Slon ili meda? (šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere)

slon i meda.jpg

Kada je Emotivni detoks u pitanju, zanimljivo je da su neke podsvesne blokade koje sam pronašla kod ljudi sa kojima sam radila, nastale iz dobre namere.

Ovo samo potvrđuje ono što često napominjem kada radim ovu metodu – sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

 

Što smo bili mlađi u trenutku kada smo prolazili kroz neki izazov, to su veće šanse da se stvorio emotivni čep. Što nam se neka situacija više puta ponavljala to je veća mogućnost da se stvori nekoristan obrazac ponašanja, a što su upečatljivije (i verbalne i neverbalne) poruke bile od osoba iz najbližeg okruženja to je pretpostavka da se stvorilo duboko podsvesno negativno uverenje – veća.

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

SLON ILI MEDA?

„Previše vremena gubim na dvoumljenje, i to oko najbanalnijih stvari. Da li da kupim ovaj ili onaj hleb, šta da spremam danas za ručak, a o kupovini garderobe da ne pričam! U pitanju su desetine minuta, a nekada i sati. Nekada se potpuno zablokiram kada treba da odlučim nešto tako jednostavno. Postajem očajna i plašim se da to ne počne da mi se dešava na poslu. Tamo ljudi od mene očekuju da budem brza i efikasna.“

Emotivnim detoksom sam otkrila da se iza ovog ponašanja nalazi preveliki osećaj odgovornosti i strah od greške. Kroz dalji proces klijentkinja se setila situacije iz svog detinjstva – kada je imala četiri godine mama je kupila za nju i njenu sestru od ujaka novogodišnje poklone. Dala joj je da izabere igračku koju želi – plišanog slona ili medu, a drugu će upakovati i pokloniti sestri. Napomenula joj je da kada izabere, nema predomišljanja. Iako je mamina namera bila dobra – dala joj je da bira, za četvorogodišnju devojčicu je ta odluka bila teška, jer se plašila da će se, kada izabere jednu igračku, predomisliti, ali tada će već biti kasno da traži drugu. Klijentkinja se tokom procesa živo sećala ovog događaja, čak je u detalje opisala obe igračke, kao i da se mnogo mučila da donese „pravu odluku“. Ovaj događaj je vremenom zaboravila, a osećaj koji ga je pratio je postao emotivna blokada u njenoj podsvesti. Kada se pojavio okidač (veliki stres na poslu), pokrenula su se „emotivna sećanja“, koja su je zapravo ponovo dovodila u situaciju da bira i da „pazi da ne pogreši“.  I svaki put kada se suočila sa mogućnošću izbora i donošenjem odluke, osećala se kao da opet ima četiri godine.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE LIČNI SUSRET I PRIVATNU SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.  PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE INFORMACIJA O EMOTIVNOM DETOKSU PROČITAJTE OVDE.

SKUPLJAČ ZNANJA

„Iako sam završio arhitekturu pre sedam godina, ja i dalje nešto učim, stalno tražim neke nove stvari da se još više usavršim, istražujem svaki novi program. Moje kolege uveliko rade, imaju velike projekte iza sebe, a ja čitam i upijam sve novo što se pojavi, ili gledam klipove na youtube. Satima mogu da pričam o tome, ali nemam utisak da sam spreman da sve to i primenim, jer uvek ima nešto novo, a meni kao da nikad nije dovoljno. Sad mi je već jasno da iako imam više formalnog znanja od mojih kolega, to u poslovnom svetu nema vrednost kao njihovo iskustvo…“

Blokada kod ovog klijenta je nastala u osnovnoj školi i to kao posledica „ležernosti“ njegovih roditelja za njegovo učenje i uspeh. Posle je to preformulisao da ga, za razliku od njegovih drugova, roditelji nisu „gnjavili“ i pritiskali da uči (on je to doživeo kao da nikada nisu imali nikakva očekivanja), već su bili vrlo opušteni. Ono što smo otkrili kod njega je uverenje –  Ja sam glup – što je veliki paradoks za osobu sa visokim obrazovanjem. Međutim, mi ne donosimo odluku koje podsvesno negativno uverenje će se kod nas kreirati na osnovu toga kako doživljavamo poruke iz okruženja. Njegovo sećanje na ovaj period je osećanje da roditelji ne brinu o njemu, jer im je svejedno kakve ocene i uspeh ima, a kada je dobijao loše ocene osećao se manje vrednim od svojih drugova. Upravo ovo uverenje ga je „teralo“ da se stalno usavršava (da uči i da bude bolji), ali to nikada nije bilo dovoljno da pređe na sledeći korak, a to je konkretna akcija, tj. posao. Kada je sa roditeljima podelio iskustvo sa „Emotivnog detoksa“, oni su bili vrlo iznenađeni i rekli da nisu želeli da budu strogi roditelji kao što su bili njihovi, već da mu daju slobodu i da im je bilo najvažnije da je on srećan.

Sve je u načinu na koji mi nešto doživimo u zavisnosti od našeg trenutnog emotivnog stanja, zrelosti, mentalnih kapaciteta i prethodnih iskustava.

VIKENDI – OKIDAČI

„Jedva čekam vikend da uživam sa porodicom, da se opustim sa decom i mužem, ali kako se probudim u subotu tako osetim tenziju – prvo u stomaku, a onda postajem nervozna i na kraju me zaboli glava. U početku sam se trudila da sve to ignorišem, da se smejem iako mi celo telo treperi od nelagode, međutim ne mogu da sakrijem od dece kako se osećam, jer me saleću pitanjima – Mama, šta ti je, što si ljuta? – Jednostavno osećaju da nešto nije u redu…“

U toku rada pronašla sam emotivnu blokadu iz druge godine života, u vezi sa babom i dedom. Iz iskustva znam da su šanse da se klijent seti nečeg konkretnog iz tako ranog detinjstva male, ali uvek pitam da li zna da li je bio možda neki veliki događaj tada. – Nije bilo ništa veliko, nego su me roditelji od druge godine svakog vikenda ostavljali kod babe i dede, jer su oni tada radili dodatni posao, bile su one devedesete kada su se svi snalazili kako su znali. – Meni kao kouču je ova informacija bila sasvim dovoljna da znam da je ovoj mladoj mami svaki vikend postao „podsetnik“ (okidač) na ono što je kao dvogodišnjakinja proživljavala iz nedelje u nedelju – nedostajanje roditelja, uznemirenost, strah, osećaj odbačenosti, nesigurnost. Jasno je da i iza ove situacije stoji dobra namera roditelja koji su svoje dete ostavljali osobama u koje su imali poverenje i išli da zarade da svima bude bolje.

Iz ovih primera, jasno je da mi racionalnim razmišljanjem ne možemo da rešimo ono što je na emotivnom nivou, odnosno ne možemo svesno da dozvolimo ili sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi. Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocije, uverenja ili obrasci ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o metodi Emotivni detoks sam pisala OVDE, o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Kako PRIVUĆI NOVAC, posao, uspeh (i OTKLONITI PREPREKE koje nam stoje na tom putu)

pexels-photo-259193

Zašto neki ljudi bez obzira koliko rade ne uspevaju da zarade dovoljno novca?

Zašto neko bira/dobija samo poslove koji su malo plaćeni?

Zašto neko misli da mora mnogo da se muči za malo para?

Zašto se kod nekog javlja osećaj nelagode u telu kada se priča o parama?

Poslednjih nedelja, radeći Emotivni detoks, kod nekoliko klijenata pojavila se baš tema novca, zarade, posla, uspeha. Kod svih njih pronašla sam negativna uverenja (ali i emocije) koja su im stvorila blokade. Neki su čak i znali šta ih blokira, neko se iznenadio onim što smo pronašli, ali za sve je zajedničko da bili mi svesni blokada ili ne, one i te kako utiču na nas, naš život i njegov kvalitet. Više o metodi Emotivni detoks pročitajte OVDE.

Zato je korisno da znamo zašto nastaju negativna uverenja u vezi sa novcem, i što je još važnije – kako ih se osloboditi?

ŠTA SU UVERENJA I KAKO NASTAJU?

Uverenja su zapravo misli u koje smo, iz nekog razloga, „poverovali“. Mogu biti pozitivna i negativna i uticati na bilo koju životnu oblast – posao, porodicu, ljubav, roditeljstvo…

Kada pričamo o onim koja nam prave ograničenja i blokade, dakle o negativnim, ona su nastala kao posledica nečega što smo lično iskusili – neko razočarenje, neuspeh… ili smo ih dobijali kao poruke od osoba koje su nam važne – uglavnom od roditelja (i to najčešće u detinjstvu), kao i od ljudi koji su za nas autoritet.

Nekada su te poruke direktne i verbalne (kritika, prebacivanje, ironija, uvrede…), a nekada su neverbalne, neizgovorene (izraz lica, uzdah, pogled, ćutanje, ignorisanje, govor tela…), koje smo mi primetili i protumačili na neki svoj način, dali toj poruci značaj i prihvatili je kao svoju istinu.

Nekada uverenja nastaju i kao kombinacija ličnog iskustva i tuđih poruka, mogu biti iz perioda detinjstva, kao i nedavno kreirana.

Bez obzira kada i kako su nastala, negativna uverenja predstavljaju jake unutrašnje kočnice i lična ograničenja.

KOJA SVE UVERENJA MOGU DA BUDU POVEZANA SA NOVCEM?

Uverenja su povezana sa našim samopouzdanjem, sa tim da li nešto verujemo da možemo ili ne možemo da uradimo, postignemo. Takođe, mogu biti povezana i sa osećajem lične vrednosti, a sve zavisi od toga kakve su poruke bile, od koga smo ih dobili, kada su nastala, da li su povezana sa nekom emocijom, da li su deo našeg ličnog iskustva… Samim tim spektar je veoma raznovrstan i slojevit.

Najčešća uverenja u vezi sa novcem su – Nisam dovoljno dobra. Ne zaslužujem da imam puno novca. Ja ne mogu da budem bogata. Danas je nemoguće zaraditi puno para. Meni je suđeno da se mučim za svaki dinar! Ja ne vredim. Ja ne mogu biti uspešna. Drugi su bolji od mene. Ja ništa ne radim kako treba. Drugi zaslužuju više od mene. Ja ne zaslužujem poverenje. Život mora biti težak. Ništa se ne može lako dobiti. Novac je proklet! Ne možeš biti bogat i srećan. Veliki novac donosi samo brigu i probleme…

Već iz ovako pobrojanih uverenja, iskusan kouč može prepoznati šta je osoba dobijala kao direktne verbalne poruke, a koja uverenja su nastala iz ličnog iskustva.

Najzanimljivija stvar sa uverenjima je što, bilo da su ona pozitivna bilo da su negativna, mi ih svojim ponašanjem potvrđujemo. To je ujedno i najveći paradoks kada je ova tema u pitanju, jer sami sebe sabotiramo tako što „živimo“ ono u šta smo poverovali, čak i kada nam je to nekorisno!

Na primer, za osobu koja je kao dete gledala kako se mama i tata muče za svaki dinar, ili ako je ostala uskraćena za pažnju roditelja jer su oni non-stop radili, ili je gledala kako se mama i tata svađaju kada nije bilo novca u kući – uverenje vezano za novac/rad/posao može biti da je on izvor tuge i bola. Pa zašto bi ta osoba sebe izlagala bolu na koji je novac „podsvesno podseća“? Ta osoba će potpuno nesvesno pronalaziti razne načine da sebe sabotira i da nema novac, iako ga svesno želi.

IPAK, SVI SMO MI MANJE-VIŠE DOBIJALI SLIČNE PORUKE U DETINJSTVU, PA ZAŠTO ONDA NEMAMO SVI ISTA UVERENJA?

Mi ne biramo niti donosimo odluku koja uverenja će se usaditi u naš podsvesni deo ličnosti, jer to zavisi od brojnih faktora – uzrasta, trenutnog emotivnog stanja, same situacije i učesnika u njoj… Zanimljivo je da braća i sestre iz iste porodice nose potpuno različita uverenja, tako da i tip ličnosti, kao i lična iskustva znatno utiču na to šta će nam se „zakačiti“ i kako će uticati na nas.

Takođe, nije svejedno da li smo neko uverenje „pokupili“ u detinjstvu ili kao odrasla osoba, jer kao odrasli imamo više mentalnih i emotivnih kapaciteta, kao i brojna iskustva koja će to uverenje „ublažiti“.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET, ILI U POTPUNOSTI ELIMINIŠE, NEGATIVNO UVERENJE I EMOTIVNU BLOKADU.

INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KAKO DA ZNAM DA LI NOSIM NEKO BLOKIRAJUĆE UVERENJE?

Mi često nismo svesni koja nas to uverenja ograničavaju, ali ukoliko nam se i pored truda koji ulažemo, neke stvari stalno ponavljaju to je već dobar razlog da posumnjamo da imamo neku blokadu.

Negativno uverenje (jedno ili više njih) sigurno je prepreka:

  • ako vam se stalno dešava da imate posao koji je slabo plaćen iako imate preduslove za veću zaradu,
  • ako dobijate otkaz(e) dok druge kolege uspevaju da zadrže posao bez problema,
  • ako na pomisao da promenite posao ili da tražite povišicu imate fizičku nelagodu (knedlu u grlu, lupanje srca, „preseče“ vas u stomaku…),
  • ako je vaš subjektivni doživljaj da je poslovno okruženje „neprijateljski raspoloženo“ prema vama,
  • ako često ili stalno doživljavate odbijanja na razgovorima za posao,
  • ako stalno odugovlačite sa započinjanjem i završavanjem obaveza, ili sa donošenjem odluka iako znate kakve posledice mogu da budu,
  • ako teško ili nikako ne prihvatate promene čak iako znate da ćete imati korist od njih,
  • ako druge doživljavate da sa lakoćom zarađuju dok se vi mučite…

U praksi se susrećem i sa ljudima koji su prošli brojne treninge u okviru kompanija (ili samostalno), ne bi li povećali svoju produktivnost i ovladali raznim veštinama, međutim i dalje su na istim rezultatima kao i pre.

Zašto se ovo dešava?

Zato što se sa tim uverenjima, ukoliko ih dugo nosimo, mi toliko saživimo da vremenom zaista poverujemo da smo mi takvi – nesposobni, neprilagodljivi, neuspešni – i preuzmemo ih kao naš identitet. Ako neko ima uverenje – Ja ne zaslužujem da imam puno novca – onda to i emituje. To zapravo znači da mi kroz govor tela, izraz lica, glas i način na koji govorimo, a posebno kroz energiju, šaljemo nedvosmislenu poruku onoga u šta verujemo.

S obzirom da kroz neverbalnu komunikaciju šaljemo mnogo više poruka nego kroz ono izrečeno, nas ljudi praktično procene već na prvi pogled. I zato neko doživi da ga pet puta uzastopno odbiju na svakom razgovoru za posao – „Ako on ne veruje u sebe, kako ja da verujem u njega da će biti dobar za moju firmu?“

Takođe, ako se neko bavi prodajom, a ne veruje u ono što prodaje ili misli da ljudi nemaju para da kupe taj proizvod, upravo to će i emitovati i očekivano imati loš rezultat. Jasno je da nije dovoljno samo proći edukacije za povećanje prodaje, nego treba razrešiti i ove dubinske, podsvesne teme. Više o podsvesnim blokadama PISALA SAM OVDE.

KAKO SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I RAZBIJAJU?

Dobra stvar sa uverenjima je da se ona mogu menjati, a prvi korak ka tome je prepoznavanje da postoji obrazac neuspeha koji se ponavlja.

KROZ MOJ POSEBAN KOUČING PROGRAM „EMOTIVNI DETOKS“ PRECIZNO SE OTKRIVA UVERENJE KOJE JE BLOKIRAJUĆE ZA ODREĐENI ASPEKT ŽIVOTA, U OVOM SLUČAJU ZA NOVAC (I SVE ŠTO IDE UZ NJEGA), KAO I KADA JE NASTALO, DA LI IMA VEZE SA NEKIM DOGAĐAJEM ILI OSOBOM, A ZATIM SE TO UVERENJE PROCESUIRA I ELIMINIŠE.

Često se na ova uverenja „zakače“ i negativne emocije i stanja (strah, stid, bes, mržnja, ali i tuga, krivica, bespomoćnost, griža savesti…), što dodatno utiče da se sa uverenjem „saživimo“.

S obzirom da su obrasci ponašanja nastali kao posledica tog uverenja, neophodno je napraviti i novu strategiju i željeni cilj i sada, kada više nema blokirajućeg uverenja, stvarati novo korisno ponašanje. Dakle, nije dovoljno  da se osoba samo oslobodi svoje blokade, već je potrebno da nauči da funkcioniše bez nje i da svesno pravi promenu u dotadašnjim navikama.

Najjednostavniji odgovor na pitanje „Kako privući novac, posao i uspeh“ je – eliminisanjem blokada koje nam stoje na putu. Kada nema onoga što nas koči i sputava, tada se možemo kretati ka željenom cilju.

ZA KOGA OVA METODA NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča. Ova vrsta rada je za osobe koje su spremne da se aktivno uključe u proces, koje preduzimaju odgovornost za sebe i svoje odluke, koje realizuju  dogovorene akcione korake… Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

OVDE MOŽETE PROČITATI ISKUSTVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS.

UKOLIKO VAM JE POTREBNO VIŠE INFORMACIJA ILI ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNI EMOTIVNI DETOKS NA BILO KOJU TEMU KOJA VAS MUČI (U BEOGRADU ILI NOVOM SADU), PIŠITE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM ILI NAZOVITE 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, family coach

Da li dete zaista uči iz KAZNE ili ipak POSTOJI DRUGO REŠENJE?

baby-boy-hat-covered-101537Kažnjavanje se često poistovećuje sa „učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

 

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema garancije da to isto neće ponoviti sledeći put.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete samo izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle kazna izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja – kako u sebe, tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razlučimo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (postavljanje pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg), fizičko kažnjavanje…

Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju, a strah od gubitka kontrole im celu priču dodatno otežava. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom.

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba „naučiti redu“. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje.

Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti iz dva razloga. Prvi – zato što nije razumelo šta je zapravo problem, a drugi – zato što ne zna šta drugo umesto toga može/treba da radi.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer „eto, na njegovo dete kazna ne deluje“, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu „dati bolju lekciju“. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, DA VAM, IAKO ŽELITE DA PROMENITE SVOJ PRISTUP, TO NE POLAZI ZA RUKOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. (VIŠE O EMOTIVNIM BLOKADAMA I BURNIM REAKCIJAMA RODITELJA, PISALA SAM OVDE.)

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća…

Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo ono što je na samomo kraju  – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Tada izostane onaj „istraživački“ deo – šta se stvarno desilo pa se dete zbog toga neprimereno ponaša, kako se oseća zbog toga i kako roditelj može da mu pomogne. Ključno je usmeravanje kako sve dete može da odreaguje u toj situaciji.

Ako odrasli žele da dete zaista nauči šta treba ili ne treba da radi, na njima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio „problem“ koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna.

Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i koji menja ceo tok naših zaključaka i reakcija.

Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), ponuditi konstruktivno rešenje iz kojeg će dete nešto naučiti – Razumem da želiš još da se igraš, ipak pao je mrak i sada je vreme da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Sigurno neće biti dovoljno da se jednom primeni pozitivna komunikacija i da se odmah dobije rezultat. Ponavljanje je majka učenja, a strpljenje je veština koju roditelj treba da razvija i jača.

Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom „čitanja između redova“, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Polazak u VRTIĆ – između OČEKIVANJA i REALNOSTI

pexels-photo-192542„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dede po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Uroš kada je društvu super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“

 

Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece, to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.

Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, navikama, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i ono i roditelji treba da steknu poverenje.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM KAO RODITELJ TADA ZNALA. 

Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a  onda se u realnosti suoče sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.

Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor. Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim uglavnom se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su svi pod većim stresom.

Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i nesigurnost oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.

Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete. (O tome kako se naša emotivna stanja prenose na dete i šta možemo da uradimo, detaljno pričam na radionici „Emotivni detoks za roditelje“. Uskoro novi termin za Beograd i Novi Sad!)

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje. Ako bismo mogli da „prevedemo“ na jezik odraslih šta ono tada oseća i misli, to bi ovako zvučalo – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde, kada se ni mama (tata) tako ne oseća? Dovoljno mi je što sam uplašen, a kada vidim da je i mama uznemirena, moj strah da se odvojim je još veći.

Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani… O promeni ritma spavanja kada dete krene u vrtić sam pisala OVDE.

Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, svakako će biti lakše ukoliko su roditelji pripremljeni na promene koje ih očekuju i ako znaju kako da pomognu detetu u ovom periodu.

Ključna stvar za svaku pripremu je – početi na vreme 🙂

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, „kenjka“ za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

PREDAVANJE „EMOTIVNI DETOKS ZA RODITELJE“ ODRŽAĆU U BEOGRADU 8. DECEMBRA, I TO ĆE BITI POSLEDNJE PREDAVANJE U 2018. ZA VIŠE INFORMACIJA I PRIJAVE KLIKNITE OVDE ILI POŠALJITE MEJL NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da „upadnu u zamku“ da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neprerađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda „zabranjeno“), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo „bezbolnije“ da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko „pogađaju“?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neprocesuirane, neprerađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je „podseti“ na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti „sačuvaju“ u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

INDIVIDUALNI RAD „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u 4. godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale toliko snažne emocije on će se kao  odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  „besni“ (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi „osećao loše“ u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete „oseća“ roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju „potvrđuju“ da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one „aktivne“, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto „pokrenulo“ najviše govori subjektivni doživljaj osobe „da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…“, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno „zacementirana“ i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program „Emotivni detoks“ i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo „Emotivni detoks“ pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach

 

9 stvari koje možete da uradite da KUPOVINA sa DETETOM prođe BEZ STRESA (ako je to uopšte moguće)

pexels-photo-192542Povod za ovaj tekst su situacije sa kojima se roditelji i deca suočavaju kada idu zajedno u nabavku, a posebno svake godine u decembru, kada su gužve svuda gde god da se krene.

Žurba, buka, nervoza, stres, dovode do burnih reakcija deteta, ali i roditelja.

 

Na žalost, ovde je reč o onim neželjenim reakcijama roditelja, zbog kojih se posle uvek javlja griža savesti 😦

Koliko god se trudili da sve obavimo dok je dete u vrtiću, školi ili kod bake i deke, nekada ćemo jednostavno biti prinuđeni da u kupovinu idemo sa detetom i tako izložimo sebe, a i njega, stresu.

I da vam odmah olakšam, tačan odgovor na pitanje iz naslova jednostavno ne postoji, jer je stres uzrokovan mnogim faktorima. Nekada će vam sve ići glatko, a nekada ne.

Dobra vest je da ipak ima nešto što sigurno možemo da uradimo, i to pre nego što se situacija otme kontroli. I, naravno, sve ovo važi za bilo koji odlazak u prodavnicu, ne samo za praznični 😉

Idemo redom!

1. Uvek raskomotite dete čim uđete u prodavnicu!

Koliko god kratko planirate da se zadržite, otkopčajte mu jaknu, skinite kapu, šal, rukavice, a ako sedi u svojim kolicima obavezno mu skinite jaknicu. Kolica dodatno zagrevaju dete i to celom zadnjom površinom tela!

Detetu je toplo isto kao i odraslima, a roditelji zaborave da ga raskopčaju, ili to ne rade zbog straha od prehlade. Međutim, kada je detetu pretoplo ono to ne ume da kaže, već zbog osećaja telesne nelagode počne da kenjka, da se vrpolji, pokušava da izađe iz kolica… Ukoliko ga roditelji ne oslobode viška garderobe, očekuje se burna reakcija zbog osećaja bespomoćnosti koji uvek rezultira besom.

2. Ako ste vi već u stresu, prvo se smirite, pa tek onda idite u kupovinu. 

Imajte u vidu da deca zaista osećaju naše (ne)raspoloženje, i na to reaguju svojim ponašanjem. Dakle, ako ste vi već pod stresom, verujte da je vaše dete, bez obzira koliko je malo, to već osetilo kroz vaše pokrete, glas i energiju koju emitujete.

O tome kako naša emotivna stanja utiču na detetovo ponašanje i šta možete da uradite da to promenite, detaljno pričam na predavanju „Emotivni detoks za roditelje“ 8. decembra u Beogradu. Više informacija o predavanju pročitajte OVDE.

Zato je možda bolje da potpuno odložite odlazak u kupovinu ako ste u ovom stanju, jer će stres u ovom slučaju samo rasti. Ukoliko ipak morate da idete, uzmite par minuta za sebe da se umirite – dišite polako i duboko, popijte čašu vode (nedostatak tečnosti izaziva unutrašnju nervozu), pojedite nešto što znate da vas opušta (keks, čokolada, voćka…).

3. Očekujte promene u detetovom ponašanju.

Što je dete mlađe, to se burna ispoljavanja besa i ljutnje, na mestima gde je gužva, više očekuju. Kada ste spremni da postoji mogućnost da dete u prodavnici burno odreaguje, tada za vas nema onog faktora iznenađenja koji diže tenziju i uvodi vas u stanje stresa, nego ćete umeti da se nosite sa situacijom na konstruktivan način. Šta sve može da vam pomogne u tim situacijama pročitajte OVDE

4. Imajte spremne ideje u rukavu 😉 

Iako optimistično planirate da se zadržite „samo 5 minuta“, kada je gužva u prodavnici to jednostavno neće biti moguće. Zato je dobro da imate par ideja koje će vam biti bukvalno prva pomoć.

I, primenite ih PRE nego što se dete unervozi!

Ako vaše dete ne voli da ide sa vama u prodavnicu, a vi nemate drugo rešenje, može vam pomoći da u prodavnici dete „zadužite“ da vam bude pomoćnik, da mu date zadatak da vam kaže čim ugleda neku namirnicu. Neka to budu poznate namirnice (hleb, mleko, voće, sok…), zadajte mu da pogledom traži jednu po jednu i da vam kaže kada je ugleda!  Što je dete mlađe, to je manji broj namirnica koje treba da traži!

5. Spremite spisak za dete.

Druga stvar koja može da vam pomogne da dete (starije od tri godine), zadrži fokus na nečem zabavnom je, da pre odlaska u prodavnicu, napravite njegov spisak za kupovinu.  Cilj je da dete ima aktivnu ulogu u planiranju i samoj kupovini, umesto očekivanja da „bude mirno“, tj. pasivno.

*Preuzmite ovaj Spisak za prodavnicu koji je jednostavan primer spiska na kojem dete može da zaokruži namirnice, popuni ga ili vam može poslužiti kao ideja da napravite vaš.

6. Ako ste se našli u gužvi, UVEK uzmite dete u naručje.

Podignite dete da može da gleda okolinu iz vaše perspektive. Iz njegove je to veoma stresno – samo zamislite šta dete koje je visoko do pola vaše butine vidi kada je u gužvi? Bezbroj tuđih nogu koje se kreću na sve strane! Nimalo umirujuća i sigurna slika!

U vašem naručju dete se oseća bezbedno, pa su burne reakcije, zbog osećaja bespomoćnosti, svedene na minimum.

7. Tražite da vas puste preko reda u prodavnici. 

Mnogi roditelji se ustručavaju da traže da idu preko reda, ali ako se vaše dete uznemirilo (ogladnelo je, ožednelo, ide mu se u toalet…), onda stavite njegove potrebe ispred vašeg trenutnog osećaja nelagode i  ipak zamolite ljude ispred vas da vas propuste. Uvek se nađe neko ko će vas podržati u tome 🙂

Za tih par sekundi što će vam biti neprijatno, poštedećete dete rizika da uđe u stanje burnog ispoljavanja besa (koje može da potraje i pola sata), a sebe stresa!

8. Prihvatite pomoć drugih. 

Često vidim u prodavnicama mame koje odbijaju pomoć i pokušavaju da u isto vreme umire dete, popakuju sve što su kupile, plate, zakače sve na kolica i što pre izađu da „ne smetaju“ drugima.

Ako se vaše dete rasplakalo, vi ste već pod dovoljnim pritiskom i stresom da biste uspeli da ga umirite dok pakujete stvari i plaćate. Zato dozvolite ljudima, koji su pokazali želju, da vam pomognu! Neka vam ubace stvari u torbu i kese, jer vi imate samo dve ruke, a one su vam potrebne da zagrlite vaše dete i umirite ga.

9. Imajte realna očekivanja od sebe.

Nekada, čak i pored svega što ste pročitali i primenili, situacija će vas jednostavno prevazići, doći će do one „poslednje kapi“ i  i stresa. Tada je važno da budete toga svesni – da vam se nešto nelagodno dešava. Tada će vam najviše pomoći da spustite lična očekivanja da možete da imate stvari pod kontrolom u trenutku kada se sve oko vas „raspada“.

Iako ste roditelj, vi ste i dalje ipak samo ljudsko biće koje daje sve od sebe u datom trenutku.

Recite to sebi, udahnite par puta sporo i plitko (previše duboki udisaji pojačavaju osećaj uznemirenosti), stanite negde sa strane dok se ne umirite, i onda polako završite to što treba. Kada ste vi smireni, lakše ćete umiriti i dete.

A, uvek možete i da izađete iz prodavnice, i vratite se kasnije kada se vaša unutrašnja bura smiri 😉

Dragana Aleksić, family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE  KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFO OVDE.

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – zamenite govor u minutima i satima sa nečim što dete može bolje da razume.

Mala deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak  jednostavno ne razume. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko pete, šeste godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, i to najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato!

U PARKU

Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo i poveže ga sa zahtevom. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način komunikacije olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Ako se dete u parkiću, na primer, igra u pesku, trenutak polaska odredite opet na osnovu nečega što mu je poznato i prilagodite uzrastu – Kada dva puta napuniš koficu peskom, tada je vreme za polazak kući. Vidiš ovde imaš tri kalupa za „kolačiće“ od peska – jedan, dva, tri. Kada napraviš jedan kolačić od svakog, krećemo kući. Evo, mogu da ti pomognem da zajedno brojimo – ovo je jedan, ovo je drugi i ovo je treći. – Na ovaj način pomažete detetu da na postojeće iskustvo dodaje novo.

Cilj je da i vi i dete usvojite korisniji način komunikacije, kako biste se vremenom lakše dogovarali i sarađivali – Sećaš da smo se dogovorili da kada napraviš dve kule od peska krećemo kući. Vidiš već si napravio dve. Aha, želiš još jednu? Dobro, napravi još jednu i krećemo.

Ako ovo posmatrate kao proces učenja i postavljanje dobrih temelja u komunikaciji, ako se i sami aktivno uključite da detetu pomognete da vaše zahteve bolje razume, umesto da se fokusirate samo na to da vas posluša – rezultati će doći vrlo brzo. Naravno, dajte i detetu i sebi dovoljno vremena da se naviknete na ovaj model komunikacije i budite dovoljno strpljivi u samom procesu.

AKO STE PRIMETILI DA, U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, NEMATE STRPLJENJE NI RAZUMEVANJE ZA DETE, IMATE BURNE REAKCIJE, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA NJIM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET NEGATIVNIH EMOCIJA I REAKCIJA NA DETETOVO PONAŠANJE. 

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KOD KUĆE

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i ispričamo jednu pričicu, tata će doći sa posla. Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kada će subota, detetu mlađem od dve godine nema potrebe da mnogo unapred najavljujete nešto što mu je vremenski daleko. Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru recite da idete u zoo vrt. Ili, ako ipak želite da ranije najavite neki događaj, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan, a gde je subota. I dete onda može, na primer, svako veče da precrta taj dan. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste iz navike, zato što ne pretpostavljaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije. I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Ako želite da izbegnete još tipičnih grešaka u razgovorima sa detetom zbog kojih vas ono ne razume, sada vam je dostupno video predavanje – Kako da pričaš da te dete razume i posluša – 1. i 2. deo. Ova predavanja gledate opušteno od vaše kuće bez obzira u kom gradu ili zemlji živite, na kompjuteru, tabletu ili telefonu, a sve što vam treba je internet veza i link koji dobijate nakon prijave i uplate. Više informacija o predavanjima i načinu prijave i uplate pogledajte OVDE.

Dragana Aleksić, family coach