VIKANJE i ĆUTANJE – dve najčešće greške u komunikaciji sa decom

pexels-photo-220442-e1558295813702.jpeg

Kada dete „ne posluša iz prve“, roditelji se ljute i primenjuju nešto što sigurno neće dati rezultate na duge staze, kada je u pitanju međusobna komunikacija i odnos poverenja.

Odrasli uglavnom misle da je dovoljno da samo pričaju detetu i da će ih ono poslušati zato što mu nešto govore.

Ali, dete često uopšte ne zna šta se od njega očekuje, jer način na koji mu se govori nije prilagođen ni njegovom uzrastu ni misaonim procesima zaduženim za razumevanje informacija, zahteva, zadataka…

 

Ovo su dve najčešće greške i bilo bi dobro da ne postanu model komunikacije u porodici.

VIKANJE = STRAH

Kada vičemo na dete šaljemo poruku da smo bespomoćni, da nemamo kontrolu nad situacijom, nad sobom, ali i da je sasvim u redu vikati na nekoga. Vikanje izaziva strah, telesnu nelagodu kod deteta, zbunjeno je, ne zna šta da radi u ovim situacijama.

Kada roditelj viče/vikne/podvikne to utiče na njegov odnos sa detetom na više načina:

1. Kada dete posluša roditelja koji je vikao, zapravo je poslušalo iz straha, a ne iz razumevanja zašto nešto treba ili ne treba da radi. Kako bude raslo sve manje će se “plašiti” i manje će slušati.

2. Dete ili ulazi u otpor (bori se da ostane autentično) ili se pokorava („odustaje“ od sebe). U prvom slučaju vrlo brzo će “zaraditi etikete” da nije saradljivo i vremenom će mu to postati model ponašanja (jer ne zna za drugi). Dete koje se “pokori” postaje osoba koja se previše prilagođava drugima, zavisi od tuđeg mišljenja, ne ume da se zauzme za sebe…

Jasno je da ovo ne vodi u pravcu građenja odnosa poverenja i da negativno utiče na budući život deteta.

Deca roditelja koji često viču, takođe viču na roditelje, ali i na drugu decu, odrasle…

Zašto roditelji viču? Nekada je to zbog nedostatka strpljenja, prevelikih očekivanja od deteta, nekada jer su pod stresom i naporan dan je iza njih. Svakome može da se desi da ponekad odreaguje na ovaj način, ali tada je važno da se odnos popravi, tj. da se detetu pojasni koje njegovo ponašanje je dovelo do toga da se osećamo npr. ljuto i da zbog toga vičemo. Ako ovo izostane, ono neće znati koje ponašanje za nas nije prihvatljivo i jednostavno će ga ponoviti, što kod roditelja može izazvati još veću ljutnju i potrebu da se dete kazni.

Ukoliko vam dođe „žuta minuta“ i neadekvatno odreagujete, nakon toga je potrebno pojasniti detetu šta se desilo – Izvini što sam vikala, naljutilo me je što su igračke razbacane iako sam te zamolila da ih skloniš. Sigurno si se uplašio, hajde da se zagrlimo/napravimo pauzu da se smirimo. – Kada se oboje umirite možete zajedno da nađete rešenje za problem.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

ĆUTANJE = KAZNA

Ćutanje je takođe komunikacija i poželjno je onda kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli.

Međutim, odrasli često koriste ćutanje kada su ljuti na dete zbog nekog njegovog ponašanja i tada ga „kažnjavaju“ tišinom.

Kako to utiče na dete?

Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje, javlja se strah od odbacivanja… Ne očekujte da dete može samo da donese zaključak koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa da zbog toga ćutite. Ono će vas zapitkivati – Šta ti je mama, zašto ćutiš? – a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu i nesigurnost. Kada se oseća nesigurno dete se uznemiri, a onda ga preplavljuju neprijatne emocije i stanja – strah, stid, tuga, bespomoćnost, briga…

Mnogo je korisnije objasniti detetu šta nas je naljutilo, nego ga kažnjavati tišinom.

Vremenom možemo da očekujemo da i dete počne da “komunicira ćutanjem“, i da ne daje odgovore koji će nama biti važni.

Šta može da pomogne da se izbegnu ove zamke?

Komunikacija treba da je prilagođena uzrastu deteta, da je u skladu sa njegovim trenutnim kapacitetima i mogućnostima. Često je prepreka da nas dete posluša upravo to što imamo prevelika očekivanja od njega koja ono, zbog uzrasnih ograničenja, ne može da ispuni. Takođe, važno da budemo dovoljno jasni u zahtevima i zadacima, i da poznajemo osnove efikasne komunikacije – da primenjujemo ono što će sigurno dati rezultat, a ujedno pomoći da gradimo odnos poverenja sa detetom.

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dete “BUNTOVNIK” – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega “ne deluje” nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim “najuočljiviji” tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red” – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo “bori” da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga “popravi” i tako mu stavlja do znanja da “nije prihvaćeno takvo kakvo jeste”.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete “buntovnik” ovim otporom u stvari sve vreme “govori” – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU “DRUGAČIJI” OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE “ALATE” KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO “ZAJEDNIČKI JEZIK”. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama “buntovnika”, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu. O ovome detaljno pričam na predavanju o deci “buntovnicima”.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA “BUNTOVNIKA” PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

UKOLIKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “buntovnik” u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete “buntovnika”, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete “buntovnik” u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide “iz prve ruke”, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti “krivo” što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će “fizičko” ili “nijedan”,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta “buntovnika” ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da “mrzi školu”, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da “ubede” dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – “Kako će dete uopšte da završi školu?”, razočarenje – “Zašto je baš moje dete ovakvo?”, nesigurnost u sebe kao roditelja – “Gde smo pogrešili?”, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu “buntovniku” je veeeomaaa teško, čak i teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja kojima ne ume da upravlja, često je anksiozno, trpi pritisak očekivanja, ali i stalno neprihvatanje okruženja. Njemu je u stvari potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, ali pre svega razumevanje zašto se sve ovo dešava, svest o tome da nije dete samo odabralo da “bude takvo”, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i najuočljiviji tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red”! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete “buntovnik” je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, “RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED”…

Ako ste prepoznali ponašanje vašeg deteta u “buntovniku” i želite da prilagodite vaspitni i komunikacioni pristup, a ipak više volite individualni pristup – zakažite konsultaciju na DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. 

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na pozitivnom pristupu vaspitanju, roditeljstvu,  a posebno detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … da me poštuje? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba “terati” da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete “mora” apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba “naterati” da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na “Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu “popustljivost”… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže “neću”… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

IMAJTE U VIDU I PODSEĆAJTE SE ČESTO:

DETE UKAZUJE RODITELJU BEZGRANIČNO POVERENJE I ISKRENO VERUJE DA ĆE ON UVEK BITI TU ZA NJEGA I DA ĆE MU POMOĆI KADA MU JE TEŠKO. NA RODITELJU JE DA OPRAVDA OVO POVERENJE TAKO ŠTO ĆE DETETU BITI PODRŠKA, UČITELJ, “VODIČ” KROZ ŽIVOT, KAKO KROZ ONE LEPE TRENUTKE TAKO I KROZ ONE IZAZOVNE.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga “trenira” da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno “rešenje”, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci “teranje deteta” kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete “oslobađamo” obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

OVO JE PROCES KOJI TRAJE I UNAPREĐUJE SE KAKO DETE RASTE. DAKLE, NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA PREKO NOĆI I POTREBNO JE ULOŽITI VREME, TRUD I ZNANJE, A PRE SVEGA PRIMENJIVATI EFIKASNU KOMUNIKACIJU.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno je da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE. 

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – “Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo”. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da “nateram” dete da… Vs. Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete “pokvariti dete” ili da neće uspostvaiti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se “čita” na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore u napred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi…

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… me poštuje? – Poštovanje se zaslužuje, ne zahteva se. Mi poštujemo one osobe koje poštuju nas, to je uzajaman odnos. Najjednostavnije – roditelj koji poštuje dete kao osobu,  uvažava njegovo mišljenje, odgovara na njegove potrebe, može to povratno da dobije od njega.

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDEOVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor u napred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je “voli”. A razlog što ne voli školu može da bude i da je dete tip “buntovnika” – o tome sam pisala OVDE.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo. Pročitajte kako da uvežbava strpljenje OVDE.

I, na kraju, roditeljstvo je kontinuiran rad na sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, “posao” koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

* Kada je u pitanju pozitivan pristup vaspitanju i generalno deci i porodici, ovo je moja preporuka za stručnjake i roditelje od kojih možete mnogo naučiti:

Sanja Rista Popić

Blog Čarapice

Aleksandra Birta

Manuela Kamikovski

Mama iz magareće klupe

Familylab Srbija

Pozitivno vaspitanje

 

KAKO motivisati DETE DA PRIČA o vrtiću ili školi?

skola 2.pngZnate li koje je najčešće pitanje koje odrasli postave detetu kada dođu po njega u vrtić ili školu? „Šta je danas bilo u vrtiću/školi?“ Znate li koliko puta dobiju odgovor koji žele? Skoro nikad.

Naravno da nas roditelje uvek zanima šta je bilo u vrtiću/školi! Ali, kada to pitamo dete ono nam nekako uvek priča nešto drugo, nešto što nas manje zanima. I kada ponovimo pitanje dete ili nastavlja sa istom pričom ili počinje neku drugu, ali nikako da kaže ono što MI želimo da saznamo.

O čemu se radi? Zašto dete “neće lepo” da nam odgovori na pitanje?

Pa, jednostavno zato što je ovo pitanje veliko kao kuća! Sva opšta pitanja, takozvana „široka“, daju sagovorniku, u ovom slučaju detetu, priliku da priča o onome što je NJEMU VAŽNO i o onome što je na njega ostavilo najveći utisak.

Hajde da vidimo kako bi to izgledalo kod nas odraslih!

Vratili ste se sa posla i suprug/a vas pita – Šta je bilo danas na poslu? Počinjete da pričate o novom projektu i tesnim rokovima, a on vas prekida i kaže – Ma, dobro pusti to, nego šta si radila danas? Krećete ponovo –  Aha, pa sređivala sam dokumentaciju pre sastanka i onda je došla direktorova sekretarica i…  Ponovo vas prekida – Daj, stvarno me to ne zanima, nego šta si uradila za godišnji, jesi podnela zahtev? Dok vrtite u glavi ceo dan kao film i pokušavate da se setite svega, ne razumete kako može zahtev za godišnji da bude važniji od novog projekta?! I uostalom zašto LEPO ne pita šta ga STVARNO zanima?

Eto, baš u tom grmu leži zec!

Dakle, na ovako opšte pitanje svako od nas će pričati ono što je njemu prva asocijacija. I tako, kada pitamo dete „šta je bilo u vrtiću“ ono će možda prvo ćutati (vrteti film u glavici), jer, od jutros do sad, je bilo toliko toga! Ili će možda odmah početi da priča kako su neka deca prosula sok pa se vaspitačica ljutila, ili kako je pao kada su se igrali napolju ili da je bio kolač za užinu… Stvar je u tome da ono STVARNO DAJE odgovor na pitanje „šta je bilo“, ali iz njegove perspektive.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Roditelji obično budu „nezadovoljni“ ovakvim odgovorom, pa nastavljaju sa malo drugačijim pitanjem –  Šta si radio danas? E, tek je ovo pitanje kao kuća! Hajde redom da prođemo šta je sve dete radilo u vrtiću u toku dana, pa će biti lakše da se razume zašto je ovo pitanje na koje je nemoguće dati odgovor kojim će druga strana biti zadovoljna. Dakle, dete je doručkovalo, onda je slušalo pesmicu pa je ponavljalo za vaspitačicom, onda se igralo igračkama (nove kocke!), onda je bila užina (mmm, puding!), onda je izašlo napolje i igrali su se „Ide maca oko tebe…“, onda se jurilo sa drugom decom, onda je bilo vreme za spavanje, onda je crtalo…

Kada ste ga pitali šta je radilo, na šta ste od svega ovog mislili? OK, razumeli ste. Kada se postavi opšte pitanje takav će biti i odgovor.

KAKO ONDA DA SAZNAM TO ŠTO ŽELIM?

Tako što ćete PITATI baš to što vas ZANIMA. Ako vas zanima šta je dete (na)učilo u vrtiću, pitajte – Šta si danas novo naučio? Koje ste se nove igre igrali danas? Šta ti se danas najviše svidelo što ste radili? Sa kim si se danas najviše družio/igrao? Čega ste se sve igrali? Koje igračke ti se sviđaju u vrtiću? Koja vaspitačica je danas pričala priču? O čemu je bila priča?…

Naravno, ne pitajte ga sve odjednom (već ono što zaista želite da saznate), jer dete neće znati šta pre da odgovori. Poenta je da ovakva pitanja podstiču misaone procese, usmeravaju detetu pažnju na različite segmente dana, ljude i aktivnosti, pomažu mu da zaista deli svoje misli, osećanja, da kaže kako ono nešto doživljava, kao i da sistematiše sve što mu se u toku dana desilo. Naglašavam da je važno da ga slušate i da ga ne prekidate.

Ovo su samo varijacije šta sve možete da pitate, da istražujete, da saznate kako dete provodi vreme kada niste zajedno. Biće i situacija da će dete ova pitanja zanemariti i pričati nešto sasvim drugo, i to je u redu. To znači da vam priča o onome što je njemu važno da vam kaže i tada ga pažljivo slušajte.

Ako je vaše dete malo i možda tek krenulo u vrtić, očekujte da će biti prepuno utisaka, pa svedite pitanja na minimum. Možda mu i neće biti toliko do priče, jer ono sve to proživljava emocionalno, a malom detetu je teško da emocije pretoči u reči. Sa druge strane ima dece koja će pričati kao “navijena”. I jedno i drugo je sasvim OK. Budite strpljivi.

AKO USKORO KREĆETE PRVI PUT U VRTIĆ (ILI NAKON DUŽE PAUZE) ILI JE U TOKU ADAPTACIJA, POGLEDAJTE VIDEO PREDAVANJE O OČEKIVANIM PROMENAMA I SMERNICE KAKO DA OVAJ PERIOD BUDE LAKŠI ZA CELU PORODICU. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

A, KAKO DA PODSTAKNEM DETE DA PRIČA O ŠKOLI?

Što je dete starije to će se pitanja usložnjavati i množiti, ali suština je uvek ista – gađajte pitanjem u metu!

Umesto klasičnog – Šta je danas bilo u školi?, pitajte – Iz kog predmeta ste radili novu lekciju? Šta si danas novo saznao, šta si prvi put čuo? Šta ti se danas lepo desilo? Koji ti je predmet/lekcija danas bio najzanimljiviji? Sa kim si danas sedeo? Koliko novih drugova si upoznao? Kako ti se čine? Koji predmet/ nastavnik ti se najviše svideo?

Umesto (priznaćete vrlo dosadnog i neinspirativnog) – Šta imaš za domaći?, pitajte – Iz kog predmeta bi voleo prvo da radiš domaći? Šta bi ti bilo baš zanimljivo da prvo radiš? Šta bi više voleo da prvo uradiš – lakše ili teže zadatke? Sa kim misliš da bi bilo dobro da vežbaš za kontrolni? Šta mogu ja da ti pomognem?

Ovakvim pitanjima mi pokazujemo interesovanje za to kako se dete pre svega oseća, kako ono neku situaciju/osobu doživljava, pitamo ga za mišljenje, otvaramo komunikaciju i motivišemo ga. Da bi zaista dalo odgovor mora da se zamisli – da pokrene točkiće u glavi.

Pored toga što su šanse da saznamo šta želimo sada mnogo veće, na ovaj način gradimo kvalitetan odnos i ukazujemo poštovanje detetu kao osobi.

KOJA JOŠ PITANJA JE ZGODNO DA IZBEGAVATE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, PROČITAJTE OVDE i OVDE

Dragana Aleksić, family coach

 

Kako da vaš RODITELJSKI INSTINKT bude JAČI od pritiska okruženja

appreciate.jpgRoditeljstvo je proces i samim tim nije ni statično niti ograničeno vremenom u kojem će se stvoriti željeni rezultati.

Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji, menjaju se i razvijaju zajedno sa njihovom decom, a ovaj proces promena i prilagođavanja traje celog života.

Međutim, iako su nam mnoga saznanja dostupnija nego pre samo par decenija ranije, utisak je da je danas sve teže biti roditelj. Zašto?

Ako prihvatimo činjenicu da dete uči tako što nas posmatra i oponaša, onda treba da mu budemo model, uzor. Roditelji neretko očekuju da ih deca bespogovorno slušaju, da ih poštuju, ali ne razumeju da baš oni sami moraju to detetu da pokažu svojim primerom.

Upravo ovde roditelji često negoduju ili imaju nedoumice, jer misle da treba i mora obrnuto, i da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Svi mi, a posebno deca, mnogo više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća i neki krut odnos. Treniranje stogoće daje kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja.

Kada je autoritet u pitanju treba znati da on NE MOŽE da se gradi iz osećaja straha, tenzije, negativnih stanja, već iz osećaja sigurnosti. 

Pa, zašto se roditelji ponašaju potpuno suprotno od onoga što bi dalo bolje rezultate?

Pritisak koji stvara okruženje (često su to bake, deke, rođaci, prijatelji, pa čak i vaspitači, ali i komšije, slučajni prolaznici, a posebno mediji), nekada je toliko veliki da se roditelji osećaju bespomoćno i izgubljeno, čak i u nekim svakodnevnim situacijama. Strah od gubitka kontrole i autoriteta nad detetom, ali i strah od greške, navodi ih da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo i očekivano, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Drugi važan činilac koji roditelja udaljava od njegove suštine (i čini ovu ulogu težom), je pretrpanost informacijama koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima. Nove tehnologije su svakako doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno brzo i lako, ali ovaj napredak je generacije mladih roditelja uskratio za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – STRPLJENJE! Tako da je obilje informacija za neke roditelje više „medveđa usluga“ nego korist.

Jer, u tom moru ideja, predloga, tuđih iskustava (sa svih krajeva sveta), mnogo toga zvuči primamljivo. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“, i taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled.

Jasno je da kada nema strpljenja nema ni doslednosti, a onda nema ni rezultata, jer deci su potrebne granice i smernice. Bez strpljenja da se „izgura“ do kraja bilo koji vaspitni model, i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju. Kada se stalno nešto isprobava, testira, menja… deca nemaju jasno uspostavljena pravila, a roditelji sigurnost u sebe jer rezultati stalno izostaju.

RAZMEVANJE RAZVOJNIH FAZA, PREPOZNAVANJE I PRIHVATANJE RAZLIKA IZMEĐU RODITELJA I DETETA, KAO I DECE MEĐUSOBNO, POZNAVANJE ELEMENATA KOJI UTIČU NA RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, KONSTRUKTIVNA KOMUNIKACIJA – OSNOV SU ZA POZITIVNO RODITELJSTVO I STVARANJE ODNOSA POVERENJA. 

Biti funkcionalan roditelj znači da možete da pomognete detetu da se razvija sa punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, podržano, sigurno, poštovano, da je važan deo porodice… Da bi roditelji ovo mogli da sprovedu, važno je da prvo stvore osećaj sigurnosti i vere u sebe i svoje sposobnosti, da uspostave pravila kojih će se pridržavati u vaspitanju i da budu usmereni ka detetu, sebi i ka razvoju njihovog odnosa. Znači, moraju odoleti pritisku okruženja.

Kako?

Sa rođenjem deteta rodili ste se i vi kao roditelj i upravo tada ste dobili fantastične moći – roditeljski instinkt i bezuslovnu ljubav. I jedno i drugo vas usmeravaju kako da detetu pružite najbolje. Kada pratite vaš osećaj, kada slušate svoj unutrašnji glas, vi nepogrešivo znate šta treba da radite. Ipak, ovo mnogima ne polazi za rukom i to je znak da je tada potrebno da rade na sebi, da otkriju šta ih to tačno ometa da urade to što osećaju da je najbolje za dete i njihov odnos. Često su u pozadini emotivne blokade, negativna uverenja i slika o sebi, kao i nekorisni obrasci ponašanja koje su poneli iz svog detinjstva.

Ne dozvolite da vas spoljašnja buka nadglasa!

Iako roditeljstvo nema rok trajanja, vreme za postavljanje temelja je vrlo ograničeno, tek nekoliko prvih godina života. Prostor za promenu možda jos narednih 7-8, a onda “iks” godina živimo u odnosu koji smo kreirali. Sve što želimo da promenimo kod deteta, prvo treba da promenimo kod sebe. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, uočavanje i promena šablonskih i nekorisnih ponašanja… su važni elementi za pozitivnu promenu i krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja.

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

NAČIN na koji razgovaramo sa decom, POSTAJE njihov MODEL komunikacije sa nama

 

parent-talking-to-his-kid

Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja, najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, promenite svoj način komunikacije.

Način na koji razgovaramo sa decom je način na koji ona razgovaraju sa nama, ili će uskoro početi. To je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO POČNETE DA KRITIKUJETE

Prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Koliko znam, nema istraživanja koja su sprovedena kod nas koja bi „pobrojala“ sve kritike, ali i ucene, pretnje, uslovljavanja koja se upućuju deci. Reći ćete – Ništa to nije strašno, pa i naši roditelji su tako… Slažem se, jesu.

Međutim, ako znamo da, pored toga što kritike loše utiču na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…),  pitanje je da li i dalje mislimo da nema „ničeg strašnog“ kada kritikujemo. Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto ne valja, da nije dovoljno dobro, ali to nije ni konstruktivno niti motivišuće.

Pored toga što kritika izaziva loš osećaj, često stid, bespomoćnost, tugu, ali i bes, kao i telesnu nelagodu, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer se podrazumeva da ako je iskritikovano, ono samo treba da zaključi šta i kako da uradi bolje.

Deca koja su često kritikovana odrastaju sa osećajem nepravde, nerazumevanja, i sklona su da isto tako kritikuju svoje roditelje i prebacuju im za razne propuste iz detinjstva.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

ZABORAVITE NA NEGACIJU

Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus stavlja uvek na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči pašćeš“, povezujete trčanje sa padanjem. „Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno nesvesno,  na to usmeravate načinom na koji izgovarate zahteve. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi – „Budi pažljiv kada trčiš; Stvari stavljaj u orman; Operi ruke kada uđeš u kuću; Ostavićemo uključenu lampu preko noći…“

Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da vam pređe u naviku, i neophodna je vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.

Koliko je ovaj način komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku i da možete da „uđete u detetove cipele“ i osetite kako na njega ovo utiče.

Kada je za dete sve “NE”, ono lako ulazi u frustraciju jer se oseća kao da su svuda oko njega zabrane. Ukoliko ne dođe do korekcije u komunikaciji, kako bude raslo njemu će ova rečca biti najlogičniji odgovor na sve.

ĆUTANJE (NI)JE ZLATO

Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je samo kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Mnogo je korisnije objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će dete moći samo da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa zato ćutite. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, loše emocije ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?

Ako se ovaj model “odomaći”, ono što se može očekivati je da dete počne da “kažnjava” roditelje ćutanjem.

Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos. Naprotiv, još će ga više učvrstiti.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach