Tag: family coach

Legenda o sapunu (ili kako podnosite ili vršite pritisak)

Person Washing Hands with Soap in Washbasin

Legenda o sapunu kaže… Šalim se, nema takve legende! Al, možda ova priča to postane…

Odnose među ljudima je jako zgodno objasniti baš pomoću sapuna. Običnog, svejedno koje je boje, oblika, mirisa… Nebitno.

Bitno je šta hoćete da dobijete od njega.

Ako zanemarimo brend, boje, mirise… postoje dve vrste sapuna – nov i korišćen. I oba su skroz OK, jer ako umete lepo da baratate njima dobićete to što želite i što vam zaista treba.

Nov sapun baš lepo leži u ruci, dovoljno je kompaktan, a jedino o čemu treba da vodimo računa je da naš stisak bude prilagođen njegovoj čvrstini i glatkoći, da ga pažljivo držimo dok ga kvasimo i vrtimo u rukama. Jer, ako ga malo jače stisnemo izleteće nam iz ruku, iskliznuće, pobeći će u lavabo ili u kadu, nekoliko puta će se provozati po unutrašnjim stranama ostavljajući kao trag čvrst komadić sebe. I možda će se malo ulubiti, pa ćemo umesto one oble strane dobiti ćoškastu.

Ako ga tako novog i glatkog stisnemo još jače, izleteće preko ivica lavaboa ili kade, i završiće na podu. Dok pokušavamo da ga uzmemo iskliznuće nam iz ruku takvom silinom kao da mu je jedini cilj da nam pobegne i počne da živi svoj život van kutije… Zato ćemo sledeći put biti pažljiviji.

Korišćen sapun takođe lepo leži u ruci, malo je istrošeniji, jer je više puta pokvašen i izvrten u rukama. On nema tu čvrstinu kao nov, mekši je, ali zahteva isti pažljiv tretman. A, ako je još i odležao neko vreme u mokroj kutiji postao je gnjeckav, ali i dalje ga ima dovoljno za to što nam treba.

Znači, samo je važno da njime pravilno rukujemo. Jer, ako ga malo jače stisnemo razgnječiće nam se u ruci i više neće imati svoj oblik. Pokušaćemo da ga sabijemo, spojimo, ali on nikada više neće biti isti. I svaki sledeći put kada ga budemo koristili ostajaće nam njegovi gnjeckavi delovi u rukama… Zato ćemo sledeći put biti pažljiviji.

I ima još jedna začkoljica, a to je kada pokušavamo da od obe vrste izvučemo više od onoga što nam daju, pa ih vrtimo u rukama i stiskamo – pa nam ovaj nov isklizne i prokliza po podu skupljajući sve na šta naiđe, ili ga vrtimo dok mu ne skinemo sjaj i glatkoću, a stari zgnječimo do neupotrebljivosti. I na kraju nemamo nijedan…

Zato se zapitajte – kako reagujete na pritisak i kako se ponašate kada vršite pritisak?

Da li izmičete kad vas pritiskaju ili se zgnjecavite? Da li bežite od onih koji vas pritiskaju i postajete “usamljeni jahač” ili im se u potpunosti predate, pokorite sve dok ne izgubite sjaj – sebe?

Da li “stiskate i pritiskate” jer hoćete da dobijete više nego što vam zapravo treba, samo zato što vam se taj neko ne suprotstavlja?

I na kraju, imajte u vidu da nam uvek nešto treba od nekog i drugima uvek treba nešto od nas, a ko će šta dobiti, zavisi od toga “koja smo vrsta sapuna i kako rukujemo njim”.

I, kada odgovorite na ova pitanja i otkrijete kako se ponašate u situacijama u kojima je previše pritisaka, ne budite grubi prema sebi, a ni prema drugima. Jer, ova lekcija se uči čitavog života, samo je važno da je ne zanemarimo, da odnose među ljudima ne uzimamo zdravo za gotovo… Kao sapun, na primer.

A, zato su legende tu, da nas podsete, zar ne?

Dragana Aleksić, family coach

Adrenalinski ping-pong

1 Comment

table-tennis_G-Lavrov-56a2c9b15f9b58b7d0ce88d0

Stres je neprijatno stanje, sve više prisutno među odraslima, ali i među decom. Kada su u pitanju roditelji i deca  ulazak u stres može da bude sličan igranju ping-ponga, jer se ovo stanje veoma lako prenosi sa jedne osobe na drugu i vraća natrag…

Što smo duže pod stresom, to su mirni periodi između reakcija sve kraći, a okidači vremenom od onih krupnih postaju sitnice. Kada prođe talas tenzije često se pitamo zašto smo tako odreagovali na neku sitnicu, a odgovor je zato što smo pod stresom.

Povećan obim posla, brojne dodatne obaveze i aktivnosti u porodici, umeju da izazovu tenziju kod svih članova. Ali, ako se to stanje ne prepozna kao prvi stepenik ka stresu, može se očekivati da ono postane stalni „gost“ porodice. Neko na stres reaguje burno, a neko se povlači pred pritiskom. Nažalost, dešava se da se ti signali pogrešno protumače, pa umesto da dete dobije pažnju, podršku i pomoć od roditelja, ono se „proglasi“ za bezobrazno, nemirno, drsko, ili pak „isključeno“, nedovoljno angažovano… Ovo može da bude stresno i za roditelje, jer se osećaju „iznevereno“ od strane deteta s obzirom da mu „toliko pružaju i čine“.

Ali, hajde da se vratimo korak unazad!

Roditelji i dete su tim i važno je da sarađuju, a ne da se suprotstavljaju. Da bi to bilo izvodljivo neophodno je graditi odnos razumevanja i poverenja, kako u onim lepim situacijama tako i u onim stresnim. Dete pretrpano obavezama i očekivanjima, posebno sad pred kraj školske godine, može da oseća tenziju i da je ispolji kroz neko ponašanje koje mu inače nije svojstveno. To roditelje zbuni ili iznenadi, oni odreaguju na detetovo ponašanje i okrakterišu ga kao neprihvatljivo, što automatski „ping-pong lopticu“, odnosno stres vraća nazad detetu. Negativne emocije koje dete oseća sada postaju intenzivnije, jer od roditelja nije dobilo razumevanje i pomoć, nego kritiku. Oseća još jaču nelagodu, tenziju, stres, i s obzirom da ne ume i ne može samo da se nosi sa tim pritiskom, ono ponašanjem to nastavlja da pokazuje. „Ping-pong loptica“ je vraćena roditelju i on ulazi u burnije stanje stresa, jer ne prihvata detetovo ponašanje… I tako nastaje začarani krug…

Kako da ga prekinemo?

Često je to mnogo lakše reći nego učiniti, međutim sama svest da smo mi ili dete u stresu olakšava korigovanje ponašanja. Šta to znači? Ako osetimo u sebi (često to ide iz stomaka ili grudi), da kreće neka negativna emocija koja nas uvodi u stanje stresa i osvestimo to  – Aha, ovo je nervoza zbog… Osećam ovo jer dete radi…, – bićemo u stanju da iskontrolišemo našu reakciju, odnosno da se zaustavimo i obratimo pažnju šta dete pokušava da nam kaže kroz to ponašanje. Kada mi „spustimo loptu“ lakše ćemo da otkrijemo šta dete oseća i zbog čega. Nekada je to samo umor koji vodi u razdražljivost, nekada je strah jer misli da neće ispuniti očekivanja roditelja ili nastavnika, ili je izostala pohvala za njegov rad, uspeh… pa oseća nepravdu. Kroz miran i otvoren razgovor o tome šta ga tačno muči pokazujemo detetu da razumemo i prihvatamo njegova osećanja i indirektno ga učimo da prepoznaje svoje emocije i da su one sasvim u redu, kao i da smo mu oslonac i u teškim situacijama. Kada razgovori ovog tipa postanu navika u porodici, roditelji mogu da očekuju da će im se dete obratiti za pomoć jer ima poverenje u njih da mogu da ga razumeju i pomognu mu, i da će reakcije, koje su posledica tenzije i stresa, biti svedene na minimum.

I zato sledeći put kada „dobijete“ od deteta ping-pong lopticu, svesno donesite odluku da je spustite umesto da je vraćate nazad. Onda će u ovoj igri svi biti pobednici.

Ukoliko vam je potrebna podrška da prepoznate stres kod deteta i saznate kako možete da mu pomognete, pridružite se radionici ili zakažite individualnu konsultaciju.

Dragana Aleksić, Family coach

Tekst napisan za portal Detinjarije

 

PREDAVANJE: Dečji bes – sprečavati ili podsticati razvoj EQ?

1 Comment

Možemo li da „predvidimo“ ulazak u stanje besa?

bes_najava 2

Roditelji primete da se sa detetom nešto dešava tek kada ga emocija besa potpuno preplavi i kada ono burno odreaguje. Međutim, postoji nekoliko znakova koji ukazuju da će doći do izliva besa i korisno je da roditelji obrate pažnju na njih.

Ako ste u prodavnici ili tržnom centru i primetite da se dete vrpolji, postaje kenjkavo, da se propinje u kolicima, da stiska ručice u pesnice ili stiska vas, da se zacrvenelo u licu… ponudite mu vodu, odlazak u toalet i obavezno mu skinite jedan sloj odeće.

Pretopljenost je čest razlog za ispoljavanje besa, jer dete oseća nelagodu zbog vrućine, ali to ne ume da kaže. Fiziološke potrebe takođe mogu biti uzrok za osećaj neprijatnosti u telu, a ukoliko ovaj signal roditeljima promakne dete se oseća bespomoćno i tada organizam počinje da luči hormone stresa – adrenalin i kortizol. Kada se njihov nivo podigne, dete ulazi u stanje besa iz osećaja bespomoćnosti zbog nezadovoljenja fizioloških potreba. Roditeljima se tada sva pažnja usmeri na ponašanje i njegovo suzbijanje, a ne na otkrivanje pravog razloga.

Drugi razlog može biti preterana stimulacija – previše ljudi, buke, svetlosnih signala (reklame u izlozima). Kada se dete uzvrpolji roditelji pokušavaju da ga „smire“ davanjem telefona, igračaka, grickalica, međutim za dete je to samo dodatna (i svakako nepotrebna), stimulacija. Rešenje je da se dete izvede iz ovog okruženja, da mu se ne priča mnogo (jer ga to dodatno razdražuje), i to na prvi znak, dakle, pre nego što ga preplavi bes. Ako se to ipak desi, postupak je isti – izvedite ga napolje i dajte mu vremena da se smiri.

Ovo je samo deo sadržaja predavanja za roditelje, koje vam je od sad dostupno kao video predavanje, koje gledate na kompjuteru, tabletu, telefonu… od kuće iz bilo kog grada ili zemlje. Sve info kako do predavanja su OVDE.

Predavanje je namenjeno svima vama koji imate dete do 7 godina, koji se često susrećete sa ovim osećanjem,  želite da saznate koji su uzroci izliva besa, kako na njih možete odgovoriti bez grdnje i slanja u drugu sobu.

Na predavanju ćete:

  • Saznati zašto bes daje tako burnu reakciju i koji su njegovi uzroci?
  • Naučiti kako se nositi sa izlivima dečijeg besa na konstruktivan način
  • Uvideti zašto potiskivanje besa ne pomaže jačanju emocionalne inteligencije (EQ)
  • Razbiti najčešće zablude okruženja u vezi sa ponašanjem deteta u besu
  • Dobiti odgovore na najčešća pitanja i situacije u kojima se roditelji nađu

Predavanje vode: Sanja Rista Popić, pedagoškinja i Dragana Aleksić, family coach

Kome je predavanje namenjeno?

Predavanje je namenjeno prevashodno roditeljima dece uzrasta do 7 godina ali i svima vama koji imate stariju decu, a zanima vas ova tema.

Utisci dosadašnjih učesnika

Ovo su  neki od njih, pristigli nakon predavanja na temu “napada besa” u Novom Sadu i Beogradu.

…”Sve učestaliji izlivi besa kod mog deteta i moje neadekvatno reagovanje na njih navelo me je da obratim pažnju na ovu temu. Seminar je  odgovorio na sva moja početna pitanja i nedoumice.” (Kristina, Beograd)

…”Apsolutno nismo razumeli u čemu je problem, zašto dete ima česte ispade besa i ljutnje. Sada imamo mnogo manje nervozno dete koje se stvarno nasmeje 40 puta a izbesni 0 puta dnevno 🙂 (Gordana, Beograd)

…”Sanjina i Draganina predavanja su me učinila boljim i veštijim roditeljem, spremnim na izazove roditeljstva.” (Lidija, Novi Sad)

Više o tome kako nam je bilo na nekim susretima na ovu temu, pogledajte ovde.

Dugotrajni STRES vodi u BURNOUT!

stress-3

Konstantna fizička iscrpljenost, razdražljivost, burne reakcije, osećaj „davljenja“ u grlu, pritisak u grudima, nagli pad raspoloženja, anksioznost, osećaj životne nepravde, bezvoljnost, pad imuniteta… simptomi su koji upozoravaju na sindrom modernog doba – pregorevanje!

Ovi simptomi uglavnom su povezani sa poslom i poslovnim okruženjem, jer upravo tu su očekivanja i pritisak najveći, a ljudi se na različite načine suočavaju sa tim. Zanimljivo je i to da nekada obim posla i zahtevi nadređenih nisu zaista onakvi kakvim ih osoba doživljava, pa se neretko ispostavi da je sama sebi stvorila tenziju i brzi ritam, jer ima prevelika očekivanja od sebe.

Ipak, bez obzira šta je uzrok pregorevanja, on se ne sme ignorisati, jer ako se ništa ne preduzme velika je verovatnoća, a i rizik, da osoba uđe u duboko stanje stresa koje zahteva terapiju i lečenje.

UKOLIKO OSEĆATE NEKE OD NAVEDENIH SIMPTOMA POVREMENO ILI PRIMEĆUJETE DA SU SVE UČESTALIJI, PREDUZMITE NA VREME MERE ZAŠTITE. ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU EMOTIVNOG DETOKSA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O OVOJ EFIKASNOJ METODI ZA ELIMINISANJE STRESA PROČITAJTE OVDE.

Simptomi koji se javljaju zapravo upozoravaju osobu da je došla do svojih granica izdržljivosti i ukoliko ona ne odreaguje promenom, oni će postati još intenzivniji, a ishodi su razni. Ljudi se obično „trgnu“ kada čuju tužnu vest da je neko iz njihovog okruženja naprasno umro od srca. Tada najčešće komentarišu da je sve to posledica stresa. Uspore par dana, a onda nastave po starom, jer su unutrašnji mehanizmi koji su stvorili naviku da se bude pod tenzijom izuzetno jaki. Da bi im se osoba oduprla potrebno je da pored svesti da joj je potrebna pomoć, donese čvrstu odluku da želi da promeni navike i vodi kvalitetan život.

Nažalost, danas poslovno okruženje čak opravdava, pa i podržava postojanje stresa povezujući to stanje sa nivoom posvećenosti poslu, što je najblaže rečeno velika zabluda. Radnici koji su u ovom stanju, nisu produktivni jer su prešli svoje fizičke i mentalne granice, i svesni su toga. Međutim, upravo zbog tog saznanja kod njih se javlja strah od gubitka posla, što ih vraća na početak ovog začaranog kruga gde se oni iznova naprežu preko svake mere ne bi li dokazali da su i dalje posvećeni. Ali, baš tada dolazi do pucanja – pregorevanja. Kome je ovo korisno? Kom poslodavcu je u interesu da ima ljude pred pucanjem?

To što se neko trenutno ne oseća dobro ne znači da je preko noći postao loš radnik! Naprotiv! Upravo to što je još uvek tu, iako se ne oseća dobro, govori mnogo o njegovoj posvećenosti. Bilo bi divno kada bi se u svim kompanijama prepoznavalo koje situacije dovode ljude u stanje stresa i organizovao sistem podrške i pomoći. Međutim, najčešće ova podrška izostaje, pa su ljudi prepušteni sami sebi.

Najčešća zabluda je očekivanje da će neko od kolega ili nadređenih primetiti šta se dešava sa osobom i da će odreagovati promenom svog ponašanja. Neće! I taj kolega se bori sa svojim demonima i suludo je očekivati da se bavi tuđim mukama.

Zato, da bi zaštitila sebe i svoje zdravlje, osoba mora da prepozna da je došla do granice kada je potrebno da nešto uradi za sebe. To mora da bude njena odluka i odgovornost.

Svakako se preporučuju sve aktivnosti koje opuštaju i rasterećuju – šetnja, izlazak u prirodu, čitanje, trčanje, plivanje… Ukoliko je stanje ozbiljnije, što se prepoznaje po tome da osoba ne može nikako da se opusti kada je van posla, onda bi bilo korisno otići na neku od brojnih radionica podrške protiv stresa ili potražiti pomoć kouča, terapeuta i sl. Šta god, samo da se zaustavi taj začarani krug konstantne tenzije i pritiska.

Dragana Aleksić, family coach

Sprečite pregorevanje (burnout)

20160404130402-burnout

Danas se o stresu priča kao o normalnom, pa čak i očekivanom stanju, jer, svi smo pod stresom, zar ne? Međutim, iza tog neprijatnog osećaja tenzije krije se mnogo ozbiljnija priča.

Stres stvara disbalans u našem telu, koji posle izvesnog vremena dovodi do toga da se telo „pobuni“ i počne da nam šalje vrlo očigledne fizičke znake da nešto nije uredu –  osećaj knedle u grlu, glavobolja, napetost u vratu i ramenima, bol u želucu, potpuno odsustvo ili prenaglašene reakcije, kratak dah, parališući strah…

Jedan broj ljudi će ih svesno ignorisati, pa čak i opravdavati rečima „To je od stresa…“  sve dok se stanje ne pogorša i preraste u anksioznost, napade panike, osećaj bezvoljnosti, depresiju i na kraju burnout – pregorevanje!

Drugi će pak otići na detaljan lekarski pregled  štitne žlezde, uradiće EKG, snimiće pluća… U najvećem broju slučajeva svi rezultati će biti uredni, a lekar će onda postaviti pitanje „Da li ste možda pod stresom u poslednje vreme?“ Na potvrdan odgovor dobićete savet da  morate da brinete o sebi, da se „malo sklonite“ iz stresnog okruženja, da se više opuštate, da smanjite stres, što je sasvim uredu ako biste dobili i savet kako to tačno da uradite!

KADA POTRAŽITI POMOĆ KOUČA?

Kada ste konstantno izloženi tenzionim i stresnim situacijama, akutni stres prerasta u hroničan, a on u ozbiljne zdravstvene probleme. Čim prepoznate da imate bilo kakvu fizičku manifestaciju, prenaglašenu reakciju ili odsustvo reakcije (povlačenje), vreme je da potražite podršku kouča. Vodite se onom starom – bolje sprečiti nego lečiti!

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Posebnom koučing metodologijom pomoći ću vam da eliminišete nagomilani stres.

Naučiću vas tehnikama kojima ćete moći da pomognete sebi u izazovnim situacijama i tako sprečite da se stres ponovo akumulira, kako ne bi prerastao u hroničan.

Zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com

Emotivni detoks – kako ELIMINISATI unutrašnje SABOTERE

pablo (6).png“Emotivno raspremanje” je otkrivanje i eliminisanje podsvesnih obrazaca koji utiču na naš život bez naše svesne volje i koje ne možemo sami da promenimo iako to želimo.

Određena životna iskustva, koja smo doživeli kao neprijatna (u detinjstvu ili odraslom dobu),  ili koja su bila nabijena jakim emocijama, mogu da naprave emotivnu blokadu. 

Najčešće su to strahovi, ali i bes, tuga, stid, bespomoćnost… kao i negativna uverenja o sebi.

Unutrašnji saboteri – emotivne blokade i negativna uverenja – u velikoj meri utiču na to KAKO SEBE VIDIMO i DOŽIVLJAVAMO. Od slike koju osoba ima o sebi zavisi da li i u kojoj meri će biti zadovoljna životom, da li i koliko se dobro oseća u nekoj životnoj ulozi, da li postiže to što želi ili samo posmatra tuđe uspehe i sebi “potvrđuje” da ona to ne može, ne ume… Često se dešava i da ljudi rade ono što uopšte ne žele, jer su neki unutrašnji obrasci previše jaki i ne znaju kako da ih se oslobode.

VIŠE O UNUTRAŠNJIM SABOTERIMA PROČITAJTE OVDE.

Na osnovu brojnih koučing edukacija i iskustva u radu sa pojedincima i grupama, kreirala sam moj autorski program – Emotivni detoks, kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja.

OVOM JEDINSTVENOM METODOM SE PRECIZNO OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU ZAROBLJENE, POTISNUTE, PODSVESNE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA, KAO I NAŠ DOŽIVLJAJ NEKIH KONKRETNIH DOGAĐAJA I/ILI OSOBA KOJE SU, NA PRIMER, IZVOR NELAGODE ILI STRESA ZA NAS.

KAKO NASTAJU OVE BLOKADE?

EMOCIJE

Preintenzivne emocije doživljene u ranom detinjstvu (strah, stid, tuga, krivica, bespomoćnost, bes…) mogu ostati neobrađene (“neprocesuirane”), jer mozak, koji je tada još uvek u fazi intenzivnog razvoja, nije imao dovoljno kapaciteta da ih obradi. Takođe, bilo koja životna situacija koja je bila emotivno “jaka”, može stvoriti blokadu.

Ove blokirane emocije ostaju duboko u podsvesti i kada se pojavi neki “okidač” spolja, na primer neki stresan događaj, one se “aktiviraju” i počnu da ometaju osobu u aktivnostima sa kojima do tada nije imala problema.

Ove promene u doživljaju neke novonastale situacije mogu da budu toliko jake da počnu da ograničavaju osobu da ostvari svoje ciljeve, životne snove, da se odjednom oseća kao da „živi tuđ život“, da “nema dozvolu” da živi kako želi, a da ne zna pravi razlog.

Ako ste roditelj i imate burne reakcije kada dete neće da jede, obavezno pročitajte ovaj TEKST!

UVERENJA

U zavisnosti od toga kakve je poruke neko dobijao u detinjstvu (od roditelja i/ili drugih bliskih osoba), zavisi i kakvu je sliku o sebi i svetu oko sebe stvorio, kao i kako se sada kao odrasla osoba oseća u nekim situacijama, u kojoj meri ume da sa njima izađe na kraj.

OTEŽAVAJUĆA OKOLNOST JE ŠTO MI ČESTO NISMO NI SVESNI KOJA NAS TO UVERENJA SPUTAVAJU, NITI KADA SU NASTALA, ALI ONO ŠTO JE SIGURNO JESTE DA TA UVERENJA U VELIKOJ MERI UTIČU NA NAŠ OSEĆAJ SAMOPOUZDANJA I LIČNE VREDNOSTI, A SAMIM TIM I NA KVALITET NAŠEG ŽIVOTA.

Ova duboka, podsvesna uverenja, nastaju kao kombinacija ličnog iskustva i verbalnih i neverbalnih poruka (pogled neodobravanja, prezira, pa čak i tišina kao “odgovor” na pitanje), koje smo dobijali u detinjstvu, najčešće od roditelja.

Ona su uglavnom duboko u nama i predstavljaju jake kočnice i lična ograničenja. Prepoznaju se u situacijama kada osoba ima sve kapacitete za ostvarivanje nekog cilja, ali joj to ne polazi za rukom ili i ne pokušava.

O negativnim uverenjima u vezi NOVCA pisala sam OVDE.

“EMOTIVNO RASPREMANJE” JE ZAPRAVO OTKRIVANJE I ELIMINISANJE PODSVESNIH OBRAZACA KOJI UTIČU NA NAŠ ŽIVOT BEZ NAŠE SVESNE VOLJE I ODLUKE, I KOJE NE MOŽEMO SAMI DA PROMENIMO IAKO TO ŽELIMO. PROČITAJTE NAJČEŠĆE PROBLEME ZBOG KOJIH LJUDI DOLAZE NA EMOTIVNI DETOKS – OVDE.

KOME SE PREPORUČUJE I KADA TREBA “URADITI” EMOTIVNI DETOKS?

1. ELIMINISANJE BLOKADA

  • Jedan od prvih znakova koji ukazuju da bi bilo korisno da se uradi emotivni detoks je način na koji osoba doživljava sebe i svoje uloge – partnersku, roditeljsku, ulogu zaposlenog ili poslodavca, šefa, menadžera… jer to može biti u direktnoj vezi sa potisnutim emocijama i uverenjima. Ukoliko osoba nije usaglašena sa svojom ulogom, oseća da nešto „ne štima“, ima stalno osećaj nedovršenosti, nesigurnosti, krivice, bespomoćnosti pred zadacima, preispituje se… znači da bi bilo korisno da se „proveri“ šta se krije ispod toga.
  • Kada osoba ima osećaj da je stalno nešto “iznutra” blokira, da nikako ne može da završi ono započeto, da se “ne usuđuje” da uradi ili čak i poželi nešto, da ne govori “Ne” kada ne želi nešto da uradi, kada oseća fizičke manifestacije  u telu kada hoće da napravi neku promenu (treperenje u telu, bol u stomaku, pritisak u grudima, pulsiranje u glavi…) – znaci su da postoje “zaglavljene” emocije koje deluju kao blokade.
  • Ograničavajuća uverenja takođe mogu biti prepreka u ostvarivanju ciljeva, bilo privatnih bilo poslovnih. Na primer, ako osoba o sebi podsvesno misli nešto poput – “Ja sam bezvredan, ne zaslužujem ništa, niko me ne voli, ja ne mogu, drugi su bolji od mene…” – moguće je da dugo stagnira, stoji u mestu i ni sama ne zna šta bi je pokrenulo. Takođe, ako osoba duže vreme radi nešto, iako je potpuno svesna da to ne želi i ne voli, a nema snage ili načina da to prestane – znak je da postoji ili jako ograničavajuće uverenje ili obrazac ponašanja koji se preneo iz porodice (takozvane “moraš” poruke koje su stvorile jak osećaj da osoba radi i ono što ne želi jer “mora”). Ova stanja često prati osećaj bezvoljnosti, ali i frustracije jer osoba i pored želje jednostavno ne može da se pokrene ili zaustavi u nekoj aktivnosti.
  • Ukoliko je osoba stalno izložena stresu, i počinje da ga oseća fizički u nekom delu tela – knedla u grlu, “presecanje” u stomaku, tremor, pritisak u grudima, glavobolje, bol u ramenom predelu… – znači da su njene granice podnošljivosti stresa ozbiljno ugrožene. Stres je često uzrok loših emotivnih stanja, ali i OKIDAČ, odnosno pokretač “zaglavljenih” emocija i uverenja.
  • Emotivni detoks je takođe efikasan i kod napada panike, aksioznosti, nesanice, iracionalnih strahova (od aviona, buba…), osećaja pritiska i tenzije…

2. JAČANJE UNUTRAŠNJIH SNAGA 

Sa druge strane, Emotivni detoks ima primenu i u jačanju svih naših potencijala, unutrašnjih resursa, ličnih snaga. Na “jačanju” osobe se radi kada su pred njom neke bitne i izazovne buduće situacije u kojima je važno da se pokaže u što boljem svetlu – sastanak, razgovor za posao, držanje govora pred većom grupom ljudi, polaganje ispita…

Emotivni detoks se radi individualno, a tri sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum za početak ličnog rasta i razvoja. Nakon sesija, kada se eliminišu ograničenja, neophodno je lično angažovanje i promena dotadašnjih navika i konkretna akcija kako bi osoba imala maksimalni benefit.

ZA KOGA OVA METODA NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije “čarobni štapić” koji će “odneti” sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces, ne preuzimaju odgovornost za sebe i ne realizuju  dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Emotivni detoks NIJE dijagnostička metoda, niti terapijska i ne primenjuje se kod osoba koje imaju bilo kakav oblik depresije.

“EMOTIVNI DETOKS” SE RADI ONLINE, TERMIN MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

OVDE MOŽETE PROČITATI ISKUSTVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS

Dragana Aleksić, Family coach

Konsultacije za RODITELJE

nature-3089907_1280.jpg

Konsultacije za roditelje su moj poseban program podrške roditeljstvu i unapređivanju odnosa na relaciji roditelj – dete, kreiran za savremenu porodicu i baziran na najnovijim metodama (NLP i koučing), saznanjima i pristupima vaspitanju.

KONSULTACIJE SE PREPORUČUJU AKO:

  • imate osećaj da se ne sporazumevate najbolje sa detetom
  • nemate rezultate kod davanja najjednostavnijih zahteva i zadataka
  • osećate tenziju i ulazite brzo u konflikte (vi ili dete, ili oboje)
  • osećate da se dete i vi udaljavate i gubite svoju ulogu
  • želite da gradite odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju
  • želite da naučite kako da primenjujete pozitivnu i konstruktivnu komunikaciju sa ciljem da se bolje razumete sa detetom, da lakše sarađujete, da ga ohrabrujete i motivišete
  • osećate da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi
  • imate bilo kakve nedoumice, dileme, pitanja u vezi sa komunikacijom sa detetom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta
  • ste prepoznali da je vaše dete tip “buntovnika” (pročitajte karakteristike ovog tipa dece OVDE)

ŠTA SE RADI NA KONSULTACIJI?

Osnovni cilj je da se otkrije pravi razlog problema kroz razumevanje razvojnih faza deteta i onoga što se događa u interakciji sa roditeljima, posebno u komunikaciji. Veoma često zbog prevelikog emotivnog angažovanja roditelji jednostavno ne mogu da utvrde pravu prirodu i izvor problema. Takođe, neretko se dešava i da se roditelji i dete “zaglave” u nekorisnom obrascu ponašanja i da ga stalno ponavljaju (tzv. “ping-pong” efekat), što može da bude izvor frustracije za celu porodicu. Sa druge strane, osoba kojoj ste se obratili za pomoć, situaciju vidi objektivnije i iz potpuno drugačije perspektive, lakše uočava gde je tačno problem i šta je potrebno korigovati. Pored razgovora fokusiranog na određenu situaciju/problem koji vas trenutno muči, dobijate konkretne alate/tehnike koje možete odmah da primenite u komunikaciji sa detetom.

Cilj individualnog rada je da roditelja osnaži i ohrabri da napravi korak ka promeni i željenom cilju, kao i da mu pruži podršku u prevazilaženju izazovne situacije.

Važna napomena: Ovaj način rada pre svega podrazumeva vašu ličnu angažovanost u promeni načina komunikacije i pristupa izazovnim situacijama, kako biste te promene preneli na dete i dobili željene rezultate. Ukoliko osećate da bi vam bilo korisno da radite na ličnom rastu i razvoju ili da niste usaglašeni sa svojom roditeljskom ulogom u onoj meri u kojoj to očekujete, moja preporuka je da prođete kroz program “Emotivni detoks”. Više o Emotivnom detoksu pročitajte OVDE i OVDE.

KAKO SE REALIZUJU KONSULTACIJE?

Konsultacije su online u unapred dogovorenim terminima. Mogu prisustvovati oba roditelja ili samo jedan.

KAKVA JE DINAMIKA RADA?

Prvi razgovor podrazumeva razmenu informacija na konkretnu temu na kojoj se radi + konsultaciju u trajanju od jednog sata. Dinamika rada i praćenje situacije dogovara se po potrebi. U zavisnosti od konkretne teme/problema, kao i od spremnosti roditelja da aktivno primenjuju dogovorene korake zavisiće i broj konsultacija.

KAKO ZAKAZATI RAZGOVOR?

Opišite ukratko situaciju koja vam trenutno predstavlja problem, naznačite uzrast deteta (ako je više dece u porodici, navedite uzrast za svu decu), i pošaljite email na: dragana.familycoach@gmail.com. Odgovor na mejl i dodatna pitanja za pripremu za razgovor dobićete u narednih 48h. Važna napomena: ukoliko u ovom roku ne dobijete povratni mejl, to je znak da mi vaš mejl nije stigao ili da je moj mejl možda u vašem SPAM sandučetu. Proverite adresu na koju šaljete vaš mejl i vaše SPAM sanduče.

KADA MOŽETE DA OČEKUJETE DA ĆEMO ZAKAZATI TERMIN?

Po prijemu mejla i procene teme/problema i vremena za pripremu, zakazujemo termin u narednih dva do pet dana. Ako vam je ovo predugo da čekate, u prvom mejlu naznačite da je vaša tema/problem hitna, i tada će se vaš termin postaviti kao prioritet, cena konsultacije se tada uvećava. Redovni termini su radnim danima u intervalu od 11h-18h.

KAKO DA ZNATE DA LI SU KONSULTACIJE SA MNOM ONO ŠTO VAMA TREBA?

Kosultacije za roditelje su usklađene sa pozitivnim pristupom vaspitanju, svesnim roditeljstvom, bazirane su na najnovijim saznanjima o funkcionisanju misaonih procesa (i kod dece i kod odraslih), tipovima ličnosti (po PCM coaching metodologiji), kao i na efikasnoj komunikaciji kao osnovi za uspostavljanje saradnje sa detetom.

Ovako koncipirane konsultacije preporučuju se roditeljima koji žele da grade odnos poverenja sa detetom i koji su spremni da naprave promene u svom pristupu, ponašanju i komunikaciji sa detetom, posebno u situacijama u kojima do sada nisu imali željene rezultate.

Kada se upoznam sa vašom temom/problemom procenjujem da li je to u domenu onoga čime se ja bavim. Ukoliko procenim da bi vam bila korisnija pomoć neke druge stručne osobe, preusmeriću vas na nju.

DA LI JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” KOJI ZAHTEVA POTPUNO DRUGAČIJI PRISTUP VASPITANJU I KOMUNIKACIJI, PROVERITE OVDE

ZA KOGA NIJE OVAKVA VRSTA RADA?

Ako očekujete gotova rešenja, ako niste spremni da pravite promene u svom roditeljskom pristupu, ako očekujete da dete menja svoje ponašanje a da vi ne menjate vaše, ako očekujete da je odgovornost za rezultate na osobi sa kojom radite a ne na vama, ako ne želite da odustanete od vaspitnih metoda koje su nekorisne i štetne za dete, a posebno ako fizički kažnjavate dete – onda ovakve konsultacije NISU za vas.

Koje cipele ćete danas obuti?

comfort-zoneZona komfora je jedna od mojih omiljenih tema i za priču i za pisanje, verovatno zato što sam se poduže zadržala u njoj.

Zato sad, čim osetim da me uljuljkava, ili da imam izgovore za sve što (ne) radim, počinjem da izmičem preko njenih granica.

 

A zašto kad je u njoj tako lepo i udobno, tako poznato i rasterećujuće?

Pa, zato što u sigurnoj zoni nema promena, nema izazova, nema rizika, nema angažovanja fizičkog, ni mentalnog, nema rasta i ravoja, zato što uspavljuje sive ćelije… A posebno zato što vreme odlazi nepovratno ni na šta konkretno, i, kad dan ispari u zoni poznatog, ostaje onaj neprijatan osećaj nedovršenosti, neispunjenosti, praznine.

A, koliko je “opasna”, i kako ume da se maskira, i da vam se zavuče pod kožu, to je čudo jedno. Od posla koji vam je dojadio još pre deset godina (al’ i dalje svakog dana predano idete tamo, jer, reći ćete – nigde nema posla, znam!), preko veze u kojoj više nema žara (al’ navikli ste jedno na drugo, znam!), druženja sa istim ljudima sa kojima više i nemate teme za razgovor… do kupovine iste štampe, gledanja istih kanala, serija…

Pa, to su sve navike, primetićete! Pa, da,  navike koje možete da “odradite” žmureći ili levom nogom, ali baš za svaku od njih imate razlog, da ne kažem izgovor…

I, dok trepnete, eto vas u zoni bez dešavanja, bez rizika, bez života kakvog priželjkujete… Jer, nema ga tu gde ste sada…

To znaju oni koji su se odrekli sigurnosti, oni koji znaju da je sigurnost samo privid.

Očekujte da je svet van nje nepoznat, ali je isto tako i zanimljiv! Pun je izazova, ali i napora, razočarenja, pun lepih iznenađenja, ali i grešaka i poraza. A, upravo to nas uči životu, to nam  daje priliku da kažemo – “Aha, e, pa ovo hoću, a ovo neću. Probala sam – sviđa mi se ili probala sam –hvala, ne bih više!”

I, jasno je sad da je ova zona prilično moćna stvar, da je jača od svakog superheroja i da zahteva stalnu “borbu” sa našim najvećim (ne)prijateljem – sa samim sobom. E, pa zato sam ja pre izvesnog vremena napisala kratku priču, koja mi je uvek na dohvat ruke, da ne kažem oka, da me podseti, trgne, cimne, jer niko drugi neće.

Pročitajte je samo ako želite lične promene, ako vas privlače izazovi, ako vas zanima gde su vaše granice, ako želite da širite svoje vidike, ako ste spremni da radite nešto potpuno drugačije od onog što inače radite. Bilo šta, makar i sitnicu.

Jedna priča o cipelamatumblr_m0oeev6au41qh03gho1_500

Zamislite da godinama nosite iste cipele. Da, one su udobne, i slažu vam se uz većinu stvari, i ne žuljaju vas, i baš ste se navikli na njih.

Jeste da su se malo izgulile, i izborale i ofucale, i malo su demodirane, al’ u njima možete baš dugo da hodate, a da vas ne zabole noge.

Gledate u izlogu ove nove, deluju nekako tvrdo, mislite – sigurno su neudobne. Ajde, dobro, moderne su, imaju sjaj kakav samo nova obuća ima, a i boja bi vam se slagala uz novu garderobu.

Ali, šta ako vas nažuljaju!?

Šta ako se ne razgaze ni posle nedelju dana? Ma, radije ćete izgurati još jednu sezonu u svojim dobrim, starim cipelama…

Ali, doći će dan kada će se stare pocepati i nećete više moći da uživate u dobro poznatom kalupu. Doći će dan kada ćete ipak morati da kupite druge – NOVE.

Da, obućete nove, sjajne, moderne cipele. Da, nažuljaće vas, i, da, žulj će proći – tako je bilo i sa starim kada su bile nove, samo ste to zaboravili. I, da, obućete ih ponovo posle kraće pauze, i da, nažuljaće vas opet, samo ovog puta ste bili spremni i stavili flaster, pa je žulj manji.

Da, dobijaćete žuljeve izvesno vreme  – dobijaćete vaša nova iskustva. I kada bol prođe, a žuljevi zarastu, uživaćete u novim cipelama, i čudićete se sebi zašto ste tako dugo nosili one ofucane stare cipele?

Dakle, koje cipele ćete danas obuti – nove ili stare? Izbor je vaš.

Dragana Aleksić, family coach

Podržavajuća i konstruktivna komunikacija

parents-talking-to-teens1.jpg

Koji god vaspitni model roditelji primenjuju, važno je da znaju da je komunikacija osnov u svakom, jer mi ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija nije samo izgovorena reč, već je to i pogled, grimasa, gestikulacija, uzdah, tišina, dodir…

Razlika u odnosu na pre dve, tri decenije je ta što sve više imamo osećaj da se vreme ubrzalo i da ništa ne možemo da stignemo da uradimo. Ustvari nam se povećao obim obaveza, a u želji da sve postignemo često ne obraćamo pažnju kako razgovaramo sa decom. Na žalost, danas se to svodi na razmenu informacija koje su na površini – šta si jeo, šta imaš za domaći, kad krećeš na trening?

Da bismo uspostavili most poverenja neophodno je da razgovor bude konstruktivan i podržavajući. To praktično znači da dete može da kaže roditeljima sve, pa i kada uradi nešto što nije uredu ili kada nešto ne uradi uopšte (domaći na primer), a da za to ne bude kažnjeno. Roditelji su tu da ga nauče, da mu pomognu i podrže. Kada pogreši i to kaže, roditelji treba da prihvate i poštuju iskrenost, da mu objasne zašto to što je uradilo nije dobro. Dete iz ovake konverzacije izlazi sa jednom pozitivnom emocijom, zna da može da se osloni na roditelje i zna šta nije prihvatljivo. Stvara se osećaj uzajamnog poverenja koje nijedna strana ne želi da naruši.

Nerazumevanje između roditelja i dece posledica je nedostatka uvida da sve počinje upravo od nas odraslih. Mi smo primer svojoj deci i ukoliko želimo da komunikacija bude uspešna mi treba da je prilagodimo njima. Ovde roditelji često negoduju jer misle da treba obrnuto, da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Činjenica je da više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća. Samo se zapitajte da li želite da strogoćom održavate svoj autoritet ili da razvijete dugoročan odnos poverenja.

Treniranje stogoće je kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja. Strah od gubitka kontrole i autoriteta navodi roditelje da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Često kritikuju dete, a ne pojašnjavaju koje je to njegovo ponašanje za njih neprihvatljivo i „lepe“ etikete koje su na nivou identiteta – smotan si, neuredan, lenj, trapav …, da bi pred drugima „opravdali“ neko detetovo ponašanje. Ovo kasnije može da preraste u negativna uverenja, odnosno lošu sliku koju dete ima o sebi, a nijednom roditelju to nije cilj.

Ako želimo da nas dete poštuje onda i mi njega treba da poštujemo, ako želimo da nas sluša i mi to isto treba da radimo. Dete nije robot koji bespogovorno radi ono što mu kažemo, to je „mali čovek“ koji ima osećanja i potrebe isto kao i „veliki čovek“. U Americi su rađena istraživanja koja su pokazala da prosečan roditelj uputi osam kritika na jednu pohvalu. Zapitajte se kako biste se vi osećali da neko koga volite najviše na svetu razgovara sa vama tako i nećete imati dilemu da li je to u redu ili ne.

Kada sam kreirala program „Umetnost komunikacije sa decom“ moj cilj je bio da roditelji, kao i svi oni koji se bave decom, na prvom mestu razumeju da malom promenom u načinu kako razgovaraju sa njima, mogu da naprave veliku razliku, veliki pomak. Komunikacija je divan alat kojim možemo da podstaknemo dete na neku aktivnost, da ga motivišemo, da mu razvijemo osećaj vrednosti i samopoštovanja.

Za mene je to prava umetnost. A za vas?

Dragana Aleksić, Family coach

Previše aktivnosti i stres u porodici

Stress Mother Running Late with Kids on White

Brzina života, vrsta, količina i dostupnost informacija, fokus roditelja na egzistenciju, neusklađenost njihovog radnog vremena sa vremenom u vrtićima i školama, kao i bezbroj dodatnih dečjih aktivnosti – razlog su što su danas, manje ili više, svi članovi porodice izloženi stresu.

 

Deca zbog previše aktivnosti, a roditelji najčešće zbog osećaja griže savesti. U radu sa roditeljima prva stvar koju mi navode kao problem je nedostatak vremena da se kvalitetno bave svojom decom, osećaj da su kao na traci i da obavljaju samo one „površne radnje“, kao što su odvođenje i dovođenje deteta iz vrtića ili škole, zatim muzičke, sportske, jezičke školice, na rođendane i sa njih, do bake i deke…. I pitaju se kada su to postali vozači svojoj deci i zašto, pored svega što im „pružaju“, ipak nemaju zadovoljavajući odnos sa njima?

KVANTITET NIJE I KVALITET

Ako ste „upali“ u ovu zamku, imajte u vidu ne žele sva deca da imaju popunjen svaki sat u danu i nametanje tog užurbanog ritma može da izazove stres kod mališana. Ona će to jasno pokazati kroz ponašanje – ili će pokazivati otpor ili će postati mrzovoljna, a nekad i bezvoljna, pa čak i umorna. Nažalost, ova ponašanja se često etiketiraju kao nevaspitanje, nepoštovanje i lenjost, pa roditelji ne traže uzrok nego uslovljavaju decu – Pa, ti si to hteo i sad ima da ideš!

Zapitajte se  da li su sve aktivnosti želja i potreba deteta ili ste ih vi izabrali za njega. Čak i kada dete izrazi želju da ide i na sport i u muzičku školu i na strani jezik i na folklor, preispitajte tu odluku. Možda ono to hoće zato što je neko od njegovih drugova  krenuo na te aktivnosti ili jednostavno želi da isproba. I to je sasvim u redu! Neka isproba i proceni šta mu odgovara. Ali, to nikako ne znači da treba da ide na sve!

PITAJTE I (PO)SLUŠAJTE ODGOVOR

Roditelji nekada slepo poštuju zahteve deteta, u potrebi da nedostatak zajednički provedenog vremena nadomeste ispunjavanjem želja. Međutim, to ih uvodi u začarani krug – i dalje ne provode vreme sa detetom, a povećao se broj obaveza.

Da biste saznali šta dete zaista želi pitajte ga – Zašto ti je važno da ideš i na fudbal i da sviraš violinu? I pažljivo slušajte odgovor! Ako kaže da na fudbal ide zato što je nekoliko drugova počelo da trenira, a da želi da svira violinu zato što u tome uživa (lepo se oseća, voli muziku…), pitajte ga – kada bi morao da biraš jednu od ove dve stvari, na koju bi radije išao? Možda će odgovoriti odmah, a ako ćuti pustite ga da razmisli. Posle nekoliko dana ponovite razgovor, pa ako dete i dalje želi i jedno i drugo ispoštujte ga, ali mu i ostavite prostor da vam kaže ako se predomisli ili ako mu postane naporno da ide na obe aktivnosti.

Na kraju krajeva i roditeljima će biti lakše kada saznaju šta dete zaista želi i tako bar malo rasterete svoj raspored. Takođe, imajte u vidu da deca žele da budu i sa roditeljima i da to ne moraju da budu nikakve spektakularne aktivnosti zbog kojih će postati buduće Tesle ili Đokovići. Njima treba samo malo mira u vašem zagrljaju, maženje, golicanje, potvrda da ste tu i da vam je lepo sa njima i kada ništa posebno ne radite.

Dragana Aleksić, family coach

Da li je STROGOST = POSLUŠNOST?

12006246_978704425528086_3586522093176457124_n

Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne…

Ali, upravo je suprotno.

Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasna uputstva i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista„obavili dobar posao“.

NELAGODNE EMOCIJE STVARAJU OTPOR

Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?

Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara nelagodno emotivno stanje, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu. Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je vaš glas hladan, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost.

Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i da očekuje da ćete nešto brzo i sa elanom da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.

U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

DECA VOLE IZAZOVE

Kada se detetu neki zahtev predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu pozitivne, prijatne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.

Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.

Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

IGRAJTE SE, MAŠTAJTE, GLUMITE!

I zato, ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu  malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.

Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije potpuno samo i bespomoćno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave.

Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.

Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Rezultati će vas prijatno iznenaditi!

I VI I DETE TREBA DA SE OSEĆATE DOBRO

Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „razigrani“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“ koju nose jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!

Zato stalno napominjem i govorim o tome da se dete posmatra, osluškuje i prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke.

Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite stvari po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi  treba da se osećate dobro. Deca nepogrešivo prepoznaju našu iskrenost, pa nema mnogo koristi da glumatamo da smo “veseli” ako u tom trenutku nismo. Dete će mnogo lakše “podneti” kada mu iskreno kažemo – Slušaj, sad baš i nisam raspoložena za igru. Šta misliš da sam sada skloniš igračke, verujem da ćeš se snaći, – nego da oseti našu tenziju i kako mu preko volje pomažemo.

Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete – Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.

Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu i one „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.

Dragana Aleksić, Family coach

USPOSTAVITE SARADNJU SA DETETOM ZA SAMO 1 MINUT! POTREBNE SU VAM SAMO IDEJE DA TRENUTNI PROBLEM REŠITE GA BEZ VIKE, NERVOZE I STRESA! NA VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?”  DOBIĆETE PREKO 50 IDEJA KOJE MOŽETE DA PRIMENITE ODMAH! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Hajde da RAZUMEMO zašto se ne razumemo!

красивая-светловолосая-девочка.jpg

„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Slušaj, ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“

Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo.

Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara ili imati ili nemati rezultat.

Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete.

Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?

ŠTA TO PRAVI RAZLIKU?

Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje i razumevanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije menjaju, izvrću, pa i brišu! Svi ih imamo i svi su OK. Znači, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih, već se samo razlikuju od osobe do osobe. Na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo sagovorniku. Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.

Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se “eto tata bolje sluša” i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“, odnosno „pričaju istim jezikom“.

KOJI SU POKAZATELJI (NE)RAZUMEVANJA?

Ako ste vi, na primer, osoba koja informacije bolje razume kada ih vidi, a vaše dete kada ih čuje, vi ćete verovatno pokazivati detetu šta treba da uradi govoreći „Vidi“, dok je njemu potrebnije da čuje i to kroz boju glasa, dinamiku, melodičnost. Ovoj deci je važnije kako nešto zvuči, tj. kako im govorite nego šta im govorite.

Ili, ako ste vi osoba koja voli mnogo da objašnjava a vaše dete informacije prima kroz kanal emocija i unutrašnjeg dijaloga može vam se učiniti da vas ne sluša

ŠTA MOŽETE DA URADITE?

Prvo obratite pažnju kako tata (ili bilo koja druga osoba koju dete sluša) priča, koje reči koristi, da li i koliko gestikulira i pokazuje, da li možda mazi dete dok mu govori… Sve su to pokazatelji koji su kanali i filteri aktivni. I onda vežbajte da i vi tako pričate. Ako vaše dete priča brzo i često govori „Vidi me…“, njegov kanal je vizuelni, pa mu treba više pokazivati, a manje govoriti.

Nekim mališanima je potrebno da ih držite za ruku ili da ih stavite u krilo kada im pričate ili se dogovarate šta ćete raditi. Upravo ova deca često nepravedno budu „proglašena“ za mamine ili tatine maze, ali ako znamo da je njihov kanal za primanje informacija upravo dodir, onda ova tvrdnja pada u vodu.

Zato, uvek pratite dete, primetite šta mu prija, kako na nešto reaguje i prilagodite svoje ponašanje i komunikaciju. Imaćete mnogo bolje rezultate, a to je prvi korak ka uspostavljanju uzajamnog poverenja.

Dragana Aleksić, Family coach

NAČIN na koji razgovaramo sa decom, POSTAJE njihov MODEL komunikacije sa nama

parent-talking-to-his-kid

Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja, najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, potpuno promenite način na koji komunicirate sa njim.

Način na koji sada razgovaramo sa decom je način na koji će ona uskoro početi da razgovaraju sa nama. To je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO POČNETE DA KRITIKUJETE

Pre desetak godina počitala sam da, prema tadašnjem istraživanju, prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Sećam se da sam se tada zapitala šta bi pokazalo istraživanje koje bi se sprovelo kod nas koliko se kritika, ali i ucena, pretnji kaznama, uslovljavanja izgovore deci. Neko će sada reći da to nije ništa strašno, pa i „naši roditelji su tako…“ Slažem se, jesu, ali to nikako ne znači da tako treba, naprotiv.

Ako nešto danas sigurno znamo, to je da, pored toga što kritike loše utiču na motivaciju i posebno na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…). Da li i dalje neko misli da nema „ničeg strašnog“ kada kritikuje? Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto što je uradilo ne valja, da ono nije dovoljno dobro. Iako je to često upućeno sa idejom da se ono podstakne da „bude bolje“, ovakve kritike nisu konstruktivne niti motivišuće.

Pored toga što kritika izaziva loš osećaj, često stid, bespomoćnost, tugu, ali i bes, kao i telesnu nelagodu, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer odrasli „podrazumevaju“ da ako je iskritikovano, ono samo treba da zaključi šta i kako da uradi drugačije i bolje.

Deca koja su često kritikovana odrastaju sa osećajem nepravde, ali i ogorčenosti, i sklona su da isto tako kritikuju svoje roditelje i prebacuju im za razne propuste iz detinjstva.

ZABORAVITE NA NEGACIJU

Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus uvek stavlja na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka.“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči, pašćeš!“, povezujete trčanje sa padanjem.

„Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno potpuno nesvesno, na to usmeravate načinom na koji izgovarate zahteve. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi i na šta da usmeri pažnju – „Budi pažljiv kada trčiš; Stvari stavljamo u orman; Ručice se peru kada se dođe kući; Ne voliš kada je mrak u sobi? Bez brige, ostavićemo uključenu lampu preko noći…“

Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da pređe u naviku, i neophodni su vreme i vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.

Koliko je ovaj model komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku, i da možete da osetite kako na dete ovo utiče.

Kada je za dete sve “NE”, ono lako ulazi u frustraciju jer se oseća kao da su svuda oko njega zabrane. Ukoliko ne dođe do korekcije u komunikaciji, kako bude raslo njemu će ova rečca biti najlogičniji odgovor na sve.

ĆUTANJE (NI)JE ZLATO

Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je samo kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Mnogo je korisnije objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će iz vašeg ćutanja dete samo moći da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, neprijatne emocije i/ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?

Ako se ovaj model „odomaći“, ono što se može očekivati je da dete počne da „kažnjava“ roditelje ćutanjem.

Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos. Naprotiv, još će ga više učvrstiti.

Ako vam je ova tema zanimljiva i želite da izbegnete tipične greške u komunikaciji sa detetom i ujedno jačate vaš odnos, onda je e-knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” dobar izbor za vas. Sve informacije o sadržaju, ceni, kao i odlomak su na linku https://aleksicdragana.com/2019/10/23/6852/.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Deca su DETEKTORI za EMOCIJE

pexels-photo-220442Od deteta ne možemo sakriti emocije. I ne treba. Svako prikrivanje i drugačije imenovanje emocije koja se jasno vidi na našem licu zbunjuje dete.

Generacije dece pre nekih 30, 40, 50 godina, su vaspitavane pogledom ispod smrknutih obrva i odlično su razumela sve njihove varijacije i kombinacije.

I nisu imala dilemu, jer je verbalna poruka bila usklađena sa onim što su tako očigledno mogla da „pročitaju“ na licu roditelja.

Danas se sve češće deci šalju dvosmislene poruke –  sadržaj nije u skladu sa emocijom koja je na licu, govorom tela, niti sa visinom i bojom glasa.

Sasvim dovoljno da dete ne razume poruku, jer jedno vidi, a drugo čuje, i ne zna kome da veruje – sebi ili roditelju.

MAMA, ZAŠTO SI LJUTA?

Mi roditelji imamo prirodnu potrebu da zaštitimo dete od onoga što mislimo da će ga uznemiriti ili da neće razumeti. Jedan od razloga zašto uporno pokušavamo da poštedimo dete od negativnih osećanja je i griža savesti, koja se uglavnom javlja  kao posledica nedostatka vremena koje želimo da posvetimo detetu. I kada ugrabimo to vreme želimo da ono bude obojeno prijatnim osećanjima. Međutim, jasno je da nije uvek tako.

Znam, jer sam i ja jedna od mama koja je „zbunjivala“ svoje dete. Nedeljama me je sin dočekivao sa posla na vratima i postavljao uvek isto pitanje „Mama, zašto si ljuta?“ I svaki put sam se začudila i davala automatski odgovor „Nisam ljuta!“, jer na njega i nisam bila.

NA LICU SE SVE VIDI

Zapravo, bila sam ljuta što sam se zadržala na poslu, što sam sate provodila u autobusu jer se rekonstruišu ulice, što sam izgubila vreme u povratku kući umesto da budem sa njim, što će me obaveze u kući još više odvući od zajedničke igre…

U sebi sam bila ljuta, a potpuno nesvesna koliko je to očigledno na mom licu, sve dok se jednog dana posle istog njegovog pitanja nisam pogledala u ogledalo. Odraz me je porazio. Sa druge strane gledala me je ljutita žena. Uzdahnula sam, a suze su krenule bez ikakve šanse da se zaustave. On je prišao i zagrlio me u pokušaju da me uteši, što je naravno izazvalo vulkan emocija i još više suza.

Uspela sam da izgovorim „Bio si u pravu, jesam bila ljuta. Ljuta što ne mogu da budem više sa tobom, a to želim više od svega.“ Razumeo je, ali u ovoj priči sam ja ta koja je naučila lekciju i shvatila poruku.

VEŽBALA SAM SVAKODNEVNO

Od tada, svakog dana dok sam bila „zaglavljena“ u autobusu, čim bih osetila kako mi se skupljaju mišići između obrva, setila bih se svog odraza u ogledalu i svesno ih razdvajala. Čim bih osetila bes i nemoć kako mi rastu u grudima, disanjem sam ih ublažavala. Ako bih počela da stiskam vilicu prizvala bih sliku njegovih sjajnih očiju koje me gledaju i opuštala se.

Nisam mogla da učinim da ulice postanu prohodne, nisam mogla da preletim do kuće, nisam mogla da zaustavim vreme… Jedino što sam mogla to je da budem potpuno svesna kako se unutrašnje emocije utiskuju na moje lice i da im to ne dozvolim. Da „ljutnja“ bude blaža na mom licu, sve dok ne nestane. Vremenom sam naučila da umesto da budem ljuta zbog stvari na koje ne mogu da utičem, budem srećna zbog nečega što me čeka kod kuće. Trebalo mi je vreme, ali sam naučila. Ne da prikrijem emocije, ne da ih potisnem već da ih prihvatim i nazovem pravim imenom. I da kažem „Da, plašim se jer…, tužna sam zbog…, ljuta sam zato što…“

I onda je nekako sve postalo lakše.

PRAVI ODGOVOR JE ISKREN ODGOVOR

I zato kad vas dete pita „Šta ti je mama?“, a vi kažete „Ništa, sve je u redu.“, prisetite se da vas to ne pita bez razloga. Ono zna da je NEŠTO i želi da razume, da pomogne. Ne zanemarujmo da nas dete veoma jasno vidi, da „čita“ naš izraz lica, ne šaljimo mu dvosmislenu poruku, jer ga time mi zapravo nismo zaštitili već zbunili. Odgovor prilagodite uzrastu, važno je da zna da je u redu biti tužan i ljut, i da smo mi tu da ga razumemo i podržimo kada se ono tako bude osećalo.

I na kraju primer koji će razbiti svaku sumnju da li treba biti otvoren prema deci kada su emocije u pitanju. Zamislite da je vaše dete zbog nečeg presrećno, razdragano, da vidite da mu se nešto divno desilo i da ga pitate „Šta se desilo, zbog čega si tako srećan?“, a da vam ono odgovori „Ma, ništa, nisam srećan.“ Kako biste se osećali i u šta biste poverovali? U ono što vidite ili u ono što čujete?

Dragana Aleksić, Family coach

Koučing priprema za porođaj

blissful birth

Pored važnih informacija o fiziologiji trudnoće i porođaja, budućim mamama danas su na raspolaganju i efikasne koučing tehnike kojima se prevazilaze razna emotivna stanja koja su česta u trudnoći – strahovi, stres, nervoza, ali i nesanica, povećana briga…

Stres i strah su najčešći pratioci drugog stanja. Stres kao posledica nekih spoljnih uticaja, a najčešće straha, izaziva razne promene u telu – ubrzano disanje, lupanje srca, ali i lučenje hormona stresa, kortizola, koji stiže i do bebe.

Istraživanje sprovedeno u SAD, pokazalo je da se, kada je trudnica pod stresom, stvara velika količina kortizola (hormona stresa), i preko posteljice stiže direktno do bebe. Ukoliko je buduća mama izložena stresnim situacijama duži vremenski period, nivo kortizola u njenom telu, a samim tim i u bebinom je stalno visok, što za posledicu ima konstantnu uznemirenost bebe, koja se nastavlja i po rođenju. To se manifestuje kratkim isprekidanim snom, čestim noćnim buđenjima, intenzivnim plakanjem, težim povezivanjem sa majkom, odbijanjem dojke…

Mentalna priprema za porođaj zapravo znači da trudnica kroz koučing na prvom mestu sazna šta je to što u njoj izaziva nelagodu, tenziju i stres, a onda da specifičnim tehnikama to eliminiše kako bi i ona i beba što manje bile pod delovanjem kortizola.

Relaksacija je stanje fizičke i mentalne opuštenosti, koja je značajna kako u trudnoći tako i u prvoj fazi porođaja. Naime, u stanju relaksacije manja je potrošnja kiseonika na telo, odnosno mišiće buduće mame, tako da sav dragoceni kiseonik ide bebi i materici. Dok su trudne, primenjujući ovu tehniku, buduće mame mogu lako i brzo da uđu u san, a još je važnija primena u prvoj fazi porođaja, kada je potrebno štedeti kiseonik i snagu. Uloga koučing rada je upravo u tome da trudnica nauči efikasnu tehniku za brz ulazak u stanje mentalne i fizičke relaksacije.

Vizuelizacija porođaja je posebno koristan koučing alat koji se uspešno primenjuje u pripremi za porođaj. Kada se trudnica kroz psihofizičku pripremu, upozna sa tokom i fazama porođaja, kao i procedurama u porodilištu, tada ima veoma jasnu sliku kako će se porođaj zapravo odvijati. Tada je korisno da „kreira film“, tj. vizuelizuje svoj porođaj i primeni sve naučene tehnike. Uvežbavanjem vizuelizacije jača se osećaj samopouzdanja, a kada stigne u porodilište buduća mama ima osećaj da joj je sve poznato, čime se efekat iznenađenja svodi na minimum, a samim tim i strah i stres.

Sve naučene tehnike se kasnije mogu primeniti u bilo kojoj životnoj situaciji, kada je potrebno biti u tzv. OK stanju, sa pozitivnim emocijama, oslobođeni stresa, tenzije, strepnje…

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.