Roditeljstvo nije NADMETANJE (zašto upadamo u ovu zamku i kako je izbeći)

pexels-photo-618612.jpeg

Photo by Snapwire on Pexels.com

Kada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju discipline u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, kada sam ja bila dete „takmičenje“ je bilo koju će prvu reč dete izgovoriti. Kada je moje dete bilo malo takmičenje se najviše odnosilo na to ko će pre naučiti da ide na nošu… Danas, ko će se pre upisati u školicu jezika… I, sve ovo je očekivano i prirodno, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline postaju sve ozbiljnije i drastičnije, i sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će učiniti da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i „potvrdi“. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji povezani sa detetom, prepoznajemo njegove specifične osobine, potrebe, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koji i uopšte i ne treba da „jurimo“.

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

1. Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige „Vaše dete i vi“. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela „svežije“ informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika „Mama“ (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

2. Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu „upakovanih“ u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački „izaziva“ strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa ovakvim naslovima/informacijama i prepozna u njima neko detetovo ponašanje ili svoje – oseća se „prozvano“ da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu „polivanja hladnom vodom“ i „podsećanje“ da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to „emituje“ na više nivoa – govorom tela, bojom glasa i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem „problemu“ jer je upravo „dobio potvrdu“ da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. O tome  detaljno pričam na predavanju „Emotivni detoks za roditelje„, koje ću održati u Beogradu 2. februara 2019. Za više informacija i prijavu kliknite OVDE

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća „prozvano“.

3. Vaspitavanje uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i veruje u njega, da je izabrao vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete „ne ponaša kako treba“, ili da će „pokvariti dete“, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na „probleme“, tj. „neprihvatljiva“ ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u „jedan najbolji, najuspešniji…“ model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Roditeljstvo nije nadmetanje u disciplini „koji je vaspitni model bolji“, nego je to pre svega odnos sa detetom.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će „držati“ stranu modelu koji kod njih „radi“, dok će se drugi osećati „poraženo“ i biti uplašeni od „posledica greške“, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

4. Posledica „takmičenja“ – poljuljan osećaj samopouzdanja.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati „loše“.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom uvek kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite i donosite odluku da to promenite i budete bolji nego pre. 

5. Šta može da vam pomogne da izbegnete zamku nadmetanja i upoređivanja.

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu „hladne kofe“:

1. Koji je moj cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom? (na primer, ako imate pozitvan pristup vaspitanju koji isključuje kazne, nemojte čitati tekstove u kojima se spominju zabrane ponašanja koja imaju veze sa burnim ispoljavanjem emocija, kažnjavanjem, zabranama…)

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)? 

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? 

4. Šta da radim sa ovolikom količinom informacija? Da li sam ih tražila ili sam slučajno naišla na njih? Da li su one u skladu sa mojim roditeljskim ciljem?

5. Da li mi nešto od ovoga pomaže da unapredim naš odnos?

6. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU? 

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste i vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

 

Advertisements

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

mother-1245764_1920.jpg

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

 

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu „ruku pod ruku“, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj „preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu.  O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekog detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno „oseća“ poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekog javi bes, ljutnja, a kod nekog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo „zabranjeno“ ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili osobe koje su za dete bile autoritet, zahtevali „odmah i sad“ neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili osobe koje su za dete bile autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete „iskontroliše“ svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. „vojnički pristup“ – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj „neuspeha“ zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: „Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?“, „Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!“,  „Ti nisi smeo tako da se ponašaš kad si bio mali!“, „Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!“…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom „Emotivnom detoksu“, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo „zabranjeno“ da plače, da je dobijao poruke da „prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen“, ili je postiđivan „plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…“

2. Ili je, sa druge strane, bio „prepušten sebi“ – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da se neće kod svake osobe stvoriti blokada ili negativno uverenje, čak i ako je imala ovakvo iskustvo! Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija NIJE presudan za nastanak emotivne blokade. Dovoljno je da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da „podnese pogled drugih“ ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili pak očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, a posebno kako su se tada osećali, koji razumeju svoje dete, saosećaju sa njim i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo bilo kakve inicijative da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje „instrument“ za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), sve je OK.

Problem nastaje kada razlog nije dovoljno „vidljiv“ ili procenjen kao „važan“.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nam taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM?

„Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će „naučiti“ da može tako svaki put nešto da dobije od mene.“ „Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.“ „Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.“ „Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.“

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta  ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da „poprave ponašanje“ deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokada iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj „testira“ ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. „emotivni depo“ koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži „potvrdu“ da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE „BEZ RAZLOGA“?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Sve ovo može da stvori osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a dete plačem pokušava da otkloni izvor nelagode i/ili da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… (malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća)

– nešto želi ali ne ume da se izrazi (još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč), i ulazi u frustraciju zbog toga

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks.

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Kako da budete SIGURNIJI u sebe i OPUŠTENIJI u roditeljskoj ulozi

family-1404827_1920.jpg– Svi kažu da se moj sin lepo ponaša i da je poslušan, ali kada je sa mnom to je blago rečeno haos!

– Znam da zvuči blesavo, ali kao da se plašim ćerkinih reakcija u nekim situacijama i trudim se da ih izbegavam koliko mogu. Ponekad se osećam bespomoćno kao da sam ja dete, a ona roditelj.

– Znam da ne treba da vičem i da stalno govorim „ne“ detetu, ali to je jače od mene…

– Komentari drugih roditelja, pa i mog muža, da sam popustljiva prema detetu me stalno kolebaju da li nešto radim dobro ili ne. Nekad stvarno nisam pametna koga da slušam, sebe ili njih.

– Sa starijim sinom sam kao „rogovi u vreći“, dok sa mlađim sve ide „kao kroz vodu“. Često imam osećaj krivice zbog toga, a ne znam koji je razlog što je ovako…

– U poslednje vreme reagujem na dete bukvalno za svaku sitnicu. Primetila sam da sada, pre nego što bilo šta uradi, prvo gleda u mene. Osećam se baš grozno zbog toga, a ne umem da se promenim.

Ovo su samo neki od problema zbog kojih se roditelji javljaju na konsultacije i na program „Emotivni detoks“. Svi oni imaju jedno zajedničko pitanje, a to je – Ako znamo kakav odnos želimo sa detetom, kom vaspitnom modelu težimo, šta je to što nas u tome sprečava, zašto se ponekad osećamo bespomoćno ili reagujemo previše burno?

PREDAVANJE „EMOTIVNI DETOKS ZA RODITELJE“ ODRŽAĆU U BEOGRADU 8. DECEMBRA, I TO ĆE BITI POSLEDNJE PREDAVANJE U 2018. ZA VIŠE INFORMACIJA I PRIJAVE KLIKNITE OVDE ILI POŠALJITE MEJL NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Da bismo mogli da napravimo bilo kakvu promenu kod sebe, potrebno je da znamo šta sve može da bude uzrok za ovu neusaglašenost između plana – „kakav roditelj želim da budem“, i ishoda – „kako se stvarno ponašam“.

Najčešći razlozi za burne reakcije na neka detetova ponašanja, za osećaj nesigurnosti, krivice, straha, bespomoćnosti…, su emotivne blokade koje „nosimo“ još iz našeg detinjstva, negativna uverenja i nekorisni obraci ponašanja koji su posledica ovih blokada. 

1. Emotivne blokade su zapravo preintenzivne emocije doživljene u detinjstvu (ali i kasnije u životu), koje su ostale neobrađene i smeštene u našem podsvesnom delu bića. One predstavljaju male tempirane bombe koje „eksplodiraju“ kada se suoče sa okidačima – sa nekim detetovim ponašanjem. Tada roditelji burno reaguju čak i u situacijama koje su sasvim očekivane sa decom i same po sebi nisu problematične. Oni to često opisuju da  – „iako znaju da ne žele tako da reaguju i da dete zaista nije ništa toliko strašno uradilo, kao da u tom trenutku nemaju kontrolu da se zaustave“.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

2. Negativna uverenja su misli o nama kao roditelju, koja smo kreirali upravo na osnovu ovih više puta ponovljenih reakcija i  neuspešnih razrešavanja situacija.  Svaki put kada isto odreagujemo i dobijemo isti neželjeni ishod (dete ne promeni ponašanje) potvrdimo sebi da nešto ne možemo, ne umemo, da nismo dobri… Ovde se uopšte ne radi o tome da je roditelj loš, već da je pod uticajem nečega nad čim nema kontrolu – podsvesnim blokadama.

3. Nekorisni obrasci nastaju kada stalno ponavljamo isto ponašanje/reakciju zbog okidača. Ako sto puta kažemo detetu „Nemoj, ne diraj to!“, a ono i dalje dira to nešto, mi nastavljamo da ponavljamo iste reči na isti način očekujući da će dete promeniti svoje ponašanje. Ali, mi naše ne menjamo, nego sutra ponovimo isto, i sledeći put i onda opet… i još to potkrepimo rečenicom – Ali ja mu stalno govorim, a on neće da sluša!

Istim ponašanjem/reakcijama uporno pokušavamo da „popravimo“ trenutnu situaciju, umesto da promenimo pristup i dobijemo drugačiji rezultat. Vremenom mi kod sebe stvorimo uslovnu reakciju ne samo na to detetovo ponašanje, već i na samo dete. I tada smo skloni da kažemo da je ono bezobrazno, neposlušno, da tera inat… Kada se upletemo u ovo vrzino kolo, ukoliko ne uočimo šta je stvarno problem, to je kao da stalno lečimo kijavicu, a ne jačamo imunitet.

Nekada je zaista teško svesno uvideti jednu ili više ovih stvari koje utiču i na to kako se ponašamo prema detetu i na to kako se osećamo kao roditelji. Ono što se kao posledica javlja je osećaj napetosti kod roditelja, nesigurnost, preispitivanje, pa i dovođenje u pitanje vaspitnog modela. Sa druge strane dete oseća ovo roditeljevo unutrašnje kolebanje i njegova emotivna stanja, a onda na to reaguje ponašanjem jer se i ono oseća nesigurno.

KAKO PREPOZNATI DA SU U PITANJU EMOTIVNE BLOKADE?

Mi kao roditelji svakako imamo niz emocija koje nam se javljaju u zavisnosti od našeg trenutnog energetskog i emotivnog stanja, ali i ozbiljnosti situacije, i reakcije shodno tome. Ukoliko se posle par minuta vratimo u pređašnje stanje, onda je sve OK i radi se o očekivanom ponašanju.

Međutim, ako vam se u telu javlja snažna nelagoda kada vidite (ili čujete) neko detetovo ponašanje (baca igračke, odbija da jede, otima se sa drugim detetom), ako vas preplavi stres i/ili neka od emocija – strah, bes, bespomoćnost, ljutnja, krivica, stid, šok…, ako su vam reakcije burnije nego što sama situacija zahteva (nije ugroženo zdravlje i bezbednost deteta), ako je vaš doživljaj situacije i samog deteta emotivno i reaktivno prenaglašen – onda je u pitanju blokada koja se aktivirala zbog okidača.

PRIVATNU SESIJU U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA 069 11 92 851.

Moj posebno kreiran program „Emotivni detoks za roditelje“ pomaže da se otkriju i otklone ove blokade, da se smanji intenzitet emocije, stresa i telesne nelagode koje se javljaju u nekim situacijama sa detetom. Kada nema ovih blokada onda su burne reakcije sve ređe, a roditelj se tada lakše fokusira na građenje kvalitetnog odnosa sa detetom, umesto da mu je pažnja stalno na problemu.

Naravno, obrasci ponašanja neće nestati sami od sebe, njih je potrebno svesno menjati. Iako je metoda „Emotivni detoks“ veoma efikasna, ona nije „čarobni štapić“ niti donosi gotova rešenja.

Ovaj vid rada je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

Više o emotivnim blokadama pisala sam OVDE i OVDE, o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva OVDE, a o metodi Emotivni detoks OVDE.

Da li dete zaista uči iz KAZNE ili ipak POSTOJI DRUGO REŠENJE?

baby-boy-hat-covered-101537Kažnjavanje se često poistovećuje sa „učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

 

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema garancije da to isto neće ponoviti sledeći put.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete samo izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle kazna izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja – kako u sebe, tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

Veštom komunikacijom roditelj može i sebi i detetu da olakša svakodnevne izazove, podržava dete u razvojnim fazama, motiviše ga na razne aktivnosti, gradi autoritet na zdravim osnovama i to bez primene kazne i pretnji.

Predavanje za roditelje i sve koji rade sa decom „Umetnost komunikacije sa decom“, održaću u Beogradu 16. marta 2019. Informacije o predavanju i prijavi pročitajte OVDE.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razlučimo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (postavljanje pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg), fizičko kažnjavanje…

Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju, a strah od gubitka kontrole im celu priču dodatno otežava. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom.

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba „naučiti redu“. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje.

Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti iz dva razloga. Prvi – zato što nije razumelo šta je zapravo problem, a drugi – zato što ne zna šta drugo umesto toga može/treba da radi.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer „eto, na njegovo dete kazna ne deluje“, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu „dati bolju lekciju“. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, DA VAM, IAKO ŽELITE DA PROMENITE SVOJ PRISTUP, TO NE POLAZI ZA RUKOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. (VIŠE O EMOTIVNIM BLOKADAMA I BURNIM REAKCIJAMA RODITELJA, PISALA SAM OVDE.)

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća…

Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo ono što je na samomo kraju  – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Tada izostane onaj „istraživački“ deo – šta se stvarno desilo pa se dete zbog toga neprimereno ponaša, kako se oseća zbog toga i kako roditelj može da mu pomogne. Ključno je usmeravanje kako sve dete može da odreaguje u toj situaciji.

Ako odrasli žele da dete zaista nauči šta treba ili ne treba da radi, na njima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio „problem“ koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna.

Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i koji menja ceo tok naših zaključaka i reakcija.

Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), ponuditi konstruktivno rešenje iz kojeg će dete nešto naučiti – Razumem da želiš još da se igraš, ipak pao je mrak i sada je vreme da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Sigurno neće biti dovoljno da se jednom primeni pozitivna komunikacija i da se odmah dobije rezultat. Ponavljanje je majka učenja, a strpljenje je veština koju roditelj treba da razvija i jača.

Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom „čitanja između redova“, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – zamenite govor u minutima i satima sa nečim što dete može bolje da razume.

Mala deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak  jednostavno ne razume. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko pete, šeste godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, i to najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

PREDAVANJE ZA RODITELJE I SVE KOJI RADE SA DECOM „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 16. MARTA 2019. 

CILJ PREDAVANJA JE DA RODITELJI OVLADAJU VEŠTOM KOMUNIKACIJOM KAKO BI I SEBI I DETETU OLAKŠALI SVAKODNEVNE IZAZOVE, I UJEDNO GRADILI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato!

U PARKU

Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo i poveže ga sa zahtevom. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način komunikacije olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Ako se dete u parkiću, na primer, igra u pesku, trenutak polaska odredite opet na osnovu nečega što mu je poznato i prilagodite uzrastu – Kada dva puta napuniš koficu peskom, tada je vreme za polazak kući. Vidiš ovde imaš tri kalupa za „kolačiće“ od peska – jedan, dva, tri. Kada napraviš jedan kolačić od svakog, krećemo kući. Evo, mogu da ti pomognem da zajedno brojimo – ovo je jedan, ovo je drugi i ovo je treći. – Na ovaj način pomažete detetu da na postojeće iskustvo dodaje novo.

Cilj je da i vi i dete usvojite korisniji način komunikacije, kako biste se vremenom lakše dogovarali i sarađivali – Sećaš da smo se dogovorili da kada napraviš dve kule od peska krećemo kući. Vidiš već si napravio dve. Aha, želiš još jednu? Dobro, napravi još jednu i krećemo.

Ako ovo posmatrate kao proces učenja i postavljanje dobrih temelja u komunikaciji, ako se i sami aktivno uključite da detetu pomognete da vaše zahteve bolje razume, umesto da se fokusirate samo na to da vas posluša – rezultati će doći vrlo brzo. Naravno, dajte i detetu i sebi dovoljno vremena da se naviknete na ovaj model komunikacije i budite dovoljno strpljivi u samom procesu.

AKO STE PRIMETILI DA, U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, NEMATE STRPLJENJE NI RAZUMEVANJE ZA DETE, IMATE BURNE REAKCIJE, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA NJIM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET NEGATIVNIH EMOCIJA I REAKCIJA NA DETETOVO PONAŠANJE. 

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KOD KUĆE

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i ispričamo jednu pričicu, tata će doći sa posla. Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kada će subota, detetu mlađem od dve godine nema potrebe da mnogo unapred najavljujete nešto što mu je vremenski daleko. Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru recite da idete u zoo vrt. Ili, ako ipak želite da ranije najavite neki događaj, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan, a gde je subota. I dete onda može, na primer, svako veče da precrta taj dan. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste iz navike, zato što ne pretpostavljaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije.

I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

3 JEDNOSTAVNA koraka kako (NA)UČITI dete PRAVILIMA

pexels-photo-207924Pravila su važna jer detetu daju okvire u kojima se kreće, ne dovode ga u dilemu da li nešto može ili treba da radi.

Međutim, ako se detetu jasno ne kaže da je nešto pravilo, besmisleno je očekivati da će ga ono poštovati.

Najveći „neprijatelj“ u procesu kreiranja  pravila su očekivanja, koja ćete prepoznati u sledećim rečenicama – Pa, to se podrazumeva! Podrazumeva se da to znaš, da si naučio. To i ne treba da ti se kaže, zna se da se igračke sklanjaju pred spavanje. Svašta, ceo svet zna da se prvo skinu cipele kada se uđe u kuću, a onda se peru ruke. Šta tu ima da se priča!? Podrazumeva se kada ti jednom kažem da to treba da uradiš.

Ako govorite nešto od ovoga ili vama to neko govori, imam nešto važno da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako nije uspostavljeno kao pravilo. 

Ali, reći ćete, pa dete je sto puta videlo da ja to radim! Razumem vas, samo što videti i nešto ciljano gledati – nije isto. Još ako to nije proraćeno objašnjenjem, uzalud se nadate da je dete pukim posmatranjem neke vaše radnje „shvatilo i naučilo“ da je to neko pravilo. Koliko puta ste videli da vaši roditelji ili kolege nešto rade, pa da li ste to usvojili kao neko pravilo ako vam to nisu rekli? Niste.

Ali, reći ćete ponovo, pa rekao sam mu već jednom! OK, rekli ste detetu nešto jedanput i mislite da se priča tu završila, da je dete zapamtilo. Nije. Deci je potrebno više puta ponoviti, a što su mlađa, to je neophodno više ponavljanja, sve dok se informacija u njihovim glavicama ne sistematizuje i dobije smisao.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo o čemu se ovde radi.

Kada se nešto „podrazumeva“ iza toga stoji očekivanje da naš sagovornik (u ovom slučaju dete), zna na šta mi mislimo i obrnuto  – da mi znamo šta neko drugi misli. Da bismo to mogli da znamo potrebna nam je veština čitanja misli.

Evo nekoliko primera koji će vam pomoći da razumete o čemu pričam.

Zamislite da ste stigli na posao. Posle desetak minuta stiže vaša koleginica i kaže – Pa, gde je kafa? Što je nisi već skuvala!? Vi je gledate u čudu i pitate se zašto očekuje kafu, a ona nastavlja – Podrazumeva se da onaj ko prvi dođe skuva kafu. Ja sam tebi prošle nedelje skuvala.

Ili, došli ste kući a muž vas pita da li ste kupili kiselu vodu usput. Kada ga upitate zašto vas nije nazvao da vam to kaže, on komentariše – Šta to ima da ti javljam, podrazumeva se da ćemo piti više kisele vode posle podvarka sa suvim mesom!

Ili, došli ste u dom zdravlja sa novom knjižicom koju ste čekali bezmalo godinu dana, a na šalteru vam traže i staru. Na pitanje šta će vam stara kada imate novu, sestra odgovara – Pa gospođo, podrazumeva se da nosite i staru zbog broja kartona.

Eto, sad je jasno da je podrazumevanje samo izvor nerazumevanja i da je mnogo korisnije biti što konkretniji i jasniji kada želimo da nas sagovornik nedvosmisleno razume. Isto je i sa pravilima. Da je bilo šta iz ovih primera dogovoreno kao pravilo, ne bi bilo problema, jer biste znali šta se od vas očekuje u navedenim situacijama. Međutim, pošto su ova „pravila“ samo u glavama sagovornika, niste imali nikakvu šansu da znate šta se od vas očekuje.

A, sad zamislite kako je deci.

Pravila

Evo šta još može da pomogne da se razume značaj pravila – kada pomislite na bilo koju društvenu igru, svaka od njih ima jasna pravila. Tu se ništa ne podrazumeva nego svi učesnici imaju jasne smernice šta treba da rade i nemaju nikakvu dilemu u vezi sa tim.

OK, JASNO MI JE SVE! KAKO ONDA DA UČIM DETE PRAVILIMA, A DA IH ONO TAKO I RAZUME?

Jednostavno, postoji pravilo kako da kažete da je nešto pravilo 😉

Ono se sastoji od 3 koraka:

  1. Najavite da ćete reći pravilo
  2. Recite ga
  3. Recite da ste napravili pravilo

Na primer, želite da dete usvoji pravilo da kada dođe kući prvo opere ruke. Spustite se na detetovu visnu, pogledajte ga u oči (ovo inače uvek važi u komunikaciji sa decom), i:

  1. Obratite mu se imenom i kroz njegov kanal komunikacije (vizuelni, auditivni ili kinestetički). Primer za vizuelni kanalMarija vidi, sada ćemo se dogovoriti nešto… Primer za auditivni kanal – Marija slušaj… Primer za kinestetički kanal – Marija… spustite ruku detetu na rame – (NAJAVA PRAVILA).
  2. …Pravilo je da kada dođemo kući prvo peremo ruke. (KAŽEMO PRAVILO)
  3. Pranje ruku kada se uđe u kuću je pravilo koje ćemo poštovati svaki put. (POTVRDIMO GA)

Što je dete mlađe, pravilo će biti jednostavnije i, naravno, više puta ponovljeno. Ne morate svaki put kroz ova tri koraka, vremenom će biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš šta smo se dogovorili da prvo radimo kada dođemo kući? Ili još bolje kroz izazov i šalu – Podseti me molim te, šta beše prvo radimo kada dođemo kući? Zaboravila sam…

Ili, želite da dete raskloni igračke, knjige, crteže, bojice… svaki put kada mu kažete da vam dolaze gosti:

  1. Obratite se kroz detetov kanal razumevanja informacija – (Vidi / Slušaj / Pomazite dete po glavi ili mu spustite ruku na rame) – Milice, sada ćemo se dogovoriti da uvek kada dolaze gosti sve igračke skloniš u sobu ili vratiš u kutiju.
  2. Znači, naše pravilo je da kada ti kažem da nam dolaze gosti skloniš igračke iz dnevne sobe.
  3. Ovo je pravilo koje ćemo poštovati. Hoćeš da zajedno ponovimo šta je dogovor, da budemo sigurne da smo se dobro razumele?

Kod starije dece će, u konkretnoj situaciji, biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš se da smo se to dogovorile, da je to naše pravilo? Ovde koristite i neverbalnu komunikaciju da dete ohrabrite da uradi to što je dogovoreno – namignite, napravite neki poseban pokret rukom, pošaljite poljubac…

Naravno, za pravila birajte one stvari koje želite da dete usvoji kao dobre navike, a ne svaku sitnicu koju očekujete od deteta da uradi. Na taj način „rizikujete“ da se ni vi ne setite svega što ste uspostavili kao pravilo i da onda nešto „danas važi, a sutra ne“.

Računajte i na to da je u procesu odrastanja jedan od izazova sa kojim ćete se susresti upravo pokušaj deteta da pomera granice i ne poštuje pravila. Rešenje za to je pregovaranje, odnosno uključivanje deteta u proces.

Ukoliko dete odbija nešto da radi, umesto da na otpor reagujete otporom i utrošite vreme i energiju, a pri tom se i loše osećate jer niste došli do rezultata, korisnije je da kažete detetu – Razumem da ti se ovo ne sviđa, ipak to je pravilo. Šta predlažeš, kako drugačije možeš to da uradiš, a da ne budeš toliko ljut zbog toga? – Ovako formulisano pitanje, dete navodi na razmišljanje, i ono oseća da ste mu ukazali poverenje i poštovanje.

I, verujte, da će naći neko rešenje. Samo mu dajte dovoljno vremena da razmisli. Budite fleksibilni da prihvatite detetov predlog 🙂 Pravilo će ostati pravilo, promenićete samo način na koji će dete to raditi.

ŠTA NISU PRAVILA?

Sve što je u formi uslovljavanja, ucenjivanja, kritike, isključivosti, kazne… nije pravilo.

Na primer – Ako ne kreneš odmah iz parka, neću ti kupiti slikovnicu. Lepo sam ti rekla da to uradiš, ti me nisi poslušao i sad ću ti sve igračke skloniti na nedelju dana! Koliko puta treba istu stvar da kažem, pa da je uradiš? Skloni to za 5 minuta ili ništa od sutrašnjeg odlaska na rođendan!

Zašto ovo treba izbegavati? Prvo, zato što nije formulisano kao pravilo. Drugo, ne koriste se smernice za efikasnu komunikaciju sa decom, pa ne možemo očekivati ni da će dete da razume, niti da će da posluša. I na kraju, zato što sve navedeno stvara loš osećaj i može izazvati otpor kod deteta da sarađuje.

OK, sad je jasnije kako da od nečega napravimo pravilo 🙂

Hajde da zaokružimo priču i da vidimo kakve koristi sve ovo ima za dete i vaš odnos sa njim:

  1. Kada su pravila jasna, dete nema dilemu šta treba da radi.
  2. Pravila, smernice i granice detetu daju osećaj sigurnosti.
  3. Kada dete uspe da uradi to što ste se dogovorili, ono ima osećaj postignuća, motivisano je, a kada ga u tome ohrabrujete onda jača i samopouzdanje. 
  4. Kada dete nešto usvoji kao pravilo vi se osećate sigurno u ulozi roditelja 🙂

I na kraju, budite strpljivi, spremni da više puta ponovite pravilo, fleksibilni, uključite dete da i ohrabrite ga da i ono uspostavi neko pravilo – ono nije objekat koji sprovodi dogovore, već aktivan učesnik u porodičnim pravilima.

Ako ste već pratili predavanja o efikasnoj komunikaciji, primenite prilikom kreiranja pravila, to što ste tamo naučili 🙂

Ukoliko još uvek niste prošli kroz ovu edukaciju, LEPA VEST je da su predavanja  „Kako da pričaš da te dete razume i posluša I i II“, dostupna kao video predavanja. Kliknite OVDE za više informacija.

Dragana Aleksić, family coach

Ukoliko vam više odgovara individualni razgovor i smernice za konkretne situacije koje su trenutno aktuelne kod vas i deteta, zakažite konsultaciju na 069 11 92 851. Više info OVDE.