Strpljenje je veština koja se uči odmalena, najpre iskustveno – u raznim situacijama kada moramo nešto ili nekog da čekamo, ali i prolaskom kroz frustracije. Da, dobro ste pročitali – frustracije su nam neophodne da bismo razvijali toleranciju i da, kada se suočavamo sa preprekama koje se postave između nas i neke naše želje, ne upadamo u burne reakcije ili duboka razočarenja (o ovome sam detaljno pisala u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“). U odraslom dobu možemo da jačamo strpljenje raznim tehnikama, ali to nije tema ovog teksta.

Nabrojaću najčešće situacije u kojima (skoro svi) roditelji gube strpljenje: kada negde treba da se stigne na vreme (vrtić, škola, rođendan, sport, školica jezika…), a dete se uspori ili uđe u otpor; kada se detetu bezbroj puta ponovi isti zahtev ali ono ne sarađuje; kada su u pitanju rutinske radnje (sklanjanje igračaka, spremanje za kupanje, pranje zubića, oblačenje, odlazak u krevet…); kada je roditelj umoran (ili bolestan), kada je obuzet svojim mislima i obavezama, kada ima mnogo toga da obavi i u žurbi je; kada je roditelj već nervozan.

Šta roditelji uglavnom rade kada se nađu u ovim situacijama, a strpljenje im je na izmaku?

Kao što postoje ove tipične situacije, tako postoje i tipične roditeljske „strategije“ za prevazilaženje otpora: moljakanje, nagovaranje, natezanje, ubeđivanje (duže od 5 minuta), obećavanje nečega zauzvrat, uslovljavanje ili ucenjivanje, detaljno i dugo obrazlaganje svojih razloga sa ciljem da se detetu „objasni“ zašto nešto treba da uradi, kao i ljutnja, vikanje, pretnje i kažnjavanje… ali su sve one manje-više neuspešne, posebno na duge staze jer se sve navedeno stalno ponavlja i ima isti rezultat – i situacije i detetova ponašanja i roditeljske reakcije.

Najveći paradoks je da upravo ovakvim pristupom mi GUBIMO strpljenje, dete i dalje neće sarađivati, a onda je samo pitanje trenutka kada ćemo eksplodirati!

Pitate se – Zašto, pobogu ništa od ovoga „ne radi“ – ako znate da ste dali sve od sebe i da se trudite svim silama da privolite dete da sarađuje?

Da biste se lakše odlučili da pređete na efikasnija rešenja, pojasniću detaljnije zašto vaše dosadašnje strategije ne rade.

Činjenica 1

Prvo, sve ove i slične „strategije“ ne šalju jasnu poruku gde je granica. Čak i ako je roditelj u startu postavio granicu, on ju je ovakvim pristupom „olabavio“. Jer, sve dok roditelj moljaka, nagovara, ubeđuje dete ili opravdava svoj zahtev, to je kao da ste povukli crtu grafitnom olovkom a onda uzeli gumicu i sa svakom rečju kojom molite, ubeđujete, uslovljavate… brište deo po deo. Praktično, za dete to znači da ima još mnogo prostora da „pregovara“, ne bukvalno u verbalnom smislu, već ponašanjem – da se i dalje razvlači, opire, završava neke svoje aktivnosti i ne radi ono što roditelj zahteva… Dakle, roditelj ne stoji jasno i čvrsto iza neke svoje odluke, zahteva i/ili granice. Kada kažem „čvrsto“ ne mislim da to treba da se pokaže ljutnjom, vikanjem, izazivanjem straha, već nepokolebljivim autoritetom (koji je zasnovan na odnosu poverenja, uzajamnog poštovanja i osećaja sigurnosti, a ne onaj koji ide iz pozicije moći i zasniva se na strahu).

Šta to znači?

Pokušajte da se setite šta u ovim situacijama govorite i kako zvučite, kakva vam je boja glasa, kakav je govor tela i izraz lica – da li sve zajedno ostavlja utisak da to govori neko ko je autoritet? I iskreno sebi odgovorite – da li biste vi sami sebe poslušali? Sve ovo se rešava promenom modela komunikacije i to je ono što radim na konsultacijama za roditelje – za konkretne situacije dobijaju se konkretne smernice šta, kada i kako da kažete da bi vas dete zaista čulo, razumelo i počelo da sarađuje.

Činjenica 2

Druga, i po meni mnogo upečatljivija stvar je emotivno-energetski status koji roditelj ovakvim pristupom emituje ka detetu. Moljakanjem, opravdavanjem, ubeđivanjem, ucenom, ljutnjom, pretnjom… ne šaljemo ono što je detetu potrebno – energiju SIGURNOSTI i ODLUČNOSTI – već bespomoćnost, očaj, slabost pred preprekom (detetovim otporom), frustraciju i stres. Dete zatim reaguje na naše stanje, koje prepoznaje kao nesigurnost, i to ga zbunjuje, uznemirava, pa i plaši.

Kada bismo taj detetov osećaj „preveli“ na jezik odraslih to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da budem siguran u ono što mama (tata) kaže, kad ni ona sama u to ne veruje, jer čas kaže da nešto moram da uradim, a onda me moli i objašnjava mi toliko dugo da više i ne znam šta hoće od mene. Kako ja da verujem njenim rečima i da ona zna šta je za mene dobro, kad je tako „slaba“, nemoćna preda mnom, nesigurna…?

Imajte uvek u vidu – osećaj sigurnosti u i uz roditelja je onaj esencijalni deo koji je detetu neophodan da bi osećalo unutrašnji mir i da bi nas rado i sa poverenjem pratilo i sarađivalo.

E, sad dolazimo do začarnog kruga – sa neuspešnim pokušajima mi sve više gubimo strpljenje i povećavamo pritisak, dete i dalje ne sarađuje, i pokreće se čitav mehanizam uverenja i nelagodnih emocija – Ja sam loš roditelj. Ja ne znam sa svojim detetom. Ja sam bespomoćna. Ja nisam dovoljno dobra… a za njih se „zalepe“ strah, briga, tuga, razočarenje, ljutnja, nemoć… Što se češće ponavljaju ovakve situacije, to su uverenja i emocije „jači“, a naše emotivno-energetsko stanje emituje još veću nesigurnost. I tako možemo beskonačno dugo da se upetljavamo u ovo klupko.

Takođe, postoji velika verovatnoća da roditelj odavno ima ovakva uverenja (da ne valja, da nije dovoljno dobar, da je bespomoćan), a da ih dete svojim ponašanjem, naravno potpuno nesvesno, aktivira (trigeruje). Na „Emotivnom detoksu“ se veoma brzo otkrije da li su ovo „stara“ probuđena uverenja i emocije ili su se ipak stvorila u roditeljskom stažu. Ako često osećate da ste u ovom začaranom krugu, a posebno ako često ili stalno ulazite u veoma burne reakcije, vikanje, ljutnju i/ili grubo postupanje sa detetom, to je siguran znak da treba da radite na sebi i da se to što pre reši. Ukoliko se ove stvari ne rešavaju, one se nagomilavaju, ređaju se jedna na drugu i vremenom od malog problema nastane veliki za koji je potrebno mnogo više rada.

Činjenica 3

Treća i najvažnija stvar je odlaganje roditelja da donese ODLUKU da jasno postavi granicu i zaustavi neadekvatno ponašanje, i preuzme ODGOVORNOST za ono što sledi – detetovu reakciju.

Šta to znači?

Ako se osećate umorno, pospano, ako žurite, ako ste već napeti i nervozni, imajte u vidu da će moljakanje, ubeđivanje, ucenjivanje samo prolongirati ova stanja sve do momenta eksplozije – vaše ili detetove. Zato morate biti u ulozi odrasle osobe (što uostalom i jeste) i svesno „preseći“ natezanje tako što ćete jasno i nedvosmisleno reći (možete u početku prvo sebi/u sebi, a zatim i detetu):

– Meni sada ovo jako smeta. Umorna sam i sada je dosta skakanja po krevetu (recite baš ono što dete radi u datom trenutku).

– Žurim i ne mogu dvesta puta da ponavljam detetu da se obuče. Ja sam sigurna da sada hoću ovo da zaustavim i da krenemo što pre.

Kada donesemo odluku da želimo da postavimo granicu – da zaustavimo nešto što nam smeta i sa čim se ne osećamo dobro, napravili smo prvi i najvažniji korak i onda zaista emitujemo sigurnost! (za razliku od onoga što je opisano kod činjenice broj 2)

Zvuči jednostavno, zar ne? Ali ipak preko 90% roditelja ovo ne uradi!

Zašto?

U pozadini nepostavljanja granica je strah od:

1. odbacivanja,

2. konflikta, i

3. burne reakcije.

Za roditelje je najviše sporna tačka 3 (mada može biti i miks svega, to takođe otkrivamo na „Emotivnom detoksu“).

Naime, kada postavimo jasnu granicu detetu, očekivano je da će se ono pobuniti, a što je mlađe to će biti burnija reakcija. Problem je što je roditeljima teško da se nose sa ovim reakcijama i emotivnim izlivima deteta, i zato moljakaju, udovoljavaju, obećavaju nešto detetu ili ga pak ucenjuju i prete mu kaznom sa ciljem da instant zaustave njegovu reakciju. Ponekad se ovo zaista i desi, da se dete brzo smiri ali iz straha, što nije dobar model, a u nastavku ćete saznati zašto.

Izbegavanjem nelagodnih situacija roditelji zarad svog trenutnog mira čine medveđu uslugu i sebi i detetu. Kada sam rekla da nakon donošenja odluke treba preuzeti odgovornost, to se odnosi na ono što očekujemo da sledi kada detetu postavimo granicu i u zavisnosti od uzrasta biće manje ili više burno. Odgovornost se dakle odnosi na to da spremno dočekamo preplavljivanje i frustraciju i provedemo dete kroz taj proces.

Iako vam sada izgleda da ovim samo produžavate svoju agoniju, jer dete ne samo što nije počelo da sarađuje, nego sad prolazi i kroz emotivnu buru, a vi ste umorni ili žurite, ovo je jedini način da se i dete i vi pripremite za sve buduće situacije. A i vi i ja znamo da će ih itekako biti! U prirodi dece je da se pobune i pokušaju da probiju granice, ali ne zato što su bezobrazna, nedokazana i nemaju poštovanje, već zato što je za njih to deo učenja o odnosima sa drugima, najpre sa roditeljima, kao i o sebi. U procesu odrastanja, suočavanje sa roditeljskim granicama je svakako frustrirajuće, ali je neophodno jer pomaže detetu da razvija toleranciju na nelagodu koju mu izazivaju ograničenja. Ovo je proces za koji je potrebno vreme, strpljenje i mnogo ponavljanja.

Takođe, kada donesete odluku i preuzmete odgovornost, za vas više nema onog faktora strepnje od ishoda ili iznenađenja kada se dete pobuni, kao ni očekivanja da će magično ovog puta biti sve drugačije. Za vas je ovaj scenario sada nešto poznato i samim tim je vaše emotivno-energetsko stanje stabilnije!

Nakon odluke, sledi konkretna akcija za zaustavljanje neadekvatnog ponašanja, koju prvo najavimo detetu i odmah je sprovedemo (a ne kao do sada posle pola sata isprobavanja strategija obećavanja, natezanja, ucenjivanja, ljutnje):

– Vidim da se tebi još skače po krevetu, dogovor je da se to ne radi pred spavanje (jasno vam je da mora unapred postojati pravilo oko ovoga). Sada je dosta, uzeću te i staviti pored mene da legneš.

– Izgleda da ti ne možeš sam da se obučeš, pošto jako žurim ja ću ti sada pomoći. Prvo ću ti nazuti čarape, a ti možeš duksić. (Ili, redom mu vi sve obucite i pratite rečima radnju).

Dakle, doneli ste odluku, preuzeli odgovornost da se može desiti burna reakcija i sproveli konkretnu akciju. Ovo nikako ne znači da treba da se postupa grubo sa detetom, već da vas ono doživi kao osobu koja tačno zna šta u tom trenutku treba da uradi. Često se desi i da reakcija deteta potpuno izostane jer je upravo naša sigurnost u odluku poslala detetu jasnu poruku da može da se oseća sigurno u/uz nas.

Naravno, očekujemo i drugu krajnost – bacanje, plakanje, ljutnju – ali i tada postupamo sa sigurnošću da to treba da se uradi. Dete ima pravo da negoduje, ali to ne znači da mi treba da se povučemo pred njegovim emocijama i reakcijama kao puž u kućicu! Radnju pratite kratkim rečenicama u kojima opisujete situaciju:

– Teško ti je da ležiš mirno. Možemo zajedno duboko da udišemo i izdišemo, i da tako umirimo telo. Slušaj kako ja dišem i diši polako baš kao ja.

– Baš te ljuti što te mama sada oblači. Moramo se svakako obući i krenuti. Pomoći ću ti da bismo bili što brži! (Ako zbog otimanja ne uspete sve da mu obučete, recite – Jaknu i čizme ćemo obući u kolima, sada ću te podići i odneti do kola.)

Nakon ovoga što ste pročitali, velika većina će pomisliti – Ma, probala sam ovo već i „ne radi“. Ne vredi, sve sam ovo probao, dete uopšte nije sarađivalo!

I to su upravo rečenice koje čujem od roditelja na konsultaciji! Pa ne možete očekivati da će od jednog, dva „probanja“ dete naprasno sarađivati! Kao što niste odmah posle prve lekcije propričali na stranom jeziku, niti ste odmah znali da spremite neko jelo nakon čitanja recepta, kao ni da vozite kola posle položenog pismenog testa. Sve te radnje ste morali mnogo puta da ponovite da biste sa sigurnošću znali šta, kad i kako da radite. A mi ovde pričamo o celoživotnom ODNOSU sa još jednim živim bićem koje ima svoju ličnost, volju, želje, potrebe, emocije, porive za istraživanjem sveta i učenjem 🙂

Cilj je da VI OVLADATE ovim procesom obraćajući pažnju na to kako se osećate i šta emitujete (sigurnost/nesigurnost), da li ste na prvi signal da će doći do natezanja doneli odluku da odreagujete i preuzeli odgovornost da zaustavite neadekvatno ponašanje, preduzeli konkretnu akciju i pomogli detetu da prođe kroz njegove emocije.

Cilj je da VI detetu najavite i kažete šta ćete VI konkretno uraditi u spornoj situaciji, a ne da bezbroj puta na razne načine zahtevate da ono uradi nešto što očigledno ne može. Jer vi ste odrasla odgovorna osoba koja vlada sobom i usmerava dete. Ne može dete da bude odgovorno što ne uspeva da se zaustavi u nekom ponašanju, jer ono još uvek nema kapacitete za to, ali zato ih vi imate 🙂 Čak i ako prepoznate da su vaši kapaciteti “slaba tačka”, znajte da možete raditi na njihovom povećavanju kroz neki vid rada na sebi.

I što više puta to ponovite, to ćete se vi osećati sigurnije i odlučnije, lakše ćete postavljati granice i pravila. A kada je roditelj siguran u sebe, tada je i dete sigurno u njega.

Da bih vas ohrabrila da pokušate da napravite promene, prenosim vam deo mejla koji mi je poslala mama nakon samo jedne konsultacije na kojoj sam joj predložila upravo ovo što je u tekstu: 
“… Jutros je opet krenula da odugovlači sa polaskom u vrtić i sve sam uradila kako ste rekli (zaista sve je moralo da se primeni da bi se smirila) i pregurali smo u kratkom roku sve bez mnogo buke i loših emocija. Hvala još jednom. Znam da je dug proces i da je ovo početak, al ohrabrujući je.”

Važno je da napomenem da ima još mnogo faktora koji u većoj ili manjoj meri mogu da utiču na to sa koliko uspeha roditelji mogu da postavljaju granice, jer ništa nije crno-belo, niti sve smernice važe za svakoga od vas. Upravo zbog toga je najvažniji individualni pristup koji se sprovodi kroz konsultacije i/ili Emotivni detoks. Takođe, moj rad je baziran isključivo na pozitvnom pristupu vaspitanju i svesnom roditeljstvu, što zahteva posvećenost, strpljenje i vreme da bi se uvodile promene u pristupu i komunikaciji sa detetom i stiglo do dugoročnih rezultata. Ipak, trud koji je u samom početku veći, vodi ka tome da se vremenom stvori čvrst odnos i jaka baza i da roditelji kasnije spontano reaguju na adekvatniji način.

Ceo ovaj proces opisan je za razne svakodnevne situacije u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“, model uspešne komunikacije je predstavljen u e-knjizi „Umetnost komunikacije sa decom“, a u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“ dati su predlozi igara za izazov i povezivanje upravo u rutinskim radnjama.

Ako ste prepoznali da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi ili da možda imate emotivne blokade i negativna uverenja koja se aktiviraju u nekim situacijama sa detetom, možete zakazati online konsultaciju ili “Emotivni detoks” na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 24 sata vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.