Svi ga imamo, ali da li zaista umemo da koristimo njegovu moć

Kao i sve druge stvari koje rutinski obavljamo, tako i način na koji pričamo vremenom postaje navika. Kada su u pitanju neke svakodnevne situacije, skloni smo tome da iste stvari uvek govorimo na isti način – koristimo iste reči, ali i boju, visinu i jačinu glasa kojim ih izgovaramo. Isto tako se i dete navikne da nas čuje na isti način, što vremenom dovodi do toga da prestaje da reaguje na to što mu govorimo. A, upravo varijacije u glasu pomažu nam da privučemo i zadržimo pažnju deteta i osiguramo saradnju!

Ako ste čitali moju knjigu „Umetnost komunikacije sa decom“, već znate da u prenošenju informacije reči imaju udeo samo 7%, govor tela 55%, a glas 38%. To znači da primenom različitih tipova glasa možete da postignete mnogo veći uspeh nego samim sadržajem poruke, zahteva, zadatka!

Tipovi glasova koji su vam sigurno poznati i lako prepoznatljivi su glas prijatelja i glas ratnika, i njih zaista roditelji najčešće koriste. Prvi za saradnju, a drugi uglavnom za prekid nekog ponašanja ili preusmeravanje na željeno ponašanje. Možda vam je čudno što se kod ovih tzv. pozitivnih tipova našao glas ratnika, ali on je i te kako važan u komunikaciji sa detetom i ne koristite ga  bez razloga – instinkt vas tera na to. Pored ovih, tu su još dva poželjna tipa – glas mudraca učitelja) i glas čarobnjaka.

Sada se sigurno pitate kako da znate kada koji tip glasa da koristite. To će uvek zavisiti od toga koji vam je cilj i koju poruku želite da pošaljete. Svakako će vam ovi opisi pomoći da procenite.

Prijatelj

Glas prijatelja je blag, topao, nežan, otvoren, pruža bezuslovnu podršku, pun razumevanja, zainteresovan – Vidim da si tužan. Tu sam, hoćeš da te zagrlim? / Razumem da ti je teško da to uradiš sada. Odmori se, biće ti lakše kada napraviš pauzu. / Pa, ovo je odlično, baš si se dobro snašla. / Sigurno si ponosan na sebe, zaista mi je drago što si se potrudio. Kako se ti osećaš sada kada vidiš da si uspeo?

Umiruje, podržava, interesuje se. Koristimo ga i kod dogovora i uspostavljanja pravila, kod povezivanja i odnosa poverenja.

Čarobnjak

Glas čarobnjaka je razigran, zvonak, veseo, otvoren, pun entuzijazma, uzlaznih i silaznih tonova (nagle promene), radoznao, podsticajan, šaljiv, raspevan – Deset zadataka iz matematike, oOo to nije mala stvar! Sada ću ti posuti glavu čarobnim prahom! HeEEeej, čini mi se da si sada stvarno spremna da to uradiš! / Igračkice, sada ćemo da vas rasklanjamo, sređujemo, pospremamo, ludujemo! A ondaaaa, kreeeećemo velikom brzinom ka kupatilu! Samo nas gledajte, hoho, hihi!

Poziva na saradnju kroz zabavu, pokret, šalu, podiže energiju, dete želi da vas prati. Setite se čarobnjaka Merlina i pokušajte da ga imitirate i glasom i pokretima.

Mudrac (učitelj)

Glas mudraca je zagonetan, umirujući, sa pauzama, malo tiši nego inače, ravan (bez oscilacija) i spušta se skoro ka šapatu kada želimo da prenesemo neku važnu poruku, vrednost, uverenje – Vidim (čujem/osećam) koliko ti je ovo važno… oko važnih stvari uvek se vredi potruditi… znaš da trud uvek daje rezultat (spustiti glas). / Šta god da uradiš, kako god da se osećaš… mi smo uvek… uvek tu za tebe. / Čak i kada nešto ne volimo da radimo ili nas mrzi, treba bar jednom da pokušamo… a onda još jednom… i još jednom… jer znaš šta – na kraju se osećaš kao pobednik zato što nisi odustala. / Danas si bio baš, baš strpljiv dok si čekao u redu za ljuljašku… sigurno nije bilo lako čekati, a ti si ipak uspeo. Sad imaš još jednu važnu veštinu, zar ne?

Podržava u procesu učenja važnih životnih lekcija, kada želimo da neko iskustvo dete upamti i da to bude njegova snaga, resurs koji će mu koristiti. Najbolje je primenjivati ga pred spavanje, kada prepričavate dan. Naravno, ne svako veče, već kada je dete zadovoljno sobom i nekim svojim postignućem, kako biste „poentirali“ važne stvari.

Ratnik

Glas ratnika je direktan, kratak, odsečan, bez emocija i oscilacija, snažan, jasan, energičan, nedvosmislen, nepokolebljiv, u nekim situacijama nešto glasniji nego inače, motivišući (kada se koristi u pravom trenutku i kada imate dobru povezanost sa detetom).

Koristimo ga u tri situacije.

Prva (i rekla bih najvažnija) je kada je ugroženo zdravlje ili bezbednost deteta, dakle kada su neophodne brze reakcije koje će ga zaustaviti u nekoj aktivnosti i zaštititi (kada juri ka ulici, vuče stolnjak i može da mu padne nešto na glavu, kada naglo krene ka vreloj rerni…) – Stop, stani, ne mrdaj!

Druga je kada želimo da naglasimo svoj stav, jasnu granicu, kada smo nepokolebljivi (napominjem da ovo važi kada smo u dobrom emotivnom i energetskom stanju i sigurni u sebe i svoje odluke, u suprotnom nećemo imati rezultat). Odnosi se na situacije u kojima nema pregovaranja i to su uvek one koje imaju veze sa zdravljem i bezbednošću, sa pravilima koja UVEK važe (nisu podložna ni pregovaranju ni promenama), dakle kada apsolutno stojimo iza svoje odluke i imamo jasan stav – Prestani, ne dozvoljavam da udaraš brata. Na ulici se držimo za ruke. Uzeću ti flomastere, ne možeš da žvrljaš zidove.

Treća je kada želimo da motivišemo dete i brzo ga pokrenemo na aktivnost – Ok, hajde da to uradimo/obavimo! Idemo! Odmah počinjemo, pokreni se! Ti i ja možemo sve kada se udružimo, baci pet i počinjemo! To je to, to je ta odlučnost nas Aleksića! Mi to možemo!

Podrazumeva trenutno preduzimanje akcije (ili zaustavljanje), nema odlaganja, ne ostavlja prostor za dileme ili oklevanje. Koristi se i za jačanje porodičnog/timskog duha (treći primer).

Nakon ovoga, jasno je da će tip glasa zavisiti od situacije. To što ćete nekada morati da povisite glas kao ratnik, ne znači da ste dobili zeleno svetlo da stalno vičete na dete i da vam to bude model komunikacije. To znači da u potencijalno opasnim situacijama morate da viknete da biste zaustavili dete koje ne vidi opasnost. Ali zato, glas ratnika nećete koristiti za situacije tipa „Sto puta sam ti rekla da skloniš igračke!!!“ Tada ćete koristiti glas čarobnjaka. Sa druge strane, glas čarobnjaka neće zaustaviti dete koje trči ka ulici, niti ćete koristiti mudraca za podizanje energije kada treba da se obavi rutinska radnja, a dete je u otporu. Detetu kojem je potrebna uteha, razumevanje prijaće glas prijatelja. Svakako je potrebna vežba i primena, kao i da pratite kako dete reaguje na ove glasove.

Važna napomena: Sve navedeno je samo dodatni alat u komunikaciji koji može da olakša saradnju, ali to ne znači da treba po svaku cenu da ga koristite niti da to treba stalno da radite. Posebno ako se ne snalazite u ovim promenama glasa, ako vam nije prijatno. Takođe, ne mora da znači da će vašem detetu prijati svaki tip! Pratite kako reaguje i u odnosu na to primenjujte ono što vidite da mu prija i što ima efekta.

Ako vam je ovaj tekst pomogao da prepoznate koji tip glasa najviše koristite i u kojoj ulozi se najduže zadržavate, kao i da li je to razlog za manjak saradnje, moj cilj je ispunjen 🙂  

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Kako se jedna konsultacija pretvorila u Emotivni detoks (i zašto je dobro kada se to desi)

Photo by Olya Kobruseva on Pexels.com

Iako je ova konsultacija bila pre nekoliko godina i dalje je se živo sećam. Mami, čija je sedmogodišnja ćerkica tek krenula u školu, bile su potrebne smernice u vezi učenja, izrade domaćih zadataka i generalno razvijanja školskih navika. Iako je u školi bila saradljiva, kod kuće je odbijala da radi ono što joj mama kaže. Od svega, mami je ipak bilo najteže da prihvati da dete neće da bude mirno dok uči i radi zadatke i da stalno traži da ona sedi pored nje.

Kada sam joj navela moguće razloge zbog kojih dete to traži, predložila sam joj, između ostalog, da u toku učenja i rada uvede mini igre koje su za dete izazov i zabava kako bi se pokrenula prijatna energija koja je važna za proces učenja. Na taj način bi prvo osigurala saradnju, zatim zainteresovanost deteta, što bi je vodilo ka krajnjem cilju – učenju i zadacima.

Međutim, mama je burno odreagovala – „Kako to mislite da uči i da se igra!? To tako ne može!“ Moje pitanje je bilo – „Vi ne verujete da je moguće da se uči kroz igru? Da učenje može da bude zabavno?“ „Ne,“ bila je izričita. „Učenje je ozbiljna stvar i tu nema nikakve igre i zabave! To je jedina njena obaveza i mora to da razume.“ Sledeće što sam je pitala je – „Da li vam je važnije da dete uči i radi na svoj način i svojim tempom ili to mora da bude tako kako joj vi kažete?“ Usledila je neprijatna tišina od par minuta. Nastavila sam – „Koliko ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima sa ovim ozbiljnim pristupom? Ako ništa ne želite da promenite kod sebe, već da nastavite po starom kakav tačno rezultat očekujete?“ Još minut tišine, i novo pitanje – „Da li ste spremni da date šansu malo drugačijem pristupu? Šta mislite da može da bude loše u tome?“

Konsultacija je polako menjala svoj tok i prerasla u koučing sesiju i Emotivni detoks.

„Kako šta može da bude loše, pa dete ni mene ni školu neće uzeti za ozbiljno ako će da se igra umesto da uči! Ja ću biti kriva ako ona bude imala loše ocene ili navike, ako ništa od nje ne bude u životu! Jednostavno neću imati kontrolu i to me užasava.“ Kada je ovo izgovorila, pitala sam je kako je ona učila kada je bila dete, čega se seća iz tog perioda? „Roditelji su mi od prvog razreda govorili da je škola moja jedina obaveza i odgovornost, i ja sam to tako i prihvatila. Jednom mi se desilo da sam zaboravila da uradim domaći, i sećam se da se tata ljutio i vikao. Mama je ćutala. Nikada više nisam zaboravila, bila sam odličan đak, uvek sam imala sve petice. Ne mogu da shvatim zašto je mojoj ćerki toliko teško da me sluša. To je jedino što od nje tražim.“

Zanemarila sam komentar u vezi ćerke i nastavila – „Kako ste se osećali tada kada je tata vikao, a mama ćutala?“ „Uplašila sam se, ali sam u isto vreme osećala i nepravdu, jer je to bio prvi i jedini put da sam nešto zaboravila.” Kratka pauza – „Sada sam se setila da sam se nekada osećala usamljeno u sobi za radnim stolom. Ali, nisam izlazila jer sam se plašila da se tata ne ljuti što nisam sve završila. Nekada sam se nadala da će on ili mama ući u sobu da vide šta sam sve uradila, ali imali su poverenja u mene, znali su da ne moraju da me proveravaju.“

„Razumem, nisu vas proveravali. Da li su se interesovali da li vam treba pomoć oko nečega? Da li su vas pohvalili za trud, za uspeh?“ „Ne, nisu. To se podrazumevalo.“ „Kako ste se osećali u toj sobi za radnim stolom, sami sa svim tim obavezama?“ Duža pauza. „Nevidljivo. To mi je sad palo na pamet, osećala sam se kao da sam sama na svetu, nevidljiva drugima, i da nikoga nije briga za mene. To me je u isto vreme ljutilo i činilo tužnom. Ali, nikada to nisam ni rekla ni pokazala.“

„Sada, kada vidite vašu ćerku koja se ponaša suprotno od vas kada ste bili dete, kako se osećate?“ „Pa, kao da me ni ona ne vidi i kao da joj nije bitno to što joj govorim. I to me ljuti. Zato sam i htela da razgovaram sa nekim, da mi pomogne da je nateram da radi to što treba.“

Kada sam dobila sve ove informacije pojasnila sam joj da bi za dostizanje tog cilja prvi korak bio da radi na sebi i svojim blokadama – „Nelagodne emocije koje smo imali u nekoj situaciji, a posebno ako su to situacije koje se često ponavljaju, čvrsto se vezuju za tu konkretnu situaciju. Ako nema nikoga uz nas da nam pomogne da se sa njima nosimo, da nas uteši, ohrabri, a posebno kada smo dete, mi ne znamo šta da radimo sa njima i zbog jake nelagode koju nam stvaraju, sve što želimo je da ih se oslobodimo. Tada ih potiskujemo duboko u sebe i tako nastaju emotivne blokade.

Takođe, misli koje tada imamo postaju naša negativna uverenja koja se takođe nagomilavaju u našem podsvesnom delu bića. Sve to nagomilano i potisnuto „čuči“ u nama dok se ne pojavi okidač koji će probuditi blokade. Kada se suočimo sa sličnom ili istom situacijom (u ovom slučaju škola, učenje…), sve potisnute nelagodne emocije i doživljaj sebe koji smo imali kao dete, izlaze na površinu u svojoj punoj snazi i mi se ponovo osećamo kao da smo sami u toj sobi za radnim stolom – nevidljivo, ljuto i tužno.

Dakle, to kako se vi sada sa vašom ćerkom osećate kao da nemate kontrolu, ima veze sa tim kako ste se osećali kada ste vi bili dete, a njeno ponašanje za vas je samo okidač – „emotivni podsetnik“. Teret odgovornosti koji vam je bio nametnut kao malom detetu, želite da prebacite na vaše dete, ali se ona od toga brani, ne sarađuje, a vi ne razumete zašto se tako ponaša. Zato je važno da prvo radite na sebi i otklanjanju blokada, da biste mogli da uspostavite saradnju sa ćerkicom i da biste na tom putu imali realna očekivanja od nje.

Druga važna stvar je da razumete da vama dete ponašanjem jasno govori da joj taj pristup i pritisak ne prijaju, ali da je za vas ta vrsta otpora takođe okidač i podsetnik šta vi niste smeli da radite kada ste bili u njenim godinama. Da li zaista želite da ponovite obrazac i da se vaše dete oseća nevidljivo, ljuto i tužno i da ta osećanja poveže sa školom i učenjem?“  

Kada je sve ovo čula, a zatim i osvestila i povezala sa svojim iskustvom iz detinjstva, dogovorile smo se da ipak prvo radi na sebi metodom „Emotivni detoks“ – kako bi se oslobodila blokada i sopstvenih ograničenja, a zatim povećala svoje kapacitete i šansu da bude podrška detetu tokom školovanja, a ne „gonič“ i neko ko će joj stvoriti otpor.

Ovo prebacivanje sa konsultacije na drugu vrstu rada i obrnuto, nije ništa neobično. Nekada mislimo da nam je potrebno da dobijemo smernice i preporuke za dete, a zapravo nemamo emotivne kapacitete da te promene sprovedemo. Sa druge strane, nekada mislimo da smo „puni blokada“, a ispostavi se da samo nismo imali ideje kako da napravimo promenu. Zato su fleksibilnost i otvorenost važni u radu.

Ako ste se prepoznali u ovome, i želite više da saznate o Emotivnom detoksu – o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE, o situacijama koje potvrđuju da postoji blokada kod roditelja pisala sam OVDE.

EMOTIVNI DETOKS” SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE

Da sam dobila dinar svaki put kada sam ovo čula… (ili najveća roditeljska zabluda u komunikaciji sa decom)

Kada mi roditelji na konsultacijama objašnjavaju da ih dete ne sluša, UVEK to opišu ovako – „Mi joj svaki put sve lepo kažemo, a ona tera po svome, ništa ne sluša. Uvek mu lepo objasnimo, ne vredi, on je razmažen i bezobrazan!“ I ja im zaista verujem da svom detetu „lepo kažu“. Pa gde je onda problem, zašto ih deca ne slušaju? Da li su zaista bezobrazna, razmažena, „na svoju ruku“? Naravno da nisu. Problem je što mi roditelji naivno verujemo da je dovoljno da nešto „lepo kažemo“ da bi nas dete poslušalo.

Ako se i vama dešava slično, nastavite da čitate i razumećete zašto je ovo jedna od najvećih zabluda (i najčešći razlog koji čujem kada je (ne)saradnja deteta u pitanju).

Moje prvo pitanje ovim roditeljima je – šta za njih znači to – „lepo“? Kako to tačno „lepo“ kažu? I dobijem odgovor iz kojeg zaključim sledeće:

a) koriste miran ton kojim nešto govore detetu (čak i kada su uznemireni daju sve od sebe da im glas ostane miran),

b) bilo da žele da dete nešto uradi ili da žele u nečemu da ga zaustave, to mu objašnjavaju oslanjajući se isključivo na ono što je logično, ali – njima.

Ono što dodatno začini ove situacije su komentari koje dobijaju sa strane, a koji im potvrđuju da su zaista detetu „lepo“ objasnili i da nikome nije jasno što je dete tako svojeglavo i neposlušno?!

E, sad ide rasplet.

Mi odrasli pokušavamo logikom da privolimo dete na nešto ili ga odvratimo od nečega, zaboravljajući da se njegova logika razlikuje od naše i da njegovim ponašanjima u najvećoj meri upravljaju emocije. Dakle, pričamo mu na nivou do kojeg on tek za nekoliko godina treba da dođe! Naša logika je podržana višegodišnjim iskustvom i sposobnošću da razmišljamo kroz filter „uzrok-posledica“ (i zato nas drugi odrasli odlično razumeju), dok dete razvojno tek treba da prođe kroz ove procese i stekne lično iskustvo (uz našu pomoć i podršku). Što dovodi do zaključka da dete često NE MOŽE da uradi to što tražimo, a ne da neće, pa čak i kada mu „lepo kažemo“.

Druga stvar, uopšte nije isti način (niti ton niti sadržaj zahteva), na koji pokušavamo da ga navedemo da nešto uradi i da nešto ne uradi.

Treće, uglavnom reagujemo samo na ono što vidimo na kraju – na posledicu – ne istražujući šta je sve dovelo do toga.

Četvrto, kada nam se neko ponašanje ne dopada, sve što želimo je da dete sa tim prestane, i to ODMAH, i tada je sva naša pažnja samo na tome.

Žao mi je što vam rušim Sneška, ali to tako ne funkcioniše.

U svojoj prvoj knjizi „Umetnost komunikacije sa decom“, najviše sam se bavila načinom na koji razgovaramo sa detetom i koliko je važno da mi roditelji dobro poznajemo svoje dete i da radimo na izgradnji i jačanju odnosa sa njim.

A, za uspeh u bilo čemu što radimo potreban nam je adekvatan alat!

Sigurno nećemo krečiti zidove grabuljama, niti ćemo supu praviti od namirnica za tortu. Zašto onda mislimo da možemo da gradimo nešto tako složeno kao što je odnos sa detetom, ako se nismo opremili odgovarajućim alatom?

I zato ću, kada je komunikacija u pitanju, još jednom naglasiti – prilagođavanje načina na koji govorimo detetu nije popustljivost! To je veština da prepoznate koji komunikacioni „alat“ vam je potreban i da umete ga primenite u konkretnoj situaciji.

Nije isto postavljati pitanja za istraživanje i pitanja za motivaciju. Nije isto kada pozivate dete na saradnju u rutinskim radnjama, kada mu pružate podršku u emotivnim izlivima, kada želite da ga nečemu naučite ili kada uspostavljate pravila.

Miran, staložen ton je svakako važan i poželjan, ali sam po sebi nije dovoljan za saradnju. (posebno ako je roditelj pod stresom i pokušava da se kontroliše, dete to oseća)

U izazovnim situacijama sa detetom, upravo ove navedene zablude predstavljaju drvo od kojeg ne vidimo šumu. Detetove burne reakcije, negodovanja, odbijanje saradnje doživimo ili kao njegov bezobrazluk ili kao lični neuspeh. To je zato što nam je pažnja u tom trenutku usmerena na problem koji pokušavamo da rešimo neodgovarajućim alatom.

Kao profesonalni kouč i NLP master, znam koliko su važna pitanja i zato u radu sa roditeljima često koristim ovaj moćni alat. Veština postavljanja pitanja pomaže nam u otkrivanju razloga za neka detetova ponašanja i razrešenju situacije. Ali, to nisu bilo kakva, već koučing pitanja! Ona su uvek usmerena na rešenje, na istraživanje zašto je detetu (i bilo kojoj drugoj osobi) nešto važno, kako se oseća, na istraživanje iskustava i osećaja iz prošlih situacija, za motivaciju, za istrajnost u nečemu…

Najlakše je da vam konkretnim primerom ovo pojasnim.

Na nedavnoj konsultaciji, mama je između ostalog navela problem da ćerkica (2,5 godine) neće da skine haljinu koju je nedavno „prisvojila“ od svoje starije sestre. Naime, starijoj sestri ta haljina je mala, a mlađoj je prevelika i predugačka. Međutim, ona ne želi da je skine, čim se probudi obuče je i tako provodi ceo dan. Kada negde treba da idu nastaje veliki problem, otpor, plakanje i presvlačenje na silu. To uznemiri celu porodicu i sada strepe od njenih reakcija. Mama je pokušavala da joj „lepo“ objasni da joj je haljina velika, da može da se saplete i da padne. Složićemo se da je sve ovo istina. Ovo su vrlo logična objašnjenja koja mi odrasli lako razumemo. A sada ide jedno veliko ALI. Ono što ja vidim jeste da je ovde reč o malom detetu kod kojeg je presudna emocija, a ne logika. Dakle, prvi korak je da mama razume da se dete za haljinu nije „vezalo“ iz logike, već iz emocije i da je važno da počne tako da joj se obraća kako bi rešila situaciju. Ona to tada nije mogla tako da vidi, jer joj je sva pažnja bila samo na želji da dete prestane tako da se ponaša.  Mama je dobila zadatak da, umesto da ubeđuje ćerku da joj ta haljina ne treba, pomoću seta pitanja koja je dobila na konsultaciji, istraži i sazna zašto joj je haljina toliko važna – Šta ti se najviše dopada kod te haljine? Kako se osećaš kada se igraš u njoj? Čega najviše voliš da se igraš kada je obučeš? Posle nekoliko sati od našeg razgovora stigla mi je poruka (i moj predlog za uspostavljanje saradnje sa ovim informacijama do kojih je došla):  

Dakle, čak i ovako malo dete može nam dati odgovor ukoliko mu postavimo PRAVA PITANJA.

Ono što moram da napomenem jeste da je za ovakav pristup, pored otvorenosti roditelja, od ogromnog značaja njihova želja da svesno menjaju dosadašnje obrasce u komunikaciji, ali i način na koji reaguju na dete i njegovo ponašanje, na to kako doživljavaju svoju ulogu i vaspitanje, kao i strpljenje i doslednost. Takođe, i želja da uče o pozitivnoj komunikaciji, jer pitanja su samo jedan njen deo.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, ako želite da se upoznate sa pozitivnom komunikacijom i ovladate ovim alatom, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE ili mi pišite na  dragana.familycoach@gmail.com.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Nije isto GOVORITI detetu i RAZGOVARATI sa njim

Photo by Tatiana Syrikova on Pexels.com

Proteklih meseci većina konsultacija sa roditeljima bile su u vezi ponašanja njihove dece koja su oni doživeli kao bezobrazluk, inat, nepoštovanje, preteranu i nepotrebnu dramu…

Iako su uzrasti dece, porodične okolnosti, pa čak i zemlja u kojoj žive potpuno različiti, svi su imali dve zajedničke stvari:

  1. nijedan od njih u situacijama kada je bilo sporno ponašanje, nije pitao svoje dete kako se oseća i šta oseća,
  2. svaki od njih zahtevao je da dete prestane sa tim ponašanjem, bez pokušaja da istraži uzrok za to.

Zašto je važno istražiti kako se dete oseća? Zato što u pozadini ponašanja najčešće stoje neka emocija, nezadovoljena potreba, želje ili čak kombinacija! U ovom tekstu će se ipak baviti emocijama, jer je roditeljima upravo to najteže da razumeju i prihvate.

Detetu koje preplavljuju emocije potrebno je razumevanje, saosećanje i uteha, a ne negiranje toga što oseća: „Nije to nikakav razlog da budeš tužan, nemoj da plačeš. Prestani da se ljutiš / besniš / stidiš… Što uvek ti moraš da dramiš oko svega! Ne luduj, smiri se bre više!“

Ako pratite moj rad, već iz iskustva znate da ću vas sada „staviti u detetove cipele“.

Pokušajte da zamislite kako biste se osećali kada bi vam neko rekao da preterujete što vas hvata panika jer su ove nedelje u vašoj firmi počeli sa otpuštanjem radnika: „Hajde, šta dramiš, pa nisi ni prvi ni poslednji koji će dobiti otkaz! Ma, šta se plašiš, ima posla ko hoće da radi!“ Da li je vaš strah zbog ovih komentara manji? Da li ste osetili mir? Ili vam je upravo postalo još gore?

A, sada zamislite koliko biste se bolje osećali kada bi vam neko rekao: „Verujem da ti nije nimalo prijatno što se to dešava. Razumem da se plašiš. Polako udahni da se smiriš, naći ćemo neko rešenje.”

U prvom slučaju vam neko govori da ne treba da osećate to što vas je obuzelo, a u drugom neko razgovara sa vama o tome kako se osećate, prihvata vašu emociju i nudi vam pomoć da vam bude lakše.

Hajde sada da se vratimo na decu.

Dete OSEĆA i ima pravo da oseća sve emocije, a ponašanje je rezultat toga. Dete ne može na „komandu“ da zaustavi svoje ponašanje, jer je ono posledica osećanja koja ga preplavljuju. Neke emocije izazivaju burnije reakcije i izazovnija ponašanja, a što je ponašanje „gore“, neprihvatljivije, to je za nas znak da je detetu teže.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća.

Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća. Takođe, ono ne zna šta je razlog za to, izaziva mu nelagodu, a ono što ga dodatno uznemirava je što ne zna da li će se taj osećaj ikada završiti! Tada je za dete upravo ponašanje jedini način da sve to ispolji, jer mu je nemoguće da rečima opiše šta oseća.

Dakle, mi treba da naučimo dete šta sve može da radi (i kako da vlada sobom), kada se tako oseća, a ne da mu branimo da te emocije doživi. Sve emocije su dozvoljene, a detetu je važno da zna da je tada prihvaćeno, da ga roditelj razume i da je tu da mu pomogne da se oseća bolje. Iskrenim interesovanjem i postavljanjem pravih pitanja, brže ćemo umiriti dete i uspostaviti saradnju (razgovaramo), nego insistiranjem da odmah prestane sa nekim ponašanjem (govorimo).

Evo nekoliko primera:

– Šta se desilo, pa si se tako razbesnela i bacaš sve oko sebe? Čekaj da vidim, izgleda da ti se srušila kuća od kockica. Sigurno je teško kada se toliko trudiš, a sve se sruši. Hoćeš da to popravimo zajedno ili da napavimo pauzu za sok i keks?

– Ooo, baš te je jako naljutilo što smo morali da krenemo kući iz parka. Ni ja to nisam voleo kada sam bio mali. Sećam se da mi je deka rekao da mogu da izbacim ljutnju kada skačem ovako. Hoćeš da probamo? Evo, možemo iz sve snage da skačemo sve dok ta ljutnja ne izađe iz nas!

– Vidim da si jako tužan. Rekla bih da su te suze zbog nepravde što si dobio trojku iako si učio ceo dan. Hoćeš da pričamo sada o tome ili želiš da te zagrlim dok se isplačeš?

Naravno, sve ovo je lakše kada se odnos gradi kroz poverenje i poštovanje, strpljenje i razumevanje.

Važna napomena: Ako roditelja uznemiravaju detetove emocije i burno reaguje na njih, to je znak da upravo roditelj treba da radi na sebi, jer je velika verovatnoća da reaguje na one emocije koje njemu nisu bile dozvoljene kada je bio dete. Deci se najčešće brani da ispoljavaju bes, ljubomoru, tugu posebno ako je propraćena plakanjem. Situacija je još kompleksnija ako su ove zabrane praćene izazivanjem stida, krivice, griže savesti. Sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa odraslim osobama kroz metodu „Emotivni detoks“. Više o tome pročitajte OVDE.

I na kraju, nema dobrih i loših emocija, već onih za koje ili imamo kapacitet da se nosimo ili nemamo. Sve se može naučiti, a najbolje je da to počne u detinjstvu. Ovaj deo učenja deteta o sopstvenim emocijama je najviše na roditeljima, jer su mu oni najbliži i ono prirodno upravo od njih očekuje najveću pomoć.

Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE.

Požuri polako! (da li je ovo uopšte moguće)

Photo by Emma Bauso on Pexels.com

Jedno od čestih pitanja na konsultacijama kada roditeljima za rutinske radnje predložim igre, je upravo ovo – Kako da se igram sa detetom kada žurimo? Zar neću izgubiti još više vremena?

Pre odgovora, hajde da sve poređamo po redu, jer samo kada nešto razumemo, mi možemo da pravimo promene.

Kada su u pitanju rutinske radnje, naravno da će se vama kao roditelju često žuriti i da ćete želeti i težiti tome da dete nešto obavi brže, ali morate imati u vidu da ste vi u odnosu na dete u daleko većoj prednosti kada su u pitanju fizičke sposobnosti, veštine organizacije i povezivanja uzroka i posledice.

Sve to dete nema ili je tek počelo da razvija, što znači da ono što vi možete i što vam se podrazumeva, za dete je često nedostižno i nemoguće. Vi ste vaše veštine razvijali godinama a dete tek treba da prođe kroz ovaj proces. A to što se vama žuri, verujte nema nikakve veze sa detetom 😦

Ukoliko roditelj nastavi sa požurivanjem, ali i kritikovanjem deteta koje nešto ne može da obavi brzinom kojom on očekuje, velika je verovatnoća da će se kod deteta stvoriti razni otpori, ali i brojna negativna uverenja o sebi, sa kojima će se ozbiljno suočavati u odraslom dobu. Ovo vam govorim iz iskustva, jer se skoro svakodnevno u radu sa odraslima kroz metodu Emotivni detoks, susrećem sa raznim uverenjima koja nose još iz detinjstva.

Dakle, deca imaju razna ograničenja koja čak ne moraju nužno imati veze sa uzrastom, razvojem krupne i fine motorike, nego i sa tim da se nečega plaše, da im je potrebno više vremena za procenjivanje situacije, da su možda umorna ili su prestimulisana i novi zahtev im je kap koja je prelila čašu… Tako da je odgovor na pitanje s početka teksta – Nećete izgubiti više vremena ako vaše zahteve prilagodite detetu i pretvorite ih u izazov i igru. Naprotiv, požurivanjem ćete, koliko god to zvuči paradoksalno, sve još više usporiti, a uz to rizikujete da se kod deteta u napred stvori otpor prema tim radnjama. Zato je ključno da roditelji rade prvo na svom strpljenju kako bi mogli da prevazilaze razne situacije sa što manje stresa.

Igre kojima odrasli najčešće pribegnu kada su neki svakodnevni zahtevi u pitanju – ustajanje i oblačenje, spremanje igračaka, priprema za kupanje, spavanje, sedanje za sto za obroke – su igre tipa „ko će pre“, ali ih deca vrlo brzo prevaziđu, što znači da su potrebni novi izazovi!

Evo šta sve možete predložiti, i svaki put kada dete pruža otpor dajte drugi izazov:

– Imam ideju! Hajde da se sada oblačimo sporo kao puž! Da vidimo ko može sporije! (ako vam je cilj da se obučete, brže ćete se obući kada glumite da ste puževi nego kada se natežete sa detetom, vičete, ubrzavate ga, ljutite se…)

– Šta misliš koliko vremena će nam trebati da sklonimo igračke sa poda ako se krećemo kao kornjače! (pokažite detetu kako se kreće kornjača, pa se gegajte i sklanjajte ih, to vam je svakako krajnji cilj zar ne?)

– Hm, zanima me ko može tiše da se prišunja kupatilu – maca ili kuca? Hajde probaj da dođeš do kupatila kao maca kad se šunja, da vidimo da li ću te čuti, a posle probaj kao kuca. (vi zapravo samo želite da dete bez plakanja i otimanja dođe do kupatila, evo prilike za to!)

Iako vam ovako koncipirane igre možda ostavljaju utisak da će sve trajati još duže, verovali ili ne za ovo vam nije potrebno više od jednog minuta! A setite se samo koliko dugo ume da traje detetov otpor i koliko vremena gubite kada počne natezanje s njim.

Takođe, posle možete pitanjima malo da istražite: „Šta ti je bilo najzanimljivije kada si bio puž, kornjača, maca…? Koja životinja najviše voliš da budeš kada krećemo na spavanje/u vrtić/na kupanje?“ Ova takozvana pitanja za istraživanje pomoći će vam da saznate mnogo toga. Ako na primer, dete kaže da voli da bude puž kada treba da ide na spavanje, to na njegovom jeziku može da znači da želi još da bude sa vama, da mu možda nedostajete (ako ste počeli ponovo da radite, ili je stigla beba u porodicu, ili možda radite kod kuće…), ili da tih dana ima veću potrebu za vama, ili mu je jednostavno dosta svakodnevne žurbe i jurnjave. Iz ove pozicije sigurno vam je mnogo lakše da razumete detetov „otpor“ jer ono zapravo tim ponašanjem govori – „Tata, trebaš mi još malo, još samo deset minuta da se osetim sigurno i voljeno. / Mama, smeta mi što stalno negde žurimo, potrebno mi je da budem u svom ritmu…“

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

Ove i mnoge druge situacije mogu se prevazilaziti razigranim pristupom i igrama. Pored brojnih drugih igara, u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“, pronaći ćete predloge za rutinske radnje u delu koji se zove „Igre sa pokretom – svakodnevne situacije pretvorite u izazove“.

Želite da se igrate sa detetom ali ste umorni, nemate ideje, nije vam do igranja… Čak i kada se ovako osećate možete se igrati bez ulaganja vremena, energije, napora, duge pripreme… Igra je važna za kvalitetan odnos sa detetom, a sada to možete uraditi sa lakoćom uz ovu e-knjigu 🙂 Za više informacija o e-knjizi i poručivanju, kliknite OVDE.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

E-book 200 igara za decu i roditelje

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima, bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Ako su vam se dopale igre u e-booku “Zašto su važni porodični rituali” i porodična igra “Igralice”, onda će vas ideje za igre u ovoj knjizi oduševiti 😃

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Knjiga ima 100 strana, u elektronskoj je formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom.

Cena: 1200 dinara (za uplate iz Srbije) / 12e (za uplate iz inostranstva)

INFORMACIJE I PORUČIVANJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

3 česte zablude o IGRANJU

Image by thedanw from Pixabay

Roditelji igre i igranje sa detetom neretko doživljavaju kao nešto što obavezno mora da bude struktuirano, jasno određenih pravila, za šta treba odvojiti puno vremena, nešto iz čega dete nužno mora nešto da nauči ili da razvija maštu, krupnu i finu motoriku, opažanje, dakle – nešto što zahteva mnogo angažovanja sa njihove strane. I, umesto da igra bude zabava, ona postaje kao neka velika preozbiljna obaveza! Iz te ozbiljnosti nastale su brojne zablude koje roditelje čine opterećenim strahom od greške, umesto da budu opušteni u igri.

Hajde da razrešimo tri najčešće zablude u vezi igranja.

1. Dete je tražilo neku igračku i sada MORA da se igra njom!

Ne, ne mora, jer za dete igranje nije moranje, već potreba, želja, uživanje, istraživanje, učenje iz ličnog iskustva… Ne insistirajte da se igra igračkama kojima ne želi samo zato što ih je dobilo na poklon, zato što su bile skupe ili zato što ih je uporno tražilo da mu ih kupite. Dete NIJE bezobrazno zato što se sada ne igra time što je tražilo.

Neki od razloga mogu biti: možda je precenilo igračku – očekivalo je nešto sasvim drugo od nje; samo je htelo da vidi kako ona radi; svidela mu se igračka ali nije razvojno spremno za nju i zato mu nije zanimljiva; upornim traženjem igračke u stvari je tražilo nešto sasvim drugo – možda pažnju roditelja… Koji god da je razlog, verujte igraće se za koju nedelju ili mesec kada sazri ili kada dobije ideju šta da radi sa njom…

Dete ima pravo da želi nešto, ali roditelji NISU u obavezi da to po svaku cenu ispune. Dakle, oni sami treba da procene i da donesu konačnu odluku. Manja je šteta ne kupiti detetu igračku koja je možda u tom trenutku za roditelje preskupa ili procenjuju da mu ne treba još jedna u nizu, nego je kupiti i onda terati dete da se igra njom ili mu prebacivati što se ne igra.

Važna napomena: jedan od najčešćih razloga zbog kojeg roditelji pokleknu i kupe detetu to što uporno traži je njihova trenutna nemogućnost da se nose sa detetovom frustracijom. Upravo zbog manjka kapaciteta da roditelji izdrže trenutke kada dete prolazi kroz frustraciju i burno ispoljavanje emocija, jeste razlog zbog kojeg svi stručnjaci govore da odrasli prvo treba da rade na sebi, a zatim na odnosu sa detetom.

2. Dete neće da se igra onako KAKO TREBA da se igra određenom igračkom.

Na detetu je da odluči kako će se igrati nekom igračkom i to uopšte ne mora da bude na način na koji odrasli misle da dete treba da se igra ili na način za koji je igračka osmišljena. Igra je za decu pre svega istraživanje, uživanje, i ne treba da bude opterećena očekivanjima odraslih da se ona igraju na određen i „propisan“ način. Igrajući se na svoj način dete razvija kreativnost. Ukoliko se roditelj meša u igru, ispravlja način na koji se dete igra, ljuti se na njega, oduzima mu igračku… narušiće detetovo samopouzdanje i uticati na želju za samostalnom nesputanom igrom.

3. Dete MORA da se igra SAMO, a ne da traži da ga mi zabavljamo.

Ne, ne mora – nekada će se igrati samo, a nekada će tražiti od vas da se pridružite ili da gledate kako se igra. Neka deca se duže igraju sama, neka kraće, a to pre svega zavisi od uzrasta, detetovih trenutnih interesovanja i potreba, temperamenta, mašte, razvojnog perioda, ali i trenutnog emotivnog i energetskog statusa. Takođe, i prethodna iskustva imaju veliki uticaj na to da li će se dete igrati samo ili će tražiti da roditelj pokrene igru. To se dešava ukoliko roditelj često kritikuje i ispravlja dete u igranju (pročitajte ponovo zabludu pod brojem 2), „popravlja“ to što je dete napravilo, prekida ga u igri. Ono će se tada povući i prepustiti vođstvo roditelju. A zapravo treba da je obrnuto – roditelj prati detetovo vođstvo u igri. Još jedna bitna stvar kada je u pitanju samostalna igra je – da li je ovo potreba i želja roditelja ili detetova? Ako roditelj insistira, zahteva, tera dete da se samo igra, onda ne možemo govoriti da će ono zaista želeti da se igra samo i samostalno. Ovakvim pristupom narušava se detetovo samopouzdanje i ono se povlači – oseća se nesigurno u igri i ne želi da se igra samo (čitajte – ne želi da „pogreši“ i da bude izloženo kritici). I zato ne terajte dete da se igra samo kada ono to ne želi i ne ljutite se kada vas zove da se igrate zajedno. Nemojte mu govoriti da je lenjo što se ne igra ili što traži da se igrate sa njim. Setite se da je nekada dovoljno da samo budete tu, pored deteta, i da posmatrate.

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Živimo u zaista izvanredno doba, kada nam je zahvaljujući internetu skoro sve dostupno, pa tako i bezbroj igara za sve uzraste dece i za razna interesovanja – što opisanih slikama, što u video formi. Možete naći sve od stimulisanja razvoja do naučnih eksperimenata, od igara na otvorenom, za istraživanje i povezivanje sa prirodom, do kreativnih za crtanje, pa i kuvanje. Dakle, mnogo toga zanimljivog, zabavnog i praktičnog. Međutim, kada sam počela da stvaram knjigu „200 igara za decu i roditelje“, imala sam na umu nešto sasvim drugo, nešto što se u mojoj praksi pokazalo kao neophodno za kvalitetan odnos roditelja i dece – a to su igre za povezivanje i jačanje bliskog odnosa.

Drugi razlog su česta pitanja i dileme roditelja koji kažu – „Ja ne umem da se igram, ne znam kako, ne znam šta treba da radim, da li je to dobro, ispravno, šta ako pogrešim…“ Na predlog da se sete čega su oni voleli da se igraju kada su bili deca, kažu da nemaju sećanje na taj period i da je njima igranje sa detetom napor, nekima i „mučenje“ jer ne znaju šta treba da rade.

Treći razlog je, u današnje vreme veoma realan i sve više prisutan – nedostatak vremena, ali i strpljenja.

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Informacije o e-knjizi i poručivanju možete pronaći OVDE.

3 pitanja koja će vas OHRABRITI u pozitivnom pristupu roditeljstvu (i zaustaviti uticaj negativnih komentara i “saveta”)

Photo by Elly Fairytale on Pexels.com

Koliko puta ste se suočili sa ovakvim komentarima/savetima ili možda čuli da ljudi govore drugim roditeljima za njihovo dete:

– Ne bi on to meni smeo tako!

– Mora da se zna ko je ko!

– Ako sad pustiš da se tako ponaša, šta će biti kasnije kada se uhvati snage?

– Jao, što ga puštaš da plače za svaku sitnicu?

– Mnogo ti je ona osetljiva, stidljiva je previše, moraš da je čeličiš malo.

– Ne treba da ga stalno maziš i paziš, razmazićeš ga!

– To da mi radi, tako da mi kaže, ma ja bih to u korenu sasekla!

– Vidiš kako te ovo dvoje slušaju, mora i ona!

Saveti, u bilo kojoj oblasti života pa i u roditeljstvu, mogu biti veoma korisni. A sada ide jedno veliko ALI. Dakle, saveti mogu biti veoma korisni, ALI onda kada ih tražimo. Problem nastaje kada dobijamo savete koje nismo tražili, a posebno kada oni nisu u skladu sa našim doživljajem roditeljstva, vaspitanja i samog deteta, kada nisu u skladu sa našim uverenjima i vrednostima, i naročito kada dolaze od nama nepoznatih ljudi.

Ovaj tekst se prevashodno odnosi na savete koje roditelji dobijaju u vezi ponašanja deteta u nekoj situaciji a čiji je jedini cilj da se to ponašanje po svaku cenu i odmah sankcioniše ili da se promeni u suprotnom smeru, tačnije da se dete navede na apsolutnu poslušnost bez obzira na to kako se u tom trenutku oseća i koji je uzrok ponašanja. Takođe, tekst se odnosi i na komentare koji su usmereni na ponašanje roditelja prema detetu sa ciljem da se to ponašanje dovede u pitanje, čime se kod roditelja izaziva loš osećaj – stid, briga, strepnja, strah, nesigurnost…

Roditelji koji teže pozitivnom pristupu roditeljstvu su na najvećem udaru ovakvih komentara/saveta i često se suočavaju sa negodovanjem, kritikom i sumnjom da li je to što rade (ili bar što pokušavaju da rade) dobro za dete i za njih same: – Pa baš vidim da vam je dalo rezultate to vaše „pozitivno roditeljstvo“. Dete je sve gore i gore, a vi mu idete niz dlaku. Da to vaspitanje valja ne bi se on tako ponašao.

Na konsultacijama mi roditelji kažu da se zbog ovakvih komentara osećaju obeshrabreno, nesigurno, uplašeno, da imaju dileme, da preispituju sebe i svoj pristup, ulaze u stanje stresa i nekada odreaguju pod pritiskom upravo onako kako im je okruženje „savetovalo“. Posle toga se osećaju loše. Sa druge strane, tu su i roditelji koji odolevaju „savetodavcima“, ali kada dete nastavi sa nekim neželjenim ponašanjem i oni se osećaju loše isto kao i ovi prvi, ali iz drugog razloga – zato što su u dilemi da li je ipak trebalo da poslušaju „savete“ iako nisu u skladu sa njihovim vaspitanjem. I jednima i drugima je podjednako teško.

Moram da napomenem da postoje i roditelji koji ne pripadaju nijednoj od ove dve grupe, koji vrlo spontano, prirodno, nepokolebljivo i sa lakoćom grade odnos sa detetom, koji ne dovode u pitanje svoj pristup i na koje zaista okruženje nema nikakav uticaj. Ipak, oni su retki i ono što meni pada na pamet je da su jednostavno rođeni sa nekim roditeljskim kompasom koji im u tome pomaže. Blago njima, ali oni nisu tema ovog teksta.

Dakle, vraćam se na prve dve grupe roditelja, i postavljam pitanje – kako biti mudar kada su u pitanju saveti od kojih nam se diže kosa na glavi, kako znati da li dobro postupamo i da li je to uopšte moguće?

Idemo redom.

Prvo, kakvi god da su saveti imajte na umu da ljudi koji vam ih daju imaju dobru nameru – da vam pomognu. Međutim, oni to rade na način koji bi oni primenili, a ne koji je vama OK. I tu se priča sa njima završava, jer nema nikakvog smisla da gubimo energiju i vreme na ubeđivanje, raspravu i dokazivanje da to što savetuju nas ne zanima. Kako ih zaustaviti? Kada vam direktno upute komentar ili savet, recite – Sve je u redu, hvala. Ili – Dobro smo, hvala, sve je pod kontrolom. I sklonite se sa detetom na stranu i posvetite se njemu.

Drugo, kada roditelj poznaje dobro svoje dete, kada zna ili može da pretpostavi kako se ono u nekoj situaciji oseća, šta mu je tada potrebno pa se zbog toga ponaša na određeni način, on će znati i kako da odreaguje i kako da ostane u kontaktu sa njim i uspostavi saradnju. Ako je u pitanju neko neželjeno ponašanje, roditelji koji imaju pozitivan pristup znaju da što se dete burnije ponaša to mu je emotivno teže, i da mu je tada potrebna pomoć a ne sankcija. Znači i u jednom i u drugom slučaju roditelj je usmeren na dete.

OK, ako sve ovo razumemo i ako se ovako ponašamo, gde je onda problem sa savetima i zašto bi oni uticali na nas?

Problem je što „savetodavci“ čine da se roditelj oseća loše kada postupa dobro prema detetu, tačnije kada radi u njegovom interesu i u interesu njihovog odnosa. Jer „savetodavci nude i očekuju“ trenutna i brza rešenja, ali su ona nepovoljna po dete i roditelja. A za izgradnju odnosa poverenja, osećaja sigurnosti i načina na koji roditelj doživljava dete, potrebno je – vreme. To je ono što ja zovem „angažovano roditeljstvo“, i ono jeste teže na samom početku – jer rezultati dolaze kasnije, ali su zato ti rezultati trajni.

Takođe, potpuno je normalno da ima oscilacija u ovom procesu, da ima lepih i lakih dana kao i onih teških i izazovnih. Kako dete raste tako se i menja, pa to što smo u nekom periodu imali „zatišje“ i lako sarađivali, ne znači da će to biti zauvek tako. Ali, što je naša veza jača to ćemo lakše prevazilaziti bure.

Ako i pored svega navedenog imate bilo kakvu dilemu kako treba da postupite, postavite sebi ova tri pitanja:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Kada postavljate sebi ova pitanja, a posebno kada vam „dolaze“ odgovori, obavezno obratite pažnju na osećaj koji vam se javlja u telu – da li ga doživljavate kao prijatnog ili uznemirujućeg. Fizičke senzacije nepogrešivo nam govore da li je naš unutrašnji kompas okrenut u pravom smeru, da li ga pratimo/slušamo ili ga potiskujemo i ignorišemo.

Takođe, ako ste pod pritiskom odreagovali na dete onako kako niste želeli i kako nije u skladu sa vašim pristupom, postavite sebi ova pitanja. Odgovori će vam pomoći da se ohrabrite u uverenju kakav odnos želite da gradite.

I na kraju, veoma je važno je da napomenem i da mi roditelji umemo da budemo previše subjektivni i zaštitnički raspoloženi i da nekada zaista ne vidimo na isti način kao što drugi vide nas, naše dete, njegova i naša ponašanja, neku situaciju… Ako osećate da neki od saveta mogu imati veze sa vašim drugačijim viđenjem situacije, razmislite o tome ali na konstruktivan način sa emotivnom distancom, i ako je potrebno konsultujte se sa nekim ko vam uliva poverenje, ko vas ne osuđuje, ne kritikuje, ko vas razume. Za početak biće dovoljno i da proverite uz pomoć ovih pitanja kakav vam se fizički osećaj javlja, da li dobijate „signal“ iznutra da biste možda mogli da razmotrite neku situaciju drugačije.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako ZABAVITI dete 24/7 u trenutnoj situaciji?

hang-out-1521445_1280Pre nego što nastavite da čitate tekst, odmah ću vam odgovoriti na pitanje iz naslova. Nema potrebe da budete animator detetu po ceo božji dan. Ovo jesu vanredne okolnosti, ali to ne znači da deca ne umeju i sama da se zabave. A ako ste do sada bili “zabavljač” sada je pravi trenutak da to polako počnete da menjate.

Hajde da vidimo o čemu se ovde tačno radi i kako da to sprovedete.

Verujem da ste već u prvoj nedelji boravka kod kuće iscrpeli većinu igara kojih ste mogli da se setite i da vam kreativnost polako opada. Poslednjih dana, radeći online konsultacije sa roditeljima, primetila sam jednu stvar koja je zajednička za sve, bilo da imaju jedno dete, bilo da ih je više, a to je da roditelji pokušavaju da ih animiraju po ceo dan. Kada u tome ne uspeju, jer deca u jednom momentu prestanu da sarađuju, osećaju bespomoćnost, ali i krivicu, neuspeh, gube strpljenje i pomisle za sebe da su loši roditelji.

Prvo, deci stvarno ne treba da bude organizovan svaki minut, i ona to ni ne traže (sve dok se ne stvori obrazac navike). Drugo, to je jako iscrpljujuće, a često i frustrirajuće za roditelje. Treće, nema govora o tome da su roditelji loši ako nisu uspeli da zabave dete, niti to treba da dožive kao poraz. Radi se samo o tome da im je teško da prihvate da se dete dosađuje jer im to izaziva strah da će ono zbog toga postati lenjo, i zato daju sve od sebe da do toga ne dođe.

Ali, ovo ponašanje je nekorisno iz više razloga.

Nema potrebe da roditelji non-stop daju predloge detetu šta da radi i čega da se igra, jer onda ono to nikada neće naučiti samo da radi i uvek će očekivati da mu roditelj smisli igru. Dakle, povremena dosada je sasvim u redu i nemojte se plašiti kada se dete dosađuje. Ona je važna, čak i potrebna, jer pokreće dete na razmišljanje, na ideje, budi kreativnost i maštu, potrebu za snalaženjem, i što je veoma važno – daje detetu vreme da bude samo sa sobom, sa svojim mislima.

Ako mu popunjavamo svaki trenutak imamo dva najčešća scenarija – prvi je otpor (što roditelje jako uznemiri, jer se vode onim – Sve sam učinio da ti udovoljim, a ti tako!), a drugi je da ova navika roditelja postane detetova potreba, što znači da u budućnosti neće umeti da se nosi sa situacijama u kojima treba da bude samo iz bilo kog razloga.

Kada roditelji preuzmu na sebe zadatak da animiraju dete 24/7, umesto zadovoljstva ono vremenom počne da oseća prezasićenje, a roditelji mentalnu iscrpljenost. Važna napomena: vodite računa da ovo ne shvatite kao drugu krajnost – da ne treba ni malo pomoći detetu da ispuni dan i da mu govorite – Sam smisli šta ćeš! Dakle, držite se zlatne sredine. Ako ne znate gde je sredina, obratite pažnju na ponašanje deteta, to će vam jasno ukazati da li prelazite granicu.

Bilo bi dobro da, u trenutnoj situaciji kada ste stalno zajedno, imate neko određeno vreme za zajedničke igre. Možete da napravite/nacrtate raspored sa igrama. Ovo će naravno biti lakše sa decom koja su starija od pet godina. Za mlađe će sigurno biti potrebno više vremena, ali uz ove predloge verujem da ćete i sami dobiti ideje kako da pokrenete dete da se samo zabavi, makar i na kratko.

Kada su u pitanju porodice sa više dece, roditelji se mogu suočiti sa čestim nezadovoljstvom i svađama između braće i sestara. Problem je kada se u ovim porodicama insistira da “svi sve rade zajedno”. Imajte u vidu da svako dete ima potrebu da ima roditelje samo za sebe. Posebno što deca zbog različitog uzrasta i pola mogu da imaju potpuno različita interesovanja. Ovo se rešava tako što će svaki roditelj provoditi bar 15 minuta (ako može i više) u nekoj aktivnosti samo sa jednim detetom i tako zadovoljiti njegovu potrebu da bude nasamo sa njim. Naravno, ima porodica koje će sasvim OK funkcionisati kada sve rade zajedno i zato je ključno da pratite ponašanje dece i da prepoznate šta im je potrebno.

Neka dete oseti da je njegova uloga važna

Deca vole kada im se odrasli iskreno obrate za pomoć, kao i kada im se zadaci i obaveze predstave kao igra. “Zadužite” dete vam bude pomoćnik, a ako ih je više neka svako dobije svoj zadatak. Možete da napišete jednostavne zadatke na papiriće, presavijete ih ubacite u posudu i neka svi članovi porodice izvuku svoje zaduženje. Naravno, vodite računa o uzrastu i trenutnim sposobnostima deteta, a ako “izvuče” nešto što ne može zbog uzrasta da uradi dozvoljeno je menjanje 🙂 Smislite neki zanimljiv naziv ove igre, koja je zapravo za vas dragocena pomoć. Budite slobodni da detetu to i kažete – Tvoja pomoć mi sad znači, zaista mi je dragocena. Srećna sam što možeš da mi pomogneš sa ovim. Što je lepo kada dete poraste, pa može da nam pomaže.

Bez obzira da li imate jedno ili više dece, raspoređujte se u timove i pravite različite kombinacije (možete i unapred za svaki dan u nedelji da napravite sastav tima). Tako možete timski sklanjati/sređivati stvari po boji, veličini, obliku, prostoriji u kojoj se nalaze. Na primer – tim tata i dete sklanja sve što je mekano, tim dece sklanja sve što je crveno, tim mama i tata sređuje dnevnu sobu, a tim dece sređuje svoju sobu… Da bi bilo još zanimljivije, napravite tabelicu u koju će svaki tim obeležiti šta je obavio (udaranje pečata je uvek zabavno).

Pored zadataka za pomoć u kući, timovi mogu da se igraju sakrivanja i pronalaženja predmeta po principu toplo-hladno.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Koristite neverbalnu komunikaciju da pokažete detetu šta treba da radi. Izrazom lica i rukama/nogama pokazujte gde da ide i šta da radi. Zamenite se, neka dete samo mimikom i pokazivanjem pokaže šta vi treba da radite.

Uključite TV, ali isključite zvuk. Dete (ili deca) neka “glumi” i smišlja dijalog šta osobe na TV govore. Naravno, možete i zajedno.

Uključite TV, zvuk isključite. Jedno dete (ili roditelj) gleda film/crtać a drugo dete (ili roditelj) je leđima okrenuto ekranu. Drugo dete gleda kakav izraz lica ima ovaj koji gleda film/crtać, i pokušava da pogodi da li je scena smešna, tužna, strašna…

Napunite ranac raznim sitnim igračkama (pomešajte plišaniće, kocke, figurice, ubacite po neki novčić, mini knjigu). Otvorite ga toliko da može da se provuče ruka. Onaj ko uvuče ruku opipava jedan predmet i pokušava da pogodi šta je u pitanju. Druga varijanta je da “pipač” opisuje šta je napipao (mekano, tvrdo, toplo, hladno, oblo, kockasto…), a da druga osoba pogađa koji je to predmet. Ovo je zgodna igra kada vi na primer morate da budete u kuhinji, a detetu je potrebno da bude u kontaktu sa vama.

Deca (ili dete i vi) naizmenično “pišu/crtaju” prstom po leđima jedno drugom i pogađaju.

Čitaj mi sa usana – oblikujte ustima jednostavne reči, a dete neka pogodi šta ste rekli. Za stariju decu možete da napišete na papiriće reči ili čak i kraće rečenice, pa neka izvlače i pogađaju.

Pogodi priču – izaberite 2-3 knjige, dete vam je leđima okrenuto. Uzmite jednu knjigu, okrenite bilo koju stranu i počnite da čitate naglas. Cilj je da dete što pre pogodi koja knjiga je u pitanju. Kada vam je potreban mir da biste nešto obavili, najavite da ćete se posle ovoga igrati i neka dete/deca pre igre pročita par pričica.

Za sve vas koji ste čitali moju knjigu “Umetnost komunikacije sa decom“, pretpostavljam da ste prepoznali da su ove igre prilagođene kanalima komunikacije 🙂

Kad ne znate šta ćete, slobodno pitajte decu!

Deco, predajem se, pomagajte! Ja više nemam ideje za igre. Ako vi imate recite ili ih ovde nacrtajte/napišite, pa ćemo raditi nešto od toga popodne.

Verujem da ste dobili ideje šta sve može da bude igra, kao i da ste razumeli da je sasvim OK da se deca ponekad i dosađuju. Setite se sebe i svog detinjstva i šta se sve iz dosade izrodilo 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Online izdanje knjige “Umetnost komunikacije sa decom”, možete nabaviti OVDE

Knjiga – Umetnost komunikacije sa decom

NASLOVNA_FINAL.png

Moja prva knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” bazirana je na mom istoimenom autorskom programu koji sprovodim kroz predavanja i individualne konsultacije, a koji sam kreirala za roditelje i sve one koji rade sa decom.

U knjizi ćete, između ostalog, saznati šta sve u svakodnevnim razgovorima može da vam pomogne da lakše uspostavite saradnju sa detetom, kako da promenom načina na koji govorite prevazilazite otpor i nesporazume, kako da postavljate prava pitanja i dobijate odgovore koji vas zanimaju, motivišete dete i ujedno gradite odnos poverenja.

Knjiga je za roditelje dece uzrasta do 12 godina, kao i za sve koji rade sa decom i roditeljima (vaspitače, učitelje, nastavnike, trenere…)

Uz brojne primere iz prakse dobićete praktične smernice i ideje kako da pričate da bi vas dete slušalo i razumelo 🙂

Knjiga ima 144 strane.

Cena je 1090,00

Zavirite u knjigu i prelistajte nekoliko stranica. Kliknite OVDE.

Zbog trenutne situacije sa koronom štampana knjiga se šalje samo na adrese u Srbiji, ali je možete kupiti i u elektronskom obliku, kao E-book, i čitati je na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom. 

Za dodatne informacije o poručivanju, pišite mi na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

3 važna FAKTORA koji će POMOĆI da nas dete (PO)SLUŠA

adorable-boy-child-2098813.jpgDa li i u kojoj meri će dete da nas (po)sluša, zavisi od načina na koji smo mu rekli neki zahtev, od toga da li imamo njegovu pažnju ili „pričamo u prazno“, od uzrasta i detetovih trenutnih kapaciteta da razume šta mu se govori, kao i da li je pravi trenutak za neke aktivnosti.

Što se tiče načina na koji razgovaramo sa detetom, to se pre svega odnosi na ton, visinu i boju glasa, ali i da li mu se obraćamo sa poštovanjem ili smo izričiti i strogi u zahtevu.

Verovali ili ne sve ovo utiče na to KAKO će zahtev da zvuči i da li će dete „slušati“ iz straha ili znatiželje.

Komunikacija je najpraktičniji alat kojim možemo da ostvarimo saradnju sa detetom i da gradimo odnos poverenja, i zato je prilagođavanje od velikog značaja za uspeh.

1. Povežite ton sa slikom

Deca uče tako što posmatraju i oponašaju. Odrasli se, u ovom procesu učenja deteta, mnogo više služe rečima i očekuju da dete sve razume. Ipak, kada verbalni zahtev „povežemo“ sa slikom, tj. pokažemo detetu šta treba da uradi, ono će to bolje i brže razumeti, ali i zapamtiti.

Na primer  – Vidiš, kada peremo zubiće uzmemo prvo pastu, pa je stavimo na četkicu i onda trljamo zube ovako. – Pokažite sve što ste i rekli. Što je dete mlađe, to ćemo više puta pokazati ovu radnju, sve dok je ne usvoji.

Kasnije će biti dovoljno da dete podsetimo – Sećaš se gde stoji pasta za zube? Šta radimo prvo? Aha, stavimo pastu na četkicu. Hajde, pokaži mi kako to radiš, – ohrabrujemo dete.

Ovo možete koristiti za sve rutinske radnje, umesto da milion puta ponavljate isto i nervirate se što dete “ne sluša”.

2. Sve u svoje vreme

Deca su prave male pčelice, brzo uče, mnogo toga ih zanima, pa to nekada zavede roditelje da precene njihove mogućnosti. Iako često deluju mnogo zrelija za svoje godine, to ne znači i da su njihove sposobnosti razumevanja, ali i interesovanja za neku aktivnost, zaista dostigle taj nivo.

Ovo se odnosi na situacije kada roditelj želi da nauči nečemu dete, a da ono još uvek nije ni pokazalo zanimanje za to. Iako roditelju deluje da dete ima sposobnosti za usvajanje neke nove aktivnosti, ukoliko ono nije pokazalo želju za tim, nema potrebe ni opravdanja da ga tome uči. Proces učenja ide iz unutrašnje potrebe i želje, a ako  se insistira na tome onda kada dete nije spremno niti motivisano, rizikujemo da se stvori otpor.

Sa druge strane, roditelji nekada i potcene sposobnost i spremnost deteta, pa kada ono samo poželi nešto da radi, govore mu – „Mali si još, moraš da porasteš“, ili „Nije to još za tebe…“ Tako se dete obeshrabruje, pa i samo počne da veruje da nije u stanju da to nešto uradi. Ovde je ključno pratiti dete, njegova interesovanja i blago ga usmeravati, a najvažnije – dozvoliti mu da se razvija svojim tempom bez upoređivanja sa drugom decom.

❗️ AKCIJA – do 30. septembra popust na video predavanja o komunikaciji i lakšoj saradnji kroz igre ❗️ Izbegnite 8 najčešćih grešaka u komunikaciji sa decom, saznajte šta sve može da vam pomogne da vas dete bolje razume i lakše posluša, primenite jednostavne igre za saradnju. Video predavanja gledajte kada vama odgovara, opušteno kod kuće na kompjuteru, tabletu ili telefonu. Informacije o poručivanju pogledajte OVDE.

3. Od viška glava (ipak) boli!

Da li vam se desilo da što više pričate detetu to vas ono manje sluša? Možda je bolje pitanje – Koliko puta vam se desilo da ispričate detetu sve šta od njega očekujete, a da vas ono ne posluša?

„Danas ćemo ići u bioskop, a pre toga kod bake na ručak i svratićemo do prodavnice da isprobaš cipele. Al, prvo da uradiš domaći i pospremiš sobu, a možeš da počneš danas i lektiru da čitaš…“  Zvuči poznato? Od ujutru nabrajate detetu planirane dnevne aktivnosti i očekujete da sve ide pod konac? Pa, što ne bi kad ste mu sve objasnili? Ipak, računajte da neće…

U jednom trenutku naš mozak može da primi i obradi veoma mali broj informacija, a s obzirom da one do nas stižu preko naših čula (zvuk, dodir, miris, ukus i vid), onda smo mi praktično prebukirani njima.

Upravo zbog ogromne količine informacija koje do nas stižu svakog trenutka, postoje razni filteri koji ih „razvrstavaju“. Oni funkcionišu potpuno van naše svesne volje i kontrole, sve informacije kategorizuju, ali i brišu i menjaju.

I zato, kada pričamo detetu dok, na primer, doručkuje ili gleda crtać ili čita knjigu, mi ga konstantno zatrpavamo i tako zapravo “sabotiramo” da zahtev uopšte i stigne do njega. Jednostavno, kanali za primanje informacija su prepunjeni – ukusom i mirisom hrane koju jede, nečim što gleda, zvukom koji čuje, i to ne samo od nas već i sa TV-a ili radija…

I kada ispričate šta ćete sve raditi tog dana, vi očekujete neku povratnu reakciju, ali dete bukvalno nema pojma šta ste mu pričali. Ne zato što vas nije slušalo i sigurno ne zato što je „bezobrazno“, nego zato što ste ga pretrpali informacijama! O ovome detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom” i svi roditelji odahnu kada shvate koji je razlog što ih dete nije poslušalo 🙂

Zato postoji zlatno pravilo u komunikaciji – jedna stvar u jednom trenutku.

Ovo posebno važi za decu i što su mlađa to ćemo ga više poštovati.  Dakle, ono što vam je prvo na redu ili najvažnije da dete uradi, to i recite – Zamolila bih te da sada skloniš igračke. Ili – Kada uradiš domaći možemo u bioskop. Ili – Sada sedamo za sto i ručamo.

Naravno, kako dete raste tako ćemo mi zahteve i zadatke usložnjavati, ali za početak hajde da mu bar damo šansu da primi informaciju da bi moglo da je razume i na kraju i posluša 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

say-yes-to-the-live-2121044_1920.jpgIako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

 

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako “jednostavno” zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU, ILI ONLINE UKOLIKO ŽIVITE DALEKO OD OVIH GRADOVA ILI MOŽDA VAN SRBIJE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat” na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“  u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

“Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.”

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese “teret” prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće “pretvara” prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga “povežem” sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti “pojačavali” i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDEO VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDEO DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDEA O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE!

ISKORISTITE AKCIJU I POPUSTE DO 30. SEPTEMBRA 2019. VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Priče sa Emotivnog detoksa – BLOKADE RODITELJA koje su UTICALE na njihovu DECU

mother-1245764_1920Biti roditelj je zahtevan zadatak sam po sebi, a često je otežan zbog brojnih spoljnih uticaja (saveti baka, deda, rođaka, prijatelja, nepoznatih osoba, medija…), ali i raznih unutrašnjih sabotera.

Ovo prvo možemo menjati već samom odlukom da slušamo sebe i svoj roditeljski instinkt, dok je za otkrivanje i eliminisanje unutrašnjih sabotera neophodan rad na sebi kroz lični rast i razvoj.

 

Jedan od načina da se radi na podsvesnim saboterima, bilo da su u pitanju emocije, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja, je metoda Emotivni detoks.

Emocije i emotivna stanja se vide na našem licu, u govoru tela, boji glasa, kao i u energiji. Tako se može dogoditi da stalno “emitujemo” zabrinutost, strah, nesigurnost, tugu, ljutnju, napetost, bes, stres …

Dete reaguje na ova emotivna stanja roditelja, jer nepogrešivo prepoznaje emocije koje vidi i “čuje”.

Počinje da se oseća isto ili slično kao i roditelj (efekat ogledala), ali kako nema potrebnu zrelost da te emocije “iznese”, ono ulazi u izražavanje – nekim specifičnim ponašanjem, nekada i burnom reakcijom.

Ponašanjem i reakcijom dete zapravo govori “NE” emotivnom stanju roditelja (a ne roditelju kao osobi, kako se često misli). Ako se ovo ne protumači na adekvatan način, pa roditelj uporno pokušava da koriguje dete i njegova ponašanja, umesto da uvidi da je problem u njemu, to može dugoročno uticati na njihov odnos. Da je u pitanju blokada najlakše ćete prepoznati po tome što drugi roditelj nema problem sa detetom u istoj situaciji (o tome sam detaljno pisala OVDE).

Ova dva iskustva su na mene ostavila najjači utisak kako blokade iz našeg detinjstva mogu da utiču na našu decu.

Dete nikako da progovori

Razlog zbog kojeg je ova mama došla na Emotivni detoks je bio taj što je osećala da njen trogodišnji sin ne progovara upravo zbog nje. Po prirodi je blaga, strpljiva, nežna mama, svakodnevno čita sinu, prča mu, uključuje ga u aktivnosti, vidi da on sve razume jer lepo sarađuje, ali nikako da dete počne da izgovara reči.

Naravno, prvo je išla kod logopeda da proveri da nije neki zdravstveni problem u pitanju, a kada je dobila odgovor da je dete zdravo, poslušala je svoj instinkt i došla da otkrije šta to u njoj utiče na dete. Otkrili smo da, pored zabrinutosti i straha koje prirodno kao majka oseća, u pozadini njene teme stoji lična nesigurnost.

Uzrok je loš odnos sa ocem, još od detinjstva, koji je bio zahtevan, strog, koji nju i njenu sestru nikada nije pohvaljivao, kada dobiju dobre ocene podrazumevalo se da tako i treba da bude, a kada dobiju loše bivale su kažnjavane. Seća se da joj je bila potrebna pažnja, nežnost, podrška i odobravanje, ali to nikada od oca nije dobila.

S obzirom da je njena struktura ličnosti nežnija, ovakvo ponašanje ju je učinilo nesigurnom, što je za posledicu imalo odsustvo sigurnosti u sebe. Situacija sa sinom je za nju bila kulminacija (okidač), jer je sa svih strana dobijala komentare šta i kako treba da radi sa njim, a neki su bili u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji je želela da ga vaspitava. Uostalom, osećala je da dete nije krivo i da je uzrok u njoj. Međutim, pritisak okruženja samo je pojačavao njenu nesigurnost i tu se zavrteo začarani krug.

Sada se verovatno pitate kakve veze ovo ima jedno sa drugim?

Kada je roditelj nesiguran, dete to oseća i to stanje ga uznemirava, jer ono što mu najviše treba je upravo da se oseća sigurno uz roditelja. Ovu uznemirenost neka deca pokušavaju da umire tako što ponašanjem „preuzimaju kontrolu“ nad nekim situacijama i tako dobijaju osećaj sigurnosti. S obzirom da je u pitanju veoma malo dete, jasno je da ono nije donelo svesnu odluku da ne priča, to je više sticaj okolnosti jer su svi oko njega obraćali pažnju baš na to. Kod neke dece će se to odraziti na vršenje nužde, navikavanje na nošu, a veoma često i na hranjenje. Dakle, na one stvari koje su u fokusu odraslima iz najbližeg okruženja.

Što je mama osećala veću nesigurnost, to je sin imao veću “potrebu za kontrolom situacije” – da ne priča.

Otkrili smo da su iza mamine nesigurnosti bile brojne situacije iz detinjstva u kojima je ona u odnosu sa ocem osećala strah i bespomoćnost. Posle eliminisanja blokada radili smo i jačanje osećaja sigurnosti i samopouzdanja. Nakon nekoliko susreta, njen sinčić je progovorio i to cele rečenice 🙂

Kako naše detinjstvo utiče na nas kao roditelje, pisala sam OVDE.

Vaga za merenje

Kod klijentkinje koja je došla sa ciljem da otkrije zašto ima loš odnos sa ćerkom, zašto burno reaguje na svoje dete i ako to ne želi, razlog za ovaj problem bio je veliko iznenađenje za nju.

Iz iskustva znam da klijenti često imaju ideju šta može biti uzrok za neke njihove blokade, ali se u toku rada pronađe nešto na šta nikada ne bi pomislili! Ovo često naglašavam kada je Emotivni detoks u pitanju – mi ne donosimo svesnu odluku šta će biti naš emotivni teret, niti znamo kada je nastala blokada niti na koji deo života će imati uticaj. Ovo su duboki podsvesni procesi nad kojima mi nemamo kontrolu. Upravo u tome i jeste prednost ove metode što se ona ne oslanja na ono što mi pretpostavljamo, nego na ono što je u podsvesti skriveno.

Razlog za burne reakcije na ćerku je bilo podsvesno uverenje klijentkinje – „Ne želim da budem kao moja majka“. Kroz razgovor sam saznala da je njena mama bila vitka žena koja je uvek vodila računa o izgledu, a klijentkinja se onda setila vage za merenje. Emocija koja joj se tada javila bio je bes.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU.  EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Čim smo otkrile ove stvari krenula su sećanja da se njena majka merila najmanje tri puta dnevno, da je bila „opsednuta“ svakim gramom, da ju je stalno pitala – Da li sam se ugojila? Takođe se setila da je mrzela tu vagu, jer je majka više pažnje posvećivala merenju nego njoj. Ona je vapila za njenom pažnjom, ali je „uvek bila na drugom mestu“ – posle vage i merenja.

Ovde je važno da napomenem da je ovo način na koji je ona kao malo dete doživela ponašanje svoje majke, a ne da je to apsolutna istina. Naravno da je bilo i drugih lepih trenutaka i situacija, ali kada pričamo o emotivnim blokadama sve se svodi na to kako je osoba u tom trenutku nešto doživela i u kojoj meri je to uticalo na nju.

Uverenje da ne želi da bude kao njena mama ju je „navodilo“ da bude njena suprotnost u svakom smislu, i izgledom i ponašanjem. Ona u svojoj kući nije nikada imala vagu, nije bila „opterećena“ izgledom, a komentare svoje ćerke tinejdžerke da treba da poradi na izgledu je ignorisala. Nju jednostavno njen izgled nije zanimao.

Za mene, kao nekog ko ima puno iskustva u ovoj vrsti rada, to je znak da osoba „podsvesno rešava“ duboki problem gde se zapravo suprotstavlja majčinom ponašanju iz detinjstva – Ako tada nisam mogla ništa, sada mogu.

Paradoksalno, njena nezainteresovanost za izgled i kilograme uticala je na njenu ćerku tako da je ona otišla u drugu krajnost – vodila je računa o tome koliko jede, kako izgleda, da li se ugojila… Dakle, počela da se ponaša kao baka, tj. kao majka klijentkinje.

Ovo ćerkino ponašanje je bilo okidač koji je aktivirao potisnuti bes iz detinjstva, koji se pojačavao svaki put kada je njena ćerka bila pred ogledalom ili za stolom kada je probirala hranu. Pod uticajem besa, koji je bio njena emotivna blokada, ona nije imala kontrolu nad sobom, stalno je reagovala na ćerku i otuda njihove silne svađe i loš odnos.

Kada je shvatila da je ovaj obrazac ponašanja za nju i odnos sa njenim detetom nekoristan i kada smo eliminisali bes i negativno uverenje, sledeći korak je bio da se uvede novo ponašanje. Za neke teme nije dovoljno da se blokade samo otkriju i eliminišu, već je potrebno raditi aktivno na novim navikama, kako bi klijenti došli do što boljih rezultata. Ovo podrazumeva aktivan rad, koji svakako na kraju urodi plodom.

Ovo je samo par primera kako emotivne blokade utiču na neki deo našeg života, na roditeljsku ulogu i odnos sa decom. Ali, spektar tema je mnogo veći. Ljudi često ne znaju kako da reše neke odnose ili situacije, misle da ne može ništa da se uradi ili promeni, ili da ne mogu da preuzmu kontrolu.

Upravo zbog toga sam kreirala poseban program Emotivni detoks i o njemu sam pisala OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

NA ŠTA TREBA POSEBNO OBRATITI PAŽNJU KADA SU BLOKADE U PITANJU?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade.

Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, prijavite se na Emotivni detoks, u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog specifičnosti metode, radi se isključivo u ličnom susretu. Za više informacija i prijave, pišite na dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE