Pokrenite REČIMA točkiće za RAZMIŠLJANJE      

pexels-photo-207653Komunikacija je fantastičan alat za pokretanje misaonih procesa!

Malom promenom u formulisanju rečenica i pitanja, možemo da pokrenemo lavinu ideja u dečjim glavicama…

Kao i mnoge druge stvari u životu, tako i način na koji razgovaramo sa decom može da upadne u kolosek i naviku.

Ako neke zahteve deci stalno govorimo na isti način, može se desiti da što više puta ponovimo to manje rezultata imamo. Sigurno ste više puta čuli da ako hoćemo drugačiji rezultat u vezi nečega treba da promenimo način na koji smo do tada radili.

Pa, hajde da promenimo način na koji pričamo sa decom i pokrenemo točkiće!

1.SVAKO PITANJE POČINJETE SA – ZAŠTO?

Navikli ste da sva pitanja upućena detetu počinju sa „zašto“ – Zašto si to uradio? Zašto to već jednom ne uradiš? Zašto se tako ponašaš? Zašto ne skloniš igračke kad ti sto puta kažem? Zašto uvek kasniš? Zašto ne pojedeš sve iz tanjira?… Treba da znate da se tzv. „zašto“ pitanja (posebno ako idu u nizu) doživljavaju kao napad, jer osoba, u ovom slučaju dete, stalno mora da traži opravdanja za neko ponašanje. To praktično znači da će mu sva pažnja biti usmerena na „napad i odbranu“, tako da ne možemo da očekujemo da će se točkići pokrenuti i da će dete misliti svojom glavom, o motivaciji i kreativnosti da ne pričamo!

Sad se sigurno pitate kako ćete saznati to što vas zanima ako ne pitate – Zašto?

Probajte da počnete pitanje sa „kako, kada, koji ili šta“ – Šta te sprečava da počneš da radiš domaći? Koji je razlog što ovoliko odugovlačiš? Kako bi ti ovo rešio? Šta je po tebi bolje da prvo uradiš – da spremiš sobu ili da uradiš domaći? Kada planiraš da počneš da se spremaš? Šta predlažeš kako sve možeš da mi pomogneš oko ručka?

Naravno, nećete postaviti sva pitanja odjednom (niti je to cilj), a formulacija samog pitanja će zavisiti i od uzrasta deteta. Ako je dete mlađe uvek mu nakon pitanja ponudite svoju pomoć.

Kada počnete da postavljate ovakva pitanja videćete kako dete počinje da razmišlja. Dajte mu prostor, tj. vreme da da odgovor. I naravno (po)slušajte ga! Ovakvom komunikacijom mi detetu dajemo mogućnost da izrazi svoje mišljenje, ne sputavamo ga u davanju predloga i rešenja. I što je najvažnije motivišemo ga i ujedno mu ukazujemo poverenje da nešto može samo da reši. Nema veze ako vam se učini da je to što je dete reklo ili predložilo neizvodljivo, ono će naći način da to sprovede u delo kada je motivisano.

I još jedna važna napomena – cilj je da se dete pokrene na razmišljanje i akciju (da se spremi, počne da radi zadatak…), a ne da po svaku cenu dođemo do odgovora!

Nedavno mi je jedan tata na seminaru o komunikaciji, nakon što je njegov sin uradio nešto za šta je on procenio da je nemoguće, rekao – Ko sam ja da stajem na put njegovim idejama!? Bio je iskreno iznenađen šta sve njegov sin može da smisli i uradi kada ga podstakne pravim pitanjima i da mu dovoljno vremena.

mother-lie-their-kid

2. GOVORITE – AKO…, ONDA…

Kada su u pitanju zahtevi roditelja da dete nešto uradi, rečenice u formi „Ako…, onda…“ praktično znače da je dete uslovljeno na to – Ako uradiš domaći onda ćemo ići u park. Ako se ne smiriš nećeš dobiti sladoled. Ako budeš dobar dobićeš…

Kada je uslovljavanje u pitanju postoje dva puta – prvi je da će zbog onoga što sledi dete uraditi to što zahtevamo (a ne zato što je motivisano), a drugi je otpor.

Šta to znači?

U prvom slučaju stalno ćemo morati da imamo „keca u rukavu“, uloge koje ćemo povećavati, tačnije šargarepu na štapu i da bukvalno „mamimo“ dete da nešto uradi. Još veći problem nastaje kada se na ovakav način razgovara o svakodnevnim situacijama – oblačenju, hranjenju, sklanjanju igračaka, kupanju, pranju zubića… Sa druge strane kada je dete u otporu ono tada razmišlja kako da izbegne to nešto, a ne kako da ga uradi. U oba slučaja izostaje unutrašnja motivacija, ona pokretačka želja da dete nešto uradi i ima osećaj ličnog postignuća.

Ima još jedna začkoljica kada govorimo rečenice „ako, onda“, a to je da postoji pretpostavka da se to i ne mora uraditi, što se vrlo često i potvrdi u praksi. Jer šta će se desiti ako dete ne uradi? Ostaće bez nečega? Ili ipak neće? Ovo je „igra“ u kojoj su oni koji gube uglavnom roditelji, jer na kraju ipak popuste, i to najčešće jer nemaju izbora kada na primer ujutru žure na posao, a dete se nije obuklo za vrtić ili školu. Onda sva obećanja i/ili pretnje padaju u vodu.

Da ne biste sebe više stavljali u zamku, a dete pokušavali da „motivišete“ uslovljavanjem (to je spoljašnja motivacija koja je kratkog daha), jednostavno prestanite da koristite ovaj model.

A kako onda da govorim?

Koristite reč „kada“ – Kada uradiš domaći ići ćemo napolje. Kada spremiš sobu imaćeš vremena za igru. Kada mi pomogneš oko pospremanja stola ješćemo sladoled i čitati knjigu…

Primećujete da reč „kada“ usmerava pažnju ka izvršenju radnje, tj. ne dovodi u pitanje da li će dete nešto uraditi već stoji smernica da će se to svakako obaviti i posle toga nešto drugo sledi. Ovde nema uslovljavanja jer se navode činjenice – kada se nešto uradi, uslediće nova radnja. Kada nema uslovljavanja nema ni otpora ni lošeg osećaja u vezi radnje koja treba da se obavi.

NARAVNO, NAPOMINJEM DA TO ŠTO KAŽETE DA ĆE USLEDITI I URADITE.

I u ovom tekstu naglašavam da sve promene koje očekujemo od naše dece moraju da krenu od nas. Mi treba da promenimo naše navike u razgovorima, a svaka promena zahteva i vreme za vežbu. Preporučujem da uvek prvo probate samo sa jednom i da je primenjujete najmanje desetak dana, da pratite kako dete reaguje i kako se vi osećate. Kada u procesu vežbanja „pogrešite“, samo se ispravite i recite na nov način.

Strpljenje + vežba = željeni rezultat

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite vašem detetu?

Kao i mnoge druge stvari, tako i komunikacija vremenom postaje navika – govorimo uvek iste rečenice, kritke, zahteve… I, često mislimo da nešto ne može da se kaže drugačije. Međutim, ovakvi kometari najčešće izazivaju otpor kod deteta, koji će vremenom biti sve veći ukoliko nešto ne promenimo.

Hajde da vidimo kako to možemo da uradimo.

Probajte da se setite kako ste se osećali kada su vam roditelji govorili ovo ili nešto slično? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas. (O tome kako iskustva iz detinjstva utiču na naše roditeljstvo, pisala sam OVDE).

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala!

Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

Negativan komentar, kritika, nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto „ne valja, nije dobro“, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i svima kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta (a obično to desi kada dete još ovladava motoričkim veštinama), ono će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok.

Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete.

Da li stvarno to hoćemo?

Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati, jer je flaša teška. Baš si vešt pomoćnik!
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo onda ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach