Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na pozitivnom pristupu vaspitanju, roditeljstvu,  a posebno detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba „terati“ da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete „mora“ apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba „naterati“ da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na „Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom  i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu „popustljivost“… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže „neću“… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

Imajte u vidu i podsećajte se često:

Dete ukazuje roditelju bezgranično poverenje i iskreno veruje da će on uvek biti tu za njega i da će mu pomoći kada mu je teško. Na roditelju je da opravda ovo poverenje tako što će detetu biti podrška, učitelj, „vodič“ kroz život, kako kroz one lepe trenutke tako i kroz one izazovne.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga „trenira“ da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno „rešenje“, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci „teranje deteta“ kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete „oslobađamo“ obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

Ovo je proces koji traje i unapređuje se kako dete raste. Dakle, nije nešto što se dešava preko noći i potrebno je uložiti vreme, trud i znanje, a pre svega primenjivati efikasnu komunikaciju.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – „Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo“. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da „nateram“ dete da… / Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete. Iskoristite akciju 1+1 gratis za video predavanja za roditelje do 30. decembra! Više informacija PROČITAJTE OVDE.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete „pokvariti dete“ ili da neće uspostvaiti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se „čita“ na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore u napred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi…

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDEOVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor u napred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je „voli“.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo.

I, na kraju, roditeljstvo je kontinuiran rad na i o sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, „posao“ koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

* Kada je u pitanju pozitivan pristup vaspitanju i generalno deci i porodici, ovo je moja preporuka za stručnjake i roditelje od kojih možete mnogo naučiti:

Sanja Rista Popić

Blog Čarapice

Aleksandra Birta

Manuela Kamikovski

Mama iz magareće klupe

Familylab Srbija

Pozitivno vaspitanje

DO 30. DECEMBRA 2018. VAŽI AKCIJA ZA VIDEO PREDAVANJA ZA RODITELJE – 1+1 GRATIS! NA SVAKO KUPLJENO VIDEO PREDAVANJE DRUGO PO VAŠEM IZBORU DOBIJATE BESPLATNO. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

Advertisements

Kako MOTIVISATI DETE da UČI (kada ono to ne želi)

kids-girl-pencil-drawing-159823Možda bi bolji naslov bio – Kako da dete ne dovedemo u situaciju da ne želi da uči – jer se upravo time bavim u ovom tekstu, ali previše je negacije, pa sam se ipak odlučila za ovaj 🙂

Neka deca od malena obožavaju da čitaju, vole da imaju jasan dnevni raspored i da, na primer, odmah po povratku iz škole urade domaći u imaju puno slobodnog vremena. Ali, ima i dece koja jednostavno imaju otpor i ne žele da se prihvate svojih obaveza niti da im se to govori.

Složićemo se da je veći izazov za roditelje druge grupe mališana, ali nijedna situacija nije nerešiva 😉

Iako ima mnogo faktora koji utiču na to kakav će odnos prema školi, učenju i zadacima dete imati, a s obzirom da ih danas dobija već u predškolskom uzrastu, hajde da vidimo šta sve možemo da uradimo da se ova navika ne „ukoreni“ baš na samom početku školovanja.

Stalno podsećanje na školske zadatke – natezanje, nagovaranje, kritike, uslovljavanje, ucenjivanje… – „kvari“ raspoloženje, nepotrebno stvara tenziju (i detetu i roditelju), crpi energiju, troši vreme, a nije isključeno i da će se javiti otpor prema školi i domaćem!

Od roditeljskog pristupa, veštine komunikacije i sposobnosti prilagođavanja, u velikoj meri zavisi da li će se u detetu razviti motivacija ili otpor prema učenju. Nije teško proceniti od čega će biti veće koristi, i za vas i za dete…

Ako se pitate DA LI JE MOGUĆE UČITI NA ZABAVAN NAČIN, odgovor je – Da!

Deca vole da uče (ona to rade od trenutka kada se rode), da istražuju, da saznaju nešto novo, da isprobavaju. Ona to rade spontano, prate unutrašnje impulse i zato je važno da se taj proces održi i kada krenu u školu. Kada je učenje više izazov nego obaveza, rezultati su bolji.

Sada će neko reći – Pa, jel treba da izigravam klovna da bi dete učilo?

Naravno da ne! Fokus roditelja treba da bude na krajnjem cilju – učenju, izradi domaćih zadataka i stvaranju radnih navika. A, ako postoji način da se do tog cilja dođe, a da se i roditelj i dete osećaju dobro, zašto ga onda ne bismo iskoristili?

ŠTA SE DOBIJA OVAKVIM PRISTUPOM?

Kada se neka aktivnost poveže sa prijatnom emocijom, mi joj se rado vraćamo. Sa druge strane, kada nam nešto stvara otpor ili radimo bezvoljno ili pod strahom od kazne – onda to odlažemo ili uradimo samo da se što pre oslobodimo lošeg osećaja.

Međutim, tako se stvara negativna uslovna veza u kojoj nema motivacije (ona ne može da se pokrene iz nelagodne emocije), pa će svaki sledeći put biti teže pokrenuti dete na rad, a „pretnje i kazne“ će biti sve strožije. To nikako ne treba da bude opcija, jer ne vodi do dugoročnog cilja – uspostavljanja radnih navika.

Na ovaj način mi u stvari deci dajemo mogućnost da iskuse da zadaci (i matematika i čitanje i učenje), mogu da budu izvor zadovoljstva i osećaja postignuća.

Sa druge strane, kada roditelj ne doživljava lično detetov otpor prema učenju, lakše mu je da bude fokusiran kako da dete motiviše i podstakne, ne pristupa problemu pod tenzijom već traži bolje rešenje.

OK, RAZUMEM. A, KAKO DA TO PRIMENIM U PRAKSI?

Sada kada znamo da je za pokretanje unutrašnje motivacije potrebna pozitivna emocija, sledeći korak je da zadatak/obavezu pretvorimo u izazov i igru, a potrebne su samo IDEJE!

Takođe, od velike koristi da ovo sprovedete u delo, je i poznavanje:

– komunikacionih kanala

– pravila efikasne komunikacije sa decom

ZAŠTO SAD JOŠ I OVO DA ZNAM!?

Zato što tako povećavate šanse da vas dete razume i posluša bez vike, svađe, otpora, nerviranja…

I, jednostavno zato što nije svejedno kako ćete detetu nešto reći. Jer, možda vas dete nije poslušalo zato što koristite suprotne kanale za razumevanje informacija. Govorite – Vidi ovaj zadatak! – detetu koje zadatak bolje razume kada ga čuje.

Ili, možda koristite nešto od ovog:

Nemoj da nisi uradio domaći pre ručka! (komplikovana dvostruka negacija sa nerazumljivom porukom)

Ako to odmah ne uradiš, onda nećeš ići napolje! (uslovljavanje – demotiviše)

– Možeš da gledaš crtaće, ali kad završiš domaći. (reč „ali“ menja prvi deo rečenice u uslov, što stvara otpor)

OBE OVE TEME SU OBRAĐENE U VIDEO PREDAVANJIMA „KAKO DA PRIČAŠ DA TE DETE RAZUME I POSLUŠA (1. I 2. DEO)“. PREDAVANJA GLEDATE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU. ZA SVE INFORMACIJE KAKO DA DOBIJETE PRISTUP KLIKNITE OVDE I OVDE.

IDEJE ZA MATEMATIKU

1. Biram, biraš. Idealno bi bilo da se ovo izvede kada je više dece u kući, ali mogu da učestvuju i stariji ukućani. Što više takmičara to bolje, jer će igra trajati duže.

Pravila: Koliko takmičara ima, toliko se zadataka radi! Uzmite zbirku zadataka i recite jednom od takmičara da zažmuri i prstom dodirne neki zadatak. Pročitajte ga i dajte na primer, deset minuta za rešavanje. Ko prvi reši dobija 5 poena, drugi 4, treći 3… Važno je da svako dobije neki poen da bi sve vreme svi bili motivisani da rade. I tako redom, dok se ne obrne krug. Saberite poene i onaj ko ima najviše može, na primer, sutra prvi da bira zadatak otvorenih očiju, ili da postavlja pravila – npr. daje više ili manje vremena za rešavanje, bira teže zadatke (sa zvezdicom), dozvoljava ili ne upotrebu digitrona i slično. Dozvolite detetu da prekine kada ono to želi, ne zaboravite, ovo je za njega igra! Tako održavate dobro raspoloženje i želju da ovo ponovi.

Dete će vežbati to što treba, ali na način koji mu donosi element zabave i pozitivnu emociju.

Napomena: Pripremite se za ovu aktivnost unapred i tek onda je predložite detetu/deci. Imajte u vidu da što su stariji, to ćete morati da budete kreativniji sa predlozima novih pravila 😉

Predlog: Spremite iznenađenje za sve učesnike – sladoled, kolače, čokoladu, voće… Zapamtite, iznenađenje nije nagrada, posebno ne samo za „pobednika“! Ono služi za održavanje pozitivne energije i emocije posle ove aktivnosti.

pexels-photo-3749182. Ulazak u neku ulogu. Kada nam je mozak pretrpan informacijama, a razmišljanjem ga još više angažujemo, nekada dođe do blokade i ne uspevamo ni jednostavne stvari da rešimo 😦 Onda pomaže mentalno opuštanje, preusmeravanje pažnje na nešto lagano, neopterećujuće.

Nekada dete samo traži ili pravi pauzu, i to je sasvim OK i treba mu dozvoliti. Međutim, ako je pod pritiskom da mora odmah da završi zadatak ili oseća strah da će dobiti lošu ocenu, onda je roditelj taj koji će mu pomoći da se opusti.

Recite na primer – Zamisli, zamisli da si detektiv koji je upravo rešio neki problem i da se sada bira gde će da se odmara! Evo, da sam ja taj detektiv sada bih se odmarala na nekoj plaži? A, ti? I pustite dete da maštari.

Ili, recite – Kada taj detektiv stavi ovu kapu / obuče ovaj sako / obuje ove cipele, to mu pomaže da traga za rešenjem (nađite bilo šta što dete može da obuče i uživi se u ulogu). Možda je rešenje ispod kreveta! Možda se krije u ormanu! Šta misliš gde je?

Cilj igre je da dete počne da razmišlja o detektivu (ili nekoj drugoj ulozi), jer kada se aktivira deo mozga zadužen za maštanje, „odmara“ se onaj koji je zadužen za logiku.

Vrlo brzo nakon ovakvog opuštanja, detetu se „javi“ ideja kako da reši zadatak, oseća se motivisano i srećno 😉

Naravno, ovo je nešto što treba često ponavljati, bez prevelikih očekivanja da će sve odmah dati rezultate. Ovo je model koji treba da zaživi u porodici, da se dete oseća sigurno i podržano, bez pritiska i tenzije, i da može da vam se obrati kada mu je teško ili kada se „zaglavi“ sa učenjem. Vi ćete biti neko ko će izvući ideju „iz rukava“.

AKO VAM DETETOV OTPOR PREMA UČENJU I ŠKOLI STVARA TENZIJU I ULAZITE U EMOTIVNE REAKCIJE ILI STE U ČESTO U KONFLIKTU, AKO OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – POSTOJI VEROVATNOĆA DA IMATE EMOTIVNU BLOKADU ILI NEGATIVNO UVERENJE. ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU. VIŠE O METODI PROČITAJTE OVDE. 

INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

IDEJE ZA ČITANJE I UČENJE 

Decu je zapravo najteže zainteresovati da počnu da čitaju neku lekciju (posebno ako je na stranici samo tekst bez slika). Ali, ako im se sadržaj dopadne onda nastavljaju do kraja. Možete pozvati detetovog druga, drugaricu ili uključiti člana porodice.

1. Odglumi mi ovo. Prelistajte lekciju unapred, izaberite najzanimljiviji deo, i sačuvajte ga za pred kraj. Za dete izaberite deo gde ima dijaloga (ako je npr. tekst iz čitanke), ili neki drugi kraći (iz drugog predmeta), po jednu-dve rečenice! Što je dete mlađe, srazmerno treba da bude manje sadržaja…

Pravila: Podelite učesnicima „uloge“ ili svakom zadajte da određenim glasom pročita svoj deo – mogu i da odzvižduću, šapuću, pevuše, šta god. (ako deca još uvek ne znaju da čitaju, vi im pročitajte taj deo, pa zadajte izazov) Biće im zabavno, smejaće se, takmičiti, što i jeste cilj. Kada se „probudi“ dobra energija, dok su još pod utiskom, pročitajte im deo koji ste izabrali (onaj najzanimljiviji). Potrudite da se bude izražajno i zagonetno, da im privučete pažnju.

Onda ih pitajte kako bi oni to ponovili, tačnije, šta su zapamtili. Pustite ih da glume, da se užive. Možda će neko hteti da nacrta to što je čuo! Neka ovo traje koliko deca žele, dok im je zabavno. Sutra  podignite malo kriterijume, pa im recite da svako izabere svoj deo i da ga pročita naglas kao, na primer, njegov omiljeni junak, lik iz crtaća, najbolji drug ili drugarica…

Predlog: Dogovorite se da svakog dana „zajedno“ čitate, učite. Ako su deca mlađeg uzrasta biće im potrebna pomoć i podrška odraslog. Za one malo starije (devet i više godina), dovoljno je da im „ukažete“ poverenje da pročitaju deo iz knjige dok vi, na primer, obavljate nešto po kući, i da vam ga onda prepričaju.

2. Čitaj igračkama. Sve ovo možete i sa jednim detetom, ako ih nema više u okruženju. Predložite detetu da napravi od igračaka publiku i zajedno, a posle može i ono samo, čitajte, recitujte, učite. Dete može da sluša vas dok čitate kratke delove lekcije (na primer, ovo prija deci koja su u auditivnom kanalu), a da onda uzme neku igračkicu i da njenim glasom ponovi ili prepriča to što ste pročitali.

I da zaključim, umesto da gubite vreme i energiju na natezanje sa detetom, rasprave i svađe, koristite slobodno vreme da smišljate ideje, stvarate lepe uspomene i pozitivne emocije. Jer, dete će još mnogo godina ići u školu i učiti… Zamislite da se svih tih godina natežete! Igra je ipak bolja opcija, zar ne 😉

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama… Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

OVDE SAM PISALA O TOME KAKO I ZAŠTO NAŠE DETINJSTVO UTIČE NA NAŠE RODITELJSTVO.

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – „Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!“ Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona „popravi“. Tata se ljuti još više i „daje“ detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

„Ma šta imaš da učiš toliko!“ – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. „Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!“ -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže „Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!“ Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – „Vodim te ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?“ Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže „Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.“ Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. „Što se stidiš?“ – kaže mama, a teta dodaje – „Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…“ Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava dete – „Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!“ „Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.“ Na putu kući dete pita – „Od koga ste me uzeli?“ Oseća strah i nesigurnost.

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI.

Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako „razumeti“ osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

VAŽNA NAPOMENA: Ako se vi sada, kao odrasla osoba, u nekim situacijama osećate nelagodno, nepoverljivo prema drugima, osećate uznemirenost, strah, stid, neprijatno vam je da se nekome obratite, osećate lupanje srca, vrelinu u licu i crvenilo, neprijatno vam je sa nepoznatim ljudima toliko da biste najradije pobegli, na ivici ste suza kada vam neko nanese nepravdu, „ne umete da se izborite za sebe“… postoji velika verovatnoća da ste kao dete bili izloženi ovakvim „šalama“.

U radu sa odraslim osobama kroz program emotivnog detoksa, često otkrijemo da su u pozadini ovih ponašanja i emotivnih stanja razne situacije iz detinjstva i to u vezi sa osobama iz najbližeg okruženja – roditelji, bake, deke, tetke, braća, sestre, vaspitačice… Najjednostavnije objašnjenje je da je osoba, kada je kao dete bila izložena nekoj situaciji, osetila emociju koja je bila previše snažna (strah, stid, bespomoćnost…), i da se stvorila emotivna blokada (ili uverenje) koja sada, u odraslom dobu, izaziva isti osećaj nelagode kao kada je bila dete. Kako se ova stanja rešavaju pročitajte OVDE.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Reč koja „DA“ pretvara u „NE“ (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno kako ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i moćna pravila primetićete koliko to pozitivno utiče na vaš odnos sa  detetom.

 

Mi roditelji smo našoj deci uvek prvi model učenja i oponašanja, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada dovoljno i da samo izbacimo neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i samo jednu reč.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA,  RAZVOJNIH FAZA i EFIKASNE KOMUNIKACIJE – ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 (MOŽE SE RADITI I ONLINE). VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ALI nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ALI baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ALI ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve „odgovore“. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer „mu je sve teško“, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada „vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se „pobunilo“ u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se, u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane dobro razumeju i da se osećaju OK sa tim. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – „Da li mogu napolje?“ – dobija odgovor – „Da, ali…“ –  ono što ustvari „čuje“ je – „Ne možeš napolje jer moraš da uradiš još ovo/ono.“

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog „problema“, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE „KOFA HLADNE VODE“ KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga ne govorite! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate tačku. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto „ALI“, kažete samo „I“. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u osećaju koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj, pre nego što izađeš, da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, lakše sarađujemo.

A, šta ako je vaš odgovor na detetovo pitanje NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao „kiša oko Kragujevca“. Samo imajte u vidu da svaki odgovor „NE“ treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

U ovom TEKSTU pročitajte kada i  kako da detetu kažete „NE“ na drugačiji način.

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM I LAKŠE SE SPORAZUMEVATE, SADA SU DOSTUPNA SNIMLJENA PREDAVANJA KOJA GLEDATE NA SVOM KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU… KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE KAKO DA IH GLEDATE.

Dragana Aleksić, family coach 

 

 

 

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, „razvlače ili stiskaju“ svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš „to“ (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas „to“ nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da „to“ želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA 069 11 92 851 ILI NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz „Emotivni detoks“ često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom „uvežbavate“ strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach