Tag: family coach

Kako da vaš RODITELJSKI INSTINKT bude JAČI od pritiska okruženja

appreciate.jpgRoditeljstvo je proces i samim tim nije ni statično niti ograničeno vremenom u kojem će se stvoriti željeni rezultati.

Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji, menjaju se i razvijaju zajedno sa njihovom decom, a ovaj proces promena i prilagođavanja traje celog života.

Međutim, iako su nam mnoga saznanja dostupnija nego pre samo par decenija ranije, utisak je da je danas sve teže biti roditelj. Zašto?

Ako prihvatimo činjenicu da dete uči tako što nas posmatra i oponaša, onda treba da mu budemo model, uzor. Roditelji neretko očekuju da ih deca bespogovorno slušaju, da ih poštuju, ali ne razumeju da baš oni sami moraju to detetu da pokažu svojim primerom.

Upravo ovde roditelji često negoduju ili imaju nedoumice, jer misle da treba i mora obrnuto, i da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Svi mi, a posebno deca, mnogo više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća i neki krut odnos. Treniranje stogoće daje kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja.

Kada je autoritet u pitanju treba znati da on NE MOŽE da se gradi iz osećaja straha, tenzije, negativnih stanja, već iz osećaja sigurnosti. 

Pa, zašto se roditelji ponašaju potpuno suprotno od onoga što bi dalo bolje rezultate?

Pritisak koji stvara okruženje (često su to bake, deke, rođaci, prijatelji, pa čak i vaspitači, ali i komšije, slučajni prolaznici, a posebno mediji), nekada je toliko veliki da se roditelji osećaju bespomoćno i izgubljeno, čak i u nekim svakodnevnim situacijama. Strah od gubitka kontrole i autoriteta nad detetom, ali i strah od greške, navodi ih da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo i očekivano, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Drugi važan činilac koji roditelja udaljava od njegove suštine (i čini ovu ulogu težom), je pretrpanost informacijama koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima. Nove tehnologije su svakako doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno brzo i lako, ali ovaj napredak je generacije mladih roditelja uskratio za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – STRPLJENJE! Tako da je obilje informacija za neke roditelje više „medveđa usluga“ nego korist.

Jer, u tom moru ideja, predloga, tuđih iskustava (sa svih krajeva sveta), mnogo toga zvuči primamljivo. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“, i taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled.

Jasno je da kada nema strpljenja nema ni doslednosti, a onda nema ni rezultata, jer deci su potrebne granice i smernice. Bez strpljenja da se „izgura“ do kraja bilo koji vaspitni model, i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju. Kada se stalno nešto isprobava, testira, menja… deca nemaju jasno uspostavljena pravila, a roditelji sigurnost u sebe jer rezultati stalno izostaju.

RAZMEVANJE RAZVOJNIH FAZA, PREPOZNAVANJE I PRIHVATANJE RAZLIKA IZMEĐU RODITELJA I DETETA, KAO I DECE MEĐUSOBNO, POZNAVANJE ELEMENATA KOJI UTIČU NA RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, KONSTRUKTIVNA KOMUNIKACIJA – OSNOV SU ZA POZITIVNO RODITELJSTVO I STVARANJE ODNOSA POVERENJA. 

Biti funkcionalan roditelj znači da možete da pomognete detetu da se razvija sa punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, podržano, sigurno, poštovano, da je važan deo porodice… Da bi roditelji ovo mogli da sprovedu, važno je da prvo stvore osećaj sigurnosti i vere u sebe i svoje sposobnosti, da uspostave pravila kojih će se pridržavati u vaspitanju i da budu usmereni ka detetu, sebi i ka razvoju njihovog odnosa. Znači, moraju odoleti pritisku okruženja.

Kako?

Sa rođenjem deteta rodili ste se i vi kao roditelj i upravo tada ste dobili fantastične moći – roditeljski instinkt i bezuslovnu ljubav. I jedno i drugo vas usmeravaju kako da detetu pružite najbolje. Kada pratite vaš osećaj, kada slušate svoj unutrašnji glas, vi nepogrešivo znate šta treba da radite. Ipak, ovo mnogima ne polazi za rukom i to je znak da je tada potrebno da rade na sebi, da otkriju šta ih to tačno ometa da urade to što osećaju da je najbolje za dete i njihov odnos. Često su u pozadini emotivne blokade, negativna uverenja i slika o sebi, kao i nekorisni obrasci ponašanja koje su poneli iz svog detinjstva.

Ne dozvolite da vas spoljašnja buka nadglasa!

Iako roditeljstvo nema rok trajanja, vreme za postavljanje temelja je vrlo ograničeno, tek nekoliko prvih godina života. Prostor za promenu možda jos narednih 7-8, a onda “iks” godina živimo u odnosu koji smo kreirali. Sve što želimo da promenimo kod deteta, prvo treba da promenimo kod sebe. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, uočavanje i promena šablonskih i nekorisnih ponašanja… su važni elementi za pozitivnu promenu i krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja.

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Gde beše ono DUGME za MOTIVACIJU DECE?

bigstock-Super-Hero-Kid-91279805.jpg

Bilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas, a i druge, pokretalo da nešto uradimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

Dugmenceta nema, ali ima nečeg drugog!

 

Za roditelje tema motivacije uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim…

A, iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“, niti daju željeno ponašanje deteta.

I, zato, pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces funkcioniše iz ugla pozitivne komunikacije.

Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu. Ipak, postoji tajna veza za sve, a to su reči – i one izgovorene, ali i one koje ne kažemo! Pravilno poređane i u pravom trenutku izrečene mogu zaista da naprave čudo.

Hajde prvo da saznamo zašto nas motivišu različite stvari.

Sve informacije koje dolaze do nas prolaze kroz razne misaone filtere, a ogroman broj njih i ne stigne do našeg svesnog dela mozga (jednostavno su nam višak). Ti filteri oblikuju informacije koje su važne za nas i ujedno ih prilagođavaju tako da nam one postaju razumljive. Svi imamo te filtere, ali nisu svi podjednako aktivni kod svake osobe, pa se zato dešava da istu informaciju potpuno drugačije razumemo i doživimo nego drugi ljudi. I to je sasvim u redu.

Kada je motivacija u pitanju postoji nekoliko filtera koji utiču na to da li će nas nešto pokrenuti ili ne.

Jedan od ključnih je da li nekoga motiviše ideja da će nešto dobiti ili da će bez nečeg ostati.

Primetili ste možda da ne reaguju svi isto na pohvalu (čak ni deca iz iste porodice), da nekako ostanu ravnodušni, ali ako im se kaže da će bez nečega ostati ili da će nečega biti manje, oni se pokrenu i odrade to što treba. To znači da je jedan od filtera za motivaciju „podešen“ da primeti za šta će osoba biti “uskraćena” ako nešto ne uradi. Ovde je cilj formulisati rečenicu tako da se „pogodi“ filter motivacije, a ne da zaista nešto damo ili uskratimo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako da znamo šta motiviše dete? 

Jednostavno pratite i testirajte. To će vam biti najbolji pokazatelji. Imajte u vidu da je potrebno vreme da uvežbate ovakav način govora. Kada uvidite koliko ćete se bolje razumeti sa detetom,  verujem da ćete biti ohrabreni da nastavite.

Dakle, želite da dete stavi igračke na mesto, i rekli ste mu to – Stavi igračke na mesto – ali se ništa ne dešava.

Probajte – Kada vratiš igračke na mesto imaćemo više vremena za park (čitanje, crtać…).

Ako se ništa ne desi, drugi put recite – Kada odugovlačiš sa sklanjanjem igračaka nemamo vremena za park (čitanje, crtać…).

Isto je i sa domaćim ili spremanjem za odlazak u krevet:

1a. Kada uradiš domaći čim dođeš iz škole, imaš dovoljno slobodnog vremena za tvoje aktivnosti (ovde možete što konkretnije da nabrojite).

2a. Možete i da „obogatite“ rečenicu – Primetila si i sama da kada uradiš…. imaš više…

3a. Kada se spremiš na vreme za krevet imaš više vremena da čitaš knjigu…

Ili:

1b. Kada kasno počneš sa domaćim, ostaje ti baš malo slobodnog vremena…

2b. Verujem da si primetila da nemaš vremena za igru kada kasno počneš da radiš domaći…

3b. Kada odlažeš odlazak na spavanje/kupanje/večeru… nemamo vremena za knjigu, maženje, razgovor…

Šta dobijamo ovim pristupom?

Na ovaj način mi pomažemo detetu da poveže šta neka radnja ima za prirodnu posledicu, odnosno da razume da od toga što radi ili ne radi nečeg ima ili nema. Navodimo ga na razmišljanje i procenjivanje. Sa druge strane, roditelji imaju veliki benefit jer ne gube nepotrebno energiju i vreme na „ubeđivanje“ i „teranje“ deteta da nešto uradi. Takođe, lakše je održati pozitivan stav prema roditeljstvu kada znate da je razlog “nerazumevanje” zahteva (zbog podsvesnih misaonih filtera), a ne da je dete neposlušno.

Ovim posebno oblikovanim rečenicama, između ostalog, ukazujete poverenje detetu da može samo proceni šta je za njega bolje, a usmeravanjem da od njegove odluke zavisi da li dobija ili gubi nešto, razvija mu se i osećaj lične odgovornosti.

Naravno, potrebno je uvežbati ovaj način komunikacije, i imati dovoljno strpljenja da on počne da daje rezultate.

Šta sigurno treba da izbegavamo ako želimo da motivišemo decu?

Svaka kritika, pretnja, kazna su u pozitivnoj komunikaciji višak, jer ne daju dugoročne rezultate. Kada kritikujemo dete mi ga zapravo usmeravamo da „vidi“ svoju grešku ili propust, i tako mu „gasimo“ onu prirodnu radoznalost, slobodu i želju za istraživanjem, otkrivanjem raznih načina da se nešto uradi i „ulivamo“ strah od greške. Takvi mališani često kasnije odbijaju da bilo šta rade, jer se plaše greške i roditeljskog neodobravanja, što je veliki teret za mala pleća. Kod dece kod koje se podstiče radoznalost, razvija se osećaj postignuća i samopouzdanja, a samim tim i motivacija i želja da i sledeći put nešto urade.

A to nam i jeste cilj!

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

Zašto je dečji bes za roditelje stres i šta može da vam pomogne?

160608_FAM_RAMO_tantrum_illo_a.jpg.CROP.promo-xlarge2.png

Možda vam se desilo da vaše dete (od dve, tri, četiri godine) odjednom počne da ispoljava bes na javnom mestu ili kod kuće, da se bacaka, udara, plače, vrišti…

Ono što možda ne znate je, da je ovoj burnoj reakciji, prethodilo mnogo toga, samo na to niste obratili pažnju.

Koji su to signali koji upućuju da će dete obuzeti bes i kako to možemo da sprečimo ili bar ublažimo? I, što je još važnije, kako da mi ostanemo mirni u toj situaciji?

Prva i najvažnija stvar, kada je u pitanju stanje besa kod dece, je da se razume da to nema nikakve veze sa „nevaljalim“ ponašanjem, bezobrazlukom, inatom, manipulacijom. Dete od dve, tri, četiri godine jednostavno nema nikakvu svesnu ideju da se koristi besom da bi nešto dobilo. Uglavnom roditelji upravo to rade, daju mu nešto da bi zaustavili stanje besa u koje je dete ušlo, ali to nije rešenje za ovu situaciju.

U ovom malom uzrastu ispoljavanje besa je za dete samo reakcija i jedini način da se oslobodi emocije koja ga je preplavila u tom trenutku, i koju niti može da prepozna, niti da je opiše, već je samo oseća kao nelagodu u celom telu. I zato, dečji bes nemojte da doživljavate lično, jer on zaista nema nikakve veze sa vama, što ćete i videti u nastavku priče.

Emocija besa nastaje iz osećaja bespomoćnosti.

Prvi razlog je fiziološki – dete je umorno, gladno, pretoplo mu je, nešto ga boli, mora da obavi nuždu… ali to ne ume da kaže jer je suviše malo. Tada počinje da se vrpolji, nekome se promeni boja kože i to najčešće lica, a neko dete počne da kenjka. Ukoliko roditelju promaknu ovi signali, dete se oseća još bespomoćnije – ono ne ume i ne može samo da se raskomoti kada mu je vruće, ne ume da kaže da mu se spava već postaje razdražljivo, nervozno trlja oči, zajapuri se u licu…

Drugi razlog je prevelika stimulisanost čula – gužva, buka, stalno „nutkanje“ nečim (od hrane do igračaka), zahtevi da dete nešto ispriča, česta smena aktivnosti…

U oba slučaja, u detetovom mozgu se zbog osećaja bespomoćnosti  „pali lampica“ za uzbunu – signal za „bori se ili beži“ reakciju, odnosno kreće lučenje adrenalina i kortizola – hormona stresa. Dete ovaj „udar“ stresa oseća telesno i tada dolazi do burne reakcije – bacakanja, udaranja rukama, nogama, pa i glavom, vriske i plača.

Roditelje ova reakcija uglavnom iznenadi, šokira, a nakon tog prvog talasa iznenađenja kod njih usledi osećaj bespomoćnosti pred ponašanjem deteta i, pogađate, sada kod roditelja počinje lučenje hormona stresa i ulazak u stanje besa. Sada su i roditelj i dete u stresu i besu, a pritisak okruženja – pogledi drugih ljudi, komentari, predlozi kako bi oni to „rešili“ – roditelja dovode u nezavidnu situaciju i njegov osećaj bespomoćnosti rezultira neadekvatnom reakcijom. On pokušava pričom, objašnjavanjem, zatim  vikom, pretnjom,  ljutnjom… da smiri dete, ali ono je još razdraženije! Bes kulminira kod oboje!

Preporuke za preventivu i izlaz iz ove situacije.

  1. Pratite ponašanje deteta i njegovo okruženje. Ukoliko primetite prve naznake da je dete prenadraženo, odreagujte! Izađite iz prostorije u kojoj je buka, gužva, prestanite da dodatno stimulišete dete tako što pokušavate da mu skrenete pažnju igračkama, telefonom, grickalicama… Raskomotite ga, osvežite, ponudite vodom, uzmite ga u naručje i veoma malo pričajte! Zadržite smirenost u glasu i uzdržite se od previše objašnjavanja, jer je i to dodatna stimulacija! Govorite samo – tu sam ili tu je mama/tata, proći će…
  2. Ako su vam „promakli“ prvi znaci „upozorenja“ i dete je ušlo u stanje besa, koliko god vam to bilo teško ili neprijatno zanemarite sve osobe (poznate, a posebno nepoznate), koje vas zasipaju „rešenjima“! Kada razumete da vaše malo dete prolazi kroz vrlo neugodnu emotivnu buru i da nema kapacitete da se samo sa tim izbori, vaš fokus treba da bude samo na tome kako da mu pomognete i zaštitite da se ne povredi. Istraživanja su pokazala da kada smo spremni da razumemo razloge nečijeg ponašanja, ne ulazimo u stanje stresa ma koliko neugodna situacija bila. To zapravo znači da, kada smo spremni da razumemo da je dete preplavljeno emocijom sa kojom ne može samo da se izbori, mi osetimo empatiju umesto da se uznemirimo.

Iako ovo u teoriji deluje logično i smisleno, u praksi nije baš jednostavno da se izvede. Zato treba „uvežbavati“ smirenost i „oštriti čula“ – podsećati sebe da je dete koje je u stanju besa zapravo bespomoćno, da mi roditelji treba da mu pomognemo da se sa tim izbori, da uočavamo u kojim situacijama najčešće ulazi u ovo stanje… Već posle nekoliko puta biće lakše da primetimo one prve signale i da adekvatno odreagujemo.

Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebna vežba, pa tako i smirenost treba uvežbavati. To možete kroz tehnike disanja, a svakako će vam koristiti da uvek zadržavate fokus na detetu, a ne na ljudima oko vas.

Dragana Aleksić, family coach

Mama, tata, pričajte tako da vas RAZUMEM!

143-99525-kid-asking-why-1429599810Imate li ideju od čega sve zavisi da li će nas dete razumeti i poslušati?

Šta je to što utiče da nas dete zaista čuje i sluša šta mu govorimo?

Kako pričati, a da to ne bude puko izgovaranje reči koje ne daju rezultat?

Ponovili ste detetu nešto bezbroj puta, ali ono jednostavno ne reaguje na vaše reči? Pre nego što pomislite kako ga niste dobro vaspitali, pročitajte šta može da bude razlog ovakvog ponašanja.

Postoje tri kanala za prijem i obradu svih informacija koje stižu do nas, pa tako neko bolje „razume“ kada informaciju vidi, neko kada je čuje, a neko kada oseti kako ona utiče na njega. Svi imamo sva tri kanala, ali nisu svi podjednako aktivni.

Šta to znači?

Svaku informaciju naš mozak oblikuje, pretvara u formu koju ćemo najbolje razumeti na osnovu kanala koji je za nas dominantan. Pa će tako, na primer, osobi kojoj je vizuelni kanal najaktivniji, prilikom kupovine garderobe biti mnogo važnije kako nešto izgleda nego kako se u tome oseća i na osnovu toga će doneti odluku da li će to nešto kupiti ili ne.

Osoba kojoj je dominatan kanal za osećanja, odluku o kupovini npr. kola, doneće na osnovu toga da li joj je u njima udobno i da li se oseća bezbedno, a ne kako kola izgledaju, koji je model, boja i sl.

Ljudi kojima je dominatan kanal za zvuk (auditivni), odluke donose na osnovu toga kako je nešto rečeno, obraćaju pažnju na ton i boju glasa i ako im se ne svidi kako neko priča sa njima to će biti presudno za odluku.

Kako da prepoznamo ove kanale?

Korisno je da prvo prepoznate koji je vaš kanal, a onda detetov, da biste uvideli kako mu se uglavnom obraćate. To je najlakše primetiti po rečima koje najčešće koristite, kao i ponašanjima u nekim svakodnevnim situacijama.

Na primer, ako često zovete nekog da mu nešto pokažete umesto da mu objasnite rečima, ako govorite „Vidi, Pogledaj, Pokaži mi…“, ako rukama pokazujete oblike ili pokazujete rukom gde sagovornik da gleda, možete pretpostaviti da je vaš kanal vizuelan.

Ako dok pričate vaš glas ima čitav spektar melodija, ako naglašavate reči podizanjem ili spuštanjem glasa, ako imate dobar osećaj za ritam (ovo se kod dece lako uoči), ako govorite „Slušaj me, Reci mi, Kaži…“, vaš kanal je najverovatnije auditivni/zvučni.

Ako sporo i teško donosite odluke, ako radije kupujete stvari zato što vam je udobno u njima, a ne zato što izgledaju moderno, kupujete hleb zato što lepo miriše i topao je, a ne zato što vam treba, ako govorite sa većim pauzama „…Da razmislim… Hm… Sačekaj…“, najverovatnije je da je vaš kanal u osećanjima.

I kod dece ćete ove razlike uočiti po rečima, i po tome na šta reaguju,  a na šta ne.

Ako želite da više saznate o komunikacionim kanalima i dobijete ideje i smernice kako da se bolje sporazumevate sa detetom, dostupno vam je video predavanje “Kako da pričaš da te dete bolje razume?”. Za informacije o pristupu kliknite OVDE. 

Kako ovo možemo da primenimo u komunikaciji sa decom da bi nas ona bolje razumela?

Dok izgovaramo reči, filteri ovih komunikacionih kanala ih „pretvaraju“ u niz slika, niz tonova ili niz osećaja. Ako mi koristimo reči koje su specifične za naš kanal – vidi, pogledaj, pokaži mi, gle ovo… detetu koje informacije razume preko osećaja ili zvuka to neće privući pažnju. Dakle, razumeće nas samo dete koje ima isti kanal kao i mi.

Sigurno vam se desilo da ste više puta pozvali dete da dođe da ruča, a da se ono nije odazvalo niti došlo za sto. U ovim situacijama je lako pomisliti da nas dete namerno ne sluša, ignoriše, pa čak i da je bezobrazno. Na sreću, uglavnom ništa od ovog nije tačno, već jednostavno ne pričamo tako da detetov kanal registruje informaciju.

Razlog za to je što mi pričamo uglavnom na nivou navike, pa uvek na isti način izgovaramo iste rečenice u istim situacijama, i, pogađate, zato što uvek govorimo kroz naš dominatni kanal. Sada kada znamo za ove kanale koji filtriraju informacije lakše je da razumemo da nema baš mnogo smisla ponavljati isti zahtev na isti način.

Ako primetimo da dete ne reaguje na to što govorimo, onda to treba da kažemo drugačije!

Kako?

Sledeći put kada zovete dete da ruča – Dođi za sto, gotov je ručak!, samo ono kod kojeg je aktivan zvučni kanal će se zaista odazvati, dok će detetu vizuelnog kanala informacija biti jasnija kada je tako oblikujemo – „Pogledaj, ručak je na stolu.“ Možemo čak i da mu rukom pokažemo, odnosno da mu usmerimo pogled ka stolu – „Vidi, sve je spremno.“ Za dete kojem je kanal u osećanjima, poziv na ručak bi glasio – „Čeka te omiljeno jelo (ukusno), dođi dok je toplo. Hajde da uživamo u ručku. Mmmm, kako ovo lepo miriše…“

Ovo je vrlo pojednostavljena priča o kanalima za prijem informacija, jer kao što sam na početku rekla, svi imamo sva tri, svi su aktivni, pa se može desiti da se na primer dva prepliću.

Ova saznanja možemo maksimalno da iskoristimo kada primetimo da to što govorimo ne daje rezultat kakav očekujemo i onda da pokušamo da to kažemo drugačije.

Ako ste vizuleni tip i primetite da govorite rečenice tipa – „Jel ti vidiš šta ti ja govorim! Pogledaj kakva ti je soba. Gledaj me dok ti pričam! Pokaži mi da vidim ja kako ti to radiš…“, a dete ne reaguje, napravite test i promenite ih! Unesite malo melodičnosti u glas, možete i da bukvalno otpevušite  – „HeeEEJ, sluuušaj meee…“ ili – „Reci mi da li hoćeš da ti sipam još supe. Kaži mi kada ćeš srediti sobu…“,  i posmatrajte da li ste mu privukli pažnju, da li ima reakcije i odgovora na vaša pitanja. Ako ima onda i ubuduće pričajte kroz ovaj kanal. Ako nema probajte da se „obratite osećajima“ – „Jel ti ukusna večera? Kako se osećaš u novoj jakni? Da li su ti cipele udobne?“ Ovaj tip deteta će u kupovini, npr. džempera, reći „Lepo mi je (u njemu)“, dok će vizuelni reći „Sviđa mi se!“

Ako primetite da govorite – „Slušaj me dok ti pričam. Jel me ti čuješ?“ ili stalno pozivate i dozivate dete „Dooođi!“, jasno je da koristite auditivni kanal, ali ako je dete vizuelac ili u kanalu osećaja, neće uvek reagovati na zahteve onako kako vi to očekujete i biće mu mnogo jasnije kada mu se obratite „njegovim jezikom“.

Ovo su zaista male razlike i nekada ih je teško uočiti, ali ako pažljivo slušate koje reči dete koristi i zatim ih ponovite u nekom zahtevu, videćete kako se menja reakcija.

Sad je jasno da detetovo ponašanje, odnosno neslušanje, nema veze sa tim da je nevaljalo, nego  „samo“ ne pričate na istom kanalu.

Kao i uvek napominjem da je za sve potrebna vežba, a kada razumemo kako ovi filteri funkcionišu i kod nas i kod deteta, lakše je da ih uočimo i menjamo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto su PRETPOSTAVKE “majka svih PROBLEMA”?

2IceCream.jpg

Zna ona da se sladoled ne jede pre ručka! Stvarno?

U radu sa roditeljima često se susrećem sa njihovom konstatacijom da dete neće da uradi to što se od njega očekuje i da je to okidač koji pokreće niz „problema“.

Na moje pitanje – A, da li ste rekli naglas to što očekujete?, odgovor je najčešće – Pa, nema potrebe, podrazumeva se da zna da treba TO da uradi!

Hm, dragi roditelji, imam jednu važnu stvar da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako se to jasno ne kaže i ako nije uspostavljeno kao pravilo!

Evo za početak jedne kratke priče koja će vam slikovito predstaviti šta se desi kada se nešto ne kaže jasno, nego se pretpostavlja:

„BILA JEDNOM ČETIRI ČOVEKA PO IMENU SVAKO, NEKO, BILO KO I NIKO. TREBALO JE OBAVITI JEDAN VRLO VAŽAN POSAO I SVAKO JE MISLIO DA ĆE GA NEKO OBAVITI. BILO KO JE TO MOGAO UČINITI, A NIKO NIJE HTEO. NEKO SE ZBOG TOGA NALJUTIO JER JE TO BIO POSAO ZA SVAKOGA. SVAKO JE OPET MISLIO DA BI GA BILO KO MOGAO OBAVITI, ALI NIKO NIJE SHVATIO DA GA NEKO NE ŽELI OBAVITI. NA KRAJU JE SVAKO KRIVIO NEKOGA, JER NIKO NIJE UČINIO ONO ŠTO JE MOGAO URADITI BILO KO.“

Verujem da vam se bar jednom u radnom okruženju desila ova situacija. Ne kaže se uzalud da su pretpostavke i očekivanja “majka svih problema”. A sad se vratite korak unazad i još jednom se podsetite vaših pretpostavki i očekivanja od deteta.

Najbanalniji, a veoma čest, primer je da roditelji pretpostavljaju da se podrazumeva da dete zna da ga oni vole. Ali, ako mu to ne govore – a dete ih otvoreno pita “Mama (tata) da li me voliš?” – znači da mu je VAŽNO da to čuje, a ne da samo donosi zaključak. Moguće je da se u njemu stvorila druga pretpostavka, jer su možda u poslednje vreme roditelji prezauzeti i dete oseća da ima manje njihove pažnje i želi to da “proveri” vrlo konkretnim pitanjem.

Ili, roditelji (bake, deke, vaspitači, učitelji…), očekuju da dete opere ruke pre jela, jer se podrazumeva da je dovoljno što su mu jednom to već rekli, ili “svi to rade pa i dete treba da zna”, ali ako to nije uspostavljeno kao pravilo, i dalje je samo očekivanje – “Pa, zna se da se ruke peru pre jela.”

Ili, kada odu u goste (igraonicu, bioskop, pozorište…), kažu – “Zna se kako se ponaša u gostima.” Ali, ako nisu unapred uspostavili pravila i dogovor sa detetom, onda jednostavno moraju da ZABORAVE na ovo “zna se/podrazumeva se“. O tome kako da u tri koraka naučite dete pravilima, pisala sam OVDE.

MI STALNO KOMUNICIRAMO, ALI JE PITANJE KAKO

Mnogi nesporazumi i nesuglasice, rasprave, pa i kritike na račun deteta, mogu se jednostavno preduprediti efikasnom i ciljanom komunikacijom. Koji god vaspitni model da imamo mi moramo da komuniciramo, i to radimo verbalno i neverbalno, ali često se dešava da upravo ovih neverbalnih poruka nismo ni svesni – izraza lica, gestikulacije, govora tela…

A, verovali ili ne čak 93% svake informacije se prenosi neverbalno – 55% mimikom i govorom tela, 38% preko glasa (način na koji smo nešto rekli – boja, ton i visina glasa), dok samo 7% čini njen sadržaj, odnosno ono što smo izgovorili!

Šta to znači?

Znači da mi uglavnom „pričamo u prazno“ našoj deci, dajući im bezbroj nepotrebnih informacija, dok ona najviše primećuju način na koji smo nešto rekli (glas) i kako izgledamo dok govorimo (lice i telo). Sad vam je verovatno jasnije zašto nas deca stalno posmatraju – zato što tako zaista uče i donose zaključke.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Na svojim predavanjima stalno naglašavam da deca žele da uče, samo taj proces učenja treba da bude u skladu sa njihovim trenutnim kapacitetima (što zavisi od uzrasta), principima prenošenja informacija (govor tela i glas) i vrlo konkretnim i jasnim uputstvima (setite se – 7%).

NIKO NE MOŽE DA (NAM) ČITA MISLI, PA NI DETE!

143-99525-kid-asking-why-1429599810

Jednostavno ne razumem!

Stalno pričamo i čitamo da su deca u ranom uzrastu kao sunđeri koji upijaju sve što vide i čuju, pa verovatno otud i roditeljska očekivanja da onda isto tako treba da „upiju” i njihova očekivanja.

Međutim, problem sa pretpostavkama i očekivanjima je taj što su ona NEIZGOVORENA! To su bukvalno ideje u našim glavama, što zapravo znači da dete treba da nam čita misli!

Ali, ako želimo da dete nešto uradi onda to treba i da mu kažemo i ujedno pokažemo kako tačno treba. Zadatak „Sredi sobu!“ u vašim očekivanjima može da znači da vaš školarac stavi svaku stvar na mesto, obriše prašinu, usisa, a prljav veš ubaci u korpu. Za njega to može da znači da skloni igračke sa poda i soba je sređena! Vaša i njegova očekivanja su potpuno različita i zato je potrebno da se jasno kaže šta znači zahtev „sredi sobu“.

Isto je i sa pravilima.

Ako očekujete da dete pere ruke pre obroka neophodno je da to uspostavite kao pravilo tako što ćete prvo verbalizovati – Uvek peremo ruke pre jela – a zatim i pokazati – otići ćete zajedno u kupatilo i oprati ruke. Što je dete mlađe to određenu radnju treba ponoviti više puta uz pokazivanje i kratko objašnjavanje. Kasnije sledi podsećanje – Sećaš se šta radimo pre jela? Peremo ruke, tako je! – A na kraju i usvajanje pravila koje dete spontano radi.

S obzirom da sam napomenula da glas igra veliku ulogu u komunikaciji, važno je da imamo miran ton, a za još bolje rezultate ja bih dodala i veseo, pa čak i šaljiv, jer to budi prijatne emocije. Kada se neka radnja obavlja uz dobar osećaj, ona za tu osobu postaje izvor zadovoljstva. Ako dete zaboravi da uradi nešto, uzdržite se od kritike, dovoljno je da ga uz osmeh podsetite – A ručice? – Po njegovoj reakciji će vam biti jasno da to daje bolje rezultate od podignute obrve, stisnutih usta i kritike „Opet nisi oprao ruke!“

Naravno da je potrebno vreme da se svaka radnja/pravilo usvoji, što podrazumeva strpljenje, kao i doslednost. Međutim, ako razumemo da na ovaj način dete uči, to je dovoljan motiv da svoja očekivanja iz misli „prebacimo u etar“ i da im budemo dobar, pozitivan model.

To je zaista mala promena koja pravi veliku razliku u međusobnim razgovorima, a što je još važnije smanjuje prostor za nerazumevanje.

Dragana Aleksić, Family coach

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA u komunikaciji sa decom

pablo

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo da podstaknemo dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju!

Pozitivna komunikacija sa decom pomaže im da grade samopouzdanje i zdrave navike u razgovorima sa roditeljima (i drugim odraslim osobama),  i sa vršnjacima.

 

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često ume da zavara, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.

To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

PRAVILO BROJ 1.

mother-lie-their-kidObratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom.

To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da zna da govorite njemu.

Zato se spustite na njegovu visinu, pogledajte ga u oči i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. – Kada uspostavite kontakt možete da nastavite da pričate, jer dete sada zna da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba malo duže da traje.

PRAVILO BROJ 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplikovane da ih izgovori i čije značenje mu je nepoznato.  Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč.

Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i komplikovanijim“ rečima kada ono od vas traži da mu ih pojasnite. Naravno, vi možete postepeno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

PRAVILO BROJ 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. – Izvoli, hvala, molim, izvini, dobar dan, do viđenja… – su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji treba da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori).

Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete – Zahvali se, – ukoliko to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

PRAVILO BROJ 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj malom detetu daje informacije ili zadatke, ukoliko ih je više onda važi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo da primimo, obradimo i razumemo. Što je dete mlađe, to je broj informacija koje može da razume u jednom trenutku – manji.

Rečenica poput: „Kada budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš, i upoznaćeš mnogo novih drugara i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite – Kad budemo na moru, – detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sada ćemo kupiti kokice, sada ćemo gledati crtać…

PRAVILO BROJ 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor.

Sa druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula šta joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Dragana Aleksić, family coach

STO PUTA PONAVLJATE DETETU JEDNO TE ISTO? ŽELITE DA SE BRŽE SPORAZUMEVATE I OLAKŠATE SVAKODNEVNE RAZGOVORE? UZ VIDEO PREDAVANJA “OSNOVE EFIKASNE KOMUNIKACIJE 1 I 2” LAKO ĆETE NAUČITI KAKO DA PRIČATE, A DA VAS DETE BOLJE RAZUME I POSLUŠA. INFORMACIJE O VIDEO PREDAVANJU 1. DEO  SU OVDE, A O 2. DELU SU OVDE.

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite vašem detetu?

Kao i mnoge druge stvari, tako i komunikacija vremenom postaje navika – govorimo uvek iste rečenice, kritke, zahteve… I, često mislimo da nešto ne može da se kaže drugačije. Međutim, ovakvi kometari najčešće izazivaju otpor kod deteta, koji će vremenom biti sve veći ukoliko nešto ne promenimo.

Hajde da vidimo kako to možemo da uradimo.

Probajte da se setite kako ste se osećali kada su vam roditelji govorili ovo ili nešto slično? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas. (O tome kako iskustva iz detinjstva utiču na naše roditeljstvo, pisala sam OVDE).

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala!

Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Negativan komentar, kritika, nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto “ne valja, nije dobro”, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i svima kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta (a obično to desi kada dete još ovladava motoričkim veštinama), ono će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok.

Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete.

Da li stvarno to hoćemo?

Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati, jer je flaša teška. Baš si vešt pomoćnik!
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo onda ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Šta (sve) stoji iza roditeljskog “NE”?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo “NE!” Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog “ne” uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo “ne” mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se “opasno” približi utičnici. Kada roditelj vikne “Ne!” dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja “šteta” od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE  OVDE I OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su “posledica” ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano “Ne, ne, ne!” koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir “nekontrolisan” jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti “snage” u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to “zasmeta”.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI “POBUNU” U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju “ugrađen sistem” zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno “Ne!”, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – “Pitaj da li možeš da uzmeš igračku”, “To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?”, “Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?”…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog “Ne!”

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet “ne!”, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

“Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!”, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak “razumeo” šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

“Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…”

Umesto – “Ne gledaj ceo dan u ekran!” – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – “Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?”

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Ja u medijima :)

Najava mog predavanja “Emotivni detoks za roditelje” u Zagrebu 17. novembra 2018. (tekstovi su OVDE i OVDE)

emdet_zg 2.png

Intervju za sajt Priče sa dušom, januar 2018. (tekst je OVDE)

14787653_10154567769854871_1487059908_o.jpg

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

STUDIO B, avgust 2016.

stb

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

Intervju za hrvatski portal Roditelji.hr, septembar 2016. (tekst je OVDE) 

img_20160827_070636

LJUBAV je kao KUĆA – gradite je da bude STABILNA i jaka

151014_RET_Tap401kHouse

Partnerstvo je veza koja se gradi kao kuća – vrednosti i stavovi su temelj, obostrano razumevanje i međusobno poznavanje su stubovi, a fleksibilnost i tolerancija krov.

Veštine komunikacije su važan alat kojim se ova „kuća“ održava, renovira, a kada zatreba i popravlja.

Ako se partnerski odnosi posmatraju sa ovog aspekta,  lako je zaključiti da na njima treba da se radi baš kao i na kući. U teoriji ovo zvuči logično i lako, međutim u praksi se često dešava suprotno.

Kako to prevazići?

Hajde da krenemo redom, od temelja…

OBOJE STE U PRAVU

Kada su partneri međusobno usklađeni sa stavovima i vrednostima, prostor za nerazumevanje je mali. Međutim, ako je jednom od njih važnije večernje opuštanje uz knjigu (npr. ovde je vrednost mir), a drugom izlazak sa društvom (npr. ovde je vrednost zabava),  ovaj prostor se povećava. Ako su partneri saglasni da ovako provode vreme, sve je OK. Ali, ako nisu, pre nego što uđu u raspravu „kako treba da se provodi zajedničko slobodno vreme“, važno je da razumeju da na naše odluke i ponašanja najviše utiču upravo naše unutrašnje vrednosti „začinjene“ stavovima.

Mi zapravo živimo naše vrednosti i one su veoma jake, to su naši temelji! To je ona esencija zbog koje smo u nečemu uspešni, istrajni, zbog koje pravimo selekciju šta ćemo da radimo, a šta ne, odnosno šta nam je mnogo a šta (ni)malo važno, pa i to kako ćemo i sa kim da provodimo vreme… Kada ne živimo u skladu sa našim vrednostima postajemo neraspoloženi, nekada i ljuti, a vremenom i nesrećni.

Kada smo u paru naravno da nam je partner važan i ako su nam vrednosti različite tada se prave kompromisi i dogovori. Jer nigde ne piše čija vrednost je važnija, koja ima prioritet. Za svaku osobu je njena vrednost važna! Da li kompromis znači da ćete jednom provesti mirno veče uz knjigu, a drugi put izaći zajedno? Možda.

Ključ je zapravo u međusobnom razumevanju ovih jakih životnih poriva i poštovanje istih.

Zaboravite na ideju ko je u pravu, jer oboje ste! Iako je ljudima teško da poveruju da je jednoj osobi mir važan koliko i zabava drugoj, tako je! Ovde je najvažnije naći aktivnost koja zadovoljava obe vrednosti. Kako? Tako što možete da nabrajate kako sve možete da  provodite zajedničko vreme i da svaku aktivnost ocenjujete na osnovu toga koliko zadovoljava vašu vrednost. Onda pričamo o konstruktivnom kompromisu. Možda će rešenje biti odlazak sa prijateljima na reku gde postoji mirno mesto za opuštanje i čitanje knjige. Iz ove perspektive jasno je da je mnogo korisnije uložiti trud i energiju u usaglašavanje vrednosti, nego u njihovo preispitivanje i kritikovanje.

Da, ovo zahteva rad, ali na početku smo rekli da je partnerstvo kao rad na zidanju i održavanju kuće.

Kao kouč često se susrećem sa ljudima koji kažu da imaju sve uslove da budu srećni, ali se ipak ne osećaju tako, pa dodatno počnu da osećaju krivicu i da misle da nešto sa njima “nije u redu”. Kroz koučing rad, a posebno kroz program emotivnog detoksa, otkrijemo da je pravi razlog u tome da su izgubili kontakt sa svojim vrednostima, tačnije da žive onako kako misle da treba, a ne kako žele. A to onda utiče na razne oblasti života, pa i na partnerski odnos. Korisno je da tada jedno od njih ili oboje potraže pomoć stručnjaka, a ne da čekaju da ih situacija toliko prevaziđe da ugrozi njihov odnos.

VIŠE O INDIVIDUALNOM RADU PROČITAJTE OVDE I OVDE.

VAŽNO JE KAKO NEŠTO KAŽEMO

Reči su veoma moćne i mogu ili da nas pokrenu ili da nas blokiraju. Od načina na koji nešto kažemo često zavisi da li i koliko će nas sagovornik razumeti. Ovde se ne radi samo o tome šta govorimo, već i kako to kažemo i kako izgledamo dok to govorimo. Jer komunikacija nije samo verbalna, mnogo toga „govorimo“ kroz izraz lica i položaj tela. Ove suptilne mimike i pokrete naš mozak registruje i tumači nepogrešivo! Zato, ako na partnerovo – “Idem na piće sa Markom i Jocom,” kažete – „Dobro, idi sa društvom,“ i pri tom imate ljut izraz lica, on će doneti zaključak šta o toj ideji (stvarno) mislite na osnovu vašeg izgleda, a ne na osnovu onog što ste rekli.

Treba li da glumite da ste OK? Ako želite da razvijete odnos poštovanja i poverenja odgovor je – NE! Sve dok jedno drugom ne kažete šta stvarno mislite, vaši stubovi na kući neće biti stabilni.

Kako onda da kažete šta mislite, a da ne uđete u konflikt?

Prvo pravilo je da se o temama koje su potencijalno „eksplozivne“ pričate kada ste oboje dobro raspoloženi ili bar u tzv. neutralnom stanju. Kada nema emotivnog naboja, ljutnje, mnogo se bolje „čujemo i razumemo“.

U tom kontekstu naš alat – efikasna komunikacija, mogao bi da se koristi ovako: „Znaš, kada mi uveče kažeš da ideš sa društvom, a ja sam planirala da večeramo zajedno, osetim se kao da sam ti na poslednjem mestu.“ „Ti si mi uvek na prvom mestu! Nisam znao da želiš da večeramo zajedno. Čitala si knjigu i mislio sam da želiš da budeš sama i da se opustiš, pa sam zato izašao.“ Vidite koliko ovde ima neizgovorenih stvari i pretpostavki, a ljudi još uvek ne mogu da čitaju misli jedni drugima!

Mi često pretpostavljamo i donosimo zaključke, a ne pitamo i ne govorimo drugoj osobi šta mislimo. Ipak, to je važno upravo da ne bi nepotrebno dolazilo do nesporazuma.

Otvoren razgovor u kojem povezujemo nečije ponašanje sa tim kako se osećamo daje dobre rezultate. Ovde je važno napomenuti da treba izbegavati takozvane „ti“ i „ja“ poruke, jer onda to nije efikasna komunikacija: „Ti uvek radiš šta i kako hoćeš! Ako ti se negde ide, ti ideš!“,  „Ja sam nevažan. Osećam se kao idiot zbog tebe. Ja sam ti na poslednjem mestu.“ …

DŽABA KUĆA BEZ KROVA!

Krov kuće – fleksibilnost i tolerancija zapravo nas podsećaju da smo tim, da smo zajedno jači, da se volimo i da ćemo učiniti sve za voljenu osobu. Jer, kada se ona oseća lepo zbog nas, i mi se osećamo lepo zbog nje.

Biti fleksibilan znači, da iako smo nešto isplanirali, to odložimo kada nam naš partner kaže da bi želeo da budemo zajedno, jer mu je možda potrebna neka pomoć za sutrašnji težak dan, podrška, ili samo osećaj da smo tu. Ili, kada mi osetimo da bi mu značilo da provedemo vreme zajedno, iako to nije ni rekao. I, naravno, kada je nama potrebno nešto od njega da to otvoreno kažemo, bez prebacivanja, kritike, osuđivanja i očekivanja da nam “pročita misli”.

Kao što biste brinuli o svojoj kući, pazili da se ne ošteti, popravljali je da šteta ne postane još veća, uređivali, ulepšavali… tako isto brinite i o odnosu sa partnerom. Ovo jeste „igra“ za dvoje, ali neko mora da je počne prvi. Potpuno je u redu da neko u početku vodi, a da ga ovaj drugi prati, sve dok ne zaigrate zajedno. *

Nekada će partneri uspeti da nađu rešenje koje je zadovoljavajuće za oboje, a nekada će im biti potrebna podrška nekog ko je neutralan – savetnika, kouča, terapeuta… I to je dobro rešenje! Bolje nego čekati da se uruše temelji, poljuljaju stubovi. Koliko ćete raditi na vašem partnerskom odnosu zavisi od toga koliko vam taj odnos vredi.

Dakle, koliko vam vredi vaša kuća?

Dragana Aleksić, family coach

Individualne konsultacije zakažite na dragana.familycoach@gmail.com.

*PROČITAJTE PRIČU KOJA FANTASTIČNO OPISUJE OVAJ PARTNERSKI PLES 

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, “razvlače ili stiskaju” svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš “to” (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas “to” nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da “to” želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz “Emotivni detoks” često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom “uvežbavate” strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach

Motivacija dece – između nagrade i kazne

2 Comments

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju “problem”niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da “kaznu” zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od “nagrade”
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću “točkiće” kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

Zašto su EMOCIONALNI izlivi česti na LETOVANJU i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602

Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš dvoipogodišnji/trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži govori da mu je dosadno, a neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, a kada ste u sobi udara vas (ili možda sebe) i plače…

Šta se desilo, zašto je postao tako “bezobrazan”, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz navedenog se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih razvojnih i posebno emocionalnih  kapaciteta, kao i motoričkih sposobnosti. Roditelji koji razmišljaju preventivno, često zakažu konsultaciju pre odlaska na put kako bi znali šta sve mogu da očekuju i što je još važnije KAKO tada da postupe. Svakako računajte da što je dete mlađe, to ćete morati više da prilagodite dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

DODATNI IZAZOV MOGU IMATI PORODICE KOJE PORED MALOG DETETA IMAJU I BEBU, NE SAMO ZBOG OBAVEZA I ORGANIZACIJE, VEĆ I ZBOG POJAVE RIVALITETA I POVEĆANE REAKTIVNOSTI STARIJEG DETETA.

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, lopatica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima, ali detetu ipak može biti previše…

I zato, ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, umor, potreba za toaletom, ali i da li je temperatura vazduha previsoka, kao i emocionalne potrebe, potreba za fizičkim kontaktom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE “POSLEDICA” PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETETOV NEZRELI NERVNI SISTEM NE MOŽE DA SE “IZBORI” I TADA MU JE POTREBNO RAZUMEVANJE, SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, OSEĆAJ SIGURNOSTI, LJUBAV…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma mali i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, detetov mozak zbog uzrasta, još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što mu izaziva uzbuđenje, uznemirenost, bespomoćnost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emocionalnog stanja ono može doživeti preplavljivanja. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže i to stvara uznemirenje kod njega. Tada usledi “neprimereno” ponašanje – vriska, plakanje, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje drugih ili sebe… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da je previše stimulisano.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno “bombardovanje”. U jednom trenutku je svega previše i ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak), to znači da je poslalo poruku STOP izazovima i nadražajima, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako ukrug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku. (o ovome sam detaljno pisala u e-knjizi “Umetnost komunikacije sa decom”, a o tome kako da razumete dečje emocije i podržite razvoj emocionalne inteligencije, pisala sam u e-priručniku “Budi najbolji roditelj svom detetu“.)

Šta to praktično znači?

Na primer, ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe skretati mu pažnju pričanjem (sem ako nešto pita), niti mu pokazivati sve što se nalazi oko njega. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte aktivnosti – i vrstu i broj – raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i “poštedite” i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

NE MOŽE I NE TREBA DETE DA SE PRILAGOĐAVA ŽELJAMA RODITELJA DA IM LETOVANJE BUDE ONAKVO KAKVO OČEKUJU. UPRAVO SUPROTNO – ONI SVE AKTIVNOSTI TREBA DA PRILAGODE DETETU U SKLADU SA UZRASTOM, EMOCIONALNIM KAPACITETIMA I MOTORIČKIM SPOSOBNOSTIMA.

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegovo trenutno raspoloženje, a posebno na fiziološke potrebe (glad, žeđ, umor, ali i prevelika toplota mogu dovesti do stanja razdraženosti), kao i da li je prevelika gužva i buka, ili je možda imalo previše aktivnosti u toku dana. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo. Jer i nije.

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo “dozvoljeno” da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Kada je stvarno pravo vreme za prvi računar?

2Te, sada već davne 2000. u našu porodicu je došao on – #MojPrviRacunar. Da me neko pita koje su mu komponente bile, nemam pojma, samo znam koliko je koštao. Kada me je poznanik preko kog sam ga naručila pitao za šta mi tačno treba kompjuter, kao iz topa sam ispalila – Pa, za pisanje tekstova!

Sada to stvarno zvuči presmešno, ali kada sam pre 17 godina uplovila u novinarske vode, svoje tekstove sam predavala na papiru, otkucane na običnoj mehaničkoj pisaćoj mašini (i meni zvuči neverovatno)! Moj perfekcionizam, a i potreba da se „dokažem“ ne samo kao novinar nego i kao osoba koja predaje uredan materijal, doveo je do toga da po nekoliko puta prekucavam isti tekst, jer sam negde na sredini ili pred kraj videla slovne greške. Silno gubljenje vremena i energije… Zato je razumljivo što sam se najviše obradovala delete tasteru :).

Veoma brzo, moja produkcija tekstova je porasla, osetila sam i blagodeti interneta, doduše dial up-a kojim se veza teško uspostavljala, posebno ako vas je neko uporno zvao na fiksni. Ali, sve u svemu računar je doveo do ubrzanja posla i uštede vremena jer više nisam morala u redakciju lično da nosim otkucane tekstove. Jednom rečju, isplatio se!

Iako sam se trudila da radim kada je sin u vrtiću, dešavalo se da sam radila i kada je kod kuće. Tada bi prišao, pitao „A, šta je ovo, čemu služi ovo, a šta radiš…“ i posle mojih objašenja, otišao bi da se igra svojim igračkama. Još uvek mu ništa nije bilo zanimljivo, ponekad bi „kuckao tekst“ (imitirao me), ponekad samo kliktao mišem i otvarao programe, ali brzo bi izgubio interesovanje. I to je potrajalo nekoliko narednih godina…

Ne sećam se tačno trenutka kada mu se javila želja da radi nešto više. Baš smo danas oboje pokušavali da se setimo kada je zaista tražio da nešto konkretno radi i izračunali da je to bilo kada je imao deset godina. Setio se i koje su bile prve igrice koje je igrao, a na pitanje da li se seća da li je hteo možda ranije nešto da „radi“ na kompjuteru, samo je rekao „Da sam ranije počeo, sad bih bio neki haker, he he!“

Inače, on sada ima dvadeset godina, vreme kao da je proletelo, a moje roditeljske brige dobile su neku novu dimenziju. On naravno ima svoj kompjuter i za razliku od mene koja se seća samo cene (jer me je to jedino stvarno zanimalo), tačno zna sve komponente jer mu je važno da može na njemu da radi to što želi, da mu ne „baguje“.

Oboje provodimo mnogo vremena za kompjuterom, naravno razlozi su dijametralno različiti – on 90% zbog zabave i 10% zbog škole, ja 90% zbog posla i 10% zbog zabave. I meni je to sasvim ok. Sada. Ipak, put do ovog nivoa razumevanja bio je dug i izazovan. Kada je počeo redovno da koristi računar, u početku iz zabave kako to najčešće biva, naravno da su postojale dileme, pitanja, pa i strahovi.

Jedino nikada nisam imala dilemu da li treba da ga koristi, već samo za šta tačno i koliko dugo treba da bude ispred njega.

Nisam pristalica toga da se deca izoluju od tehnoloških izazova, jer su oni njihovi savremenici. Nisam ni pristalica zabrana, jer sve što je zabranjeno mnogo više privlači. Deca će uvek naći način, a verujte mi želećete da znate kako provode vreme ispred računara. Da bi roditelji imali iole učešća u ovom delu detetovog života, po meni je ključno da sa njim o svemu otvoreno razgovaraju, da postave razumne granice, da ga usmeravaju, da se dogovaraju, traže kompromise… I upravo to sam i ja radila. Ako se pitate zašto bi se roditelj dogovarao sa detetom, kad je lakše zabraniti nešto, moj odgovor je da ja nemam pravo da branim detetu ono što i sama radim niti da stanem na put njegovog razvoja.

Jer, evidentno je da je poslednjih dvadeset godina tehnološki rast nezaustavljiv. Sve ono što smo mi morali i moramo i dalje da učimo, naša deca već znaju. Njima je potpuno prirodno da uključe kompjuter i klikću. Ja sam bila fascinirana sinovljevim znanjem i poznavanjem računara, programa, komponenti, njihovim kompatibilnostima kada ga je pre nekoliko godina naručivao u Gigatronu…  Kada sam ga pitala – Čekaj, kada si ti to naučio, gde si to pročitao? – on mi je odgovarao – Šta ima da čitam, to se zna! ili Video sam na youtubu. I to mu je bilo dovoljno!

Koliko je meni teško da razumem kako on to zna, toliko on ne razume kako ja to ne znam. A bila sam najmanje pet godina u prednosti što se korišćenja tiče, o godinama i životnom iskustvu da i ne pričam! Al, eto, to je ta generacija koja mnogo stvari danas zna i bez učenja, bar ne na onaj način na koji smo mi učili. I, verovali ili ne, ja odavno učim od njega. Uloge su se obrnule, sada su meni potrebna pojašnjenja i pomoć od mog deteta. I ja ih rado prihvatam.

Moj otac je odavno rekao – Ćerko, deca su pametnija od nas matorih. Ovaj mali je pametniji od nas oboje. Sad shvatam koliko je bio u pravu. Jer vreme i napredak ne idu unazad. To što mi kao roditelji strahujemo da će se detetu nešto neprijatno desiti jer je previše izloženo kada je za računarom i na internetu, neće ga zaštititi. Naprotiv, naše neznanje i strah će ga pre ugroziti.

Intel_Infographic_June16Mi kao roditelji treba da budemo dovoljno informisani da možemo da objasnimo detetu šta može da bude opasno, kako da se zaštiti, o čemu da vodi računa, da nam se uvek obrati ako ima neku dilemu ili problem, ako ga neko spopada ili vređa i slično. To što se mi plašimo i zabijamo glavu u pesak neće zaustaviti ovaj vrtoglavi napredak.

Nijedno biće ne može (i ne treba) da stagnira zbog straha druge osobe, pa bio to i roditelj. Ono što mi zapravo treba da radimo je da osposobimo decu za budućnost u koju su oni, hteli mi to ili ne, već dobrano zagazili…

Uskraćivati dete u današnje vreme za korišćenje računara za mene je ravno tome da vam neko zabrani da uključujete klimu i kaže vam da koristite lepezu. Ili da se ne vozite kolima, jer su se ljudi pre 150 godina vozili kočijama. Novim generacijama je potreban novi, brz izvor informacija i one moraju da budu potpuno drugačije oblikovane. To što smo mi učili iz Larusove enciklopedije za našu decu može da bude simpatična priča, nikako primer da i ona tako uče. Jer, verujte neće. Ne zato što su bezobrazna, nego zato što su drugačija od nas.

Nikada se nova generacija nije vraćala unazad i prilagođavala prethodnoj. Nije prirodno. Kada sam pričala sinu kako smo mi učili u osnovnoj školi, njemu je bilo toliko nepojmljivo da nije bilo kompjutera, da me je onako iskreno dečije upitao „Mama, kako si ti preživela školu?“ Meni je to bilo smešno, a onda sam shvatila koliko danas ima prednosti za njega.

Druga stvar koje se roditelji plaše jeste količina i kvalitet vremena koje dete provodi pred kompjuterom, ali zato su oni tu da uspostave pravila.

Od roditelja zavisi da li će dete #MojPrviRacunar koristiti samo za igrice ili će u njemu videti izvor beskrajnih mogućnosti za učenje, prikupljanje informacija, izradu zadataka, zanimljivih testova, učenje jezika… Iskoristite priliku da učite zajedno, zabavite se!

I da odgovorim na pitanje iz naslova kada je pravo vreme za prvi računar – onda kada vi prepoznate da vašem detetu nije više dovoljno to čime popunjava dnevne aktivnosti, kada mu knjige više nisu dovoljne kao izvor informacija, kada gaji posebna interesovanja prema novim tehnologijama, kada vam traži jer ima ideju šta bi moglo da radi na njemu, kada većina dece iz okruženja već ima računar, kada njegovi vršnjaci već zajedno rade na kompjuteru neki školski zadatak/projekat…

Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom Intel.

Dragana Aleksić, family coach