3 važna FAKTORA koji će POMOĆI da nas dete (PO)SLUŠA

adorable-boy-child-2098813.jpgDa li i u kojoj meri će dete da nas (po)sluša, zavisi od načina na koji smo mu rekli neki zahtev, od toga da li imamo njegovu pažnju ili „pričamo u prazno“, od uzrasta i detetovih trenutnih kapaciteta da razume šta mu se govori, kao i da li je pravi trenutak za neke aktivnosti.

Što se tiče načina na koji razgovaramo sa detetom, to se pre svega odnosi na ton, visinu i boju glasa, ali i da li mu se obraćamo sa poštovanjem ili smo izričiti i strogi u zahtevu.

Verovali ili ne sve ovo utiče na to KAKO će zahtev da zvuči i da li će dete „slušati“ iz straha ili znatiželje.

Komunikacija je najpraktičniji alat kojim možemo da ostvarimo saradnju sa detetom i da gradimo odnos poverenja, i zato je prilagođavanje od velikog značaja za uspeh.

1. Povežite ton sa slikom

Deca uče tako što posmatraju i oponašaju. Odrasli se, u ovom procesu učenja deteta, mnogo više služe rečima i očekuju da dete sve razume. Ipak, kada verbalni zahtev „povežemo“ sa slikom, tj. pokažemo detetu šta treba da uradi, ono će to bolje i brže razumeti, ali i zapamtiti.

Na primer  – Vidiš, kada peremo zubiće uzmemo prvo pastu, pa je stavimo na četkicu i onda trljamo zube ovako. – Pokažite sve što ste i rekli. Što je dete mlađe, to ćemo više puta pokazati ovu radnju, sve dok je ne usvoji.

Kasnije će biti dovoljno da dete podsetimo – Sećaš se gde stoji pasta za zube? Šta radimo prvo? Aha, stavimo pastu na četkicu. Hajde, pokaži mi kako to radiš, – ohrabrujemo dete.

Ovo možete koristiti za sve rutinske radnje, umesto da milion puta ponavljate isto i nervirate se što dete „ne sluša“.

2. Sve u svoje vreme

Deca su prave male pčelice, brzo uče, mnogo toga ih zanima, pa to nekada zavede roditelje da precene njihove mogućnosti. Iako često deluju mnogo zrelija za svoje godine, to ne znači i da su njihove sposobnosti razumevanja, ali i interesovanja za neku aktivnost, zaista dostigle taj nivo.

Ovo se odnosi na situacije kada roditelj želi da nauči nečemu dete, a da ono još uvek nije ni pokazalo zanimanje za to. Iako roditelju deluje da dete ima sposobnosti za usvajanje neke nove aktivnosti, ukoliko ono nije pokazalo želju za tim, nema potrebe ni opravdanja da ga tome uči. Proces učenja ide iz unutrašnje potrebe i želje, a ako  se insistira na tome onda kada dete nije spremno niti motivisano, rizikujemo da se stvori otpor.

Sa druge strane, roditelji nekada i potcene sposobnost i spremnost deteta, pa kada ono samo poželi nešto da radi, govore mu – „Mali si još, moraš da porasteš“, ili „Nije to još za tebe…“ Tako se dete obeshrabruje, pa i samo počne da veruje da nije u stanju da to nešto uradi. Ovde je ključno pratiti dete, njegova interesovanja i blago ga usmeravati, a najvažnije – dozvoliti mu da se razvija svojim tempom bez upoređivanja sa drugom decom.

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI?

ISKORISTITE POPUST 10%, 20% I 30% NA VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DECOM I IGRAMA ZA OBAVLJANJE RUTINSKIH RADNJI. PONUDA TRAJE DO 30. SEPTEMBRA 2019. INFORMACIJE O AKCIJI PROČITAJTE OVDE.

3. Od viška glava (ipak) boli!

Da li vam se desilo da što više pričate detetu to vas ono manje sluša? Možda je bolje pitanje – Koliko puta vam se desilo da ispričate detetu sve šta od njega očekujete, a da vas ono ne posluša?

„Danas ćemo ići u bioskop, a pre toga kod bake na ručak i svratićemo do prodavnice da isprobaš cipele. Al, prvo da uradiš domaći i pospremiš sobu, a možeš da počneš danas i lektiru da čitaš…“  Zvuči poznato? Od ujutru nabrajate detetu planirane dnevne aktivnosti i očekujete da sve ide pod konac? Pa, što ne bi kad ste mu sve objasnili? Ipak, računajte da neće…

U jednom trenutku naš mozak može da primi i obradi veoma mali broj informacija, a s obzirom da one do nas stižu preko naših čula (zvuk, dodir, miris, ukus i vid), onda smo mi praktično prebukirani njima.

Upravo zbog ogromne količine informacija koje do nas stižu svakog trenutka, postoje razni filteri koji ih „razvrstavaju“. Oni funkcionišu potpuno van naše svesne volje i kontrole, sve informacije kategorizuju, ali i brišu i menjaju.

I zato, kada pričamo detetu dok, na primer, doručkuje ili gleda crtać ili čita knjigu, mi ga konstantno zatrpavamo i tako zapravo „sabotiramo“ da zahtev uopšte i stigne do njega. Jednostavno, kanali za primanje informacija su prepunjeni – ukusom i mirisom hrane koju jede, nečim što gleda, zvukom koji čuje, i to ne samo od nas već i sa TV-a ili radija…

I kada ispričate šta ćete sve raditi tog dana, vi očekujete neku povratnu reakciju, ali dete bukvalno nema pojma šta ste mu pričali. Ne zato što vas nije slušalo i sigurno ne zato što je „bezobrazno“, nego zato što ste ga pretrpali informacijama! O ovome detaljno pričam na predavanju „Umetnost komunikacije sa decom“ i svi roditelji odahnu kada shvate koji je razlog što ih dete nije poslušalo 🙂

Zato postoji zlatno pravilo u komunikaciji – jedna stvar u jednom trenutku.

Ovo posebno važi za decu i što su mlađa to ćemo ga više poštovati.  Dakle, ono što vam je prvo na redu ili najvažnije da dete uradi, to i recite – Zamolila bih te da sada skloniš igračke. Ili – Kada uradiš domaći možemo u bioskop. Ili – Sada sedamo za sto i ručamo.

Naravno, kako dete raste tako ćemo mi zahteve i zadatke usložnjavati, ali za početak hajde da mu bar damo šansu da primi informaciju da bi moglo da je razume i na kraju i posluša 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

say-yes-to-the-live-2121044_1920.jpgIako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

 

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako „jednostavno“ zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat“ na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“  u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

„Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.“

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese „teret“ prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće „pretvara“ prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga „povežem“ sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti „pojačavali“ i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDEO VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDEO DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDEA O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete „jednostavno posluša“ ove zahteve? Zašto je ovo „nemoguća misija“ za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo „Budi miran!“, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to „bude miran“), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  „Bacite pet“ detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE!

ISKORISTITE AKCIJU I POPUSTE DO 30. SEPTEMBRA 2019. VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova „priroda bori“.

To ne znači da ćemo ga pustiti „da nam se penje na glavu“ (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred „izgubljena bitka“.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju „Umetnost komunikacije sa decom„).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete „Budi dobar“?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Priče sa Emotivnog detoksa – BLOKADE RODITELJA koje su UTICALE na njihovu DECU

mother-1245764_1920Biti roditelj je zahtevan zadatak sam po sebi, a često je otežan zbog brojnih spoljnih uticaja (saveti baka, deda, rođaka, prijatelja, nepoznatih osoba, medija…), ali i raznih unutrašnjih sabotera.

Ovo prvo možemo menjati već samom odlukom da slušamo sebe i svoj roditeljski instinkt, dok je za otkrivanje i eliminisanje unutrašnjih sabotera neophodan rad na sebi kroz lični rast i razvoj.

 

Jedan od načina da se radi na podsvesnim saboterima, bilo da su u pitanju emocije, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja, je metoda Emotivni detoks.

Emocije i emotivna stanja se vide na našem licu, u govoru tela, boji glasa, kao i u energiji. Tako se može dogoditi da stalno „emitujemo“ zabrinutost, strah, nesigurnost, tugu, ljutnju, napetost, bes, stres …

Dete reaguje na ova emotivna stanja roditelja, jer nepogrešivo prepoznaje emocije koje vidi i „čuje“.

Počinje da se oseća isto ili slično kao i roditelj (efekat ogledala), ali kako nema potrebnu zrelost da te emocije „iznese“, ono ulazi u izražavanje – nekim specifičnim ponašanjem, nekada i burnom reakcijom.

Ponašanjem i reakcijom dete zapravo govori „NE“ emotivnom stanju roditelja (a ne roditelju kao osobi, kako se često misli). Ako se ovo ne protumači na adekvatan način, pa roditelj uporno pokušava da koriguje dete i njegova ponašanja, umesto da uvidi da je problem u njemu, to može dugoročno uticati na njihov odnos. Da je u pitanju blokada najlakše ćete prepoznati po tome što drugi roditelj nema problem sa detetom u istoj situaciji (o tome sam detaljno pisala OVDE).

Ova dva iskustva su na mene ostavila najjači utisak kako blokade iz našeg detinjstva mogu da utiču na našu decu.

Dete nikako da progovori

Razlog zbog kojeg je ova mama došla na Emotivni detoks je bio taj što je osećala da njen trogodišnji sin ne progovara upravo zbog nje. Po prirodi je blaga, strpljiva, nežna mama, svakodnevno čita sinu, prča mu, uključuje ga u aktivnosti, vidi da on sve razume jer lepo sarađuje, ali nikako da dete počne da izgovara reči.

Naravno, prvo je išla kod logopeda da proveri da nije neki zdravstveni problem u pitanju, a kada je dobila odgovor da je dete zdravo, poslušala je svoj instinkt i došla da otkrije šta to u njoj utiče na dete. Otkrili smo da, pored zabrinutosti i straha koje prirodno kao majka oseća, u pozadini njene teme stoji lična nesigurnost.

Uzrok je loš odnos sa ocem, još od detinjstva, koji je bio zahtevan, strog, koji nju i njenu sestru nikada nije pohvaljivao, kada dobiju dobre ocene podrazumevalo se da tako i treba da bude, a kada dobiju loše bivale su kažnjavane. Seća se da joj je bila potrebna pažnja, nežnost, podrška i odobravanje, ali to nikada od oca nije dobila.

S obzirom da je njena struktura ličnosti nežnija, ovakvo ponašanje ju je učinilo nesigurnom, što je za posledicu imalo odsustvo sigurnosti u sebe. Situacija sa sinom je za nju bila kulminacija (okidač), jer je sa svih strana dobijala komentare šta i kako treba da radi sa njim, a neki su bili u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji je želela da ga vaspitava. Uostalom, osećala je da dete nije krivo i da je uzrok u njoj. Međutim, pritisak okruženja samo je pojačavao njenu nesigurnost i tu se zavrteo začarani krug.

Sada se verovatno pitate kakve veze ovo ima jedno sa drugim?

Kada je roditelj nesiguran, dete to oseća i to stanje ga uznemirava, jer ono što mu najviše treba je upravo da se oseća sigurno uz roditelja. Ovu uznemirenost neka deca pokušavaju da umire tako što ponašanjem „preuzimaju kontrolu“ nad nekim situacijama i tako dobijaju osećaj sigurnosti. S obzirom da je u pitanju veoma malo dete, jasno je da ono nije donelo svesnu odluku da ne priča, to je više sticaj okolnosti jer su svi oko njega obraćali pažnju baš na to. Kod neke dece će se to odraziti na vršenje nužde, navikavanje na nošu, a veoma često i na hranjenje. Dakle, na one stvari koje su u fokusu odraslima iz najbližeg okruženja.

Što je mama osećala veću nesigurnost, to je sin imao veću „potrebu za kontrolom situacije“ – da ne priča.

Otkrili smo da su iza mamine nesigurnosti bile brojne situacije iz detinjstva u kojima je ona u odnosu sa ocem osećala strah i bespomoćnost. Posle eliminisanja blokada radili smo i jačanje osećaja sigurnosti i samopouzdanja. Nakon nekoliko susreta, njen sinčić je progovorio i to cele rečenice 🙂

Kako naše detinjstvo utiče na nas kao roditelje, pisala sam OVDE.

Vaga za merenje

Kod klijentkinje koja je došla sa ciljem da otkrije zašto ima loš odnos sa ćerkom, zašto burno reaguje na svoje dete i ako to ne želi, razlog za ovaj problem bio je veliko iznenađenje za nju.

Iz iskustva znam da klijenti često imaju ideju šta može biti uzrok za neke njihove blokade, ali se u toku rada pronađe nešto na šta nikada ne bi pomislili! Ovo često naglašavam kada je Emotivni detoks u pitanju – mi ne donosimo svesnu odluku šta će biti naš emotivni teret, niti znamo kada je nastala blokada niti na koji deo života će imati uticaj. Ovo su duboki podsvesni procesi nad kojima mi nemamo kontrolu. Upravo u tome i jeste prednost ove metode što se ona ne oslanja na ono što mi pretpostavljamo, nego na ono što je u podsvesti skriveno.

Razlog za burne reakcije na ćerku je bilo podsvesno uverenje klijentkinje – „Ne želim da budem kao moja majka“. Kroz razgovor sam saznala da je njena mama bila vitka žena koja je uvek vodila računa o izgledu, a klijentkinja se onda setila vage za merenje. Emocija koja joj se tada javila bio je bes.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Čim smo otkrile ove stvari krenula su sećanja da se njena majka merila najmanje tri puta dnevno, da je bila „opsednuta“ svakim gramom, da ju je stalno pitala – Da li sam se ugojila? Takođe se setila da je mrzela tu vagu, jer je majka više pažnje posvećivala merenju nego njoj. Ona je vapila za njenom pažnjom, ali je „uvek bila na drugom mestu“ – posle vage i merenja.

Ovde je važno da napomenem da je ovo način na koji je ona kao malo dete doživela ponašanje svoje majke, a ne da je to apsolutna istina. Naravno da je bilo i drugih lepih trenutaka i situacija, ali kada pričamo o emotivnim blokadama sve se svodi na to kako je osoba u tom trenutku nešto doživela i u kojoj meri je to uticalo na nju.

Uverenje da ne želi da bude kao njena mama ju je „navodilo“ da bude njena suprotnost u svakom smislu, i izgledom i ponašanjem. Ona u svojoj kući nije nikada imala vagu, nije bila „opterećena“ izgledom, a komentare svoje ćerke tinejdžerke da treba da poradi na izgledu je ignorisala. Nju jednostavno njen izgled nije zanimao.

Za mene, kao nekog ko ima puno iskustva u ovoj vrsti rada, to je znak da osoba „podsvesno rešava“ duboki problem gde se zapravo suprotstavlja majčinom ponašanju iz detinjstva – Ako tada nisam mogla ništa, sada mogu.

Paradoksalno, njena nezainteresovanost za izgled i kilograme uticala je na njenu ćerku tako da je ona otišla u drugu krajnost – vodila je računa o tome koliko jede, kako izgleda, da li se ugojila… Dakle, počela da se ponaša kao baka, tj. kao majka klijentkinje.

Ovo ćerkino ponašanje je bilo okidač koji je aktivirao potisnuti bes iz detinjstva, koji se pojačavao svaki put kada je njena ćerka bila pred ogledalom ili za stolom kada je probirala hranu. Pod uticajem besa, koji je bio njena emotivna blokada, ona nije imala kontrolu nad sobom, stalno je reagovala na ćerku i otuda njihove silne svađe i loš odnos.

Kada je shvatila da je ovaj obrazac ponašanja za nju i odnos sa njenim detetom nekoristan i kada smo eliminisali bes i negativno uverenje, sledeći korak je bio da se uvede novo ponašanje. Za neke teme nije dovoljno da se blokade samo otkriju i eliminišu, već je potrebno raditi aktivno na novim navikama, kako bi klijenti došli do što boljih rezultata. Ovo podrazumeva aktivan rad, koji svakako na kraju urodi plodom.

Ovo je samo par primera kako emotivne blokade utiču na neki deo našeg života, na roditeljsku ulogu i odnos sa decom. Ali, spektar tema je mnogo veći. Ljudi često ne znaju kako da reše neke odnose ili situacije, misle da ne može ništa da se uradi ili promeni, ili da ne mogu da preuzmu kontrolu.

Upravo zbog toga sam kreirala poseban program Emotivni detoks i o njemu sam pisala OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

NA ŠTA TREBA POSEBNO OBRATITI PAŽNJU KADA SU BLOKADE U PITANJU?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade.

Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, prijavite se na Emotivni detoks, u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog specifičnosti metode, radi se isključivo u ličnom susretu. Za više informacija i prijave, pišite na dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program „Emotivni detoks za roditelje“, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede; neće da spava kada mu je vreme; plače „bez razloga“; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program „Emotivni detoks“ za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da se on uglavnom „krije“ u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje. (O tome sam detaljno pisala OVDE.)

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija „ispliva“ na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se „Emotivnim detoksom“ radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

Zbog specifičnosti metode, ona se radi isključivo u ličnom susretu (u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu).

Namenjena je roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

3 zahteva odraslih koji su NEMOGUĆA MISIJA za dete

pablo (18).pngKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete „jednostavno posluša“ ove zahteve? Zašto je ovo „nemoguća misija“ za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo „Budi miran!“, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to „bude miran“), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  „Bacite pet“ detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova „priroda bori“.

To ne znači da ćemo ga pustiti „da nam se penje na glavu“ (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred „izgubljena bitka“.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju „Umetnost komunikacije sa decom„).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete „Budi dobar“?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Budi lepa kao druge devojčice – šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere – 2. deo

woman-looking-in-mirror-facebook.jpgIskustva sa „Emotivnog detoksa“ su zaista raznolika, neka su očekivana, neka iznenađujuća za klijente, pa čak i za mene.

Neke situacije iz prošlosti, koje sada deluju banalno i nevažno, često su uzrok raznih negativnih uverenja i zaglavljenih emocija, i iako je prošlo puno vremena, osoba može sada da oseća njihov uticaj u bilo kojoj oblasti života. Posebno je zanimljivo kada otkrijemo da su neke blokade nastale kao posledica dobre namere, što samo potvrđuje da je sve u načinu na koji mi nešto doživljavamo. 

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

MORAŠ DA IMAŠ SVOJ DINAR

Klijentkinja je došla zbog situacije u vezi novca, tačnije načina na koji ga raspoređuje i kako ga doživljava. S obzirom da je počela da radi kao veoma mlada i da je oduvek imala svoj novac, a kada je počela da živi sa suprugom nikako nije mogla da bude opštena sa novcem koji je on zarađivao, tj. da uzima njegov novac, niti joj je bilo prihvatljivo da celu svoju platu “stavlja na istu gomilu sa njegovom”.

Situacija je kulminirala kada je trebalo da kupi rođendanski poklon drugarici, ali je zaboravila novčanik u drugoj torbi. Suprug joj je dao karticu, ali osećaj nelagode koji je imala na samu pomisao da plati “njegovim novcem” je bio veći od “sramote” da ode na rođendan bez poklona. Tada je shvatila da zaista ima problem i želela je da sazna koji je razlog za to. Emotivnim detoksom smo otkrile da u njoj postoji duboko podsvesno uverenje – Ne smem da zavisim ni od koga, moram sama da se brinem o sebi.

Čim je osvestila ovo uverenje, setila se da joj je baka, za koju je bila jako vezana, stalno govorila – Ćero, uvek moraš da imaš svoj dinar, nikada nemoj da zavisiš ni od koga. Baka je inače bila domaćica, dok je deda bio taj koji je bio zaposlen. Klijentkinja se seća da su oni imali skladan odnos, da je baka “umela sa novcem”, uvek je znala kako da svega bude u kući, ali i kako da uštedi i kupi nešto omiljenoj unuki. Ona je zapravo “projektovala” svoju situaciju koju je doživljavala kao odnos u kojem materijalno zavisi od druge osobe, na svoju unuku i to iz najbolje namere – da ako ona već zavisi od drugog ne mora i unuka.

Nakon otkrivanja i eliminisanja ovog uverenja, sledeći korak je bio da klijentkinja svesno menja svoje navike u vezi novca, korak po korak. U početku ove promene izazivaju izvesnu nelagodu što je sasvim očekivano, jer je to izlazak iz zone poznatog – nečega na šta smo navikli moramo se svesno odreći. Ali, vremenom te promene postaju sve lakše, posebno kada smo svesni da su nam korisne.

„Emotivni detoks“ je moj autorski program kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja. Više o metodi pročitajte OVDE i OVDE.

SVI GLEDAJU U MENE

“Stalno imam osećaj da me ljudi gledaju, procenjuju, da pričaju o meni… To me strašno ljuti, i onda ja gledam drsko u njih sve dok ne skrenu pogled. Prijatelji mi govore da sam stalno namrštena, a najbolja drugarica mi je rekla – Pa, ne vrti se sve oko tebe da baš svi u tebe gledaju!” Razlog za dolazak na Emotivni detoks bila je reakcija klijentkinje na kolege – Šta je, šta me svi gledate! – Problem je što niko nije zaista nju gledao, a to je shvatila tek kada su svi stvarno pogledali u nju nakon ove reakcije.

Uz pomoć Emotivnog detoksa, otkrile smo gde je koren ovog problema. Naime, njena kosa je prirodno kovrdžava, gusta i neukrotiva i kada je bila dete njenoj majci je delovala neuredno ukoliko nije očešljana. Tako ju je majka svakodnevno predano češljala sa željom da bude uredna i lepa “kao i druge devojčice”, a kada bi se požalila da je čupa, govorila joj je – Istrpi malo, bolje nego da te svi gledaju tako čupavu.

I pored toga što bi je mama očešljala i ukrotila kosu, ona je uvek imala osećaj da je deca gledaju i da pričaju o njenoj kosi, da joj se podsmevaju (tek nakon rada shvatila je da je ovo bio samo njen doživljaj, a ne istina).

Iskreno je mrzela ovo češljanje, ali čak i kada je odrasla nastavila je sa tim, sve do pre par godina kada je rešila da pusti kosu da bude takva kakva je. Upravo ovo je bio okidač koji je probudio duboko uverenje i osećaj koji je imala kao dete dok ju je mama češljala – Ja nisam dovoljno dobra, ja nisam prihvaćena takva kakva sam. Najveći paradoks je što je sada zaista bila takva kakva jeste, ali duboko uverenje ju je sabotiralo da se u tome oseća dobro!

Nakon eliminisanja negativnog uverenja i osećaja koji ga je pratio, više nije poglede drugih doživljavala lično.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

DOĐI DA TE SLIKAM

Problem javnog nastupa je česta tema na Emotivnom detoksu. Prate ga osećaj nelagode,  stida, unutrašnji nemir, ali i strah do nivoa paničnog napada. Kada osoba zna da treba da održi neki javni govor i oseća da joj to stvara problem, važno je da se javi bar nekoliko nedelja ranije kako bi se odradio ceo proces otkrivanja i otklanjanja uzroka koji stvaraju neku nelagodu.

Sećam se klijenta, veoma uspešnog u poslu, koji se prvi put susreo sa blokadom kada je pred svojim timom trebalo da održi govor za kraj godine. I njega je iznenadio osećaj koji mu se javio, a s obzirom da mu je posao takav da ga tek čekaju javni nastupi, želeo je da reši ovaj problem.

U toku Emotivnog detoksa otkrili smo da je jedan događaj iz vrtića stvorio emotivnu blokadu u kojoj su bili „zaglavljeni“ stid i strah. Klijent se setio da je na jednoj priredbi bio u poslednjem redu, a da su ga roditelji uporno zvali da stane u prvi red da bi ga slikali. U njemu se stvorila unutrašnja borba – da li da ostane tu gde mu je vaspitačica rekla ili da posluša roditelje. Na kraju je ipak stao u prvi red, ali ga je cela situacija zbunila i zaboravio je svoj deo pesmice. Setio se osećaja straha od reakcije vaspitačice, ali i stida jer su svi gledali u njega i čekali da recituje.

Ova slika iz prošlosti je vrlo slična slici sa sastanka – svi gledaju u njega i iščekuju da nešto kaže – što je bilo dovoljno da se pokrene isti osećaj nelagode. Nakon eliminisanja ovih prvih blokada, pronašli smo još par sličnih situacija iz škole koje su imale istu „podlogu“ – strah i stid – šta je bilo dovoljno da se stvori obrazac reagovanja u svakoj sledećoj situaciji koja podseća na ove.

Nekada je zaista neverovatno da događaj poput ovog sa slikanjem deteta na priredbi može da napravi probleme u životu, ali kao što uvek naglasim kada je u pitanju ova tema – mi ne donosimo odluku šta će biti naša podsvesna blokada, to se jednostavno desi pod uticajem raznih okolnosti i naših trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta. Ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, niti da utičemo da li će nam to postati blokada koja će nas sabotirati u životu.

Prvi deo o emotivnim blokadama koje nastaju iz dobre namere pročitajte OVDE.

………………………………………………………

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach