3 činjenice o komunikaciji sa decom (za koje i ne pomislimo koliko su važne)

Najveći deo svakodnevnih stvari radimo po navici, što je sasvim u redu, jer nam to automatsko obavljanje štedi vreme. Zaista nema potrebe da se mnogo udubljujemo, analiziramo ili preispitujemo radnje kao što su pospremanje stana, kuvanje, kupovina, odlazak na posao… Jednostavno prihvatamo rutinu i ukoliko je funkcionalna nema nikakvog razloga da je menjamo.

Međutim, u ovu rutinu može da “upadne” i komunikacija, pa tako razgovori postaju predvidljivi, površni, ali i izvor nesporazuma jer postavljamo ista pitanja i dajemo automatske odgovore, slušamo “na pola uva” i to najčešće da bismo odgovorili a ne da bismo razumeli šta nam neko govori.

Kada komunikacija postane navika, mi više ne slušamo aktivno – prestanemo da obraćamo pažnju na sadržaj i suštinu. Često nismo ni svesni da smo upali u zamku rutine, sve dok nam neko ne skrene pažnju ili dok sami ne primetimo da nemamo baš neke kvalitetne razgovore sa partnerom, prijateljima, kolegama…

I kada je u pitanju komunikacija sa decom, tu takođe postoji “opasnost” da se ona odvija po navici. Detetu dajemo uvek iste zahteve na isti način – uvek iste reči izgovaramo istim tonom – Uradi, skloni, hajde požuri… Ili, postavljamo ista pitanja i dobijamo iste odgovore – Šta je bilo u školi? – Ništa. Na ovaj način ne jačamo vezu sa detetom niti saznajemo više o njegovoj svakodnevici, a pozitivna i konstruktivna komunikacija nam upravo sve to omogućava.

Zato, imajte na umu sledeće:

1. Komunikacijom postavljamo temelje budućim odnosima.

Od toga kako razgovaramo sa decom zavisi kako će ona razgovarati ne samo sa nama roditeljima, već i sa drugim odraslim osobama, ali i vršnjacima. Roditelji nekada misle da to što je dete malo znači da ono “mora” bespogovorno da ih (po)sluša i poštuje. Ali, samo ukoliko se detetu obraćamo sa poštovanjem možemo to isto da očekujemo za uzvrat. Ako mi njemu govorimo – “izvoli, hvala, molim, izvini”, govoriće i ono nama, ali i drugima, jer će usvojiti ovakav model komunikacije. Dete uči tako što prvo gleda i oponaša, pa tek onda razume.  Zato je najbolje iskoristiti njegovu moć učenja kroz posmatranje.

2. Komunkacija nije samo razmena reči, već i emocija i energije.

Način na koji se nešto izgovori u velikoj meri utiče na to kako će druga strana razumeti i odreagovati. Ukoliko se neki jednostavan zadatak izgovori preglasno, prestrogo, sa ljutnjom, on će detetu teže pasti nego zahtevan zadatak koji je roditelj izgovorio sa poštovanjem i blagošću. Zadatak izgovoren ovako – “Skloni IGRAČKEEE!” detetu će zvučati uznemirujuće što automatski pokreće neprijatne emocije i telesnu nelagodu koje će se “javljati” svaki put kada treba da obavi ovaj zadatak. Da li stvarno to želimo? Sa druge strane, ako mu se kaže na način koji “budi” prijatne emocije, ono će sa radošću obaviti i uz to imati osećaj postignuća, lične vrednosti, samopoštovanja.

Na primer, spustite se u nivo detetovih očiju, pogledajte ga i blago recite – „Znam da ti se čini da je pospremanje sobe veliki zadatak za tebe. Ipak, verujem da ćemo zajedno uspeti da je sredimo. Šta ti misliš?” Ili, naglasite koliko vam znači detetova pomoć – “Srećan sam što si postao tako vešt sa ručicama, pa možeš da mi pomogneš da sredimo sobu i igračke. Ti i ja smo pravi tim, jel da? Baci pet!” Ili, ako dete pokazuje otpor – “Sećaš se kako smo pre neki dan ovo brzo završili? Kladim se da danas možemo još brže! Jesi li spremna da oborimo rekord?” Kada zadatke predstavljamo kroz izazove i zabavu, brže dolazimo do cilja! Tekst o tome možete pročitati OVDE.

3. Komunikacijom utičemo na uspostavljanje vrednosti i uverenja.

Verbalne, ali i neverbalne poruke koje šaljemo detetu značajno utiču na sliku koju će kreirati o sebi. Imajte na umu da komunikacija nisu samo reči, to je i mimika, gest, ćutanje, podignuta obrva, osmeh ali i smrknuto lice, uzdah, izdah… Sve ovo dete vidi i prati i ukoliko mu se ne objasni zašto smo ga, na primer, pogledali sa neodobravanjem kada je reklo da je dobilo lošu ocenu ili smo mu dok je pričalo kako se igralo sa drugarima u parkiću odgovarali sa “Mhmh, aha, mmm…”, može da stvori uverenje da ništa ne radi dobro, da nije vredno naše pažnje, da mora mnogo da se trudi da je zasluži…

Naravno da nam ovo nije cilj, kao i da ne možemo baš svakog trenutka da se “uključimo” u detetovu priču ili da kontrolišemo svoje izraze lica. Ali, kada ih postanemo svesni ili nas dete direktno upita – “Što si se naljutila zbog ocene?”, treba mu odgovoriti iskreno i na nivou da može da razume. Na primer – “Malo sam se iznenadila zbog loše ocene, jer sam mislila da si dobro naučila lekciju. Kako se ti osećaš zbog te ocene?” Ili – “Baš mi je drago što si upoznao nove drugare u parku. Želim sve da čujemo o njima, ispričaćeš mi za vreme ručka, važi?” Ovo je mnogo poštenije prema detetu, ali i prema vama jer nećete imati grižu savesti što ne možete odmah da ga saslušate. Čim budete imali slobodan trenutak, podsetite ga da dovrši priču.

Dakle, ovako usmerena komunikacija pomaže nam da gradimo odnos, da prenosimo poruke detetu da nam je važno, da nam znači, kao i da ga svojim načinom komuniciranja učimo kako da ono razgovara sa nama i sa drugima. Više o ovim veštinama možete pročitati u mojoj knjizi “Umetnost komunikacije sa decom“, ili pogledati u video predavanjima.

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama…

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

O TOME KAKO I ZAŠTO NAŠE DETINJSTVO UTIČE NA NAŠE RODITELJSTVO, PISALA SAM OVDE

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – “Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!” Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona “popravi”. Tata se ljuti još više i “daje” detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

“Ma šta imaš da učiš toliko!” – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. “Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!” -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže “Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!” Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – “Vodim ga ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?” Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže “Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.” Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. “Što se stidiš?” – kaže mama, a teta dodaje – “Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…” Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava dete – “Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!” “Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.” Na putu kući dete pita – “Od koga ste me uzeli?” Oseća strah i nesigurnost.

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI.

Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako “razumeti” osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

VAŽNA NAPOMENA: Ako se vi sada, kao odrasla osoba, u nekim situacijama osećate nelagodno, nepoverljivo prema drugima, osećate uznemirenost, strah, stid, neprijatno vam je da se nekome obratite, osećate lupanje srca, vrelinu u licu i crvenilo, neprijatno vam je sa nepoznatim ljudima toliko da biste najradije pobegli, na ivici ste suza kada vam neko nanese nepravdu, “ne umete da se izborite za sebe”… postoji velika verovatnoća da ste kao dete bili izloženi ovakvim “šalama”.

U radu sa odraslim osobama kroz program emotivnog detoksa, često otkrijemo da su u pozadini ovih ponašanja i emotivnih stanja razne situacije iz detinjstva i to u vezi sa osobama iz najbližeg okruženja – roditelji, bake, deke, tetke, braća, sestre, vaspitačice… Najjednostavnije objašnjenje je da je osoba, kada je kao dete bila izložena nekoj situaciji, osetila emociju koja je bila previše snažna (strah, stid, bespomoćnost…), i da se stvorila emotivna blokada (ili uverenje) koja sada, u odraslom dobu, izaziva isti osećaj nelagode kao kada je bila dete. Kako se ova stanja rešavaju pročitajte OVDE.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite vašem detetu?

Kao i mnoge druge stvari, tako i komunikacija vremenom postaje navika – govorimo uvek iste rečenice, kritke, zahteve… I, često mislimo da nešto ne može da se kaže drugačije. Međutim, ovakvi kometari najčešće izazivaju otpor kod deteta, koji će vremenom biti sve veći ukoliko nešto ne promenimo.

Hajde da vidimo kako to možemo da uradimo.

Probajte da se setite kako ste se osećali kada su vam roditelji govorili ovo ili nešto slično? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas. (O tome kako iskustva iz detinjstva utiču na naše roditeljstvo, pisala sam OVDE).

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala!

Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

Negativan komentar, kritika, nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto “ne valja, nije dobro”, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i svima kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta (a obično to desi kada dete još ovladava motoričkim veštinama), ono će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok.

Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete.

Da li stvarno to hoćemo?

Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati, jer je flaša teška. Baš si vešt pomoćnik!
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo onda ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

 

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, “razvlače ili stiskaju” svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš “to” (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas “to” nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da “to” želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz “Emotivni detoks” često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom “uvežbavate” strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach