Tag: kako sa bezobraznim detetom izaći na kraj

Dete „buntovnik“ u vanrednim okolnostima

kid-inventorU trenutnoj situaciji koja zahteva mnogo novih pravila ponašanja, karakteristike deteta tipa „buntovnik“ dodatno će se pojačati i biće još izazovniji za roditelje.

Evo šta možemo da očekujemo i kako da rešimo.

Za „buntovnika“ će najteže biti to što se sada od njega zahteva da odmah (po)sluša i radi, a pre svega da razume ono što mu se kaže – izuj se čim uđeš u kuću, peri ruke, ne pipaj ništa, moraš da ostaneš kod kuće, ne možeš kod drugarice, ne može drug kod tebe…

Može se desiti da na „Odmah operi ruke!“ ne odreaguje ni posle deset ponavljanja, što kod odraslih izaziva tenziju, stres, ljutnju, bes, bespomoćnost, a zatim i u burnu reakciju.

I vi i ja znamo da je zahtev čuo i razumeo i kada ste ga prvi put izgovorili, ali  „buntovnik“ to želi da uradi onda kada on hoće, a ne kada mu drugi kažu. Ovo je roditeljima jako teško da razumeju jer misle da dete to radi iz inata, ali ono nije svesno ovih svojih dubokih unutrašnjih procesa koji ga navode da pruži otpor. To se najbolje vidi po tome što kada ga pitate zašto se tako ponaša, dete ne samo što nema odgovor, nego nema svest kako se to ponašalo.

O čemu se radi?

Imperativni zahtevi kod deteta „buntovnika“ su okidač za otpor i ulazak u stres, a s obzirom da je ovaj tip ličnosti izuzetno reaktivan, on tada reaguje impulsivno a ne racionalno. To ne znači da ćete morati da idete detetu „niz dlaku“ i da strepite od njegovih reakcija, nego da ćete prilagoditi pristup i komunikaciju. Dakle, ako već znate da naredbe, zahtevi, nametnuti zadaci ne daju rezultat, onda ćete izbegavati da tako formulište to što očekujete od deteta. Prednost ćete dati dogovoru i aktivnom uključivanju buntovnika u zahtev/zadatak, a zajedničko kreiranje pravila dodatno će pomoći da radi to što treba bez otpora ili bar da on bude manji.

Hajde da vidimo kako to praktično izgleda:

– Sada (ovih dana) je važno da svi češće detaljno peremo ruke. Šta misliš/predlažeš, kako je najbolje da se dogovorimo da se svako seti da opere ruke? – Govor u množini služi da detetu stavi do znanja da pravila važe za sve, a ne samo za njega, što odmah smanjuje pritisak očekivanja. Pažljivo slušajte predlog i uvažite ga. Ako nije prihvatljivo/izvodljivo to što dete predlaže, blago ga usmerite – Zvuči zanimljivo, šta misliš da probamo još i… (pa recite vaš predlog). Sa mlađom decom možete da se dogovorite da u kupatilu zalepite papir i da dete svaki put kada opere ruke udari npr. pečat.

– Video si onaj snimak kako se pravilno peru ruke, nisam znala da to mora baš tako, a ti? Ja ću sada da ih perem, a ti gledaj da li to radim dobro i oceni me. Onda ću ja da gledam kako ti to radiš, nadam se da će moja ocena biti veća od tvoje (namignite). – Ovo je izazov koji „buntovnici“ rado prihvataju.

– Razumem da ti je ovo dosadno. Imaš li ideju kako da bude zanimljivije/zabavnije? – Verujte da ima, samo ga saslušajte.

– Da si ti mama (tata), a da sam ja ti kako bi ti mene naučio zašto je važno da perem ruke? Šta bi mi rekao?

– Kako sve možeš da se igraš sa drugom, a da on ne dođe kod tebe, da se ne vidite stvarno? Baš me zanima koliko načina možeš da smisliš!

Pitajte dete za mišljenje, predloge, ideje, stavljajte ga u vašu ulogu šta bi radilo da je na vašem mestu – na ovaj način aktivirate najvažniju osobinu „buntovnika“ – kreativnost. Oni imaju rešenje za sve, samo je problem što odrasli ta rešenja neće da prihvate jer su često van standardnih pravila i očekivanja. Slušajte šta vam dete govori, ne odbacujte odmah predloge nego zajedno tražite sve dok ne dođete do onog što je prihvatljivo za oboje.

Kada govorim o promeni pristupa sa ovim tipom dece, mislim upravo na ovo što sam navela kao primere za saradnju. Napominjem da je potrebno vreme da se vi naviknete na to, kao i strpljenje. Ali, svakako vredi više od stresa zbog otpora.

Drugi problem sa „buntovnicima“ su njihove burne reakcije koje prosečnom posmatraču mogu izgledati da nastaju bez razloga, „iz čista mira“. Imajte u vidu da burno ispoljavanje besa i ljutnje nije jedina karakteristika „buntovnika“, i treba obratiti pažnju da li je kod vašeg deteta uzok ovome uzrast u kojem se očekuje ovakvo ponašanje (od druge do četvrte-pete godine). Ostale karakteristike pročitajte OVDE.

Kada znate da je vaše dete „buntovnik“, onda ćete vremenom naučiti da primetite i prepoznate koje to situacije dovode do bure i unapred ćete ih prevazilaziti. Imajte u vidu da će vam to nekada poći za rukom, a nekada ne. Ono što najčešće utiče na eksplozivne reakcije su glad, žeđ, umor i zato u početku prvo na ovo obratite pažnju. Jako je zanimljivo da čak i odrasli „buntovnici“ ne umeju da prepoznaju kada su gladni! Za razliku od drugih koji imaju postepeno povećanje gladi, oni to registruju tek kada osete ozbiljan nalet, što ih u sekundi uvede u osećaj bespomoćnosti koji se zatim „pretvori“ u bes i burnu reakciju. Još je zanimljivije da, bez obzira što im se ovo više puta ponovilo, ponavljaće se i dalje, što samo potvrđuje da su njihova ponašanja posledica jakih impulsa bez imalo racionalnog razmišljanja, tačnije uopšte ih nisu svesni!

Kada su u pitanju stvari koje ne dozvoljavate detetu, očekujte frustraciju, bes usmeren ka vama, pa čak i ljute i uvredljive reči. Što manje reagujete, to će se bura brže stišati.

Najveća zamka u koju upadnu roditelji je pokušaj da opravdaju svoju odluku ne bi li se „buntovnik“ odmah umirio, ali mu tako samo pojačavaju potrebu da se još žešće bori za to što želi. Kada je roditelj siguran u svoju odluku, dovoljno je da jednom kaže detetu, da ne ulazi u objašnjavanje svog postupka i da ne reaguje na „izazove i provokacije“ kojima je buntovnik sklon. Dete to ne radi svesno i o tome možete i treba da razgovarate, ali tek kada sve prođe. Pitajte dete kako se osećalo u toj situaciji, pa se tako ponašalo – da bi moglo da poveže koja emocija u njemu izaziva takvu reakciju, a zatim mu dajte predlog kako još može da reaguje kada se tako oseća. Ovo je ključna stvar u odnosu sa ovim tipom dece i potrebno je puno strpljenja i vremena, jer su oni vođeni impulsima što im praktično ne daje nikakvu šansu da prvo razmisle pa onda reaguju.

Jako je važno da roditelji „buntovnika“ znaju za ovaj mehanizam, jer onda mogu da razumeju da se dete ne ponaša tako namerno. Dakle, isprobajte da ne upadnete u zamku objašnjavanja kada ga preplavi bes zbog neke zabrane, ali se prethodno naoružajte strpljenjem.

Promena pristupa i komunikacije, veština formulisanja zahteva koji neće izazvati otpor, kao i prepoznavanje “kritičnih” situacija koje ga uvode u besne reakcije, pomoći će vam da uspostavite saradnju, a detetu će dati osećaj sigurnosti jer ga razumete čak i kada se burno ponaša 🙂

Roditelj je detetu vodič i podrška, jer samo tako može da nauči kako da se uspešno nosi sa svojim izazovnim tipom ličnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

DA LI JE VAŠE DETE “BUNTOVNIK” BEZ RAZLOGA

DETE “BUNTOVNIK“ IMA ČITAV SPEKTAR FENOMENALNIH SPOSOBNOSTI I VRLINA KOJE NA ŽALOST MOGU DA OSTANU NEPREPOZNATE I NERAZVIJENE KADA RODITELJI I OKRUŽENJE, U NEDOSTATKU ADEKVATNOG PRISTUPA, POKUŠAVAJU DA GA STAVE U „KALUP“.

ben-white-124388-unsplash

Često dobijate komentare da je vaše dete veoma inteligentno i napredno, ali i da neće da sluša šta mu se govori. Da je veoma snalažljivo i šarmantno, ali i da stalno „čačka“ i začikava drugu decu. Burno reaguje i pruža otpor kada mu se govori kad, šta i kako da radi…

Ako ste pored ovoga primetili i da vaše dete:

– „mora“ sve da radi na neki „svoj način“

– što ga više požurujete, ono je sve sporije

– često kasni i ne uzbuđuje se zbog toga

– za sitnicu odreaguje burno i besno

– nema strpljenja

– loše reaguje na kritiku

– ne poštuje pravila

– veoma burno reaguje na nepravdu

– često govori da ga nešto ili neko nervira

– ne sluša i „ne poštuje“ autoritete (možda ste prve komentare dobili već u vrtiću, u školici sporta, a posebno u školi)

– govori da nikada nije krivo ni za šta

– njegova uvek mora „da bude poslednja“…

U praksi se sve više susrećem sa roditeljima koji ponašanje deteta opisuju na ovaj način, često nemaju rešenja za neke situacije, osećaju se bespomoćno, pa i ljuto, imaju osećaj da su negde pogrešili u vaspitanju.

Ipak, postoji razlog za ova ponašanja, a to je specifičan tip deteta – „buntovnik“. U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod njih dominantno razvijen, a ne prolazna faza u odrastanju. Na pitanje jedne mame na konsultaciji – Pa do kada će moja ćerka (7 godina) da bude takva? – moj odgovor je – Zauvek.

Deci koja pripadaju ovom tipu je veoma teško u okruženju jer su često etiketirana kao neposlušna, bezobrazna, svojeglava, nemaju adekvatnu podršku i ako se takav odnos prema njima nastavi, njihovo „buntovničko“ ponašanje će biti sve izraženije, a potencijali neiskorišećni. Cilj je da se detetova ponašanja i reakcije usmeravaju, da mu se pomogne da razume svoja emotivna stanja i impulse, a ne da se sputava i sprečava u izražavanju emocija koje kod ovog tipa deteta daju burnu sliku.

Roditeljima je podjednako teško i iscrpljujuće, jer ovaj tip deteta ima velike oscilacije u energiji i raspoloženju što je jedan od glavnih razloga zašto “ne sluša i ne radi” ono što se od njega traži i očekuje. Na konsultaciji ćete saznati kako da sa ovim naglim promenama izađete na kraj i olakšate i detetu i sebi svakodnevne izazove.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE OVDE DA LI GA PREPOZNAJETE U OVIM OPISIMA.

KAKO DA BOLJE RAZUMETE “BUNTOVNIKA”, SAZNAJTE OVDE.

Sa detetom „buntovnikom“ imaćete osećaj da je uvek sve povuci-potegni. Za ovaj tip deteta potrebno je mnogo više energije, i fizičke i mentalne, nego za bilo koji drugi tip. Ali to nikako ne treba da bude razlog da mu se ne pomogne da ostane autentičan.

Umesto da pokušavate da svoje dete po svaku cenu prilagodite okruženju,  naučite kako da podržite njegovu autentičnost i pomognete mu da razvija potencijale koji najčešće ostanu neotkriveni upravo zbog stalne potrebe da se njegovo ponašanje koriguje.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, šarmantne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i burnog odbijanja da bude u kalupu! Veoma je važno da odrasli razumeju da dete u ove reakcije ne ulazi  smišljeno, namerno, iz inata roditeljima, nego je to posledica impulsa koji postaje aktivan u trenutku kada se od deteta očekuje ili zahteva nešto na način koji za ovaj tip ličnosti nije adekvatan. Koliko su ove reakcije “naporne” okolini, toliko su naporne i za “buntovnika”, jer troše puno energije.

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka unapred. On je mislima toliko ispred nas da je već “video” kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća unazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. Ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate.

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta skloni i baca, jer “će mu zatrebati” (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE “NESHVAĆENI KREATIVAC”?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, pa i logičnih, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za “buntovnike” kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Da biste razumeli negodovanje “buntovnika” i da ne biste upali u zamku da se plašite ovih izjava, pre svega morate da primenite veštinu “čitanja između redova” i razumete poruku njihovih reči. Oni zapravo govore – “mrzim NAČIN na koji moram nešto da radim.” Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera i projekte, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje i gubljenje dragocenog vremena.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip “buntovnika” i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – “Znači toliko puno si verovala u mene.” Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede i vreme i energiju, i ako prihvatite ideje i dozvolite sebi da “izađete iz kutije” i nekih klasičnih načina razmišljanja, brzo ćete uvideti prednosti ovih procesa.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za “buntovnika” (ne moraju se nužno pojaviti sve):

– kada želite da ga fotografišete obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više “nameštate”, to će se više “glupirati” (ovo važi i za odrasle “buntovnike”);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde “pokidala”);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost “delegiranja”, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu “buntovnika” sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE. 

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Zašto je DETE “BUNTOVNIK” najizazovniji tip za roditelje

girl-603157_1920Nametanje krutih pravila; borba moći i dokazivanje ko je u pravu; poređenje sa drugom decom sa “idejom” da se dete podstakne da i ono bude takvo; strogost; kazne; ako mu se govori šta, kada i kako nešto da uradi – sigurno će dovesti do otpora deteta “buntovnika” – njegove najizraženije osobine!

Konvencionalan pristup roditeljstvu, autoritarno vaspitanje, zahtevanje apsolutne poslušnosti, kao i očekivanje da dete bude “drugačije” nego što jeste, neće dati rezultate, a dodatno će narušiti odnos.

Ovo često vodi ka tome da roditelj pruža otpor detetu “buntovniku”, jer ne prihvata neke njegove osobine, ponašanja, reakcije, emocije, želi da ono bude drugačije nego što jeste…

I eto nas u začaranom krugu dvosmernog otpora!

Jedan od razloga za roditeljski otpor prema “buntovniku” krije se u njegovom detinjstvu – vaspitnom modelu i obrascima ponašanja u primarnoj porodici. Ono što je bilo neprihvatljivo ponašanje kada je roditelj bio dete, sada je neprihvatljivo za njegovo dete.

S obzirom da tip “buntovnika” ne prihvata nametanje pravila niti da radi ono što drugi traže, jasno je da će ovo biti najveći “kamen spoticanja”, a posebno roditeljima koji su kao deca bespogovorno morali da slušaju i rade sve što se od njih zahtevalo, koji nisu smeli da kažu “ne”, niti da iskazuju emocije – posebno ne na buran način.

Drugi razlog je kada roditelj previše lično doživljava sve što ima veze sa detetovim ponašanjem – oseća se kao da dete njemu nešto (namerno) radi, a ne da se detetu dešava nešto sa čim ne može da se izbori.

Pored otpora kao najdominantnije osobine “buntovnika” tu je i upornost, ali često ona koja vodi ka negativnom ishodu. To su situacije kada dete nastavlja sa nekim ponašanjem – odlaganje neke aktivnosti ili uporno ponavlja neku radnju ili radi na “svoj” način – iako mu je više puta rečeno da prestane.

Ovaj pokretač se prepoznaje i kada dete “čačka” druge, začikava… preko svake mere i tako izaziva njihovu reakciju, najčešće negativnu i burnu.

Ovo može da iritira, crpi energiju i frustrira, jer roditelj očekuje da je dete do sad već trebalo da shvati i nauči nešto što je više puta ponovljeno i/ili dogovoreno. Jedini zaključak do kojeg roditelj može da dođe je da dete to radi namerno.

Na sreću, u 99% slučajeva ovo nije istina!

Razlog za ovakvo ponašanje je u podsvesnom pokretaču čija je potreba da zadovolji jak poriv “da vidim šta će se desiti kada radim to i to…” Ovo je jedini razlog za nekada potpuno nelogičnu upornost (iz pozicije odraslih) u nečemu što se vidi da neće dati željeni ishod ili da vodi ka kulminaciji. Ali, ovaj poriv je mnogo jači od logike.

Ono što je dobro je što se može usmeravati kada ga dete postane svesno – a to može jedino uz podršku roditelja koji znaju kako da to rade.

Ukoliko roditelji (ali i drugi odrasli iz okruženja) sputavaju dete, prekidaju ga, grde, kažnjavaju… ono će samo naučiti da se “bolje krije” kada radi nešto zbog čega se mama i tata “ljute”. Ovaj istraživački poriv je deo prirode tipa “buntovnika” i ne može se ukloniti, “isključiti”, nestati…

Sa druge strane, baš zahvaljujući ovom pokretaču “buntovnici” su izuzeno kreativni, vide rešenja tamo gde drugi vide samo probleme, i ako se dete pravilno usmerava i podržava ono će vremenom jačati ovaj potencijal.

Dobra vest je da je sve ovo rešivo i da je dovoljno da:

1. razumemo na koji način funkcionišu podsvesni procesi koji upravljaju ponašanjem tipa “buntovnika”

2. prilagodimo pristup – da odbacimo sve što ne daje rezultate i primenimo ono što sigurno pomaže 🙂

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE. 

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I POTREBNA VAM JE PODRŠKA DA GA RAZUMETE I PRAVILNO USMERAVATE, SMERNICE KAKO DA MU POMOGNETE DA OSTANE AUTENTIČAN I UJEDNO UČI KAKO DA SVOJE REAKCIJE KANALIŠE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “BUNTOVNIK” – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega “ne deluje” nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim “najuočljiviji” tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red” – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo “bori” da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga “popravi” i tako mu stavlja do znanja da “nije prihvaćeno takvo kakvo jeste”.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete “buntovnik” ovim otporom u stvari sve vreme “govori” – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU “DRUGAČIJI” OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE “ALATE” KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO “ZAJEDNIČKI JEZIK”. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama “buntovnika”, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu. O ovome detaljno pričam na predavanju o deci “buntovnicima”.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA “BUNTOVNIKA” PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

UKOLIKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

mother-1245764_1920.jpg

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

 

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu “ruku pod ruku”, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj “preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu.  O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO JE VAŠE DETE BAŠ SAD U FAZI INTENZIVNOG ISPOLJAVANJA EMOCIJA, A POSEBNO BESA I ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA MU POMOGNETE – VIDEO PREDAVANJE „BURNO ISPOLJAVANJE EMOCIJE BESA KOD DECE“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO KAKO DA DOBIJETE PRISTUP PREDAVANJU SU OVDE.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u svom telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Zašto DECI NE TREBA postavljati pitanje „ZAŠTO?“

1 Comment

mom-scolding-toddler_1Jednostavno zato što ćete ostati bez odgovora!

Ako bismo analizirali način na koji razgovaramo sa decom, kao i kako formulišemo pitanja, sigurno bismo uočili da mnogo toga izgovaramo ili pitamo na isti način.

 

 

Kada to što govorimo ne daje rezultate, a to što pitamo ne daje odgovore – vreme je za promenu.

Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati u komunikaciji, posebno sa decom.

ISTA PITANJA POSTAVLJAMO IZ NAVIKE

Kada dete (ili bilo koju osobu), pitamo –  „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš odmah domaći, zašto ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš?“  i onda na kraju začinimo sa “Zašto mi ne odgovaraš?” – ono to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i oseća da mora da se (o)pravda i brani. Kada se mozak bavi pronalaženjem opravdanja, on ne može u isto vreme da da odgovor šta se stvarno desilo.

Takođe, ovo pitanje usmerava pažnju na problem, a ujedno nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo smišljeno, ciljano, namerno… i nosi element osude ponašanja. Ako obratite pažnju kako se dete ponaša kada mu se postavi ovo pitanje, videćete da se „muči“ da nađe odgovor, ili je zbunjeno ili mu je neprijatno pa počne da se „glupira“ (tzv. “potez očajnika” da skrene pažnju na nešto drugo), što odrasle još više može da iznervira. Odgovori uvek počinju sa „zato što…“, ali se često tu i završe.

ZAŠTO NEMA ODGOVORA NA PITANJE “ZAŠTO”?

Prvo, važno je da razumete da dete ne odgovara ne zato što neće, nego ne može! “Zašto” pitanje ga je sateralo u ćošak, u zonu u kojoj mora da se bavi pronalaženjem razloga za neko ponašanje kojeg možda nije ni svesno, a onda i da opravda to ponašanje.

Drugo, maloj deci je to nemoguće, jer nemaju dovoljno iskustava da bi sve to misaonim procesima mogla da povežu, niti imaju dovoljno bogat rečnik da to objasne na način koji bi zadovoljio odrasle.

Treće (i najvažnije) – to što nešto nisu ili jesu uradila je samo krajnji ishod koji stoji iza nekog ponašanja. Pitanje “zašto” fokusira pažnju na taj kraj, na posledicu, pa samim tim detetu ne da nikakvu šansu da kaže šta je u stvari htelo ili koji je razlog zbog čega nešto nije uradilo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Pored toga što ostajemo bez odgovora koji nas zanima, kod deteta ćemo izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Kada se sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, razbijena čaša, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, (kao i kod bilo koje druge osobe), javljati svaki put kada se pokrene ta tema.

Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja/uverenja o sebi.

O TOME KAKO OVA UVERENJA, STVORENA U DETINJSTVU, UTIČU NA NAS KAD ODRASTEMO, PISALA SAM OVDE.

OBRATITE PAŽNJU KAKO SE VI OSEĆATE

Da biste još bolje razumeli KAKO SE DETE OSEĆA u ovim “zašto” situacijama, pozivam vas da “uđete u njegove cipele”.

Zamislite da ste došli na posao malo ranije da biste se spremili za važan sastanak, sve ste otkucali, isproveravali i pustili na štampu. Ali, štampač se zaglavio. Pokušavate da ga osposobite, vreme prolazi, stižu i druge kolege, pokušavaju da vam pomognu, vreme prolazi… Morate na sastanak bez odštampanog materijala. Šef vas pita – “Zašto se niste na vreme spremili, koleginice?” Šta biste mu prvo odgovorili na ovo, koje reči vam kreću iz usta? Kako se osećate?

Ili, treba da se nađete sa prijateljicom u restoranu, rođendan joj je. Žurite kući sa posla da se spremite, i usput da kupite poklon. Sve uspevate da završite na vreme, spremate se i krećete. Na stanici shvatate da predugo čekate i čujete komentare da autobusa nema baš dugo i da je negde zastoj. Brzo bacate pogled na taksi stanicu, ali nema nijednog vozila. Odjednom, pored vas se zaustavljaju kola, komšinica vas zove da vas poveze. Ulazite u kola, a ona vam kaže da treba samo da kupi nešto i da će vas odvesti do grada jer joj je usput. Pomislite kakva ste srećnica, ali posle 20 minuta čekanja u kolima se više ne osećate tako. U međuvremenu su autobusi “proradili”, ali vi ne možete da ostavite komšinicina kola. Kasnite na rođendan skoro ceo sat, prijateljica vas pita – “Zašto nikada ne možeš da dođeš na vreme?” Kako se osećate?

Verujem da ste primetili da se mnogo toga desi pre onoga što se na kraju vidi, a ovo pitanje ne pomaže da se sazna pravi odgovor. Zato kada vidite da je nešto razbijeno u sobi, pre nego što vas obuzme ljutnja i pomislite da je dete nevaljalo, zamislite ovaj scenario – možda je dete želelo da dohvati knjigu sa police, i u tom pokušaju srušilo figuricu koja se razbila. Ako ga pitate – Zašto si to uradio? – nećete saznati šta je stvarno htelo da uradi.

OK, razumeli ste!

PA, KAKO ONDA POSTAVLJATI PITANJA I DOBITI ODGOVORE?

Pravo pitanje je zapravo šta mi kao roditelji tačno želimo da saznamo i postignemo pitajući „zašto“? Ako razumemo da ono detetu ukazuje na problem, onda je korisnije usmeriti pažnju ka rešenju.

Evo kako možete da formulišete pitanje ili izjavu:

1. Umesto – Zašto nisi spremila sobu?, pitajte – Kada si planirala da spremiš sobu, pre ili posle ručka? (Pažnja je usmerena na cilj – spremanje sobe, i date su opcije, što smanjuje tenziju). Ili – Šta se dešava, pa ne počinješ sa spremanjem? (Pokazujete iskreno interesovanje za razlog. Možda dete boli glava, možda želi da se odmori, napravi pauzu…)

2. Umesto – Zašto još nisi počela da se oblačiš? Opet ćeš zakasniti!, recite – Počni da se spremaš za školu (rođendan), da bi stigla na vreme. (usmeravamo pažnju da dete treba negde da stigne na vreme, a ne da će kasniti). Ili – Koji je razlog što još nisi počela da se spremaš? (Pokazivanje interesovanja, možda detetu treba pomoć.)

3. Umesto – Zašto baš uvek moraš da kasniš na trening?, recite – Sećaš se da je trener rekao da te, ako opet zakasniš, neće ubaciti u igru. (Podsećanje na pravila, ukazivanje na posledicu i odgovornost, ali bez pritiska, kašnjenje = nema igre). Ili – Hm, čini mi se da više ne želiš da treniraš? Hoćeš da pričamo o tome? (Zainteresovanost za pravi razlog, možda dete indirektno pokazuje da to više ne želi ili da ima neki problem.)

4. Umesto – Zašto nisi uradio domaći?, recite – Kada uradiš domaći čim dođeš kući imamo celo popodne slobodno za igru! (Ukazujemo detetu na prednosti dobro organizovanog vremena). Ili – Šta misliš da domaći radiš čim dođeš kući, pa da imaš više vremena za sebe? (Pitamo ga za mišljenje, uvažavamo dete kao ličnost i usmeravamo pažnju šta je prednost tog ponašanja.)

5. Umesto – Zašto diraš to kad sam ti rekla da ne smeš?, pitajte – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? Šta si u stvari hteo da uradiš, pa si prosuo sok (razbio čašu)? Sledeći put me pozovi da ti pomognem. (Ako imate malo dete do pet godina, postavljanjem ovakvih pitanja možete očekivati odgovor. Ovde nema pretpostavke da dete nešto radi namerno, tako da nema ni tenzije. Usmeravate i učite dete da traži pomoć.)

6. Umesto – Zašto se tako ponašaš? Zašto si nevaljala?, pitajte – Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta ustvari želiš, pa radiš to?

“Čitanje između redova” je veoma korisna veština koja pomaže da razumemo šta nam deca zapravo “govore” ponašanjem.

Na ovaj način se i dete i mi fokusiramo na rešenja, učimo ga da i ono samo vidi i povezuje šta je za njega u nekoj situaciji korisnije.  Kada nam postane prirodno da ovako pričamo sa detetom, smanjujemo napetost u razgovorima, jer stalno razmišljanje o problemu i detetovoj “lošoj” nameri. veoma opterećuje.

Računajte da je za usvajanje ovakvog načina komunikacije potrebno vreme, a aktivnom primenom ćete svakako imati pozitivne promene. Ako se u procesu usvajanja ovog modela desi da ipak kažete nešto na „stari način“, zastanite na trenutak i onda ponovite  na drugačiji način.

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DETETOM I DA GOVORITE TAKO DA VAS DETE bolje razume I LAKŠE (PO)SLUŠA, VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI VAM MOGU BITI OD VELIKE KORISTI. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno, ono drugo. Vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. – To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što odmah na sve reagujete i svaki čas govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na sebe – Ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta nam zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa, nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Što je dete mlađe, pravilo će biti kraće. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja sklanjamo igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu! Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, a ne u trenutku kada se ona dešava.

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno za taj zahtev/pravilo, jer dete neće razumeti zašto ne može da priča kao inače, niti ćete vi moći da mu tada objašnjavate. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše. (ovde spustite glas do šapata, time dodatno potpomažete da dete zapamti pravilo).

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – neprimerenom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča sa detetom ili se igra sa njim, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili vas možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je sigurno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako – Šta si u stvari hteo, pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“, pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam baki da pokažem igračku, a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – DA! Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da pretnjama, ljutnjom, kaznama potiskujete njegova ponašanja, osećanja i potrebe (jer tu se krije pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti “nevaljalo”. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu “zalepili” na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate veštinu da ga zaista razumete i pomognete mu da na adekvatan način izražava to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto su PRETPOSTAVKE “majka svih PROBLEMA”?

2IceCream.jpg

Zna ona da se sladoled ne jede pre ručka! Stvarno?

U radu sa roditeljima često se susrećem sa njihovom konstatacijom da dete neće da uradi to što se od njega očekuje i da je to okidač koji pokreće niz „problema“.

Na moje pitanje – A, da li ste rekli naglas to što očekujete?, odgovor je najčešće – Pa, nema potrebe, podrazumeva se da zna da treba TO da uradi!

Hm, dragi roditelji, imam jednu važnu stvar da vam kažem  – ništa se ne podrazumeva ako se to jasno ne kaže i ako nije uspostavljeno kao pravilo!

Evo za početak jedne kratke priče koja će vam slikovito predstaviti šta se desi kada se nešto ne kaže jasno, nego se pretpostavlja:

„BILA JEDNOM ČETIRI ČOVEKA PO IMENU SVAKO, NEKO, BILO KO I NIKO. TREBALO JE OBAVITI JEDAN VRLO VAŽAN POSAO I SVAKO JE MISLIO DA ĆE GA NEKO OBAVITI. BILO KO JE TO MOGAO UČINITI, A NIKO NIJE HTEO. NEKO SE ZBOG TOGA NALJUTIO JER JE TO BIO POSAO ZA SVAKOGA. SVAKO JE OPET MISLIO DA BI GA BILO KO MOGAO OBAVITI, ALI NIKO NIJE SHVATIO DA GA NEKO NE ŽELI OBAVITI. NA KRAJU JE SVAKO KRIVIO NEKOGA, JER NIKO NIJE UČINIO ONO ŠTO JE MOGAO URADITI BILO KO.“

Verujem da vam se bar jednom u radnom okruženju desila ova situacija. Ne kaže se uzalud da su pretpostavke i očekivanja “majka svih problema”. A sad se vratite korak unazad i još jednom se podsetite vaših pretpostavki i očekivanja od deteta.

Najbanalniji, a veoma čest, primer je da roditelji pretpostavljaju da se podrazumeva da dete zna da ga oni vole. Ali, ako mu to ne govore – a dete ih otvoreno pita “Mama (tata) da li me voliš?” – znači da mu je VAŽNO da to čuje, a ne da samo donosi zaključak. Moguće je da se u njemu stvorila druga pretpostavka, jer su možda u poslednje vreme roditelji prezauzeti i dete oseća da ima manje njihove pažnje i želi to da “proveri” vrlo konkretnim pitanjem.

Ili, roditelji (bake, deke, vaspitači, učitelji…), očekuju da dete opere ruke pre jela, jer se podrazumeva da je dovoljno što su mu jednom to već rekli, ili “svi to rade pa i dete treba da zna”, ali ako to nije uspostavljeno kao pravilo, i dalje je samo očekivanje – “Pa, zna se da se ruke peru pre jela.”

Ili, kada odu u goste (igraonicu, bioskop, pozorište…), kažu – “Zna se kako se ponaša u gostima.” Ali, ako nisu unapred uspostavili pravila i dogovor sa detetom, onda jednostavno moraju da ZABORAVE na ovo “zna se/podrazumeva se“. O tome kako da u tri koraka naučite dete pravilima, pisala sam OVDE.

MI STALNO KOMUNICIRAMO, ALI JE PITANJE KAKO

Mnogi nesporazumi i nesuglasice, rasprave, pa i kritike na račun deteta, mogu se jednostavno preduprediti efikasnom i ciljanom komunikacijom. Koji god vaspitni model da imamo mi moramo da komuniciramo, i to radimo verbalno i neverbalno, ali često se dešava da upravo ovih neverbalnih poruka nismo ni svesni – izraza lica, gestikulacije, govora tela…

A, verovali ili ne čak 55% svake informacije se prenosi upravo neverbalno, 38% je način na koji smo rekli – boja, ton i visina glasa, dok samo 7% čini njen sadržaj, odnosno ono što smo izgovorili!

Šta to znači?

Znači da mi uglavnom „pričamo u prazno“ našoj deci, dajući im bezbroj nepotrebnih informacija, dok ona najviše primećuju način na koji smo nešto rekli (glas) i kako izgledamo dok govorimo (lice i telo). Sad vam je verovatno jasnije zašto nas deca stalno posmatraju – zato što tako uče, ali stvarno!

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Na svojim predavanjima stalno naglašavam da deca  žele da uče, samo taj proces učenja treba da bude u skladu sa njihovim trenutnim kapacitetima (što zavisi od uzrasta), principima prenošenja informacija (govor tela i glas) i vrlo konkretnim i jasnim uputstvima (setite se – 7%).

NIKO NE MOŽE DA (NAM) ČITA MISLI, PA NI DETE!

143-99525-kid-asking-why-1429599810

Jednostavno ne razumem!

Stalno pričamo i čitamo da su deca u ranom uzrastu kao sunđeri koji upijaju sve što vide i čuju, pa verovatno otud i roditeljska očekivanja da onda isto tako treba da „upiju” i njihova očekivanja.

Međutim, problem sa očekivanjima je taj što su ona najčešće neizgovorena (to su ideje u našim glavama), pa to zapravo znači da dete treba da nam čita misli!

Dakle, ako želimo da dete nešto uradi onda to treba i da mu kažemo i ujedno pokažemo kako tačno treba. Zadatak „Sredi sobu!“ u vašim očekivanjima može da znači da vaš školarac stavi svaku stvar na mesto, obriše prašinu, usisa, a prljav veš ubaci u korpu. Za njega to može da znači da skloni igračke sa poda i soba je sređena! Vaša i njegova očekivanja su potpuno različita i zato je potrebno da se jasno kaže šta znači zahtev „sredi sobu“.

Isto je i sa pravilima.

Ako očekujete da dete pere ruke pre obroka neophodno je da to uspostavite kao pravilo tako što ćete prvo verbalizovati – Uvek peremo ruke pre jela – a zatim i pokazati – otići ćete zajedno u kupatilo i oprati ruke. Što je dete mlađe to određenu radnju treba ponoviti više puta uz pokazivanje i kratko objašnjavanje. Kasnije sledi podsećanje – Sećaš se šta radimo pre jela? Peremo ruke? – A na kraju i usvajanje pravila koje dete spontano radi.

S obzirom da sam napomenula da glas igra veliku ulogu u komunikaciji, važno je da imamo miran ton, a ja bih dodala i veseo, pa čak i šaljiv, jer to budi pozitivne emocije. Kada se neka radnja obavlja uz dobar osećaj, ona za tu osobu postaje izvor zadovoljstva. Ako dete zaboravi da uradi nešto, uzdržite se od kritike, dovoljno je da ga uz osmeh podsetite – A ručice? – Po njegovoj reakciji će vam biti jasno da to daje bolje rezultate od podignute obrve, stisnutih usta i kritike „Opet nisi oprao ruke!“

Naravno da je potrebno vreme da se svaka radnja/pravilo usvoji, što podrazumeva strpljenje, kao i doslednost. Međutim, ako razumemo da na ovaj način dete uči, to je dovoljan motiv da svoja očekivanja iz misli „prebacimo u etar“ i da im budemo dobar, pozitivan model.

To je zaista mala promena koja pravi velike razlike u međusobnim razgovorima, a što je još važnije smanjuje prostor za nerazumevanje.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto su izlivi BESA kod male dece česti na LETOVANJU i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, u sobi udara glavom u zid i plače…

 

Šta se desilo, zašto je postao tako “bezobrazan”, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz primera se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih mentalnih kapaciteta i motoričkih sposobnosti. Što je dete mlađe, to će roditelji morati više da prilagode dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, loptica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima,  ali detetu ipak previše…

Ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, toplota, umor, potreba za toaletom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE “POSLEDICA” PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETE NE MOŽE DA SE “IZBORI” I TADA MU JE POTREBNO SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, LJUBAV, RAZUMEVANJE…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma skučen i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, njegov mozak (zbog uzrasta) još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što kod deteta izaziva uzbuđenje, uznemirenost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emotivnog stanja ono može ući u “euforiju”. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena, i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže. I onda usledi “neprimereno” ponašanje – vriska, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje glavom o pesak… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da su mu čula previše stimulisana.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno “bombardovanje”. Svaka od ovih stimulacija izaziva i neku emociju u detetu i u jednom trenutku je  svega previše. Ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak) to znači da je poslalo poruku STOP, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako u krug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku.

Šta to praktično znači?

Ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe pričati mu nešto (sem ako ne pita), niti mu pokazivati. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte svoje aktivnosti raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili  umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i “poštedite” i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegove fiziološke potrebe, da li je prevelika gužva i buka, ili možda ima previše aktivnosti. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo.  Jer i nije!

Pročitajte koje sve promene još možete da očekujete na letovanju  OVDE .

Dragana Aleksić, Family coach

Da li je STROGOST = POSLUŠNOST?

12006246_978704425528086_3586522093176457124_n

Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne…

Ali, upravo je suprotno.

Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasna uputstva i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista„obavili dobar posao“.

NELAGODNE EMOCIJE STVARAJU OTPOR

Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?

Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara nelagodno emotivno stanje, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu. Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je vaš glas hladan, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost.

Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i da očekuje da ćete nešto brzo i sa elanom da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.

U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

DECA VOLE IZAZOVE

Kada se detetu neki zahtev predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu pozitivne, prijatne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.

Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.

Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

IGRAJTE SE, MAŠTAJTE, GLUMITE!

I zato, ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu  malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.

Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije potpuno samo i bespomoćno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave.

Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.

Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Rezultati će vas prijatno iznenaditi!

I VI I DETE TREBA DA SE OSEĆATE DOBRO

Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „razigrani“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“ koju nose jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!

Zato stalno napominjem i govorim o tome da se dete posmatra, osluškuje i prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke.

Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite stvari po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi  treba da se osećate dobro. Deca nepogrešivo prepoznaju našu iskrenost, pa nema mnogo koristi da glumatamo da smo “veseli” ako u tom trenutku nismo. Dete će mnogo lakše “podneti” kada mu iskreno kažemo – Slušaj, sad baš i nisam raspoložena za igru. Šta misliš da sam sada skloniš igračke, verujem da ćeš se snaći, – nego da oseti našu tenziju i kako mu preko volje pomažemo.

Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete – Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.

Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu i one „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.

Dragana Aleksić, Family coach

USPOSTAVITE SARADNJU SA DETETOM ZA SAMO 1 MINUT! POTREBNE SU VAM SAMO IDEJE DA TRENUTNI PROBLEM REŠITE GA BEZ VIKE, NERVOZE I STRESA! NA VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?”  DOBIĆETE PREKO 50 IDEJA KOJE MOŽETE DA PRIMENITE ODMAH! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.