3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i otvorenog odbijanja da bude u kalupu!

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer ispada da je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

O SVEMU OVOME, KAO I KOJIH 7 STVARI SIGURNO POMAŽU U ODNOSU SA „BUNTOVNIKOM“, DETALJNO PRIČAM NA PREDAVANJU 24. AVGUSTA U BEOGRADU. DODATNE INFORMACIJE O PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka u napred. On je mislima toliko ispred nas da je već video kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća u nazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. (ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate)

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta baca, jer „će mu zatrebati“ (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE „NESHVAĆENI KREATIVAC“?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za „buntovnike“ kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip „buntovnika“ i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – „Znači toliko puno si verovala u mene!“ Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede dragoceno vreme i energiju samo ako dozvolite sebi da „izađete iz kutije“ i nekih uvreženih načina razmišljanja.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za „buntovnika“:

– kada želite da ga slikate obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više „nameštate“, to će se više „glupirati“ (ovo važi i za odrasle „buntovnike“);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde „pokidala“);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost „delegiranja“, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu „buntovnika“ sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program „Emotivni detoks za roditelje“, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede; neće da spava kada mu je vreme; plače „bez razloga“; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program „Emotivni detoks“ za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da se on uglavnom „krije“ u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje. (O tome sam detaljno pisala OVDE.)

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija „ispliva“ na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se „Emotivnim detoksom“ radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

Zbog specifičnosti metode, ona se radi isključivo u ličnom susretu (u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu).

Namenjena je roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Zašto je DETE „BUNTOVNIK“ najizazovniji tip za roditelje

girl-603157_1920Nametanje krutih pravila; borba moći i dokazivanje ko je u pravu; poređenje sa drugom decom sa „idejom“ da se dete podstakne da i ono bude takvo; strogost; kazne; ako mu se govori šta, kada i kako nešto da uradi – sigurno će dovesti do otpora deteta „buntovnika“ – njegove najizraženije osobine!

Konvencionalan pristup roditeljstvu, autoritarno vaspitanje, zahtevanje apsolutne poslušnosti, kao i očekivanje da dete bude “drugačije” nego što jeste, neće dati rezultate, a dodatno će narušiti odnos.

Ovo često vodi ka tome da roditelj pruža otpor detetu “buntovniku”, jer ne prihvata neke njegove osobine, ponašanja, reakcije, emocije, želi da ono bude drugačije nego što jeste…

I eto nas u začaranom krugu dvosmernog otpora!

Jedan od razloga za roditeljski otpor prema “buntovniku” krije se u njegovom detinjstvu – vaspitnom modelu i obrascima ponašanja u primarnoj porodici. Ono što je bilo neprihvatljivo ponašanje kada je roditelj bio dete, sada je neprihvatljivo za njegovo dete.

S obzirom da tip „buntovnika“ ne prihvata nametanje pravila niti da radi ono što drugi traže, jasno je da će ovo biti najveći “kamen spoticanja”, a posebno roditeljima koji su kao deca bespogovorno morali da slušaju i rade sve što se od njih zahtevalo, koji nisu smeli da kažu “ne”, niti da iskazuju emocije – posebno ne na buran način.

Drugi razlog je kada roditelj previše lično doživljava sve što ima veze sa detetovim ponašanjem – oseća se kao da dete njemu nešto (namerno) radi, a ne da se detetu dešava nešto sa čim ne može da se izbori.

Pored otpora kao najdominantnije osobine „buntovnika“ tu je i upornost, ali često ona koja vodi ka negativnom ishodu. To su situacije kada dete nastavlja sa nekim ponašanjem – odlaganje neke aktivnosti ili uporno ponavlja neku radnju ili radi na „svoj“ način – iako mu je više puta rečeno da prestane.

Ovaj pokretač se prepoznaje i kada dete „čačka“ druge, začikava… preko svake mere i tako izaziva njihovu reakciju, najčešće negativnu i burnu.

Ovo može da iritira, crpi energiju i frustrira, jer roditelj očekuje da je dete do sad već trebalo da shvati i nauči nešto što je više puta ponovljeno i/ili dogovoreno. Jedini zaključak do kojeg roditelj može da dođe je da dete to radi namerno.

Na sreću, u 99% slučajeva ovo nije istina!

AKO STE U OPISIMA PREPOZNALI PONAŠANJA KOJA IMA I VAŠE DETE, REZERVIŠITE 24. AVGUST ZA PREDAVANJE U BEOGRADU – „DA LI JE VAŠE DETE BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA I KAKO MU POMOĆI“. VIŠE INFORMACIJA O PREDAVNJU, POPUSTIMA I PRIJAVLJIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Razlog za ovakvo ponašanje je u podsvesnom pokretaču čija je potreba da zadovolji jak poriv “da vidim šta će se desiti kada radim to i to…” Ovo je jedini razlog za nekada potpuno nelogičnu upornost (iz pozicije odraslih) u nečemu što se vidi da neće dati željeni ishod ili da vodi ka kulminaciji. Ali, ovaj poriv je mnogo jači od logike.

Ono što je dobro je što se može usmeravati kada ga dete postane svesno – a to može jedino uz podršku roditelja koji znaju kako da to rade.

Ukoliko roditelji (ali i drugi odrasli iz okruženja) sputavaju dete, prekidaju ga, grde, kažnjavaju… ono će samo naučiti da se „bolje krije“ kada radi nešto zbog čega se mama i tata „ljute“. Ovaj istraživački poriv je deo prirode tipa „buntovnika“ i ne može se ukloniti, „isključiti“, nestati…

Sa druge strane, baš zahvaljujući ovom pokretaču “buntovnici” su izuzeno kreativni, vide rešenja tamo gde drugi vide samo probleme, i ako se dete pravilno usmerava i podržava ono će vremenom jačati ovaj potencijal.

Dobra vest je da je sve ovo rešivo i da je dovoljno da:

1. razumemo na koji način funkcionišu podsvesni procesi koji upravljaju ponašanjem tipa „buntovnika“

2. prilagodimo pristup – da odbacimo sve što ne daje rezultate i primenimo ono što sigurno pomaže 🙂

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“ I POTREBNA VAM JE PODRŠKA DA GA RAZUMETE I PRAVILNO USMERAVATE, SMERNICE KAKO DA MU POMOGNETE DA OSTANE AUTENTIČAN I UJEDNO UČI KAKO DA SVOJE REAKCIJE KANALIŠE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete „BUNTOVNIK“ – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega „ne deluje“ nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete „buntovnik“ je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim „najuočljiviji“ tip, lako „upada u oči“ jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i „dovedu u red“ – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

 

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo „bori“ da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga „popravi“ i tako mu stavlja do znanja da „nije prihvaćeno takvo kakvo jeste“.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete „buntovnik“ ovim otporom u stvari sve vreme „govori“ – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način i tako vremenom postane odgovorno za svoje emocije.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU „DRUGAČIJI“ OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE „ALATE“ KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO „ZAJEDNIČKI JEZIK“. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama „buntovnika“, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

Dragana Aleksić, Family coach

Dete „buntovnik“ u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete „buntovnika“, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete „buntovnik“ u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide „iz prve ruke“, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti „krivo“ što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će „fizičko“ ili „nijedan“,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

AKO STE U OPISIMA PREPOZNALI PONAŠANJA KOJA IMA I VAŠE DETE, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. SAZNAĆETE KOJI SU PRAVI RAZLOZI ZBOG KOJIH SE TAKO PONAŠA I KOJI PRISTUP ĆE DATI MNOGO BOLJE REZULTATE. VIŠE INFORMACIJA O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE  OVDE.

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta „buntovnika“ ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da „mrzi školu“, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da „ubede“ dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – „Kako će dete uopšte da završi školu?“, razočarenje – „Zašto je baš moje dete ovakvo?“, nesigurnost u sebe kao roditelja – „Gde smo pogrešili?“, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu „buntovniku“ je veeeomaaa teško, čak i teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja kojima ne ume da upravlja, često je anksiozno, trpi pritisak očekivanja, ali i stalno neprihvatanje okruženja. Njemu je u stvari potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, ali pre svega razumevanje zašto se sve ovo dešava, svest o tome da nije dete samo odabralo da „bude takvo“, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete „buntovnik“ je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i „najuočljiviji“ tip, lako „upada u oči“ jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i „dovedu u red“! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete „buntovnik“ je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, „RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED“…

Ako ste prepoznali ponašanje vašeg deteta u „buntovniku“, prilagodite vaspitni i komunikacioni pristup kako biste mu, na prvom mestu, pomogli da se oseća prihvaćeno.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

5 situacija (+ 2 nove) koje ukazuju da POSTOJI EMOTIVNA BLOKADA kod RODITELJA

jonathan-daniels-385131-unsplash

Kroz dugogodišnji individualni rad sa roditeljima uočila sam obrasce koji se kod svih ponavljaju, i nepogrešivo ukazuju da se „problem“ koji imaju sa detetom, zapravo krije u njima, a ne u detetu.

Ovih pet situacija i još dve nove, koje su se dodatno potvrdile u mojoj praksi kao 100% tačne, pokazuju da emotivne blokade direktno utiču na to da li će dete sa roditeljem sarađivati ili ne, odnosno da li će njihov odnos ići sa lakoćom ili će biti „povuci-potegni“.

Razlog je što roditeljevo emotivno stanje može ili da umiri dete ili da ga uznemiri – tačnije ono što je roditeljeva unutrašnja blokada, bilo da je emotivna ili kao negativno uverenje, prenosi se na dete i ono na to reaguje tako što se ponašanjem „brani i štiti“, što najčešće izgleda kao pružanje otpora.

Delim sa vama ovo iskustvo jer znam da svaki roditelj radi najbolje što zna i često ne može da vidi gde „greši“. Verujem da je mnogo lakše raditi na nečemu kada znamo uzrok, kao i odakle da počnemo. Roditelji uglavnom žele da prvo rade na detetu, vaspitanju, pravilima… a zapravo uvek treba da krenu od sebe.

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

Nije bitno da li se prepoznajete u jednoj ili više situacija, već da znate da to treba da promenite kako biste gradili odnos sa detetom na zdravim osnovama.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

Ova blokada se najlakše se prepoznaje, jer su reakcije roditelja prenaglašene u odnosu na samu situaciju – hranjenje, poslušnost, spremanje igračaka, spavanje…

Ono što dodatno potvrđuje da je u pitanju emotivna blokada je, što drugi roditelj, ili član porodice, nema problem u saradnji sa detetom u istim situacijama.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

Ako je više dece u porodici, a jedan od roditelja uvek „ima problem“ samo sa jednim detetom, nema nikakve sumnje da ima emotivnu blokadu. U 99% slučajeva roditelj reaguje na ono dete koje je njemu najsličnije po temperamentu i ponašanju, bilo da je to ponašanje iz njegovog detinjstva (koje mu je možda bilo zabranjivano ili zbog kojeg je kažnjavano), bilo da sada primećuje puno sličnosti između sebe i deteta.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

Roditelj lično doživljava ove izjave i to ga duboko povređuje. Međutim, ovde treba primeniti dve veoma važne veštine – čitanje između redova i prebacivanje fokusa sa toga kako se roditelj oseća na to šta dete zapravo stvarno govori.

Kada dete kaže mami ili tati – Ne volim te! Beži! –  to na jeziku odraslih u stvari znači – Ne osećam se prijatno (sigurno, opušteno…) pored tebe.

Dakle, roditelj je u nekom emotivnom stanju koje uznemirava dete i ono zapravo tom stanju govori „beži, ne volim te“, a ne roditelju. Priznajte da vas je ovo bar malo utešilo 🙂

U kasnijem uzrastu očekujemo izjave – Zbog tebe… (kasnim, nisam naučio…) ili – Ti si kriv/a što ja… (nemam sve petice, zaboravljam stvari,  nemam društvo…).

Ovo govori da u roditelju postoje prevelika očekivanja koja se emituju kroz napetost i unutrašnju grčevitost, što stvara pritisak kod deteta i otpor.

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

Ukoliko je roditelj imao loše iskustvo u nekoj situaciji sa detetom (hranjenje, uspavljivanje, davanje leka…), svaki put kada treba da je ponovi strepi da mu se to ne desi opet i tako se emotivno unapred „priprema“ za neuspeh. To ćete najlakše prepoznati ako pre neke aktivnosti počnete da razmišljate – Šta ako opet…

Upravo ovim pitanjem sebe podsećate na nelagodu i izazivate isto emotivno stanje koje ste imali prvi put, a dete će na to stanje reagovati otporom (opisano pod brojem 3).

Dobra vest je da su ove blokade „sveže“, pa se tretiraju kao akutne i najlakše se eliminišu 🙂

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

Ovde se najviše radi o tome da roditelj nema dovoljno sigurnosti u svoje roditeljske sposobnosti, što mu izaziva neprijatnost i nelagodu (često i telesnu), posebno kada je izložen pogledima drugih. Te poglede on doživljava kao očekivanje da „nešto preduzme“, ali ne zna kako da to uradi.

Da je ova blokada aktivna najlakše se prepoznaje po rečenicama koje uvek počinju – Da, ali… (Marko sada je umoran, neispavan, nije tako mislio…). Na ovaj način roditelj u stvari opravdava to što „ništa nije preduzeo“ i tako sebi smanjuje tenziju zbog pritiska koji oseća.

Ovim roditeljima je teško da budu dosledni, da uspostave pravila sa detetom ili da postave granice. Kada se suoče sa neprihvatljivim ponašanjem deteta prvi impuls im je da se opravdaju, tačnije odbrane od pritiska okruženja. Ovo je naučeno ponašanje, najčešće iz ranog detinjstva, što znači da je još tada razvijen mehanizam kako da se „zaštiti“ od nelagode. Jedino što sad kada je odrasla osoba treba da prezume odgovornost, a ne zna kako.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU. 

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

INFO I PRIJAVE NA: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

Ponavljanje obrazaca ponašanja iz primarne porodice je takođe jedna vrsta emotivne blokade. Činjenica da roditelj nikako ne želi da se ponaša prema svom detetu onako kako su to njegovi roditelji radili a ipak to radi, samo potvrđuje da je stvoren jak mehanizam, tj. veza za ponavljanje istog modela.

Ovde se ne radi o tome da roditelj ne ume drugačije, da nema ideje i rešenja, već da je ta veza toliko jaka da i pored želje on jednostavno ne može da napravi promenu bez stručne pomoći.

Pored prepoznavanja da ponavlja isti model iz primarne porodice, na „Emotivnom detoksu“ se radi na „razbijanju“ veze između emocije i/ili uverenja i ponašanja, a zatim se uvode nova, prihvatljivija ponašanja sve dok ona ne postanu nov model.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Meni lično je ova situacija najzanimljivija,  pravi fenomen i definitivno dokaz da je problem posledica roditeljevog emotivnog stanja, a ne deteta.

Šta se ovde zapravo desi?

Odluka da najzad potraži pomoć je ono što roditelju daje nadu, svetlo na kraju tunela da će se problem rešiti. Kada zakaže razgovor sa stručnom osobom, tada sva napetost oko problema nestaje jer „zna da će on vrlo brzo biti rešen“. Kada popusti ta unutrašnja napetost, menja se govor tela, glas, energija roditelja i dete na tu njegovu promenu pozitivno odreaguje promenom svog ponašanja.

Roditelj pomisli da se problem rešio „sam od sebe“ (tačnije da se dete nekim čudom „naučilo redu“) i otkazuje razgovor. Ali, avaj, već posle par dana sve se vraća na staro, jer roditelj nema kapacitete da održi svoje novonastalo stanje bez napetosti. Čim dete ponovo uđe u otpor zavrti se novi začarani krug.

Ovo samo potvrđuje da je „problem“ zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

I da rezimiram. Kada se roditelj prepozna u jednoj ili više situacija, sledeći korak je rad na sebi kroz lični rast i razvoj i promena emotivnog stanja za konkretne situacije koje su problematične.

Ovo je proces za koji je potrebno vreme, ali svakako daje rezultate na duge staze. Metoda „Emotivni detoks“ pomaže da se otkrije šta je iza reakcija roditelja – emotivne blokade, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja preneseni iz primarne porodice – i da se to zatim eliminiše.

O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva sam pisala OVDE.

Emotivne blokade, negativna uverenja i obrasci ponašanja, su zapravo naši podsvesni saboteri koji utiču na nas u raznim situacijama, ne samo u roditeljstvu. Više o tome pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekog detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno „oseća“ poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekog javi bes, ljutnja, a kod nekog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo „zabranjeno“ ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali „odmah i sad“ za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete „iskontroliše“ svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. „vojnički pristup“ – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj „neuspeha“ zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: „Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?“, „Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!“,  „Ti nisi smeo tako da se ponašaš kad si bio mali!“, „Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!“…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA  DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom „Emotivnom detoksu“, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo „zabranjeno“ da plače, da je dobijao poruke da „prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen“, ili je postiđivan „plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…“

2. Ili je, sa druge strane, bio „prepušten sebi“ – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da se neće kod svake osobe stvoriti blokada ili negativno uverenje, čak i ako je imala ovakvo iskustvo!

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija NIJE presudan za nastanak emotivne blokade. Dovoljno je da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da „podnese pogled drugih“ ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili pak očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, a posebno kako su se tada osećali, koji razumeju svoje dete, saosećaju sa njim i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje „instrument“ za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), sve je OK.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno „vidljiv“ ili procenjen kao „važan“.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

„Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će „naučiti“ da može tako svaki put nešto da dobije od mene.“ „Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.“ „Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.“ „Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.“

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da „poprave ponašanje“ deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokada iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj „testira“ ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. „emotivni depo“ koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži „potvrdu“ da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE „BEZ RAZLOGA“?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Sve ovo može da stvori osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a dete plačem pokušava da otkloni izvor nelagode i/ili da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se radi isključivo u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach