Zašto je dečji bes za roditelje stres i šta može da vam pomogne?

160608_FAM_RAMO_tantrum_illo_a.jpg.CROP.promo-xlarge2.png

Možda vam se desilo da vaše dete (od dve, tri, četiri godine) odjednom počne da ispoljava bes na javnom mestu ili kod kuće, da se bacaka, udara, plače, vrišti…

Ono što možda ne znate je, da je ovoj burnoj reakciji, prethodilo mnogo toga, samo na to niste obratili pažnju.

Koji su to signali koji upućuju da će dete obuzeti bes i kako to možemo da sprečimo ili bar ublažimo? I, što je još važnije, kako da mi ostanemo mirni u toj situaciji?

Prva i najvažnija stvar, kada je u pitanju stanje besa kod dece, je da se razume da to nema nikakve veze sa „nevaljalim“ ponašanjem, bezobrazlukom, inatom, manipulacijom. Dete od dve, tri, četiri godine jednostavno nema nikakvu svesnu ideju da se koristi besom da bi nešto dobilo. Uglavnom roditelji upravo to rade, daju mu nešto da bi zaustavili stanje besa u koje je dete ušlo, ali to nije rešenje za ovu situaciju.

U ovom malom uzrastu ispoljavanje besa je za dete samo reakcija i jedini način da se oslobodi emocije koja ga je preplavila u tom trenutku, i koju niti može da prepozna, niti da je opiše, već je samo oseća kao nelagodu u celom telu. I zato, dečji bes nemojte da doživljavate lično, jer on zaista nema nikakve veze sa vama, što ćete i videti u nastavku priče.

Emocija besa nastaje iz osećaja bespomoćnosti.

Prvi razlog je fiziološki – dete je umorno, gladno, pretoplo mu je, nešto ga boli, mora da obavi nuždu… ali to ne ume da kaže jer je suviše malo. Tada počinje da se vrpolji, nekome se promeni boja kože i to najčešće lica, a neko dete počne da kenjka. Ukoliko roditelju promaknu ovi signali, dete se oseća još bespomoćnije – ono ne ume i ne može samo da se raskomoti kada mu je vruće, ne ume da kaže da mu se spava već postaje razdražljivo, nervozno trlja oči, zajapuri se u licu…

Drugi razlog je prevelika stimulisanost čula – gužva, buka, stalno „nutkanje“ nečim (od hrane do igračaka), zahtevi da dete nešto ispriča, česta smena aktivnosti…

U oba slučaja, u detetovom mozgu se zbog osećaja bespomoćnosti  „pali lampica“ za uzbunu – signal za „bori se ili beži“ reakciju, odnosno kreće lučenje adrenalina i kortizola – hormona stresa. Dete ovaj „udar“ stresa oseća telesno i tada dolazi do burne reakcije – bacakanja, udaranja rukama, nogama, pa i glavom, vriske i plača.

Roditelje ova reakcija uglavnom iznenadi, šokira, a nakon tog prvog talasa iznenađenja kod njih usledi osećaj bespomoćnosti pred ponašanjem deteta i, pogađate, sada kod roditelja počinje lučenje hormona stresa i ulazak u stanje besa. Sada su i roditelj i dete u stresu i besu, a pritisak okruženja – pogledi drugih ljudi, komentari, predlozi kako bi oni to „rešili“ – roditelja dovode u nezavidnu situaciju i njegov osećaj bespomoćnosti rezultira neadekvatnom reakcijom. On pokušava pričom, objašnjavanjem, zatim  vikom, pretnjom,  ljutnjom… da smiri dete, ali ono je još razdraženije! Bes kulminira kod oboje!

Preporuke za preventivu i izlaz iz ove situacije.

  1. Pratite ponašanje deteta i njegovo okruženje. Ukoliko primetite prve naznake da je dete prenadraženo, odreagujte! Izađite iz prostorije u kojoj je buka, gužva, prestanite da dodatno stimulišete dete tako što pokušavate da mu skrenete pažnju igračkama, telefonom, grickalicama… Raskomotite ga, osvežite, ponudite vodom, uzmite ga u naručje i veoma malo pričajte! Zadržite smirenost u glasu i uzdržite se od previše objašnjavanja, jer je i to dodatna stimulacija! Govorite samo – tu sam ili tu je mama/tata, proći će…
  2. Ako su vam „promakli“ prvi znaci „upozorenja“ i dete je ušlo u stanje besa, koliko god vam to bilo teško ili neprijatno zanemarite sve osobe (poznate, a posebno nepoznate), koje vas zasipaju „rešenjima“! Kada razumete da vaše malo dete prolazi kroz vrlo neugodnu emotivnu buru i da nema kapacitete da se samo sa tim izbori, vaš fokus treba da bude samo na tome kako da mu pomognete i zaštitite da se ne povredi. Istraživanja su pokazala da kada smo spremni da razumemo razloge nečijeg ponašanja, ne ulazimo u stanje stresa ma koliko neugodna situacija bila. To zapravo znači da, kada smo spremni da razumemo da je dete preplavljeno emocijom sa kojom ne može samo da se izbori, mi osetimo empatiju umesto da se uznemirimo.

Iako ovo u teoriji deluje logično i smisleno, u praksi nije baš jednostavno da se izvede. Zato treba „uvežbavati“ smirenost i „oštriti čula“ – podsećati sebe da je dete koje je u stanju besa zapravo bespomoćno, da mi roditelji treba da mu pomognemo da se sa tim izbori, da uočavamo u kojim situacijama najčešće ulazi u ovo stanje… Već posle nekoliko puta biće lakše da primetimo one prve signale i da adekvatno odreagujemo.

Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebna vežba, pa tako i smirenost treba uvežbavati. To možete kroz tehnike disanja, a svakako će vam koristiti da uvek zadržavate fokus na detetu, a ne na ljudima oko vas.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Zašto su izlivi BESA kod male dece česti na LETOVANJU i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, u sobi udara glavom u zid i plače…

 

Šta se desilo, zašto je postao tako „bezobrazan“, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz primera se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih mentalnih kapaciteta i motoričkih sposobnosti. Što je dete mlađe, to će roditelji morati više da prilagode dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, loptica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima,  ali detetu ipak previše…

Ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, toplota, umor, potreba za toaletom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE „POSLEDICA“ PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETE NE MOŽE DA SE „IZBORI“ I TADA MU JE POTREBNO SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, LJUBAV, RAZUMEVANJE…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma skučen i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, njegov mozak (zbog uzrasta) još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što kod deteta izaziva uzbuđenje, uznemirenost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emotivnog stanja ono može ući u „euforiju“. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena, i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže. I onda usledi „neprimereno“ ponašanje – vriska, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje glavom o pesak… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da su mu čula previše stimulisana.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno „bombardovanje“. Svaka od ovih stimulacija izaziva i neku emociju u detetu i u jednom trenutku je  svega previše. Ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak) to znači da je poslalo poruku STOP, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako u krug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku.

Šta to praktično znači?

Ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe pričati mu nešto (sem ako ne pita), niti mu pokazivati. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte svoje aktivnosti raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili  umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i „poštedite“ i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegove fiziološke potrebe, da li je prevelika gužva i buka, ili možda ima previše aktivnosti. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo.  Jer i nije!

Pročitajte koje sve promene još možete da očekujete na letovanju  OVDE .

Dragana Aleksić, Family coach