Tag: kako umiriti dete koje plače

Ovo neće (odmah) povećati vaše STRPLJENJE sa detetom, ali ćete znati šta da uradite kada počnete da ga gubite

Photo by Josh Willink on Pexels.com

Strpljenje je veština koja se uči odmalena, najpre iskustveno – u raznim situacijama kada moramo nešto ili nekog da čekamo, ali i prolaskom kroz frustracije. Da, dobro ste pročitali – frustracije su nam neophodne da bismo razvijali toleranciju i da, kada se suočavamo sa preprekama koje se postave između nas i neke naše želje, ne upadamo u burne reakcije ili duboka razočarenja (o ovome sam detaljno pisala u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“). U odraslom dobu možemo da jačamo strpljenje raznim tehnikama, ali to nije tema ovog teksta.

Nabrojaću najčešće situacije u kojima (skoro svi) roditelji gube strpljenje: kada negde treba da se stigne na vreme (vrtić, škola, rođendan, sport, školica jezika…), a dete se uspori ili uđe u otpor; kada se detetu bezbroj puta ponovi isti zahtev ali ono ne sarađuje; kada su u pitanju rutinske radnje (sklanjanje igračaka, spremanje za kupanje, pranje zubića, oblačenje, odlazak u krevet…); kada je roditelj umoran (ili bolestan), kada je obuzet svojim mislima i obavezama, kada ima mnogo toga da obavi i u žurbi je; kada je roditelj već nervozan.

Šta roditelji uglavnom rade kada se nađu u ovim situacijama, a strpljenje im je na izmaku?

Kao što postoje ove tipične situacije, tako postoje i tipične roditeljske „strategije“ za prevazilaženje otpora: moljakanje, nagovaranje, natezanje, ubeđivanje (duže od 5 minuta), obećavanje nečega zauzvrat, uslovljavanje ili ucenjivanje, detaljno i dugo obrazlaganje svojih razloga sa ciljem da se detetu „objasni“ zašto nešto treba da uradi, kao i ljutnja, vikanje, pretnje i kažnjavanje… ali su sve one manje-više neuspešne, posebno na duge staze jer se sve navedeno stalno ponavlja i ima isti rezultat – i situacije i detetova ponašanja i roditeljske reakcije.

Najveći paradoks je da upravo ovakvim pristupom mi GUBIMO strpljenje, dete i dalje neće sarađivati, a onda je samo pitanje trenutka kada ćemo eksplodirati!

Pitate se – Zašto, pobogu ništa od ovoga „ne radi“ – ako znate da ste dali sve od sebe i da se trudite svim silama da privolite dete da sarađuje?

Da biste se lakše odlučili da pređete na efikasnija rešenja, pojasniću detaljnije zašto vaše dosadašnje strategije ne rade.

Činjenica 1

Prvo, sve ove i slične „strategije“ ne šalju jasnu poruku gde je granica. Čak i ako je roditelj u startu postavio granicu, on ju je ovakvim pristupom „olabavio“. Jer, sve dok roditelj moljaka, nagovara, ubeđuje dete ili opravdava svoj zahtev, to je kao da ste povukli crtu grafitnom olovkom a onda uzeli gumicu i sa svakom rečju kojom molite, ubeđujete, uslovljavate… brište deo po deo. Praktično, za dete to znači da ima još mnogo prostora da „pregovara“, ne bukvalno u verbalnom smislu, već ponašanjem – da se i dalje razvlači, opire, završava neke svoje aktivnosti i ne radi ono što roditelj zahteva… Dakle, roditelj ne stoji jasno i čvrsto iza neke svoje odluke, zahteva i/ili granice. Kada kažem „čvrsto“ ne mislim da to treba da se pokaže ljutnjom, vikanjem, izazivanjem straha, već nepokolebljivim autoritetom (koji je zasnovan na odnosu poverenja, uzajamnog poštovanja i osećaja sigurnosti, a ne onaj koji ide iz pozicije moći i zasniva se na strahu).

Šta to znači?

Pokušajte da se setite šta u ovim situacijama govorite i kako zvučite, kakva vam je boja glasa, kakav je govor tela i izraz lica – da li sve zajedno ostavlja utisak da to govori neko ko je autoritet? I iskreno sebi odgovorite – da li biste vi sami sebe poslušali? Sve ovo se rešava promenom modela komunikacije i to je ono što radim na konsultacijama za roditelje – za konkretne situacije dobijaju se konkretne smernice šta, kada i kako da kažete da bi vas dete zaista čulo, razumelo i počelo da sarađuje.

Činjenica 2

Druga, i po meni mnogo upečatljivija stvar je emotivno-energetski status koji roditelj ovakvim pristupom emituje ka detetu. Moljakanjem, opravdavanjem, ubeđivanjem, ucenom, ljutnjom, pretnjom… ne šaljemo ono što je detetu potrebno – energiju SIGURNOSTI i ODLUČNOSTI – već bespomoćnost, očaj, slabost pred preprekom (detetovim otporom), frustraciju i stres. Dete zatim reaguje na naše stanje, koje prepoznaje kao nesigurnost, i to ga zbunjuje, uznemirava, pa i plaši.

Kada bismo taj detetov osećaj „preveli“ na jezik odraslih to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da budem siguran u ono što mama (tata) kaže, kad ni ona sama u to ne veruje, jer čas kaže da nešto moram da uradim, a onda me moli i objašnjava mi toliko dugo da više i ne znam šta hoće od mene. Kako ja da verujem njenim rečima i da ona zna šta je za mene dobro, kad je tako „slaba“, nemoćna preda mnom, nesigurna…?

Imajte uvek u vidu – osećaj sigurnosti u i uz roditelja je onaj esencijalni deo koji je detetu neophodan da bi osećalo unutrašnji mir i da bi nas rado i sa poverenjem pratilo i sarađivalo.

E, sad dolazimo do začarnog kruga – sa neuspešnim pokušajima mi sve više gubimo strpljenje i povećavamo pritisak, dete i dalje ne sarađuje, i pokreće se čitav mehanizam uverenja i nelagodnih emocija – Ja sam loš roditelj. Ja ne znam sa svojim detetom. Ja sam bespomoćna. Ja nisam dovoljno dobra… a za njih se „zalepe“ strah, briga, tuga, razočarenje, ljutnja, nemoć… Što se češće ponavljaju ovakve situacije, to su uverenja i emocije „jači“, a naše emotivno-energetsko stanje emituje još veću nesigurnost. I tako možemo beskonačno dugo da se upetljavamo u ovo klupko.

Takođe, postoji velika verovatnoća da roditelj odavno ima ovakva uverenja (da ne valja, da nije dovoljno dobar, da je bespomoćan), a da ih dete svojim ponašanjem, naravno potpuno nesvesno, aktivira (trigeruje). Na „Emotivnom detoksu“ se veoma brzo otkrije da li su ovo „stara“ probuđena uverenja i emocije ili su se ipak stvorila u roditeljskom stažu. Ako često osećate da ste u ovom začaranom krugu, a posebno ako često ili stalno ulazite u veoma burne reakcije, vikanje, ljutnju i/ili grubo postupanje sa detetom, to je siguran znak da treba da radite na sebi i da se to što pre reši. Ukoliko se ove stvari ne rešavaju, one se nagomilavaju, ređaju se jedna na drugu i vremenom od malog problema nastane veliki za koji je potrebno mnogo više rada.

Činjenica 3

Treća i najvažnija stvar je odlaganje roditelja da donese ODLUKU da jasno postavi granicu i zaustavi neadekvatno ponašanje, i preuzme ODGOVORNOST za ono što sledi – detetovu reakciju.

Šta to znači?

Ako se osećate umorno, pospano, ako žurite, ako ste već napeti i nervozni, imajte u vidu da će moljakanje, ubeđivanje, ucenjivanje samo prolongirati ova stanja sve do momenta eksplozije – vaše ili detetove. Zato morate biti u ulozi odrasle osobe (što uostalom i jeste) i svesno „preseći“ natezanje tako što ćete jasno i nedvosmisleno reći (možete u početku prvo sebi/u sebi, a zatim i detetu):

– Meni sada ovo jako smeta. Umorna sam i sada je dosta skakanja po krevetu (recite baš ono što dete radi u datom trenutku).

– Žurim i ne mogu dvesta puta da ponavljam detetu da se obuče. Ja sam sigurna da sada hoću ovo da zaustavim i da krenemo što pre.

Kada donesemo odluku da želimo da postavimo granicu – da zaustavimo nešto što nam smeta i sa čim se ne osećamo dobro, napravili smo prvi i najvažniji korak i onda zaista emitujemo sigurnost! (za razliku od onoga što je opisano kod činjenice broj 2)

Zvuči jednostavno, zar ne? Ali ipak preko 90% roditelja ovo ne uradi!

Zašto?

U pozadini nepostavljanja granica je strah od:

1. odbacivanja,

2. konflikta, i

3. burne reakcije.

Za roditelje je najviše sporna tačka 3 (mada može biti i miks svega, to takođe otkrivamo na „Emotivnom detoksu“).

Naime, kada postavimo jasnu granicu detetu, očekivano je da će se ono pobuniti, a što je mlađe to će biti burnija reakcija. Problem je što je roditeljima teško da se nose sa ovim reakcijama i emotivnim izlivima deteta, i zato moljakaju, udovoljavaju, obećavaju nešto detetu ili ga pak ucenjuju i prete mu kaznom sa ciljem da instant zaustave njegovu reakciju. Ponekad se ovo zaista i desi, da se dete brzo smiri ali iz straha, što nije dobar model, a u nastavku ćete saznati zašto.

Izbegavanjem nelagodnih situacija roditelji zarad svog trenutnog mira čine medveđu uslugu i sebi i detetu. Kada sam rekla da nakon donošenja odluke treba preuzeti odgovornost, to se odnosi na ono što očekujemo da sledi kada detetu postavimo granicu i u zavisnosti od uzrasta biće manje ili više burno. Odgovornost se dakle odnosi na to da spremno dočekamo preplavljivanje i frustraciju i provedemo dete kroz taj proces.

Iako vam sada izgleda da ovim samo produžavate svoju agoniju, jer dete ne samo što nije počelo da sarađuje, nego sad prolazi i kroz emotivnu buru, a vi ste umorni ili žurite, ovo je jedini način da se i dete i vi pripremite za sve buduće situacije. A i vi i ja znamo da će ih itekako biti! U prirodi dece je da se pobune i pokušaju da probiju granice, ali ne zato što su bezobrazna, nedokazana i nemaju poštovanje, već zato što je za njih to deo učenja o odnosima sa drugima, najpre sa roditeljima, kao i o sebi. U procesu odrastanja, suočavanje sa roditeljskim granicama je svakako frustrirajuće, ali je neophodno jer pomaže detetu da razvija toleranciju na nelagodu koju mu izazivaju ograničenja. Ovo je proces za koji je potrebno vreme, strpljenje i mnogo ponavljanja.

Takođe, kada donesete odluku i preuzmete odgovornost, za vas više nema onog faktora strepnje od ishoda ili iznenađenja kada se dete pobuni, kao ni očekivanja da će magično ovog puta biti sve drugačije. Za vas je ovaj scenario sada nešto poznato i samim tim je vaše emotivno-energetsko stanje stabilnije!

Nakon odluke, sledi konkretna akcija za zaustavljanje neadekvatnog ponašanja, koju prvo najavimo detetu i odmah je sprovedemo (a ne kao do sada posle pola sata isprobavanja strategija obećavanja, natezanja, ucenjivanja, ljutnje):

– Vidim da se tebi još skače po krevetu, dogovor je da se to ne radi pred spavanje (jasno vam je da mora unapred postojati pravilo oko ovoga). Sada je dosta, uzeću te i staviti pored mene da legneš.

– Izgleda da ti ne možeš sam da se obučeš, pošto jako žurim ja ću ti sada pomoći. Prvo ću ti nazuti čarape, a ti možeš duksić. (Ili, redom mu vi sve obucite i pratite rečima radnju).

Dakle, doneli ste odluku, preuzeli odgovornost da se može desiti burna reakcija i sproveli konkretnu akciju. Ovo nikako ne znači da treba da se postupa grubo sa detetom, već da vas ono doživi kao osobu koja tačno zna šta u tom trenutku treba da uradi. Često se desi i da reakcija deteta potpuno izostane jer je upravo naša sigurnost u odluku poslala detetu jasnu poruku da može da se oseća sigurno u/uz nas.

Naravno, očekujemo i drugu krajnost – bacanje, plakanje, ljutnju – ali i tada postupamo sa sigurnošću da to treba da se uradi. Dete ima pravo da negoduje, ali to ne znači da mi treba da se povučemo pred njegovim emocijama i reakcijama kao puž u kućicu! Radnju pratite kratkim rečenicama u kojima opisujete situaciju:

– Teško ti je da ležiš mirno. Možemo zajedno duboko da udišemo i izdišemo, i da tako umirimo telo. Slušaj kako ja dišem i diši polako baš kao ja.

– Baš te ljuti što te mama sada oblači. Moramo se svakako obući i krenuti. Pomoći ću ti da bismo bili što brži! (Ako zbog otimanja ne uspete sve da mu obučete, recite – Jaknu i čizme ćemo obući u kolima, sada ću te podići i odneti do kola.)

Nakon ovoga što ste pročitali, velika većina će pomisliti – Ma, probala sam ovo već i „ne radi“. Ne vredi, sve sam ovo probao, dete uopšte nije sarađivalo!

I to su upravo rečenice koje čujem od roditelja na konsultaciji! Pa ne možete očekivati da će od jednog, dva „probanja“ dete naprasno sarađivati! Kao što niste odmah posle prve lekcije propričali na stranom jeziku, niti ste odmah znali da spremite neko jelo nakon čitanja recepta, kao ni da vozite kola posle položenog pismenog testa. Sve te radnje ste morali mnogo puta da ponovite da biste sa sigurnošću znali šta, kad i kako da radite. A mi ovde pričamo o celoživotnom ODNOSU sa još jednim živim bićem koje ima svoju ličnost, volju, želje, potrebe, emocije, porive za istraživanjem sveta i učenjem 🙂

Cilj je da VI OVLADATE ovim procesom obraćajući pažnju na to kako se osećate i šta emitujete (sigurnost/nesigurnost), da li ste na prvi signal da će doći do natezanja doneli odluku da odreagujete i preuzeli odgovornost da zaustavite neadekvatno ponašanje, preduzeli konkretnu akciju i pomogli detetu da prođe kroz njegove emocije.

Cilj je da VI detetu najavite i kažete šta ćete VI konkretno uraditi u spornoj situaciji, a ne da bezbroj puta na razne načine zahtevate da ono uradi nešto što očigledno ne može. Jer vi ste odrasla odgovorna osoba koja vlada sobom i usmerava dete. Ne može dete da bude odgovorno što ne uspeva da se zaustavi u nekom ponašanju, jer ono još uvek nema kapacitete za to, ali zato ih vi imate 🙂 Čak i ako prepoznate da su vaši kapaciteti “slaba tačka”, znajte da možete raditi na njihovom povećavanju kroz neki vid rada na sebi.

I što više puta to ponovite, to ćete se vi osećati sigurnije i odlučnije, lakše ćete postavljati granice i pravila. A kada je roditelj siguran u sebe, tada je i dete sigurno u njega.

Da bih vas ohrabrila da pokušate da napravite promene, prenosim vam deo mejla koji mi je poslala mama nakon samo jedne konsultacije na kojoj sam joj predložila upravo ovo što je u tekstu: 
“… Jutros je opet krenula da odugovlači sa polaskom u vrtić i sve sam uradila kako ste rekli (zaista sve je moralo da se primeni da bi se smirila) i pregurali smo u kratkom roku sve bez mnogo buke i loših emocija.
Hvala još jednom. 
Znam da je dug proces i da je ovo početak, al ohrabrujući je.” 

Važno je i da napomenem da ima još mnogo faktora koji u većoj ili manjoj meri mogu da utiču na to sa koliko uspeha roditelji mogu da postavljaju granice, jer ništa nije crno-belo, niti sve smernice važe za svakoga od vas. Upravo zbog toga je najvažniji individualni pristup koji se sprovodi kroz konsultacije i/ili Emotivni detoks. Takođe, moj rad je baziran isključivo na pozitvnom pristupu vaspitanju i svesnom roditeljstvu, što zahteva posvećenost, strpljenje i vreme da bi se uvodile promene u pristupu i komunikaciji sa detetom i stiglo do dugoročnih rezultata. Ipak, trud koji je u samom početku veći, vodi ka tome da se vremenom stvori čvrst odnos i jaka baza i da roditelji kasnije spontano reaguju na adekvatniji način.

Ceo ovaj proces opisan je za razne svakodnevne situacije u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“, model uspešne komunikacije je predstavljen u e-knjizi „Umetnost komunikacije sa detetom“, a u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“ dati su predlozi igara za izazov i povezivanje upravo u rutinskim radnjama.

Sve tri e-knjige su na prazničnom popustu, više informacija je OVDE.

Ako ste prepoznali da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi ili da možda imate emotivne blokade i negativna uverenja koja se aktiviraju u nekim situacijama sa detetom, možete zakazati online konsultaciju ili “Emotivni detoks” na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 24 sata vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Ko je zaista u otporu – dete ili roditelji?

Zadatak roditelja nije da zaustavlja detetove emocije niti da ga sputava u ispoljavanju. Zadatak je da prihvati dete sa svim osećanjima, pokaže razumevanje i empatiju i nauči ga kako da se nosi sa tim što oseća.

Ono što vidim i čujem u odnosu odraslih i dece, a pre svega roditelja, često se svodi na kritiku i neprihvatanje onoga što im stiže od deteta u vidu reči i/ili ponašanja – Traži da se nosi, a ima pet godina! Sve joj je teško da uradi što joj se kaže! Kako sme da se ljuti na nas, sve smo mu podredili! Kako neće da ide na rođendan drugu, pa mora da ide! Plače za svaku sitnicu, mnogo je osetljiva, šta će tek biti kada krene u školu! Od čega da bude umoran kad se po ceo dan igra!?

Moram da se zapitam, zašto se odrasli tako uporno i snažno odupiru onome što im deca govore i iskazuju ponašanjem? Zašto ne veruju detetu kada im kaže da mu je domaći težak, da ga bole noge, da je umorno, da je ljuto, da mu se negde ne ide…?

Negiranjem toga kako se dete u nekim situacijama oseća, pokušaj da se zaustavi njegova emocija, forsiranje da nešto uradi po svaku cenu uprkos tome što negoduje ili je ušlo u neko nelagodno emotivno stanje – štetno utiče na odnos i razvoj emocionalne inteligencije.

To što trogodišnjak uveliko zna da hoda, ne znači da ne mogu da ga bole noge, niti da je lenj jer razlozi mogu biti brojni! Od toga da se dete umorilo, posebno ako je duže u šetnji ili se penje stepenicama, do toga da ga žulja čarapica/cipelica, da želi kontakt (vidi me, čuj me, primeti da mi nešto treba ili da mi nešto smeta). To što vaš školarac zna da računa i piše, ne znači da ne može da mu bude težak neki zadatak posebno ako je učio nešto novo. Da li pomislite da mu je teško zato što vas nije video ceo dan i želi vaš zagrljaj, podršku, pomoć, ohrabrenje, a da je prva stvar koju čuje kada dođete kući – Zašto nisi uradio domaći?

To što dete godinama spava samo u svojoj sobi ne znači da je neustrašivo i da ne može da se uplaši nečega iako se do tada nije plašilo. To što dete voli drugare iz vrtića/škole ne znači i da uvek želi da se igra sa njima ili da ide na njihove rođendane. Možda bi radije bilo sa vama, mazilo se, igralo…

Zašto odrasli vide u ponašanjima dece loše namere?  Ko to kaže i gde to piše da deca uvek treba da budu vesela, raspoložena, orna za učenje, da nikada ništa ne može da ih (za)boli, da ne mogu budu umorna i da im se prispava iako nije „vreme za spavanje“, da uvek treba da prihvate ono što im nudimo? Zašto je teško slušati i zaista čuti šta govore?

U svim ovim primerima (a i mnogim drugim), nije dete u otporu, već odrasli. Ne buni se dete, već odrasli jer ne prihvataju to što im ono govori, oseća i pokazuje ponašanjem. Tek kada stvarno slušamo i obraćamo pažnju, razumećemo njihove poruke i tek tada  možemo da pričamo o pravom odnosu.

Kada biste umesto – Ajde šta je tu teško, ti si samo lenja; Neću da te nosim umeš sam da hodaš; Kako možeš da budeš umorna, u tvojim godinama sam bila puna energije! Ti si meni našla da se ljutiš, odmah da si se odljutila! Prestani više da plačeš za gluposti! – rekli – Daj da vidim taj zadatak, uf pa ovo je stvarno teško, možeš li da se setiš kako je to nastavnica objašnjavala? Čekaj da razmislim kako bi ovo moglo da se reši.; O, teško ti je da nastaviš da hodaš? Bole te noge? Hoćeš da stanemo malo da se odmoriš?; Izgleda da ti je danas bilo nečega previše, umorila si se. Hoćeš da odmoriš malo, da ti se vrati snaga?; Baš si se ozbiljno naljutila zbog (…) Hoćeš da pričamo sada o tome ili bi radije da budeš malo sama sa sobom? Kada budeš želela da pričamo, tu sam za tebe.; Rastužila si se zbog nečega? Ili si se zabrinula? Hoćeš da te tata zagrli da ti bude lakše, pa ćemo pričati kada se budeš smirila? – dete bi se osetilo viđenim, prihvaćenim, voljenim, što bi učinilo da oseti olakšanje. Iz ovog stanja saradnja je mnogo lakša. Pristupite svom detetu kao i svakom drugom živom biću, onako kako biste želeli da vama neko pristupi kada se osećate neraspoloženo, umorno, ljuto…

Ako očekujemo da dete na prvu sve radi i sluša što mu tražimo i očekujemo, a da mi pri tom ne slušamo njega, ova postavka odnosa će se vrlo brzo urušiti kao kula od karata. A složićete se, ulozi su ipak preveliki.

U mojoj novoj e-knjizi „Budi najbolji roditelj svom detetu“ vodim vas korak po korak, uz brojne primere, kako da podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta i ujedno radite na jačanju svoje. Sve informacije o kompletu koji čini ovu e-knjigu su OVDE.

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

E-priručnik je moj novi proizvod koji je ujedno i jedinstven program edukacije o razvoju emocionalne inteligencije i transformacije navika kod roditelja i dece – nešto potpuno novo kada je forma u pitanju, ali i informacije koje sadrži. 

Svaki roditelj želi da pozitivno utiče na razvoj emocionalne inteligencije svog deteta. Ali morate znati da se ona ne razvija tako što se emocije potiskuju. Zato je najveća uloga roditelja da kanališe ponašanje deteta, a ne da sprečava izražavanje njegovih osećanja.

Deca ne analiziraju ono što osećaju, ne racionalizuju i svakako ne dovode u pitanje da li bi to trebalo da osećaju ili ne. Ona jednostavno osete. Deca emocije osećaju najviše telesno – i prijatne i neprijatne. Svaka emocija zaslužuje razumevanje i priznavanje. Na osnovu roditeljskih reakcija, reči i ponašanja, deca kreiraju sliku o sebi i svojim osećanjima. Zato ih ne bi trebalo sputavati u onome što osećaju i ne bi im trebalo braniti da izražavaju svoja osećanja.

Uspešan je onaj čovek koji ume da upravlja sobom pod intenzivnim emocijama, koji uspeva da ostane priseban i stabilan i kada mu ništa ne ide od ruke, i koji ne krivi druge za sopstvene neuspehe i emocije koje oni u njemu izazivaju.

Želite li da naučite…

…kako da se lakše nosite sa emocijama deteta koje su za vas okidači?

…kako da na najbolji način podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta?

…kako da pomognete detetu da prepoznaje emocije i upravlja svojim reakcijama i ponašanjima?

…kako da željenu promenu održite i stvorite nove korisnije navike?

Imam pravu stvar za vas!

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

Priručnik predstavlja kompletan program edukacije kako da podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta i vašu transformaciju kada su u pitanju odbacivanje nekorisnih navika u roditeljstvu i usvajanje željenih.

Program je baziran na:

– najefikasnijim NLP i coaching tehnikama,

– pozitivnom roditeljstvu i vaspitnim pristupima koji daju najbolje rezultate,

– najnovijim istraživanjima iz oblasti neuronauke,

– mom dugogodišnjem iskustvu u radu sa roditeljima kroz konsultacije i moju autorsku metodu Emotivni detoks.

Komplet sadrži:

*E-priručnik za roditelje „Budi najbolji roditelj svom detetu“ na 88 strana formata A4 (priručnik je u elektronskoj formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom).

*Personalizovanu e-knjigu za dete/decu „Zdravo, ja sam…“ na 17 strana formata A4 (upisuje se ime vašeg deteta/dece i može se štampati)

*Personalizovane postere za roditelje za lakše usvajanje novih navika ponašanja i reakcija (mogu se štampati)

*Set “Merač tvojih osećanja” za dete (može se štampati)

*Personalizovani set postera za dete/decu za usvajanje adekvatnog ispoljavanja emocija i reakcija – 13 postera (mogu se štampati)

Uzrasnog ograničenja za čitanje i primenu smernica nema ni za roditelje ni za decu, jer se podsticanje emocionalnog razvoja može raditi uvek, nezavisno od toga koliko godina ima roditelj ili dete. Personalizovani dečji set postera možda neće biti interesantan deci koja su starija od osam godina, ali svakako će dobiti ideje kako mogu da kanališu svoje preintenzivne emocije i tako pomognu sebi kada su preplavljena.

Cena e-priručnika: 5000 dinara

(Ako ste prijavljeni na moj newsletter imate 10% popusta, prilikom poručivanja dovoljno je da to navedete i da napišete mejl adresu sa kojom ste se prijavili. Ukoliko još uvek niste prijavljeni, to možete učiniti OVDE)

INFORMACIJE O PORUČIVANJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Važna napomena: U mejlu za poručivanje navedite da li je uplata iz Srbije ili inostranstva. Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Odlomak možete pročitati na linku:

prirucnik_pdf-za-sajtDownload

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE. 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekoga detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekoga javi bes, ljutnja, a kod nekog drugog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”,  “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kada si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“. CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da neće svaka situacija u kojoj je dete plakalo uzrokovati stvaranje blokade ili negativnog uverenja.

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta deteta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija nije presudan za nastanak emotivne blokade. Nekada je dovoljno da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ipak, ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili je to očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, kao i kako su se tada osećali, a ipak mogu da saosećaju sa detetom i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), onda im to ne predstavlja problem, logično im je da će dete u tim situacijama plakati.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” i procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače, je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole, pritisak odgovornosti…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokadama iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti pa se oseća “kilavo”, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Razlozi su dakle (bez)brojni, kod deteta mogu da stvore osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a ono plačem pokušava da se toga oslobodi i da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se može raditi online i u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

3 nekorisna MITA u roditeljstvu (i kako da ih prevaziđete)

jonathan-daniels-385131-unsplashKada prepoznate da u vašem odnosu sa detetom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju. Više o tome kako su povezani naše detinjstvo i roditeljstvo pisala sam OVDE.

MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, da bi neka informacija zaista ostala u dugoročnom sećanju, potrebno je ponoviti mnogo puta. Često na konsultaciji u šali kažem roditeljima da je potrebno milion ponavljanja, ali ono što je bliže istini je da ćete neke stvari ponoviti između 500 i 1000 puta. Naime, istraživanja su pokazala da se u kratkoročnom sećanju informacije zadržavaju do 30 sekundi i ukoliko ih detetu ne ponavljamo, mozak ih briše.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – “Zapamti, ne smeš da diraš to!” ili “Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!” – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti i ponoviti neželjeno ponašanje. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete to radi namerno ili iz inata. Ali, to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na rešavanje trenutnog problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to puno puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom, kao i da sistematizuje nove informacije. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je on za dete osoba u koju ono ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet je pre svega odnos poverenja i uzajamnog poštovanja, a uspostavlja se davanjem podrške detetu u procesu učenja, razumevanjem i zadovoljavanjem njegovih potreba i emocija, doslednošću i osećajem sigurnosti. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to ne daje rezultat kakav žele.

Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa prijatnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora i za dete!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava. Ako očekujete i zahtevate da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, to se neće desiti jer je potrebno da ovu veštinu uči iz dana u dan kroz razne svakodnevne situacije i to OD VAS. Uporno ponavljanje “budi strpljiv”, bez konkretnog primera i povezivanja situacija i iskustava, je prazna priča.

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno etiketirana da su nevaspitana, “čim neće da mirno sačekaju, da mirno sede, čim `hoće sad i hoće sve`…”

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to “opravdavaju” nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – “Budi strpljiv!”

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje “povezivati” sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali ako ne probate da promenite neku svoju naviku kako očekujete da dete promeni svoje ponašanje?

Na primer:

“Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku i stisni je dva puta da mi daš znak, pa ću te saslušati.” Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da “uvežbavaju” ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima. (pročitajte tekst kako se u tri koraka uspostavljaju pravila i dogovori OVDE)

“Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.” Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. “Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?”

“Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).” Pomozite detetu da “poveže” vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI POSLEDICA OBRAZACA IZ PRIMARNE PORODICE I/ILI EMOTIVNIH BLOKADA. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA. U TOME MOŽE POMOĆI JEDINSTVENA I VEOMA EFIKASNA METODA, EMOTIVNI DETOKS.  VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach