i brata i koliko su bili zahtevni prema meni kada sam bio dete. Stalno se svađamo, ali ništa ne rešavamo. Vidim da su povređeni, a i ja sam…”

“Ostala su mi još tri ispita, ali nemam ni snage ni motivacije da izguram do kraja. Kao da mi je sve izgubilo smisao.”

„Veoma sam sposoban, svestan sam svojih kvaliteta i potencijala, ali često upadam u stres jer radim sto stvari u isto vreme. Imam mnogo interesovanja, ali mi dan proleti, a ja imam osećaj kao da ništa nisam uradio. Stalno započinjem nešto, pa pređem na drugo i na kraju zaboravim šta sam uopšte i hteo da radim. Kada sebi napravim jasan plan uspem da budem efikasan, ali mi je teško da se držim rasporeda jer imam osećaj da me to ograničava. Nisam zadovoljan svojim postignućima jer su minimalna u odnosu na ono što mogu…“

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM PRIMERIMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, RODITELJIMA, PARTNEROM, KOLEGAMA… I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN OSOBA DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU I DA ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

„U poslednje vreme na poslu često ulazim u konflikt sa kolegama jer reagujem na sve i svašta. U sekundi me izbaci nešto iz ravnoteže i ne mogu da prestanem sa kritikovanjem i komentarima. Ja imam visoka očekivanja od sebe pa samim tim i od drugih, ali problem je što ljudi oko mene rade prosečno, dok se ja napinjem iz sve snage da sve bude kako treba. Što je najgore, nisam u poziciji da zahtevam da rade više, jer nisam ni šef ni menadžer. A ni oni ne rade dobro. Kako da se kontrolišem?“

„Imam osećaj da ne umem da nađem pravu osobu za partnera. U početku sve bude super, ali vrlo brzo ja uvidim da to nije to. Moji roditelji i njihova ljubav i brak su mi ideal kakav želim za sebe, ali sve više mi se čini da to neću dostići. Čim vidim da moj dečko radi nešto što moj tata nikada ne bi uradio, ja prekidam vezu, jer znam da on nije za mene… Imam već  35 godina i hvata me panika…“

„Iako sam visoko obrazovana i imam veliko iskustvo u poslu, moj problem je što ne umem da se izborim za sebe, tj. za svoju platu. Priča o novcu mi stvara strašan osećaj u stomaku, kao da pričam o nečem zabranjenom i  lošem. Kada se potegne razgovor na tu temu ja želim da ga što pre završim, i to uvek bude na moju štetu jer ne pregovaram iako znam da imam prostora za to i da vredim mnogo više…“ O negativnim uverenjima u vezi NOVCA pisala sam OVDE.

EMOTIVNE BLOKADE I NEGATIVNA UVERENJA MOGU DA NASTANU I IZ DOBRE NAMERE. O TOME SAM PISALA OVDE.

„Moj problem je što ne umem da donesem odluku kada se od mene to očekuje. Kao da se parališem, kao da mi se mozak u tom trenutku isključi. Drugi to urade lako, jednostavno preseku, ali ja ne mogu jer se plašim da šta god da odlučim neće biti dobro…“

„Kada treba da idem negde gde nikada nisam bila ili kada treba da radim nešto novo bilo na poslu bilo privatno, hvata me strah i panika. Osetim lupanje srca i to me još više uplaši, kao da ću se onesvestiti. To me mnogo opterećuje i vidim da mi je kako vreme prolazi sve gore i gore. Ranije sam uspevala da se priberem, sada više ne. Najavljen mi je službeni put i to u drugu zemlju, užasavam se pomisli da putujem sama i to avionom! Nemam više izgovora pred kolegama da stalno izlazim na vazduh da se nadišem, već me čudno gledaju…“

U pozadini svih ovih priča nalaze se emocije koje su „sakrivene“ dublje u podsvesti, dakle nismo ih svesni niti možemo da ih povežemo sa našim problemom (strah, stid, tuga, bes, krivica…) i podsvesna ograničavajuća uverenja.

Negativne emocije nam stvaraju loš osećaj u telu, bukvalno ih osećamo fizički u nekom delu tela, a negativna uverenja su zapravo ono što smo mi „poverovali“ o sebi, na osnovu poruka koje smo dobijali u detinjstvu ili nekom drugom periodu života od osoba koje su nam tada bile važne (ili još uvek jesu).

Kada se ove negativne emocije i uverenja udruže, zajedno izazivaju određena stanja (anksioznost, unutrašnju tenziju, nemir, nezadovoljstvo, paniku…), zbog kojih se osećamo loše, neraspoloženo, kao da to nismo mi, kao da nemamo kontrolu nad našim životom, opterećujemo se raznim mislima koje samo pojačavaju to naše stanje, nemamo samopouzdanje… Što više vremena osoba provede u ovom stanju, to više postaje sklona da poveruje da je ona takva kao osoba. Ono što ja klijentima često naglašavam je – mi nismo naše trenutno stanje!

Emotivni detoks vrlo precizno otkriva pravi uzrok problema (kojeg ljudi često uopšte nisu svesni niti bi pomislili da to može da bude razlog za neka dugogodišnja stanja) i uspešno ga eliminiše. Spektar tema je širok – od poslovnih, ljubavnih, teme u vezi sa novcem, teme iz detinjstva, odnos sa roditeljima, odnos sa decom, sa prijateljima, smanjenje i eliminisanje stresa…

Pored otklanjanja negativnih stanja, Emotivni detoks se koristi i za jačanje ličnih potencijala i pozitivne slike o sebi.

Sesije se rade individualno, držim ih u Beogradu i u Novom Sadu. Preporučeni minimum su tri sesije za početak procesa promene na željenoj temi.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

OVDE MOŽETE PROČITATI JOŠ ISKUSTAVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS

Dragana Aleksić, family coach