Tag: kako vaspitati dete bez kazne

Ovo neće (odmah) povećati vaše STRPLJENJE sa detetom, ali ćete znati šta da uradite kada počnete da ga gubite

Photo by Josh Willink on Pexels.com

Strpljenje je veština koja se uči odmalena, najpre iskustveno – u raznim situacijama kada moramo nešto ili nekog da čekamo, ali i prolaskom kroz frustracije. Da, dobro ste pročitali – frustracije su nam neophodne da bismo razvijali toleranciju i da, kada se suočavamo sa preprekama koje se postave između nas i neke naše želje, ne upadamo u burne reakcije ili duboka razočarenja (o ovome sam detaljno pisala u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“). U odraslom dobu možemo da jačamo strpljenje raznim tehnikama, ali to nije tema ovog teksta.

Nabrojaću najčešće situacije u kojima (skoro svi) roditelji gube strpljenje: kada negde treba da se stigne na vreme (vrtić, škola, rođendan, sport, školica jezika…), a dete se uspori ili uđe u otpor; kada se detetu bezbroj puta ponovi isti zahtev ali ono ne sarađuje; kada su u pitanju rutinske radnje (sklanjanje igračaka, spremanje za kupanje, pranje zubića, oblačenje, odlazak u krevet…); kada je roditelj umoran (ili bolestan), kada je obuzet svojim mislima i obavezama, kada ima mnogo toga da obavi i u žurbi je; kada je roditelj već nervozan.

Šta roditelji uglavnom rade kada se nađu u ovim situacijama, a strpljenje im je na izmaku?

Kao što postoje ove tipične situacije, tako postoje i tipične roditeljske „strategije“ za prevazilaženje otpora: moljakanje, nagovaranje, natezanje, ubeđivanje (duže od 5 minuta), obećavanje nečega zauzvrat, uslovljavanje ili ucenjivanje, detaljno i dugo obrazlaganje svojih razloga sa ciljem da se detetu „objasni“ zašto nešto treba da uradi, kao i ljutnja, vikanje, pretnje i kažnjavanje… ali su sve one manje-više neuspešne, posebno na duge staze jer se sve navedeno stalno ponavlja i ima isti rezultat – i situacije i detetova ponašanja i roditeljske reakcije.

Najveći paradoks je da upravo ovakvim pristupom mi GUBIMO strpljenje, dete i dalje neće sarađivati, a onda je samo pitanje trenutka kada ćemo eksplodirati!

Pitate se – Zašto, pobogu ništa od ovoga „ne radi“ – ako znate da ste dali sve od sebe i da se trudite svim silama da privolite dete da sarađuje?

Da biste se lakše odlučili da pređete na efikasnija rešenja, pojasniću detaljnije zašto vaše dosadašnje strategije ne rade.

Činjenica 1

Prvo, sve ove i slične „strategije“ ne šalju jasnu poruku gde je granica. Čak i ako je roditelj u startu postavio granicu, on ju je ovakvim pristupom „olabavio“. Jer, sve dok roditelj moljaka, nagovara, ubeđuje dete ili opravdava svoj zahtev, to je kao da ste povukli crtu grafitnom olovkom a onda uzeli gumicu i sa svakom rečju kojom molite, ubeđujete, uslovljavate… brište deo po deo. Praktično, za dete to znači da ima još mnogo prostora da „pregovara“, ne bukvalno u verbalnom smislu, već ponašanjem – da se i dalje razvlači, opire, završava neke svoje aktivnosti i ne radi ono što roditelj zahteva… Dakle, roditelj ne stoji jasno i čvrsto iza neke svoje odluke, zahteva i/ili granice. Kada kažem „čvrsto“ ne mislim da to treba da se pokaže ljutnjom, vikanjem, izazivanjem straha, već nepokolebljivim autoritetom (koji je zasnovan na odnosu poverenja, uzajamnog poštovanja i osećaja sigurnosti, a ne onaj koji ide iz pozicije moći i zasniva se na strahu).

Šta to znači?

Pokušajte da se setite šta u ovim situacijama govorite i kako zvučite, kakva vam je boja glasa, kakav je govor tela i izraz lica – da li sve zajedno ostavlja utisak da to govori neko ko je autoritet? I iskreno sebi odgovorite – da li biste vi sami sebe poslušali? Sve ovo se rešava promenom modela komunikacije i to je ono što radim na konsultacijama za roditelje – za konkretne situacije dobijaju se konkretne smernice šta, kada i kako da kažete da bi vas dete zaista čulo, razumelo i počelo da sarađuje.

Činjenica 2

Druga, i po meni mnogo upečatljivija stvar je emotivno-energetski status koji roditelj ovakvim pristupom emituje ka detetu. Moljakanjem, opravdavanjem, ubeđivanjem, ucenom, ljutnjom, pretnjom… ne šaljemo ono što je detetu potrebno – energiju SIGURNOSTI i ODLUČNOSTI – već bespomoćnost, očaj, slabost pred preprekom (detetovim otporom), frustraciju i stres. Dete zatim reaguje na naše stanje, koje prepoznaje kao nesigurnost, i to ga zbunjuje, uznemirava, pa i plaši.

Kada bismo taj detetov osećaj „preveli“ na jezik odraslih to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da budem siguran u ono što mama (tata) kaže, kad ni ona sama u to ne veruje, jer čas kaže da nešto moram da uradim, a onda me moli i objašnjava mi toliko dugo da više i ne znam šta hoće od mene. Kako ja da verujem njenim rečima i da ona zna šta je za mene dobro, kad je tako „slaba“, nemoćna preda mnom, nesigurna…?

Imajte uvek u vidu – osećaj sigurnosti u i uz roditelja je onaj esencijalni deo koji je detetu neophodan da bi osećalo unutrašnji mir i da bi nas rado i sa poverenjem pratilo i sarađivalo.

E, sad dolazimo do začarnog kruga – sa neuspešnim pokušajima mi sve više gubimo strpljenje i povećavamo pritisak, dete i dalje ne sarađuje, i pokreće se čitav mehanizam uverenja i nelagodnih emocija – Ja sam loš roditelj. Ja ne znam sa svojim detetom. Ja sam bespomoćna. Ja nisam dovoljno dobra… a za njih se „zalepe“ strah, briga, tuga, razočarenje, ljutnja, nemoć… Što se češće ponavljaju ovakve situacije, to su uverenja i emocije „jači“, a naše emotivno-energetsko stanje emituje još veću nesigurnost. I tako možemo beskonačno dugo da se upetljavamo u ovo klupko.

Takođe, postoji velika verovatnoća da roditelj odavno ima ovakva uverenja (da ne valja, da nije dovoljno dobar, da je bespomoćan), a da ih dete svojim ponašanjem, naravno potpuno nesvesno, aktivira (trigeruje). Na „Emotivnom detoksu“ se veoma brzo otkrije da li su ovo „stara“ probuđena uverenja i emocije ili su se ipak stvorila u roditeljskom stažu. Ako često osećate da ste u ovom začaranom krugu, a posebno ako često ili stalno ulazite u veoma burne reakcije, vikanje, ljutnju i/ili grubo postupanje sa detetom, to je siguran znak da treba da radite na sebi i da se to što pre reši. Ukoliko se ove stvari ne rešavaju, one se nagomilavaju, ređaju se jedna na drugu i vremenom od malog problema nastane veliki za koji je potrebno mnogo više rada.

Činjenica 3

Treća i najvažnija stvar je odlaganje roditelja da donese ODLUKU da jasno postavi granicu i zaustavi neadekvatno ponašanje, i preuzme ODGOVORNOST za ono što sledi – detetovu reakciju.

Šta to znači?

Ako se osećate umorno, pospano, ako žurite, ako ste već napeti i nervozni, imajte u vidu da će moljakanje, ubeđivanje, ucenjivanje samo prolongirati ova stanja sve do momenta eksplozije – vaše ili detetove. Zato morate biti u ulozi odrasle osobe (što uostalom i jeste) i svesno „preseći“ natezanje tako što ćete jasno i nedvosmisleno reći (možete u početku prvo sebi/u sebi, a zatim i detetu):

– Meni sada ovo jako smeta. Umorna sam i sada je dosta skakanja po krevetu (recite baš ono što dete radi u datom trenutku).

– Žurim i ne mogu dvesta puta da ponavljam detetu da se obuče. Ja sam sigurna da sada hoću ovo da zaustavim i da krenemo što pre.

Kada donesemo odluku da želimo da postavimo granicu – da zaustavimo nešto što nam smeta i sa čim se ne osećamo dobro, napravili smo prvi i najvažniji korak i onda zaista emitujemo sigurnost! (za razliku od onoga što je opisano kod činjenice broj 2)

Zvuči jednostavno, zar ne? Ali ipak preko 90% roditelja ovo ne uradi!

Zašto?

U pozadini nepostavljanja granica je strah od:

1. odbacivanja,

2. konflikta, i

3. burne reakcije.

Za roditelje je najviše sporna tačka 3 (mada može biti i miks svega, to takođe otkrivamo na „Emotivnom detoksu“).

Naime, kada postavimo jasnu granicu detetu, očekivano je da će se ono pobuniti, a što je mlađe to će biti burnija reakcija. Problem je što je roditeljima teško da se nose sa ovim reakcijama i emotivnim izlivima deteta, i zato moljakaju, udovoljavaju, obećavaju nešto detetu ili ga pak ucenjuju i prete mu kaznom sa ciljem da instant zaustave njegovu reakciju. Ponekad se ovo zaista i desi, da se dete brzo smiri ali iz straha, što nije dobar model, a u nastavku ćete saznati zašto.

Izbegavanjem nelagodnih situacija roditelji zarad svog trenutnog mira čine medveđu uslugu i sebi i detetu. Kada sam rekla da nakon donošenja odluke treba preuzeti odgovornost, to se odnosi na ono što očekujemo da sledi kada detetu postavimo granicu i u zavisnosti od uzrasta biće manje ili više burno. Odgovornost se dakle odnosi na to da spremno dočekamo preplavljivanje i frustraciju i provedemo dete kroz taj proces.

Iako vam sada izgleda da ovim samo produžavate svoju agoniju, jer dete ne samo što nije počelo da sarađuje, nego sad prolazi i kroz emotivnu buru, a vi ste umorni ili žurite, ovo je jedini način da se i dete i vi pripremite za sve buduće situacije. A i vi i ja znamo da će ih itekako biti! U prirodi dece je da se pobune i pokušaju da probiju granice, ali ne zato što su bezobrazna, nedokazana i nemaju poštovanje, već zato što je za njih to deo učenja o odnosima sa drugima, najpre sa roditeljima, kao i o sebi. U procesu odrastanja, suočavanje sa roditeljskim granicama je svakako frustrirajuće, ali je neophodno jer pomaže detetu da razvija toleranciju na nelagodu koju mu izazivaju ograničenja. Ovo je proces za koji je potrebno vreme, strpljenje i mnogo ponavljanja.

Takođe, kada donesete odluku i preuzmete odgovornost, za vas više nema onog faktora strepnje od ishoda ili iznenađenja kada se dete pobuni, kao ni očekivanja da će magično ovog puta biti sve drugačije. Za vas je ovaj scenario sada nešto poznato i samim tim je vaše emotivno-energetsko stanje stabilnije!

Nakon odluke, sledi konkretna akcija za zaustavljanje neadekvatnog ponašanja, koju prvo najavimo detetu i odmah je sprovedemo (a ne kao do sada posle pola sata isprobavanja strategija obećavanja, natezanja, ucenjivanja, ljutnje):

– Vidim da se tebi još skače po krevetu, dogovor je da se to ne radi pred spavanje (jasno vam je da mora unapred postojati pravilo oko ovoga). Sada je dosta, uzeću te i staviti pored mene da legneš.

– Izgleda da ti ne možeš sam da se obučeš, pošto jako žurim ja ću ti sada pomoći. Prvo ću ti nazuti čarape, a ti možeš duksić. (Ili, redom mu vi sve obucite i pratite rečima radnju).

Dakle, doneli ste odluku, preuzeli odgovornost da se može desiti burna reakcija i sproveli konkretnu akciju. Ovo nikako ne znači da treba da se postupa grubo sa detetom, već da vas ono doživi kao osobu koja tačno zna šta u tom trenutku treba da uradi. Često se desi i da reakcija deteta potpuno izostane jer je upravo naša sigurnost u odluku poslala detetu jasnu poruku da može da se oseća sigurno u/uz nas.

Naravno, očekujemo i drugu krajnost – bacanje, plakanje, ljutnju – ali i tada postupamo sa sigurnošću da to treba da se uradi. Dete ima pravo da negoduje, ali to ne znači da mi treba da se povučemo pred njegovim emocijama i reakcijama kao puž u kućicu! Radnju pratite kratkim rečenicama u kojima opisujete situaciju:

– Teško ti je da ležiš mirno. Možemo zajedno duboko da udišemo i izdišemo, i da tako umirimo telo. Slušaj kako ja dišem i diši polako baš kao ja.

– Baš te ljuti što te mama sada oblači. Moramo se svakako obući i krenuti. Pomoći ću ti da bismo bili što brži! (Ako zbog otimanja ne uspete sve da mu obučete, recite – Jaknu i čizme ćemo obući u kolima, sada ću te podići i odneti do kola.)

Nakon ovoga što ste pročitali, velika većina će pomisliti – Ma, probala sam ovo već i „ne radi“. Ne vredi, sve sam ovo probao, dete uopšte nije sarađivalo!

I to su upravo rečenice koje čujem od roditelja na konsultaciji! Pa ne možete očekivati da će od jednog, dva „probanja“ dete naprasno sarađivati! Kao što niste odmah posle prve lekcije propričali na stranom jeziku, niti ste odmah znali da spremite neko jelo nakon čitanja recepta, kao ni da vozite kola posle položenog pismenog testa. Sve te radnje ste morali mnogo puta da ponovite da biste sa sigurnošću znali šta, kad i kako da radite. A mi ovde pričamo o celoživotnom ODNOSU sa još jednim živim bićem koje ima svoju ličnost, volju, želje, potrebe, emocije, porive za istraživanjem sveta i učenjem 🙂

Cilj je da VI OVLADATE ovim procesom obraćajući pažnju na to kako se osećate i šta emitujete (sigurnost/nesigurnost), da li ste na prvi signal da će doći do natezanja doneli odluku da odreagujete i preuzeli odgovornost da zaustavite neadekvatno ponašanje, preduzeli konkretnu akciju i pomogli detetu da prođe kroz njegove emocije.

Cilj je da VI detetu najavite i kažete šta ćete VI konkretno uraditi u spornoj situaciji, a ne da bezbroj puta na razne načine zahtevate da ono uradi nešto što očigledno ne može. Jer vi ste odrasla odgovorna osoba koja vlada sobom i usmerava dete. Ne može dete da bude odgovorno što ne uspeva da se zaustavi u nekom ponašanju, jer ono još uvek nema kapacitete za to, ali zato ih vi imate 🙂 Čak i ako prepoznate da su vaši kapaciteti “slaba tačka”, znajte da možete raditi na njihovom povećavanju kroz neki vid rada na sebi.

I što više puta to ponovite, to ćete se vi osećati sigurnije i odlučnije, lakše ćete postavljati granice i pravila. A kada je roditelj siguran u sebe, tada je i dete sigurno u njega.

Da bih vas ohrabrila da pokušate da napravite promene, prenosim vam deo mejla koji mi je poslala mama nakon samo jedne konsultacije na kojoj sam joj predložila upravo ovo što je u tekstu: 
“… Jutros je opet krenula da odugovlači sa polaskom u vrtić i sve sam uradila kako ste rekli (zaista sve je moralo da se primeni da bi se smirila) i pregurali smo u kratkom roku sve bez mnogo buke i loših emocija.
Hvala još jednom. 
Znam da je dug proces i da je ovo početak, al ohrabrujući je.” 

Važno je i da napomenem da ima još mnogo faktora koji u većoj ili manjoj meri mogu da utiču na to sa koliko uspeha roditelji mogu da postavljaju granice, jer ništa nije crno-belo, niti sve smernice važe za svakoga od vas. Upravo zbog toga je najvažniji individualni pristup koji se sprovodi kroz konsultacije i/ili Emotivni detoks. Takođe, moj rad je baziran isključivo na pozitvnom pristupu vaspitanju i svesnom roditeljstvu, što zahteva posvećenost, strpljenje i vreme da bi se uvodile promene u pristupu i komunikaciji sa detetom i stiglo do dugoročnih rezultata. Ipak, trud koji je u samom početku veći, vodi ka tome da se vremenom stvori čvrst odnos i jaka baza i da roditelji kasnije spontano reaguju na adekvatniji način.

Ceo ovaj proces opisan je za razne svakodnevne situacije u e-priručniku „Budi najbolji roditelj svom detetu“, model uspešne komunikacije je predstavljen u e-knjizi „Umetnost komunikacije sa detetom“, a u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“ dati su predlozi igara za izazov i povezivanje upravo u rutinskim radnjama.

Sve tri e-knjige su na prazničnom popustu, više informacija je OVDE.

Ako ste prepoznali da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi ili da možda imate emotivne blokade i negativna uverenja koja se aktiviraju u nekim situacijama sa detetom, možete zakazati online konsultaciju ili “Emotivni detoks” na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 24 sata vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Ko je zaista u otporu – dete ili roditelji?

Zadatak roditelja nije da zaustavlja detetove emocije niti da ga sputava u ispoljavanju. Zadatak je da prihvati dete sa svim osećanjima, pokaže razumevanje i empatiju i nauči ga kako da se nosi sa tim što oseća.

Ono što vidim i čujem u odnosu odraslih i dece, a pre svega roditelja, često se svodi na kritiku i neprihvatanje onoga što im stiže od deteta u vidu reči i/ili ponašanja – Traži da se nosi, a ima pet godina! Sve joj je teško da uradi što joj se kaže! Kako sme da se ljuti na nas, sve smo mu podredili! Kako neće da ide na rođendan drugu, pa mora da ide! Plače za svaku sitnicu, mnogo je osetljiva, šta će tek biti kada krene u školu! Od čega da bude umoran kad se po ceo dan igra!?

Moram da se zapitam, zašto se odrasli tako uporno i snažno odupiru onome što im deca govore i iskazuju ponašanjem? Zašto ne veruju detetu kada im kaže da mu je domaći težak, da ga bole noge, da je umorno, da je ljuto, da mu se negde ne ide…?

Negiranjem toga kako se dete u nekim situacijama oseća, pokušaj da se zaustavi njegova emocija, forsiranje da nešto uradi po svaku cenu uprkos tome što negoduje ili je ušlo u neko nelagodno emotivno stanje – štetno utiče na odnos i razvoj emocionalne inteligencije.

To što trogodišnjak uveliko zna da hoda, ne znači da ne mogu da ga bole noge, niti da je lenj jer razlozi mogu biti brojni! Od toga da se dete umorilo, posebno ako je duže u šetnji ili se penje stepenicama, do toga da ga žulja čarapica/cipelica, da želi kontakt (vidi me, čuj me, primeti da mi nešto treba ili da mi nešto smeta). To što vaš školarac zna da računa i piše, ne znači da ne može da mu bude težak neki zadatak posebno ako je učio nešto novo. Da li pomislite da mu je teško zato što vas nije video ceo dan i želi vaš zagrljaj, podršku, pomoć, ohrabrenje, a da je prva stvar koju čuje kada dođete kući – Zašto nisi uradio domaći?

To što dete godinama spava samo u svojoj sobi ne znači da je neustrašivo i da ne može da se uplaši nečega iako se do tada nije plašilo. To što dete voli drugare iz vrtića/škole ne znači i da uvek želi da se igra sa njima ili da ide na njihove rođendane. Možda bi radije bilo sa vama, mazilo se, igralo…

Zašto odrasli vide u ponašanjima dece loše namere?  Ko to kaže i gde to piše da deca uvek treba da budu vesela, raspoložena, orna za učenje, da nikada ništa ne može da ih (za)boli, da ne mogu budu umorna i da im se prispava iako nije „vreme za spavanje“, da uvek treba da prihvate ono što im nudimo? Zašto je teško slušati i zaista čuti šta govore?

U svim ovim primerima (a i mnogim drugim), nije dete u otporu, već odrasli. Ne buni se dete, već odrasli jer ne prihvataju to što im ono govori, oseća i pokazuje ponašanjem. Tek kada stvarno slušamo i obraćamo pažnju, razumećemo njihove poruke i tek tada  možemo da pričamo o pravom odnosu.

Kada biste umesto – Ajde šta je tu teško, ti si samo lenja; Neću da te nosim umeš sam da hodaš; Kako možeš da budeš umorna, u tvojim godinama sam bila puna energije! Ti si meni našla da se ljutiš, odmah da si se odljutila! Prestani više da plačeš za gluposti! – rekli – Daj da vidim taj zadatak, uf pa ovo je stvarno teško, možeš li da se setiš kako je to nastavnica objašnjavala? Čekaj da razmislim kako bi ovo moglo da se reši.; O, teško ti je da nastaviš da hodaš? Bole te noge? Hoćeš da stanemo malo da se odmoriš?; Izgleda da ti je danas bilo nečega previše, umorila si se. Hoćeš da odmoriš malo, da ti se vrati snaga?; Baš si se ozbiljno naljutila zbog (…) Hoćeš da pričamo sada o tome ili bi radije da budeš malo sama sa sobom? Kada budeš želela da pričamo, tu sam za tebe.; Rastužila si se zbog nečega? Ili si se zabrinula? Hoćeš da te tata zagrli da ti bude lakše, pa ćemo pričati kada se budeš smirila? – dete bi se osetilo viđenim, prihvaćenim, voljenim, što bi učinilo da oseti olakšanje. Iz ovog stanja saradnja je mnogo lakša. Pristupite svom detetu kao i svakom drugom živom biću, onako kako biste želeli da vama neko pristupi kada se osećate neraspoloženo, umorno, ljuto…

Ako očekujemo da dete na prvu sve radi i sluša što mu tražimo i očekujemo, a da mi pri tom ne slušamo njega, ova postavka odnosa će se vrlo brzo urušiti kao kula od karata. A složićete se, ulozi su ipak preveliki.

U mojoj novoj e-knjizi „Budi najbolji roditelj svom detetu“ vodim vas korak po korak, uz brojne primere, kako da podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta i ujedno radite na jačanju svoje. Sve informacije o kompletu koji čini ovu e-knjigu su OVDE.

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

E-priručnik je moj novi proizvod koji je ujedno i jedinstven program edukacije o razvoju emocionalne inteligencije i transformacije navika kod roditelja i dece – nešto potpuno novo kada je forma u pitanju, ali i informacije koje sadrži. 

Svaki roditelj želi da pozitivno utiče na razvoj emocionalne inteligencije svog deteta. Ali morate znati da se ona ne razvija tako što se emocije potiskuju. Zato je najveća uloga roditelja da kanališe ponašanje deteta, a ne da sprečava izražavanje njegovih osećanja.

Deca ne analiziraju ono što osećaju, ne racionalizuju i svakako ne dovode u pitanje da li bi to trebalo da osećaju ili ne. Ona jednostavno osete. Deca emocije osećaju najviše telesno – i prijatne i neprijatne. Svaka emocija zaslužuje razumevanje i priznavanje. Na osnovu roditeljskih reakcija, reči i ponašanja, deca kreiraju sliku o sebi i svojim osećanjima. Zato ih ne bi trebalo sputavati u onome što osećaju i ne bi im trebalo braniti da izražavaju svoja osećanja.

Uspešan je onaj čovek koji ume da upravlja sobom pod intenzivnim emocijama, koji uspeva da ostane priseban i stabilan i kada mu ništa ne ide od ruke, i koji ne krivi druge za sopstvene neuspehe i emocije koje oni u njemu izazivaju.

Želite li da naučite…

…kako da se lakše nosite sa emocijama deteta koje su za vas okidači?

…kako da na najbolji način podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta?

…kako da pomognete detetu da prepoznaje emocije i upravlja svojim reakcijama i ponašanjima?

…kako da željenu promenu održite i stvorite nove korisnije navike?

Imam pravu stvar za vas!

E-priručnik: Budi najbolji roditelj svom detetu

Priručnik predstavlja kompletan program edukacije kako da podržite razvoj emocionalne inteligencije deteta i vašu transformaciju kada su u pitanju odbacivanje nekorisnih navika u roditeljstvu i usvajanje željenih.

Program je baziran na:

– najefikasnijim NLP i coaching tehnikama,

– pozitivnom roditeljstvu i vaspitnim pristupima koji daju najbolje rezultate,

– najnovijim istraživanjima iz oblasti neuronauke,

– mom dugogodišnjem iskustvu u radu sa roditeljima kroz konsultacije i moju autorsku metodu Emotivni detoks.

Komplet sadrži:

*E-priručnik za roditelje „Budi najbolji roditelj svom detetu“ na 88 strana formata A4 (priručnik je u elektronskoj formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom).

*Personalizovanu e-knjigu za dete/decu „Zdravo, ja sam…“ na 17 strana formata A4 (upisuje se ime vašeg deteta/dece i može se štampati)

*Personalizovane postere za roditelje za lakše usvajanje novih navika ponašanja i reakcija (mogu se štampati)

*Set “Merač tvojih osećanja” za dete (može se štampati)

*Personalizovani set postera za dete/decu za usvajanje adekvatnog ispoljavanja emocija i reakcija – 13 postera (mogu se štampati)

Uzrasnog ograničenja za čitanje i primenu smernica nema ni za roditelje ni za decu, jer se podsticanje emocionalnog razvoja može raditi uvek, nezavisno od toga koliko godina ima roditelj ili dete. Personalizovani dečji set postera možda neće biti interesantan deci koja su starija od osam godina, ali svakako će dobiti ideje kako mogu da kanališu svoje preintenzivne emocije i tako pomognu sebi kada su preplavljena.

Cena e-priručnika: 5000 dinara

(Ako ste prijavljeni na moj newsletter imate 10% popusta, prilikom poručivanja dovoljno je da to navedete i da napišete mejl adresu sa kojom ste se prijavili. Ukoliko još uvek niste prijavljeni, to možete učiniti OVDE)

INFORMACIJE O PORUČIVANJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Važna napomena: U mejlu za poručivanje navedite da li je uplata iz Srbije ili inostranstva. Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Odlomak možete pročitati na linku:

prirucnik_pdf-za-sajtDownload

Kako se jedna konsultacija pretvorila u Emotivni detoks (i zašto je dobro kada se to desi)

Photo by Olya Kobruseva on Pexels.com

Iako je ova konsultacija bila pre nekoliko godina i dalje je se živo sećam. Mami, čija je sedmogodišnja ćerkica tek krenula u školu, bile su potrebne smernice u vezi učenja, izrade domaćih zadataka i generalno razvijanja školskih navika. Iako je u školi bila saradljiva, kod kuće je odbijala da radi ono što joj mama kaže. Od svega, mami je ipak bilo najteže da prihvati da dete neće da bude mirno dok uči i radi zadatke i da stalno traži da ona sedi pored nje.

Kada sam joj navela moguće razloge zbog kojih dete to traži, predložila sam joj, između ostalog, da u toku učenja i rada uvede mini igre koje su za dete izazov i zabava kako bi se pokrenula prijatna energija koja je važna za proces učenja. Na taj način bi prvo osigurala saradnju, zatim zainteresovanost deteta, što bi je vodilo ka krajnjem cilju – učenju i zadacima.

Međutim, mama je burno odreagovala – „Kako to mislite da uči i da se igra!? To tako ne može!“ Moje pitanje je bilo – „Vi ne verujete da je moguće da se uči kroz igru? Da učenje može da bude zabavno?“ „Ne,“ bila je izričita. „Učenje je ozbiljna stvar i tu nema nikakve igre i zabave! To je jedina njena obaveza i mora to da razume.“ Sledeće što sam je pitala je – „Da li vam je važnije da dete uči i radi na svoj način i svojim tempom ili to mora da bude tako kako joj vi kažete?“ Usledila je neprijatna tišina od par minuta. Nastavila sam – „Koliko ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima sa ovim ozbiljnim pristupom? Ako ništa ne želite da promenite kod sebe, već da nastavite po starom kakav tačno rezultat očekujete?“ Još minut tišine, i novo pitanje – „Da li ste spremni da date šansu malo drugačijem pristupu? Šta mislite da može da bude loše u tome?“

Konsultacija je polako menjala svoj tok i prerasla u koučing sesiju i Emotivni detoks.

„Kako šta može da bude loše, pa dete ni mene ni školu neće uzeti za ozbiljno ako će da se igra umesto da uči! Ja ću biti kriva ako ona bude imala loše ocene ili navike, ako ništa od nje ne bude u životu! Jednostavno neću imati kontrolu i to me užasava.“ Kada je ovo izgovorila, pitala sam je kako je ona učila kada je bila dete, čega se seća iz tog perioda? „Roditelji su mi od prvog razreda govorili da je škola moja jedina obaveza i odgovornost, i ja sam to tako i prihvatila. Jednom mi se desilo da sam zaboravila da uradim domaći, i sećam se da se tata ljutio i vikao. Mama je ćutala. Nikada više nisam zaboravila, bila sam odličan đak, uvek sam imala sve petice. Ne mogu da shvatim zašto je mojoj ćerki toliko teško da me sluša. To je jedino što od nje tražim.“

Zanemarila sam komentar u vezi ćerke i nastavila – „Kako ste se osećali tada kada je tata vikao, a mama ćutala?“ „Uplašila sam se, ali sam u isto vreme osećala i nepravdu, jer je to bio prvi i jedini put da sam nešto zaboravila.” Kratka pauza – „Sada sam se setila da sam se nekada osećala usamljeno u sobi za radnim stolom. Ali, nisam izlazila jer sam se plašila da se tata ne ljuti što nisam sve završila. Nekada sam se nadala da će on ili mama ući u sobu da vide šta sam sve uradila, ali imali su poverenja u mene, znali su da ne moraju da me proveravaju.“

„Razumem, nisu vas proveravali. Da li su se interesovali da li vam treba pomoć oko nečega? Da li su vas pohvalili za trud, za uspeh?“ „Ne, nisu. To se podrazumevalo.“ „Kako ste se osećali u toj sobi za radnim stolom, sami sa svim tim obavezama?“ Duža pauza. „Nevidljivo. To mi je sad palo na pamet, osećala sam se kao da sam sama na svetu, nevidljiva drugima, i da nikoga nije briga za mene. To me je u isto vreme ljutilo i činilo tužnom. Ali, nikada to nisam ni rekla ni pokazala.“

„Sada, kada vidite vašu ćerku koja se ponaša suprotno od vas kada ste bili dete, kako se osećate?“ „Pa, kao da me ni ona ne vidi i kao da joj nije bitno to što joj govorim. I to me ljuti. Zato sam i htela da razgovaram sa nekim, da mi pomogne da je nateram da radi to što treba.“

Kada sam dobila sve ove informacije pojasnila sam joj da bi za dostizanje tog cilja prvi korak bio da radi na sebi i svojim blokadama – „Nelagodne emocije koje smo imali u nekoj situaciji, a posebno ako su to situacije koje se često ponavljaju, čvrsto se vezuju za tu konkretnu situaciju. Ako nema nikoga uz nas da nam pomogne da se sa njima nosimo, da nas uteši, ohrabri, a posebno kada smo dete, mi ne znamo šta da radimo sa njima i zbog jake nelagode koju nam stvaraju, sve što želimo je da ih se oslobodimo. Tada ih potiskujemo duboko u sebe i tako nastaju emotivne blokade.

Takođe, misli koje tada imamo postaju naša negativna uverenja koja se takođe nagomilavaju u našem podsvesnom delu bića. Sve to nagomilano i potisnuto „čuči“ u nama dok se ne pojavi okidač koji će probuditi blokade. Kada se suočimo sa sličnom ili istom situacijom (u ovom slučaju škola, učenje…), sve potisnute nelagodne emocije i doživljaj sebe koji smo imali kao dete, izlaze na površinu u svojoj punoj snazi i mi se ponovo osećamo kao da smo sami u toj sobi za radnim stolom – nevidljivo, ljuto i tužno.

Dakle, to kako se vi sada sa vašom ćerkom osećate kao da nemate kontrolu, ima veze sa tim kako ste se osećali kada ste vi bili dete, a njeno ponašanje za vas je samo okidač – „emotivni podsetnik“. Teret odgovornosti koji vam je bio nametnut kao malom detetu, želite da prebacite na vaše dete, ali se ona od toga brani, ne sarađuje, a vi ne razumete zašto se tako ponaša. Zato je važno da prvo radite na sebi i otklanjanju blokada, da biste mogli da uspostavite saradnju sa ćerkicom i da biste na tom putu imali realna očekivanja od nje.

Druga važna stvar je da razumete da vama dete ponašanjem jasno govori da joj taj pristup i pritisak ne prijaju, ali da je za vas ta vrsta otpora takođe okidač i podsetnik šta vi niste smeli da radite kada ste bili u njenim godinama. Da li zaista želite da ponovite obrazac i da se vaše dete oseća nevidljivo, ljuto i tužno i da ta osećanja poveže sa školom i učenjem?“  

Kada je sve ovo čula, a zatim i osvestila i povezala sa svojim iskustvom iz detinjstva, dogovorile smo se da ipak prvo radi na sebi metodom „Emotivni detoks“ – kako bi se oslobodila blokada i sopstvenih ograničenja, a zatim povećala svoje kapacitete i šansu da bude podrška detetu tokom školovanja, a ne „gonič“ i neko ko će joj stvoriti otpor.

Ovo prebacivanje sa konsultacije na drugu vrstu rada i obrnuto, nije ništa neobično. Nekada mislimo da nam je potrebno da dobijemo smernice i preporuke za dete, a zapravo nemamo emotivne kapacitete da te promene sprovedemo. Sa druge strane, nekada mislimo da smo „puni blokada“, a ispostavi se da samo nismo imali ideje kako da napravimo promenu. Zato su fleksibilnost i otvorenost važni u radu.

Ako ste se prepoznali u ovome, i želite više da saznate o Emotivnom detoksu – o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE, o situacijama koje potvrđuju da postoji blokada kod roditelja pisala sam OVDE.

“EMOTIVNI DETOKS” SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE. 

3 pitanja koja će vas OHRABRITI u pozitivnom pristupu roditeljstvu (i zaustaviti uticaj negativnih komentara i “saveta”)

Photo by Elly Fairytale on Pexels.com

Koliko puta ste se suočili sa ovakvim komentarima/savetima ili možda čuli da ljudi govore drugim roditeljima za njihovo dete:

– Ne bi on to meni smeo tako!

– Mora da se zna ko je ko!

– Ako sad pustiš da se tako ponaša, šta će biti kasnije kada se uhvati snage?

– Jao, što ga puštaš da plače za svaku sitnicu?

– Mnogo ti je ona osetljiva, stidljiva je previše, moraš da je čeličiš malo.

– Ne treba da ga stalno maziš i paziš, razmazićeš ga!

– To da mi radi, tako da mi kaže, ma ja bih to u korenu sasekla!

– Vidiš kako te ovo dvoje slušaju, mora i ona!

Saveti, u bilo kojoj oblasti života pa i u roditeljstvu, mogu biti veoma korisni. A sada ide jedno veliko ALI. Dakle, saveti mogu biti veoma korisni, ALI onda kada ih tražimo. Problem nastaje kada dobijamo savete koje nismo tražili, a posebno kada oni nisu u skladu sa našim doživljajem roditeljstva, vaspitanja i samog deteta, kada nisu u skladu sa našim uverenjima i vrednostima, i naročito kada dolaze od nama nepoznatih ljudi.

Ovaj tekst se prevashodno odnosi na savete koje roditelji dobijaju u vezi ponašanja deteta u nekoj situaciji a čiji je jedini cilj da se to ponašanje po svaku cenu i odmah sankcioniše ili da se promeni u suprotnom smeru, tačnije da se dete navede na apsolutnu poslušnost bez obzira na to kako se u tom trenutku oseća i koji je uzrok ponašanja. Takođe, tekst se odnosi i na komentare koji su usmereni na ponašanje roditelja prema detetu sa ciljem da se to ponašanje dovede u pitanje, čime se kod roditelja izaziva loš osećaj – stid, briga, strepnja, strah, nesigurnost…

Roditelji koji teže pozitivnom pristupu roditeljstvu su na najvećem udaru ovakvih komentara/saveta i često se suočavaju sa negodovanjem, kritikom i sumnjom da li je to što rade (ili bar što pokušavaju da rade) dobro za dete i za njih same: – Pa baš vidim da vam je dalo rezultate to vaše „pozitivno roditeljstvo“. Dete je sve gore i gore, a vi mu idete niz dlaku. Da to vaspitanje valja ne bi se on tako ponašao.

Na konsultacijama mi roditelji kažu da se zbog ovakvih komentara osećaju obeshrabreno, nesigurno, uplašeno, da imaju dileme, da preispituju sebe i svoj pristup, ulaze u stanje stresa i nekada odreaguju pod pritiskom upravo onako kako im je okruženje „savetovalo“. Posle toga se osećaju loše. Sa druge strane, tu su i roditelji koji odolevaju „savetodavcima“, ali kada dete nastavi sa nekim neželjenim ponašanjem i oni se osećaju loše isto kao i ovi prvi, ali iz drugog razloga – zato što su u dilemi da li je ipak trebalo da poslušaju „savete“ iako nisu u skladu sa njihovim vaspitanjem. I jednima i drugima je podjednako teško.

Moram da napomenem da postoje i roditelji koji ne pripadaju nijednoj od ove dve grupe, koji vrlo spontano, prirodno, nepokolebljivo i sa lakoćom grade odnos sa detetom, koji ne dovode u pitanje svoj pristup i na koje zaista okruženje nema nikakav uticaj. Ipak, oni su retki i ono što meni pada na pamet je da su jednostavno rođeni sa nekim roditeljskim kompasom koji im u tome pomaže. Jasno je već da oni nisu tema ovog teksta.

Dakle, vraćam se na prve dve grupe roditelja, i postavljam pitanje – kako biti mudar kada su u pitanju saveti od kojih nam se diže kosa na glavi, kako znati da li dobro postupamo i da li je to uopšte moguće?

Idemo redom.

Prvo, kakvi god da su saveti imajte na umu da ljudi koji vam ih daju imaju dobru nameru – da vam pomognu. Međutim, oni to rade na način koji bi oni primenili, a ne koji je vama OK. I tu se priča sa njima završava, jer nema nikakvog smisla da gubimo energiju i vreme na ubeđivanje, raspravu i dokazivanje da to što savetuju nas ne zanima. Kako ih zaustaviti? Kada vam direktno upute komentar ili savet, recite – Sve je u redu, hvala. Ili – Dobro smo, hvala, sve je pod kontrolom. I sklonite se sa detetom na stranu i posvetite se njemu.

Drugo, kada roditelj poznaje dobro svoje dete, kada zna ili može da pretpostavi kako se ono u nekoj situaciji oseća, šta mu je tada potrebno pa se zbog toga ponaša na određeni način, on će znati i kako da odreaguje i kako da ostane u kontaktu sa njim i uspostavi saradnju. Ako je u pitanju neko neželjeno ponašanje, roditelji koji imaju pozitivan pristup znaju da što se dete burnije ponaša to mu je emotivno teže, i da mu je tada potrebna pomoć a ne sankcija. Znači i u jednom i u drugom slučaju roditelj je usmeren na dete.

OK, ako sve ovo razumemo i ako se ovako ponašamo, gde je onda problem sa savetima i zašto bi oni uticali na nas?

Problem je što „savetodavci“ čine da se roditelj oseća loše kada postupa dobro prema detetu, tačnije kada radi u njegovom interesu i u interesu njihovog odnosa. Jer „savetodavci nude i očekuju“ trenutna i brza rešenja, ali su ona nepovoljna po dete i roditelja. A za izgradnju odnosa poverenja, osećaja sigurnosti i načina na koji roditelj doživljava dete, potrebno je – vreme. To je ono što ja zovem „angažovano roditeljstvo“, i ono jeste teže na samom početku – jer rezultati dolaze kasnije, ali su zato ti rezultati trajni.

Takođe, potpuno je normalno da ima oscilacija u ovom procesu, da ima lepih i lakih dana kao i onih teških i izazovnih. Kako dete raste tako se i menja, pa to što smo u nekom periodu imali „zatišje“ i lako sarađivali, ne znači da će to biti zauvek tako. Ali, što je naša veza jača to ćemo lakše prevazilaziti bure.

Ako i pored svega navedenog imate bilo kakvu dilemu kako treba da postupite, postavite sebi ova tri pitanja:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Kada postavljate sebi ova pitanja, a posebno kada vam „dolaze“ odgovori, obavezno obratite pažnju na osećaj koji vam se javlja u telu – da li ga doživljavate kao prijatnog ili uznemirujućeg. Fizičke senzacije nepogrešivo nam govore da li je naš unutrašnji kompas okrenut u pravom smeru, da li ga pratimo/slušamo ili ga potiskujemo i ignorišemo.

Takođe, ako ste pod pritiskom odreagovali na dete onako kako niste želeli i kako nije u skladu sa vašim pristupom, postavite sebi ova pitanja. Odgovori će vam pomoći da se ohrabrite u uverenju kakav odnos želite da gradite.

I na kraju, veoma je važno je da napomenem i da mi roditelji umemo da budemo previše subjektivni i zaštitnički raspoloženi i da nekada zaista ne vidimo na isti način kao što drugi vide nas, naše dete, njegova i naša ponašanja, neku situaciju… Ako osećate da neki od saveta mogu imati veze sa vašim drugačijim viđenjem situacije, razmislite o tome ali na konstruktivan način sa emotivnom distancom, i ako je potrebno konsultujte se sa nekim ko vam uliva poverenje, ko vas ne osuđuje, ne kritikuje, ko vas razume. Za početak biće dovoljno i da proverite uz pomoć ovih pitanja kakav vam se fizički osećaj javlja, da li dobijate „signal“ iznutra da biste možda mogli da razmotrite neku situaciju drugačije.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3 činjenice o komunikaciji sa decom (za koje i ne pomislimo koliko su važne)

Najveći deo svakodnevnih stvari radimo po navici, što je sasvim u redu, jer nam to automatsko obavljanje štedi vreme. Zaista nema potrebe da se mnogo udubljujemo, analiziramo ili preispitujemo radnje kao što su pospremanje stana, kuvanje, kupovina, odlazak na posao… Jednostavno prihvatamo rutinu i ukoliko je funkcionalna nema nikakvog razloga da je menjamo.

Međutim, u ovu rutinu može da “upadne” i komunikacija, pa tako razgovori postaju predvidljivi, površni, ali i izvor nesporazuma jer postavljamo ista pitanja i dajemo automatske odgovore, slušamo “na pola uva” i to najčešće da bismo odgovorili a ne da bismo razumeli šta nam neko govori.

Kada komunikacija postane navika, mi više ne slušamo aktivno – prestanemo da obraćamo pažnju na sadržaj i suštinu. Često nismo ni svesni da smo upali u zamku rutine, sve dok nam neko ne skrene pažnju ili dok sami ne primetimo da nemamo baš neke kvalitetne razgovore sa partnerom, prijateljima, kolegama…

I kada je u pitanju komunikacija sa decom, tu takođe postoji “opasnost” da se ona odvija po navici. Detetu dajemo uvek iste zahteve na isti način – uvek iste reči izgovaramo istim tonom – Uradi, skloni, hajde požuri… Ili, postavljamo ista pitanja i dobijamo iste odgovore – Šta je bilo u školi? – Ništa. Na ovaj način ne jačamo vezu sa detetom niti saznajemo više o njegovoj svakodnevici, a pozitivna i konstruktivna komunikacija nam upravo sve to omogućava.

Zato, imajte na umu sledeće:

1. Komunikacijom postavljamo temelje budućim odnosima.

Od toga kako razgovaramo sa decom zavisi kako će ona razgovarati ne samo sa nama roditeljima, već i sa drugim odraslim osobama, ali i vršnjacima. Roditelji nekada misle da to što je dete malo znači da ono “mora” bespogovorno da ih (po)sluša i poštuje. Ali, samo ukoliko se detetu obraćamo sa poštovanjem možemo to isto da očekujemo za uzvrat. Ako mi njemu govorimo – “izvoli, hvala, molim, izvini”, govoriće i ono nama, ali i drugima, jer će usvojiti ovakav model komunikacije. Dete uči tako što prvo gleda i oponaša, pa tek onda razume.  Zato je najbolje iskoristiti njegovu moć učenja kroz posmatranje.

2. Komunkacija nije samo razmena reči, već i emocija i energije.

Način na koji se nešto izgovori u velikoj meri utiče na to kako će druga strana razumeti i odreagovati. Ukoliko se neki jednostavan zadatak izgovori preglasno, prestrogo, sa ljutnjom, on će detetu teže pasti nego zahtevan zadatak koji je roditelj izgovorio sa poštovanjem i blagošću. Zadatak izgovoren ovako – “Skloni IGRAČKEEE!” detetu će zvučati uznemirujuće što automatski pokreće neprijatne emocije i telesnu nelagodu koje će se “javljati” svaki put kada treba da obavi ovaj zadatak. Da li stvarno to želimo? Sa druge strane, ako mu se kaže na način koji “budi” prijatne emocije, ono će sa radošću obaviti i uz to imati osećaj postignuća, lične vrednosti, samopoštovanja.

Na primer, spustite se u nivo detetovih očiju, pogledajte ga i blago recite – „Znam da ti se čini da je pospremanje sobe veliki zadatak za tebe. Ipak, verujem da ćemo zajedno uspeti da je sredimo. Šta ti misliš?” Ili, naglasite koliko vam znači detetova pomoć – “Srećan sam što si postao tako vešt sa ručicama, pa možeš da mi pomogneš da sredimo sobu i igračke. Ti i ja smo pravi tim, jel da? Baci pet!” Ili, ako dete pokazuje otpor – “Sećaš se kako smo pre neki dan ovo brzo završili? Kladim se da danas možemo još brže! Jesi li spremna da oborimo rekord?” Kada zadatke predstavljamo kroz izazove i zabavu, brže dolazimo do cilja! Tekst o tome možete pročitati OVDE.

3. Komunikacijom utičemo na uspostavljanje vrednosti i uverenja.

Verbalne, ali i neverbalne poruke koje šaljemo detetu značajno utiču na sliku koju će kreirati o sebi. Imajte na umu da komunikacija nisu samo reči, to je i mimika, gest, ćutanje, podignuta obrva, osmeh ali i smrknuto lice, uzdah, izdah… Sve ovo dete vidi i prati i ukoliko mu se ne objasni zašto smo ga, na primer, pogledali sa neodobravanjem kada je reklo da je dobilo lošu ocenu ili smo mu dok je pričalo kako se igralo sa drugarima u parkiću odgovarali sa “Mhmh, aha, mmm…”, može da stvori uverenje da ništa ne radi dobro, da nije vredno naše pažnje, da mora mnogo da se trudi da je zasluži…

Naravno da nam ovo nije cilj, kao i da ne možemo baš svakog trenutka da se “uključimo” u detetovu priču ili da kontrolišemo svoje izraze lica. Ali, kada ih postanemo svesni ili nas dete direktno upita – “Što si se naljutila zbog ocene?”, treba mu odgovoriti iskreno i na nivou da može da razume. Na primer – “Malo sam se iznenadila zbog loše ocene, jer sam mislila da si dobro naučila lekciju. Kako se ti osećaš zbog te ocene?” Ili – “Baš mi je drago što si upoznao nove drugare u parku. Želim sve da čujemo o njima, ispričaćeš mi za vreme ručka, važi?” Ovo je mnogo poštenije prema detetu, ali i prema vama jer nećete imati grižu savesti što ne možete odmah da ga saslušate. Čim budete imali slobodan trenutak, podsetite ga da dovrši priču.

Dakle, ovako usmerena komunikacija pomaže nam da gradimo odnos, da prenosimo poruke detetu da nam je važno, da nam znači, kao i da ga svojim načinom komuniciranja učimo kako da ono razgovara sa nama i sa drugima. Više o ovim veštinama možete pročitati u mojoj knjizi “Umetnost komunikacije sa decom“, ili pogledati u video predavanjima.

Dete „buntovnik“ u vanrednim okolnostima

kid-inventorU trenutnoj situaciji koja zahteva mnogo novih pravila ponašanja, karakteristike deteta tipa „buntovnik“ dodatno će se pojačati i biće još izazovniji za roditelje.

Evo šta možemo da očekujemo i kako da rešimo.

Za „buntovnika“ će najteže biti to što se sada od njega zahteva da odmah (po)sluša i radi, a pre svega da razume ono što mu se kaže – izuj se čim uđeš u kuću, peri ruke, ne pipaj ništa, moraš da ostaneš kod kuće, ne možeš kod drugarice, ne može drug kod tebe…

Može se desiti da na „Odmah operi ruke!“ ne odreaguje ni posle deset ponavljanja, što kod odraslih izaziva tenziju, stres, ljutnju, bes, bespomoćnost, a zatim i u burnu reakciju.

I vi i ja znamo da je zahtev čuo i razumeo i kada ste ga prvi put izgovorili, ali  „buntovnik“ to želi da uradi onda kada on hoće, a ne kada mu drugi kažu. Ovo je roditeljima jako teško da razumeju jer misle da dete to radi iz inata, ali ono nije svesno ovih svojih dubokih unutrašnjih procesa koji ga navode da pruži otpor. To se najbolje vidi po tome što kada ga pitate zašto se tako ponaša, dete ne samo što nema odgovor, nego nema svest kako se to ponašalo.

O čemu se radi?

Imperativni zahtevi kod deteta „buntovnika“ su okidač za otpor i ulazak u stres, a s obzirom da je ovaj tip ličnosti izuzetno reaktivan, on tada reaguje impulsivno a ne racionalno. To ne znači da ćete morati da idete detetu „niz dlaku“ i da strepite od njegovih reakcija, nego da ćete prilagoditi pristup i komunikaciju. Dakle, ako već znate da naredbe, zahtevi, nametnuti zadaci ne daju rezultat, onda ćete izbegavati da tako formulište to što očekujete od deteta. Prednost ćete dati dogovoru i aktivnom uključivanju buntovnika u zahtev/zadatak, a zajedničko kreiranje pravila dodatno će pomoći da radi to što treba bez otpora ili bar da on bude manji.

Hajde da vidimo kako to praktično izgleda:

– Sada (ovih dana) je važno da svi češće detaljno peremo ruke. Šta misliš/predlažeš, kako je najbolje da se dogovorimo da se svako seti da opere ruke? – Govor u množini služi da detetu stavi do znanja da pravila važe za sve, a ne samo za njega, što odmah smanjuje pritisak očekivanja. Pažljivo slušajte predlog i uvažite ga. Ako nije prihvatljivo/izvodljivo to što dete predlaže, blago ga usmerite – Zvuči zanimljivo, šta misliš da probamo još i… (pa recite vaš predlog). Sa mlađom decom možete da se dogovorite da u kupatilu zalepite papir i da dete svaki put kada opere ruke udari npr. pečat.

– Video si onaj snimak kako se pravilno peru ruke, nisam znala da to mora baš tako, a ti? Ja ću sada da ih perem, a ti gledaj da li to radim dobro i oceni me. Onda ću ja da gledam kako ti to radiš, nadam se da će moja ocena biti veća od tvoje (namignite). – Ovo je izazov koji „buntovnici“ rado prihvataju.

– Razumem da ti je ovo dosadno. Imaš li ideju kako da bude zanimljivije/zabavnije? – Verujte da ima, samo ga saslušajte.

– Da si ti mama (tata), a da sam ja ti kako bi ti mene naučio zašto je važno da perem ruke? Šta bi mi rekao?

– Kako sve možeš da se igraš sa drugom, a da on ne dođe kod tebe, da se ne vidite stvarno? Baš me zanima koliko načina možeš da smisliš!

Pitajte dete za mišljenje, predloge, ideje, stavljajte ga u vašu ulogu šta bi radilo da je na vašem mestu – na ovaj način aktivirate najvažniju osobinu „buntovnika“ – kreativnost. Oni imaju rešenje za sve, samo je problem što odrasli ta rešenja neće da prihvate jer su često van standardnih pravila i očekivanja. Slušajte šta vam dete govori, ne odbacujte odmah predloge nego zajedno tražite sve dok ne dođete do onog što je prihvatljivo za oboje.

Kada govorim o promeni pristupa sa ovim tipom dece, mislim upravo na ovo što sam navela kao primere za saradnju. Napominjem da je potrebno vreme da se vi naviknete na to, kao i strpljenje. Ali, svakako vredi više od stresa zbog otpora.

Drugi problem sa „buntovnicima“ su njihove burne reakcije koje prosečnom posmatraču mogu izgledati da nastaju bez razloga, „iz čista mira“. Imajte u vidu da burno ispoljavanje besa i ljutnje nije jedina karakteristika „buntovnika“, i treba obratiti pažnju da li je kod vašeg deteta uzok ovome uzrast u kojem se očekuje ovakvo ponašanje (od druge do četvrte-pete godine). Ostale karakteristike pročitajte OVDE.

Kada znate da je vaše dete „buntovnik“, onda ćete vremenom naučiti da primetite i prepoznate koje to situacije dovode do bure i unapred ćete ih prevazilaziti. Imajte u vidu da će vam to nekada poći za rukom, a nekada ne. Ono što najčešće utiče na eksplozivne reakcije su glad, žeđ, umor i zato u početku prvo na ovo obratite pažnju. Jako je zanimljivo da čak i odrasli „buntovnici“ ne umeju da prepoznaju kada su gladni! Za razliku od drugih koji imaju postepeno povećanje gladi, oni to registruju tek kada osete ozbiljan nalet, što ih u sekundi uvede u osećaj bespomoćnosti koji se zatim „pretvori“ u bes i burnu reakciju. Još je zanimljivije da, bez obzira što im se ovo više puta ponovilo, ponavljaće se i dalje, što samo potvrđuje da su njihova ponašanja posledica jakih impulsa bez imalo racionalnog razmišljanja, tačnije uopšte ih nisu svesni!

Kada su u pitanju stvari koje ne dozvoljavate detetu, očekujte frustraciju, bes usmeren ka vama, pa čak i ljute i uvredljive reči. Što manje reagujete, to će se bura brže stišati.

Najveća zamka u koju upadnu roditelji je pokušaj da opravdaju svoju odluku ne bi li se „buntovnik“ odmah umirio, ali mu tako samo pojačavaju potrebu da se još žešće bori za to što želi. Kada je roditelj siguran u svoju odluku, dovoljno je da jednom kaže detetu, da ne ulazi u objašnjavanje svog postupka i da ne reaguje na „izazove i provokacije“ kojima je buntovnik sklon. Dete to ne radi svesno i o tome možete i treba da razgovarate, ali tek kada sve prođe. Pitajte dete kako se osećalo u toj situaciji, pa se tako ponašalo – da bi moglo da poveže koja emocija u njemu izaziva takvu reakciju, a zatim mu dajte predlog kako još može da reaguje kada se tako oseća. Ovo je ključna stvar u odnosu sa ovim tipom dece i potrebno je puno strpljenja i vremena, jer su oni vođeni impulsima što im praktično ne daje nikakvu šansu da prvo razmisle pa onda reaguju.

Jako je važno da roditelji „buntovnika“ znaju za ovaj mehanizam, jer onda mogu da razumeju da se dete ne ponaša tako namerno. Dakle, isprobajte da ne upadnete u zamku objašnjavanja kada ga preplavi bes zbog neke zabrane, ali se prethodno naoružajte strpljenjem.

Promena pristupa i komunikacije, veština formulisanja zahteva koji neće izazvati otpor, kao i prepoznavanje “kritičnih” situacija koje ga uvode u besne reakcije, pomoći će vam da uspostavite saradnju, a detetu će dati osećaj sigurnosti jer ga razumete čak i kada se burno ponaša 🙂

Roditelj je detetu vodič i podrška, jer samo tako može da nauči kako da se uspešno nosi sa svojim izazovnim tipom ličnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

DA LI JE VAŠE DETE “BUNTOVNIK” BEZ RAZLOGA

DETE “BUNTOVNIK“ IMA ČITAV SPEKTAR FENOMENALNIH SPOSOBNOSTI I VRLINA KOJE NA ŽALOST MOGU DA OSTANU NEPREPOZNATE I NERAZVIJENE KADA RODITELJI I OKRUŽENJE, U NEDOSTATKU ADEKVATNOG PRISTUPA, POKUŠAVAJU DA GA STAVE U „KALUP“.

ben-white-124388-unsplash

Često dobijate komentare da je vaše dete veoma inteligentno i napredno, ali i da neće da sluša šta mu se govori. Da je veoma snalažljivo i šarmantno, ali i da stalno „čačka“ i začikava drugu decu. Burno reaguje i pruža otpor kada mu se govori kad, šta i kako da radi…

Ako ste pored ovoga primetili i da vaše dete:

– „mora“ sve da radi na neki „svoj način“

– što ga više požurujete, ono je sve sporije

– često kasni i ne uzbuđuje se zbog toga

– za sitnicu odreaguje burno i besno

– nema strpljenja

– loše reaguje na kritiku

– ne poštuje pravila

– veoma burno reaguje na nepravdu

– često govori da ga nešto ili neko nervira

– ne sluša i „ne poštuje“ autoritete (možda ste prve komentare dobili već u vrtiću, u školici sporta, a posebno u školi)

– govori da nikada nije krivo ni za šta

– njegova uvek mora „da bude poslednja“…

U praksi se sve više susrećem sa roditeljima koji ponašanje deteta opisuju na ovaj način, često nemaju rešenja za neke situacije, osećaju se bespomoćno, pa i ljuto, imaju osećaj da su negde pogrešili u vaspitanju.

Ipak, postoji razlog za ova ponašanja, a to je specifičan tip deteta – „buntovnik“. U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod njih dominantno razvijen, a ne prolazna faza u odrastanju. Na pitanje jedne mame na konsultaciji – Pa do kada će moja ćerka (7 godina) da bude takva? – moj odgovor je – Zauvek.

Deci koja pripadaju ovom tipu je veoma teško u okruženju jer su često etiketirana kao neposlušna, bezobrazna, svojeglava, nemaju adekvatnu podršku i ako se takav odnos prema njima nastavi, njihovo „buntovničko“ ponašanje će biti sve izraženije, a potencijali neiskorišećni. Cilj je da se detetova ponašanja i reakcije usmeravaju, da mu se pomogne da razume svoja emotivna stanja i impulse, a ne da se sputava i sprečava u izražavanju emocija koje kod ovog tipa deteta daju burnu sliku.

Roditeljima je podjednako teško i iscrpljujuće, jer ovaj tip deteta ima velike oscilacije u energiji i raspoloženju što je jedan od glavnih razloga zašto “ne sluša i ne radi” ono što se od njega traži i očekuje. Na konsultaciji ćete saznati kako da sa ovim naglim promenama izađete na kraj i olakšate i detetu i sebi svakodnevne izazove.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE OVDE DA LI GA PREPOZNAJETE U OVIM OPISIMA.

KAKO DA BOLJE RAZUMETE “BUNTOVNIKA”, SAZNAJTE OVDE.

Sa detetom „buntovnikom“ imaćete osećaj da je uvek sve povuci-potegni. Za ovaj tip deteta potrebno je mnogo više energije, i fizičke i mentalne, nego za bilo koji drugi tip. Ali to nikako ne treba da bude razlog da mu se ne pomogne da ostane autentičan.

Umesto da pokušavate da svoje dete po svaku cenu prilagodite okruženju,  naučite kako da podržite njegovu autentičnost i pomognete mu da razvija potencijale koji najčešće ostanu neotkriveni upravo zbog stalne potrebe da se njegovo ponašanje koriguje.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, šarmantne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i burnog odbijanja da bude u kalupu! Veoma je važno da odrasli razumeju da dete u ove reakcije ne ulazi  smišljeno, namerno, iz inata roditeljima, nego je to posledica impulsa koji postaje aktivan u trenutku kada se od deteta očekuje ili zahteva nešto na način koji za ovaj tip ličnosti nije adekvatan. Koliko su ove reakcije “naporne” okolini, toliko su naporne i za “buntovnika”, jer troše puno energije.

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka unapred. On je mislima toliko ispred nas da je već “video” kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća unazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. Ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate.

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta skloni i baca, jer “će mu zatrebati” (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE “NESHVAĆENI KREATIVAC”?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, pa i logičnih, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za “buntovnike” kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Da biste razumeli negodovanje “buntovnika” i da ne biste upali u zamku da se plašite ovih izjava, pre svega morate da primenite veštinu “čitanja između redova” i razumete poruku njihovih reči. Oni zapravo govore – “mrzim NAČIN na koji moram nešto da radim.” Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera i projekte, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje i gubljenje dragocenog vremena.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip “buntovnika” i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – “Znači toliko puno si verovala u mene.” Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede i vreme i energiju, i ako prihvatite ideje i dozvolite sebi da “izađete iz kutije” i nekih klasičnih načina razmišljanja, brzo ćete uvideti prednosti ovih procesa.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za “buntovnika” (ne moraju se nužno pojaviti sve):

– kada želite da ga fotografišete obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više “nameštate”, to će se više “glupirati” (ovo važi i za odrasle “buntovnike”);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde “pokidala”);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost “delegiranja”, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu “buntovnika” sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE. 

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE! VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to mu je “energetski neizvodljivo” da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam postalo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to tačno znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta što sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da možda i ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji. (ovo možete probati prvo kod kuće kroz igru uloga, da se smenjujete dete i vi i da pokažete kako izgleda kada neko ne pazi na druge, a zatim da obrnete situaciju)

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE. 

3 zahteva odraslih koji su NEMOGUĆA MISIJA za dete

1 Comment

pablo (18).pngKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto je DETE “BUNTOVNIK” najizazovniji tip za roditelje

girl-603157_1920Nametanje krutih pravila; borba moći i dokazivanje ko je u pravu; poređenje sa drugom decom sa “idejom” da se dete podstakne da i ono bude takvo; strogost; kazne; ako mu se govori šta, kada i kako nešto da uradi – sigurno će dovesti do otpora deteta “buntovnika” – njegove najizraženije osobine!

Konvencionalan pristup roditeljstvu, autoritarno vaspitanje, zahtevanje apsolutne poslušnosti, kao i očekivanje da dete bude “drugačije” nego što jeste, neće dati rezultate, a dodatno će narušiti odnos.

Ovo često vodi ka tome da roditelj pruža otpor detetu “buntovniku”, jer ne prihvata neke njegove osobine, ponašanja, reakcije, emocije, želi da ono bude drugačije nego što jeste…

I eto nas u začaranom krugu dvosmernog otpora!

Jedan od razloga za roditeljski otpor prema “buntovniku” krije se u njegovom detinjstvu – vaspitnom modelu i obrascima ponašanja u primarnoj porodici. Ono što je bilo neprihvatljivo ponašanje kada je roditelj bio dete, sada je neprihvatljivo za njegovo dete.

S obzirom da tip “buntovnika” ne prihvata nametanje pravila niti da radi ono što drugi traže, jasno je da će ovo biti najveći “kamen spoticanja”, a posebno roditeljima koji su kao deca bespogovorno morali da slušaju i rade sve što se od njih zahtevalo, koji nisu smeli da kažu “ne”, niti da iskazuju emocije – posebno ne na buran način.

Drugi razlog je kada roditelj previše lično doživljava sve što ima veze sa detetovim ponašanjem – oseća se kao da dete njemu nešto (namerno) radi, a ne da se detetu dešava nešto sa čim ne može da se izbori.

Pored otpora kao najdominantnije osobine “buntovnika” tu je i upornost, ali često ona koja vodi ka negativnom ishodu. To su situacije kada dete nastavlja sa nekim ponašanjem – odlaganje neke aktivnosti ili uporno ponavlja neku radnju ili radi na “svoj” način – iako mu je više puta rečeno da prestane.

Ovaj pokretač se prepoznaje i kada dete “čačka” druge, začikava… preko svake mere i tako izaziva njihovu reakciju, najčešće negativnu i burnu.

Ovo može da iritira, crpi energiju i frustrira, jer roditelj očekuje da je dete do sad već trebalo da shvati i nauči nešto što je više puta ponovljeno i/ili dogovoreno. Jedini zaključak do kojeg roditelj može da dođe je da dete to radi namerno.

Na sreću, u 99% slučajeva ovo nije istina!

Razlog za ovakvo ponašanje je u podsvesnom pokretaču čija je potreba da zadovolji jak poriv “da vidim šta će se desiti kada radim to i to…” Ovo je jedini razlog za nekada potpuno nelogičnu upornost (iz pozicije odraslih) u nečemu što se vidi da neće dati željeni ishod ili da vodi ka kulminaciji. Ali, ovaj poriv je mnogo jači od logike.

Ono što je dobro je što se može usmeravati kada ga dete postane svesno – a to može jedino uz podršku roditelja koji znaju kako da to rade.

Ukoliko roditelji (ali i drugi odrasli iz okruženja) sputavaju dete, prekidaju ga, grde, kažnjavaju… ono će samo naučiti da se “bolje krije” kada radi nešto zbog čega se mama i tata “ljute”. Ovaj istraživački poriv je deo prirode tipa “buntovnika” i ne može se ukloniti, “isključiti”, nestati…

Sa druge strane, baš zahvaljujući ovom pokretaču “buntovnici” su izuzeno kreativni, vide rešenja tamo gde drugi vide samo probleme, i ako se dete pravilno usmerava i podržava ono će vremenom jačati ovaj potencijal.

Dobra vest je da je sve ovo rešivo i da je dovoljno da:

1. razumemo na koji način funkcionišu podsvesni procesi koji upravljaju ponašanjem tipa “buntovnika”

2. prilagodimo pristup – da odbacimo sve što ne daje rezultate i primenimo ono što sigurno pomaže 🙂

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE. 

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I POTREBNA VAM JE PODRŠKA DA GA RAZUMETE I PRAVILNO USMERAVATE, SMERNICE KAKO DA MU POMOGNETE DA OSTANE AUTENTIČAN I UJEDNO UČI KAKO DA SVOJE REAKCIJE KANALIŠE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “BUNTOVNIK” – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega “ne deluje” nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim “najuočljiviji” tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red” – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo “bori” da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga “popravi” i tako mu stavlja do znanja da “nije prihvaćeno takvo kakvo jeste”.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete “buntovnik” ovim otporom u stvari sve vreme “govori” – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU “DRUGAČIJI” OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE “ALATE” KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO “ZAJEDNIČKI JEZIK”. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama “buntovnika”, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu. O ovome detaljno pričam na predavanju o deci “buntovnicima”.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA “BUNTOVNIKA” PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

UKOLIKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “buntovnik” u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete “buntovnika”, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete “buntovnik” u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide “iz prve ruke”, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti “krivo” što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će “fizičko” ili “nijedan”,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta “buntovnika” ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da “mrzi školu”, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da “ubede” dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – “Kako će dete uopšte da završi školu?”, razočarenje – “Zašto je baš moje dete ovakvo?”, nesigurnost u sebe kao roditelja – “Gde smo pogrešili?”, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu “buntovniku” je veeeomaaa teško, mnogo teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja, burne reakcije koje ne ume da kontroliše, trpi pritisak očekivanja i stalno  oseća da ga okruženje ne prihvata. Njemu je u stvari samo potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, podsticajna atomsfera, razigrani pristup.

Da bi odrasli, a pre svega roditelji, zaista mogli da pomognu detetu koje je tip “buntovnika”, neophodno je da se upoznaju sa karakteristikama ovog tipa kako bi mogli da razumeju zašto se sve ovo dešava, kao i da u svakom trenutku imaju svest o tome da nije dete samo odabralo da “bude takvo”, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da njegov otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i najuočljiviji tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red”! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete “buntovnik” je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, “RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED”…

Ako zaista želite da budete podrška svom detetu “buntovniku”, pomognete mu da razvija svoje kapacitete i odraste u stabilnu osobu koja zna šta hoće i kako da to postigne, budite spremni da odbacite tradicionalan pristup vaspitanju. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, a zapravo je izvodljivo ukoliko promenite vaš roditeljski mindset (način razmišljanja). Naravno, uz moju podršku i program kreiran upravo za roditelje poput vas. Online konsultaciju zakažite na DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. 

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach