Svi mi uveliko koristimo razne fraze u svakodnevnoj komunikaciji, posebno sa decom.
Međutim, neke od njih nisu korisne, naprotiv! Kod dece (kao i kod drugih sagovornika), mogu dovesti do pada ili potpunog gubitka motivacije, ulaska u otpor, pa i do konflikta.
Ove 3 jednostavne fraze, pomoći će vam da promenite ugao gledanja na situaciju ali i na samo dete, a detetu će koristiti da ga usmere ka cilju i motivišu da izvrši/završi određene zahteve.
Preuzmite poster sa frazama na linku:
Povod za ovaj tekst je nedavna konsultacija sa roditeljima koji su se jako zabrinuli što su njihovi sinovi (pet i sedam godina), počeli da psuju. Prva stvar koju su naveli je da se u njihovoj porodici psovke ne govore i da ne razumeju gde su sinovi to čuli i zašto su počeli da psuju.
Iako ovo nije neobično, mogu čak reći i da je očekivano da će deca kad tad izgovoriti neku psovku, kod odraslih, a posebno kod roditelja izaziva razne reakcije, najčešće negativne. Zato sam napravila mini anketu na Instagramu da bih saznala – zašto se roditelji ovako osećaju, da li znaju koji je razlog za njihove burne reakcije, kao i šta misle da je razlog zbog kojeg dete (počne da) psuje. Napominjem da se tekst pre svega odnosi na decu mlađeg uzrasta (do sedam godina).
Na početku ću vam preneti rezultate ankete.
Prva asocijacija na izgovaranje psovki je prostakluk, zatim bahatost, agresivnost, provokacija, nepristojnost, povređivanje… Razlog zašto neki roditelji veoma burno reaguju na detetovo psovanje je što ih to podseća na neke situacije iz detinjstva ili na roditelje (možda babe, dede, rođake…), koji su psovali i bili agresivni. Reakcije odraslih na bilo šta što dete radi ili govori, imaju veze sa njihovim iskustvom (najčešće iz detinjstva), koje utiče na to kako će doživeti konkretnu situaciju. O tome sam detaljno pisala u tekstu “Šta je Emotivni detoks za roditelje”, pročitajte ga OVDE.
Takođe, u anketi se pokazalo da su reakcije roditelja burnije ako je dete psovke čulo/„naučilo“ od nekoga van porodice – parkić, komšiluk, vrtić, igraonica, šira porodica… Ono što me je iznenadilo je što veliki broj glasača smatra da razlog zašto neko dete psuje leži u modelu komunikacije u njegovoj porodici. To mi govori da smo skloni da se vodimo pretpostavkom da su roditelji uvek „krivi i odgovorni“ za svako detetovo ponašanje. Upravo ova pretpostavka, kod roditelja čije dete opsuje u prisustvu drugih ljudi, izaziva posramljenost, neprijatnost, bespomoćnost. Osećaj nelagode je veći ukoliko roditelji znaju da dete psovku nije čulo od njih.
U anketi se pokazalo da su roditelji svesni da, ako oni psuju, to isto mogu da očekuju i od deteta. Ali, roditelji koji ne psuju smatraju da ni dete ne treba to da radi bez obzira što je moglo bilo gde da čuje ružne reči.
Veliki broj poruka koje su mi, u vezi ankete, stigle u inboks, odnosio se na to da roditeljima psovanje najviše smeta „jer to nije pristojno, žele da dete bude lepo vaspitano, kulturno“. To me navodi da pomislim da, kada dete opsuje, za njih sve ovo automatski „pada u vodu“. Dakle, bez obzira što su roditelji uložili trud i godine u to da ga dobro vaspitaju, nauče ga lepim manirima, onog trenutka kada iz detetovih usta izađe „ružna reč“, sve ovo nestane kao gumicom obrisano. Ovo je takozvani „ili-ili“ stav – jedno isključuje drugo.
I, na kraju, apsolutno svi koji mi su slali poruke na ovu temu pisali su: „detetu lepo kažemo, kažemo da je to ružno, da to nije lepo, da se to ne govori, lepo mu objasnimo…“. Ovo jeste dobra namera roditelja, ali za dete je ovakva komunikacija potpuno nejasna, tačnije ne dobija nikakva konkretna usmeravanja kako da prestane to da govori. O tome zašto komunikacija tipa “mi mu lepo kažemo…” neće dati željeni rezultat, pisala sam OVDE.
Hajde sada da vidimo šta sve stoji iza psovanja i kako možemo da postupimo, a da imamo što bolji rezultat.
U početku, psovka je za dete samo još jedna nova reč koju je čulo. Ono ne zna šta ta reč znači, ali je primetilo da kada je izgovori dobija razne reakcije odraslih. Nekome je to u početku simpatično i zabavno, pa se nasmeje, neko „napravi čudno lice“ i prevrne očima, neko se obrati detetu i dugo mu nešto priča/objašnjava… Sve u svemu, dete je od odraslih dobilo neku REAKCIJU i pažnju.
U njegovom pojednostavljenom doživljaju sveta to je veliko otkriće – WOW! U njegovoj glavici povezale su se dve stvari – neka reč (psovka) i reakcija na mene (vide me, čuju me, reaguju na mene – smeju se što znači da ih zabavljam i osećam se važnim, gledaju me ozbiljno i dugo mi pričaju nešto i, iako ih baš ne razumem, lepo se osećam što dobijam toliko pažnje). Dete zaključuje – pronašao sam sjajan način kako da privučem pažnju.
Ako vam se sada pojavio znak pitanja iznad glave – Zašto pobogu psovka privuče pažnju, a ne neka druga reč?
E, pa zato što odrasli psovke izgovaraju u jakom emotivnom naboju, i to je ono što detetu privuče pažnju! Takođe, prisetite se da li ste istu reakciju imali na bilo koju drugu reč kao na psovku. Verovatno niste, a pojašnjenje sam napisala u prethodnom pasusu.
Naravno da roditelje ovo zbunjuje jer se oni vode logikom odraslih. Za njih je psovka „ružna i nedopustiva reč“, ali za dete je i dalje to „samo neka reč“ za koju ne zna značenje ali koja mu osigurava PAŽNJU mame i tate. Znači, dete vas ne izaziva namerno, nego traži reakciju i pažnju. Ono je primetilo da iste SEKUNDE kada izgovori tu reč vi reagujete (i to sa čitavim spektrom emocija) i tada dobija zadovoljenje dve najveće potrebe u interakciji sa roditeljima – vide me i čuju me!
Takođe, što je dete mlađe to manje ume da razlikuje da li neko njegovo ponašanje izaziva pozitivnu ili negativnu pažnju odraslih. Za dete je svaka pažnja pažnja (po pricipu „daj šta daš“). Upravo zbog ovoga ljutnja, vikanje, pretnje NEĆE dati rezultat. Što ste emotivniji u ovom zahtevu i što je dete mlađe, rezultat će biti minoran, da ne kažem nikakav.
Da, prestane u tom trenutku jer se uplaši, ali ovo ne osigurava rezultat na duge staze. Naime, dete će prestati u tom trenutku zbog straha koji ste izazvali u njemu vikanjem, ili će prestati da psuje pred vama, ali neće zaista naučiti da to ne govori u nekoj drugoj situaciji i drugom okruženju.
Tako da, vaspitavanje strahom zaustavlja trenutno ponašanje, ali ne daje dugoročne rezultate.
Prvo, bilo bi dobro da dozvolite sebi da razumete da malo dete koje izgovori psovku nema svesnu nameru da uvredi ni vas niti bilo koju drugu osobu, ono samo ponavlja reč koju je čulo, a koja njemu još uvek nema nikakvo značenje niti ume da je stavi u kontekst (ne koristi je sa istim ciljem kao što to rade odrasli).
Kakvo olakšanje!
Naravno, sada ide jedno veliko ALI!
Ali, da ne bi došlo do toga da počne da je koristi sa svesnom namerom (ili da bar taj trenutak maksimalno odložimo, jer budimo iskreni u jednom periodu života ovo će se sigurno dešavati), sada je trenutak za pravilan pristup.
Neki ljudi govore psovke ne da bi uvredili drugu osobu, već iz navike kada daju sebi oduška zbog frustracije i/ili naleta emocija ili kada im je nešto teško, a neki čak i kada se vesele i raduju zbog nečega.
Obratite pažnju da li vi ili osobe iz bliskog okruženja, imate ovu naviku. S obzirom da deca uče posmatrajući nas (i slušajući kad i šta govorimo), veoma brzo mogu da počnu da nas oponašaju i da „ružnu reč“ stave u kontekst. Na primer, baki je ispala čaša i razbila se i ona je opsovala sebi u bradu. Detetu ispadne igračka i ono opsuje. Dete je samo oponašalo, ali i dalje nema svest o tome da je to što je izgovorilo „ružna reč“. Umesto da odmah skočite i odreagujete na dete zabranom te „grozne reči“, skrenite baki pažnju da ne psuje pred njim. Takođe, možete biti na nekoj proslavi gde neko iz navike i bez ikakve loše namere od radosti i uzbuđenja opsuje, a dete to vidi i bude mu zanimljivo, pa ponovi kada je i ono radosno. Dete i dalje ne razume da je to „ružna reč“, ne vidi ništa loše u tome (tačnije razvojno nema kapacitet da procenjuje dobro/loše), ono još uvek SAMO PONAVLJA to što vidi i čuje. I, zato ne ljutite se na dete što je neko drugi pred njim opsovao!
Promenite način na koji posmatrate temu psovanja – dete nema lošu nameru niti govori psovke nama u inat, nije bezobrazno zato što ponavlja ono što je čulo, ne želi da nas uvredi jer i ne zna šta te reči znače, i definitivno nije preko noći postalo nevaspitano.
Odrasli pridaju preveliki značaj nečemu što detetu (za sada) predstavlja samo istraživanje, testiranje, zabavu. Ali, tema psovanja može da preraste u „čudovište sa tri glave“, ukoliko pravimo preveliku dramu oko toga.
Što manje značaja vi dajete tome, to će dete brže zaboraviti (naravno, ako je okruženje zaista takvo da ne postoji ova vrsta izazova).
Setite se – što je vaša reakcija u početku burnija, to će detetu biti privlačnije da ponovi ružnu reč.
OK, ali šta ako ste već više puta odreagovali, ljutili se, pretili? Ili, šta ako babe i dede/stric/ujak/tetka i dalje opsuju pred detetom ili starija deca u parkićima, ljudi u prodavnicama…? Šta da radite?
Čitajte dalje.
Uvek imajte na umu da ste VI roditelji detetu baza i da ono najviše uči od vas – i to kroz USMERAVANJE, a ne kroz pretnje, zastrašivanje, ljutnju.
Kako god da ste do sada reagovali, evo prilike da to promenite.
Kada dete uzrasta oko dve, tri, četiri godine prvi put opsuje – ne skačite kao opareni, ne pridajte previše značaja i postoji šansa da će ubrzo prestati (ubrzo ne znači posle pet minuta, već u narednih par dana i to ako ne bude izloženo psovanju).
Ako ipak bude uporno i posle par dana nastavi, recite što ležernije, bez drame:
– Ne znam šta znači to što si rekao. Probaj to drugim rečima da mi objasniš.
– Ništa te ne razumem. Ne znam šta pokušavaš da mi kažeš. Hajde mi pokaži rukom.
– Čini mi se nešto želiš da mi kažeš, samo ne razumem šta. Šta pokušavaš da mi kažeš?
– Probaj to da mi kažeš rečima koje razumem.
– Nisam sigurna da razumem šta si sada rekao. Pokušaj da mi kažeš tako da te razumem.
Ponudite detetu nešto što pretpostavljate da ono traži, a može biti i nešto potpuno trivijalno, čisto da ga prekinete u pokušaju da izazove reakciju:
– Ti želiš sok? Pa što tako ne kažeš, ništa te nisam razumela! Evo, izvoli sokić.
Sada očekujemo da će ili reći šta je stvarno htelo od vas, ili će prestati jer je izostalo ono što je tražilo – REAKCIJA.
Kada dete starije od četiri, pet godina opsuje i ne prestaje iako ste ga neko vreme „kulirali“, moguće je da pokušava tako da komunicira, tačnije da vas uvede u neki razgovor ili da vas možda „fascinira i šokira“ ovim rečima. Bez ikakve drame recite:
– Čujem neke reči koje mi se ne dopadaju. Stvarno ne želim da razgovaram sa tobom kada ih govoriš. Kada budeš rešio da pričaš bez tih reči, dođi kod mene pa ćemo da razgovaramo.
– Stvarno mi smeta kada tako pričaš. Ako nešto želiš od mene, a ne možeš da mi kažeš bez psovki onda mi nacrtaj na ovom papiru.
– Čini mi se da ti nešto želiš od mene, pa zato govoriš te reči. Šta u stvari pokušavaš da mi kažeš?
– Izgleda da ne možeš da prestaneš da govoriš te reči. Ja ću sada otići u drugu sobu dok ti ne završiš to što pričaš.
Naravno da će vam biti potrebno puno strpljenja i „čelični živci“ da ne odreagujete na detetovu upornost da izazove vašu reakciju. Imajte u vidu da ovako obezvređujete psovku i sve je manje interesovanje deteta da je koristi. Trud koji sada ulažete isplatiće vam se na duže staze.
Kada dete opsuje roditelja, njemu tada svašta prođe kroz glavu, od toga da nije dobro vaspitao dete, do toga da poželi da ga kazni. Koliko god vam zvučalo čudno i nelogično, nekada je deci ovo način da nam skrenu pažnju na sebe jer im treba pomoć od nas za nešto sa čim ne mogu ili ne umeju da izađu na kraj. Ili, možda je zbog nečega dete ljuto na vas, ali to ne ume da vam kaže. Zato je veština „čitanja između redova“ od neprocenjive vrednosti, jer umesto da podlegnete porivu da dete po svaku cenu sprečite da psuje i da ga kaznite, vi mu dajete priliku da kaže šta mu je u tom trenutku ZAISTA potrebno od vas.
Obratite pažnju i na to koju emociju prepoznajete kod deteta koje vam je reklo psovku – da li je bes, strah, bespomoćnost, briga…?
– Hm, mislim da nisi to želela da mi kažeš. Hoćeš ponovo da pokušaš da mi kažeš šta stvarno želiš od mene, ovog puta bez psovanja?
– Rekao bih da tebi sada nešto treba od mene pa si mi zato to rekla. Hajde da popijemo čašu vode da se smirimo, pa da mi kažeš kako mogu da ti pomognem?
– Izgleda da si zbog nečega ljuta čim govoriš psovke. Šta te je toliko naljutilo? (ili – Ko te je toliko naljutio?)
– Rekla bih da si ovih dana oko nečega zabrinuta. O čemu se radi?
Kada porazgovarate i kada se situacija smiri, recite detetu:
– Neke reči, kao što su psovke, stvarno povređuju. Zbog njih se osećamo tužno, a neke mogu i da nas naljute. Verujem da nisi htela da me povrediš, molim te da sledeći put kažeš šta ti je potrebno od mame/tate, samo bez psovanja. Važi?
Jedan od razloga može da bude da je detetu beskrajno zanimljivo da govori te reči, čak i kada mi ne reagujemo, možda dobija reakcije i pažnju od drugih iz okruženja. To mogu biti deca, rođaci, komšije, dakle bilo ko.
Predložite:
– Izgleda da ti je baš zanimljivo da govoriš psovke. Sećaš se da smo pričali da to nekoga može da uvredi i povredi. Hajde da smislimo neke reči koje mogu da zamene psovke, a neće nikoga povrediti!
Dajte vi neki predlog i koristite reči koje potpuno obezvređuju psovku – peršun, sapun, šišmiš…, pa ih zamenite u psovkama koje dete koristi.
Drugi razlog zašto dete nastavlja sa nekim ponašanjem iako smo pokušali sve što smo znali i umeli, je da je za njega to način da nam stavi do znanja da se u njemu nešto dešava, da prolazi kroz neki težak i izazovan period, da se u nekoj situaciji ne snalazi, posebno ako je bilo nekih promena u porodici, školi… ali ne ume to da nam kaže ili se plaši reakcije, ili očekuje da ćemo sami to prepoznati i pomoći mu. Tada bi bilo dobro da roditelji potraže pomoć stručnjaka.
I, na kraju, možda niste očekivali da tema psovanja i dece ode u ovom smeru, ali da bismo mogli da menjamo doživljaj neke teme i pristup prema detetu, važno je da na prvom mestu razumemo razloge koji su doveli do nečega. Kao što često govorim i pišem – pozitivan pristup detetu, vaspitanju i roditeljskoj ulozi u početku zahteva malo veće angažovanje sa vaše strane, ali vremenom kada postavite dobre temelje biće sve lakše i lakše.
AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.
VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.
„Ponekad imamo osećaj da naša najstarija ćerka ne prestaje da priča, u stvari ona postavlja milion različitih pitanja. Taman počnemo da odgovaramo na jedno, ona i ne sačeka do kraja odgovor, već postavlja drugo. Muž i ja se stvarno trudimo se da na svako pitanje odgovorimo jer dete ima toliko puno interesovanja, ali verujte ponekad smo iscrpljeni i na ivici živaca. Ona ima osam godina, a pored nje imamo još tri mlađe devojčice. Nekada nam se čini da nam je lakše sa njih tri nego sa njom jednom.“
Kada mi roditelji na konsultaciji opišu šta ih muči, ja sasvim drugačije čujem njihove „probleme i dileme“, najviše zahvaljujući NLP i koučing edukacijama koje su me naučile kako da zaista „slušam“ i na šta da obratim pažnju. U ovim situacijama ja bih uvek krenula od toga da otkrijem koju detetovu potrebu roditelji u ćerkinom ponašanju ne prepoznaju. Problem je što oni postavljanje pitanja dožive bukvalno kao njeno interesovanje i trude se da joj što detaljnije odgovore. Međutim, iako oni daju sve od sebe, do promene u ćerkinom ponašanju ne dolazi, što znači da je njen doživljaj – Vi mene uopšte ne razumete, i zato „moram“ da nastavim ovo da radim sve dok ne shvatite šta meni treba.
Ali, da bi uspeli da protumače njeno ponašanje, potreban im je drugi alat – čitanje između redova!
Ipak, moram da naglasim da je sasvim u redu ako vi pokušate da razrešite slične „probleme“ tako što ćete prvo postavljati pitanja koja su za vas logična i ako idete drugim redosledom od mojih primera. Nećete pogrešiti! Jednostavno ćete sistemom eliminacije doći do toga šta vam dete ponašanjem govori. A sve je bolje od nastavljanja sa onim što vam ne daje rezultat.
Idemo redom, verujem da ćete dobiti puno ideja na šta sve treba da obratite pažnju dok tragate.
Moje prvo pitanje na ovoj konsultaciji bilo je – Da li je dete oduvek bilo ljubopitljivo? Da li su vam možda već u vrtiću skrenuli pažnju na to?
– Ne, ona se tako ponaša samo kod kuće. Ni u školi nam učiteljica nije rekla da to radi.
Kada se ovakve i slične situacije dešavaju (i ponavljaju se iz dana u dan), od velikog je značaja da pitamo i druge odrasle koji su u kontaktu sa detetom da li su primetili nešto neobično, i ako jesu kada je to počelo. S obzirom da ovi roditelji nisu dobili nikakve informacije da dete „mnogo priča“, da puno pita, da je možda nestrpljivo da sačeka odgovor, onda njihov doživljaj da im ćerkica ima širok spektar interesovanja – pada u vodu. Samim tim što ona odgovor i ne sačeka, već jasno govori da nju to suštinski i ne zanima, već da je nešto drugo u pitanju.
Ali, ja sam htela još nešto da saznam pre nego što potvrdim ono što sam naslutila – Na šta se odnose ta pitanja? Šta nju sve zanima?
– Pa, sve što vidi, nju zanima. Pita zašto baka dolazi samo dva puta nedeljno, a kada joj odgovorimo ona pita od čega se pravi cigla. Onda dok mi pokušavamo da damo odgovor, ona pita zašto se neka igra igra baš tako, ko je to smislio. Onda vidi neku knjigu na polici i pita zašto tako zove… Nekada smo potpuno zbunjeni, ali se trudimo da odgovaramo.
Sada je već vrlo očigledno da je iza ovog ponašanja POTREBA za nečim što joj treba od roditelja, a to sigurno nisu njihovi odgovori!
Dakle, kada dete nekim svojim ponašanjem uporno pokušava što duže da zadrži pažnju roditelja, da oni što duže budu u nekoj interakciji sa njim ili bar u istom prostoru, to je siguran znak da je u pitanju potreba. Sigurno su vam poznate situacije kada dete pred spavanje traži vodu, pa da piški, pa još jednu priču, pa je gladno… Ovim „zadržavanjem” vas u svojoj blizini ono pokušava da „dopuni“ nešto što mu je u toku dana (ili u nekom periodu) nedostajalo.
Takođe, setite se da ova devojčica ima još tri mlađe sestre, što sigurno utiče na to da njena potreba za pažnjom roditelja bude još snažnija. Pretpostavka koja može da vas odvede u drugom, nekorisnom, smeru je to što ona ima osam godina. Mnogi bi pomislili da je dovoljno velika da zna da su roditelji tu i za nju i za sestre, da zna da je oni vole, ili da je dovoljno velika da ume da kaže šta stvarno hoće ili šta joj treba. Ali, ako vam kažem da često ni odrasli ljudi ne umeju da prepoznaju svoje potrebe, a kamo li da ih jasno izraze rečima, onda i ovu pretpostavku odbacujemo.
Kada je u porodici više dece, postoji mogućnost da se neko od njih brine za „svoje mesto“, da se plaši da mu je ugrožen odnos sa roditeljima i da oseća nesigurnost jer je njihova pažnja sada podeljena na više njih. Ili je detetu možda potrebno da u toku dana ima kvalitetno vreme 1 na 1 samo sa mamom ili tatom, jer mu nedostaju… Dakle, iako su oni sve vreme tu, ne znači da se dete tako i oseća, jer su tu i sestre, dakle „nema mamu i tatu samo za sebe“.
Krećemo sa pitanjima za istraživanje uz blago usmeravanje kako bismo ohrabrili dete da se otvori (nećete sve ovo koristiti odjednom, ovo su varijacije, a vi ih prilagodite situaciji i detetu):
– Hm, rekla bih da tebe baš i ne zanima to što me pitaš. Šta u stvari želiš od mame sada? Hoćeš da mi kažeš/šapneš/nacrtaš/pokažeš…? (nekoj deci je lakše da iskažu potrebu na neki drugi način, nego da je kažu).
– Izgleda da ti u stvari želiš da budeš malo više sa mnom. Jesam li u pravu? Šta bi volela da radimo ti i ja?
– Rekla bih da ti želiš o nečem drugom da razgovaraš. Hoćeš da idemo u sobu da mi kažeš šta želiš od mene / šta želiš da radimo / o čemu da pričamo…?
– Meni se čini da si ti zbog nečeg zabrinuta? Šta te brine? Šta mogu da uradim sada da se manje brineš? Šta ti treba od mame/tate sada?
– Čini mi se da ti tata nedostaje. I ti meni nedostaješ ovih dana, možemo popodne samo ti i ja da idemo u šetnju i da radimo nešto zajedno. Šta misliš o tome?
– Sutra ćemo imati vreme samo za nas dvoje! Hoćeš da zapišeš / nacrtaš šta ćemo sve raditi / gde ćemo ići / čega ćemo se igrati…?
Sa dolaskom braće i sestara, najstarije dete se prvi put suočava sa tim da više nije jedino dete u porodici. Njemu je potrebna podrška u procesu prilagođavanja na novu situaciju, a ne očekivanje da „mora da se navikne da više nije jedino“. Deca se na svoj i njima logičan način „bore“ za pažnju roditelja, a taj način nama odraslima ne mora uopšte da bude ni logičan ni smislen. Mi nismo tu da procenjujemo da li dete treba ili ne treba da ima potrebe niti na koji način će da ih ispoljava. Mi smo tu da ih istražimo, da damo podršku, da pomognemo detetu, da ga usmeravamo kako da se izrazi da bismo ga lakše razumeli.
Imajte u vidu da što duže neko ponašanje traje, to je jači obrazac navike koji se stvorio i biće potrebno duže vreme da dete počne drugačije da izražava svoje potrebe. Mi možemo da pomognemo predlozima:
– Sada razumem da si ti samo želela da mama bude malo više sa tobom. Kada se sledeći put budeš tako osećala dođi i daj mi neki znak, važi? (možete dogovoriti da to bude stisak ruke, zagrljaj, neka posebna reč, možda unapred napisana poruka na papiru…)
Pored istraživanja potreba (u pozadini može biti još nešto sem toga), ovde bi bilo dobro uključiti dete u traženje odgovora na ono što ga zanima i što pita. Tako sledeći put, umesto da daju „gotov odgovor“, roditelji mogu da angažuju dete:
– Mhm, to je jako zanimljivo pitanje. Nisam nikada o tome razmišljala, hajde da vidimo da li imamo neku knjigu u kojoj možemo da nađemo odgovor. Šta misliš o čemu bi ta knjiga trebalo da bude?
– O, tebe toliko toga zanima. Šta te od svega što si pitala zanima najviše / šta bi volela da prvo saznaš? To? Dobro, hajde da probamo da nađemo odgovor.
– Da budem iskren, ja o tome ništa ne znam! Mislim da možemo da nađemo na internetu.
– Šta misliš koga bismo mogli da pitamo? Možda deda zna! Hoćeš da zapišemo pitanje pa kada budemo išli kod babe i dede možemo da ga pitamo / možemo da ga pozovemo telefonom posle ručka.
Naravno, potrebno je da roditelji svaki put isto postupe, kako bi dete steklo naviku da vremenom počne samo da se snalazi i otkriva ono što ga zanima. Takođe, predlažem da u ovim razgovorima dominira tip glasa PRIJATELJ. Više o tipovima glasa pročitajte OVDE.
Ova pitanja i rečenične konstrukcije pomažu ne samo detetu da se lakše izrazi, već pomažu i roditeljima jer ih usmeravaju u kom pravcu da razmišljaju i istražuju, a najpre da se oslobode pomisli da je dete “bezobrazno, nedokazano, sebično jer ih želi samo za sebe, da skreće pažnju, da ih maltretira bez razloga…”. Roditelji često budu frustrirani kada dete uporno nastavlja sa nekim ponašanjem koje oni ne razumeju, ne znaju kako da dođu do uzroka i vrte se u krug, a ovakav način razmišljanja samo im dodatno podiže tenziju i narušava odnos.
Pitanja i odgovori do kojih dođu, pomažu im da promene način na koji posmatraju i situaciju i dete. Što je dete mlađe, to ćemo uvek prvo istraživati potrebe, ali bez očekivanja da će ono umeti da ih jasno kaže. Tada roditelj nudi moguće odgovore i prati ponašanje deteta – da li se umiruje ili ne. Za ovaj pristup je potrebno da roditelji bar okvirno budu upoznati šta u kom uzrastu mogu da očekuju od deteta kada su razvoj, faze, reakcije i ponašanja u pitanju.
Napomena – svi primeri iz ovog teksta su za navedenu konkretnu situaciju i uzrast osam godina.
Kada mi je stigao upit za konsultaciju, mama je između ostalog napisala ovo: „Otkako je počela korona, radim od kuće, što nije tako loše kada su deca u vrtiću (sin ima tri, a ćerka pet godina). Ali, kada su prehlađeni i kada su kod kuće, a ja imam sastanak to je strašno. Ja im sve lepo objasnim, lepo im kažem da imam važan sastanak i da moraju da budu mirni. Ali, oni sve vreme galame, zovu me, jako mi je neprijatno jer sve to čuju moje kolege sa druge strane. Svaki put mi kažu da će biti mirni, ali se to ne desi, kao da mi namerno to rade!“
S obzirom da se ja pre svega bavim efikasnom komunikacijom sa decom i prevazilaženjem raznih situacija upravo pomoću ovog alata, jedna rečenica mi je posebno upala u oko – Ja im lepo kažem…
Druga stvar koju sam osetila iz načina na koji je mama opisala njen problem, jesu prevelika očekivanja od dece, što meni odmah govori da ona ima i prevelika očekivanja od sebe. A što su očekivanja veća, veća je i potreba za kontrolom, ali tada osoba najčešće vidi samo probleme, a ne i uzrok. I sve je to normalno. Treba samo naći najbolji način da se svi ovi elementi poslože tako da ona dođe do saradnje sa decom i da se smanji njen unutrašnji pritisak i stres. Inače, ovo je česta tema na Emotivnom detoksu i uvek ima veze sa detinjstvom i očekivanjima roditelja, gde se stvara obrazac ponašanja koji se lako prenese dalje.
Razgovor je tekao ovako…
– Kako im to „lepo kažete“, šta tačno deca čuju od vas?
– Kažem im: ‘Mama sada ima sastanak i morate da budete tihi i mirni, nemojte da me prekidate.’ A, oni me ipak stalno zovu. Onda ja jurim da im dam grickalice samo da bi ćutali bar malo, dam i čokoladu. Ništa ne vredi.
Deci ovog uzrasta mamin zahtev ne znači ništa konkretno, jer ona niti znaju šta je poslovni sastanak, niti znaju šta sa sobom da rade, tj. šta tačno treba da rade pa da zaista „budu mirni i tihi“ onako kako mama očekuje. Plus, deca su kod SVOJE kuće i njihov dan izgleda baš kao i svaki drugi – mama je tu, mi smo tu, i mi je tražimo, šta je tu čudno? Dakle, to što mi imamo sastanak ili što radimo od kuće, deci suštinski ne znači ama baš ništa. Naši „lepo“ upućeni zahtevi jasni su samo nama, odraslim osobama, jer mi već imamo iskustvo koje nam pomaže da informaciju „imam poslovni sastanak“ i zahtev „sada mora da bude tišina“ – odlično razumemo. Ono što je dodatni stres za ovu mamu su njeni pokušaji da decu umiri tako što će im „sve dati“. Ali, ovi pokušaji su kao strela koja umesto da pogodi centar, promaši celu metu!
– Ključna stvar je da prepoznate da ovim ponašanjem vaša deca izražavaju POTREBE, ali ste im vi zadovoljavali ŽELJE (dajete im grickalice, čokoladu… udovoljavate im samo da bi bili mirni). I baš zato i nisu ni mogli da se umire, iz njihove perspektive vi niste razumeli njihovu poruku – Mama, TI nam trebaš!
– Ali, oni stalno nešto traže!
– Pa da, traže VAS, ali vi to još uvek ne prepoznajete jer im dajete sve drugo, sem onog što im treba. To zaista i nije lako, jer sva vaša pažnja je bila na tome što vas ne slušaju, a ne na tome kako da razumete njihove poruke, tj. da vidite potrebe. Dodatno, vaša potreba da sve držite pod kontrolom samo vas ometa u tome da vidite pravu sliku.
Kako da znate da je u pitanju potreba? Tako što i pored svega što ste dali, dete uporno nastavlja da traži nešto drugo, treće, ili se ponaša na način koji zahteva da vi svaki put dođete kod njega. Ovo bezmalo svaki roditelj doživljava kao nepotrebno prekidanje, ometanje u nečemu što radi i brzo ulazi u stres. U stvari dete želi vas, da budete što duže tu sa njim, makar i ljuti. Ali, ne brinite, kada pročitate šta treba da uradite u ovim situacijama, odbacićete sve negativne misli i etikete koje ste nalepili sebi i detetu – bezobrazan je, neposlušan, inati se, nisam autoritet, grešim…
Idemo redom.
Prvi korak je da se očekivanja da će dete poslušati zahtev i biti mirno, spuste na minimum.
Drugi korak je da se razume da detetovim ponašanjem upravljaju potrebe i emocije, a uporni zahtevi da prestane sa tim ponašanjem njemu samo znače – Mama me ne razume, moram da tražim još više i još jače! Vidi me, čuj me, pokaži mi da sam ti važan!
Treće je da detetu kažemo upravo to – Vidim te, čujem te, razumem da želiš sada da budeš sa mnom. Znači, treba jasno da mu (po)kažemo da smo ga primetili i razumeli.
Četvrti korak je da kažemo detetu ŠTA TAČNO treba da radi kada zahtevamo da bude mirno.
Varijacije izjava u kojima smo prepoznali potrebu:
– Tebi mama baš mnogo nedostaje? Zato me stalno zoveš? I ti meni nedostaješ, dođi da se zagrlimo jako.
– Vidim da vam nešto treba od mene, čim me toliko zovete. Hm, baš me zanima šta treba tebi, a šta tebi (koristite imena dece). Aha, znam! Tebi treba najjači poljubac, a tebi treba najjači zagrljaj! Nije toooo! Nego? Aha, obrnuto! Dobro, onda tebi….
– Ma kome ja toliko nedostajem, je li? Dođi na jedan brzinski zagrljaj / šašavi ples / valjanje na krevetu i onda mama ide brzo da završi posao.
Dakle – u ovim primerima dete dobija potvrdu da vidimo, čujemo i razumemo njegovu potrebu i svojim prisustvom i fizičkim kontaktom je zadovoljavamo. Iako vam se možda čini da ćete ovde izgubiti mnogo vremena, sve ovo ne traje duže od minut-dva. Takođe, imenovanjem potrebe vi sebi pomerate fokus sa problema na rešenje, i tada vama pada tenzija! Znači – nije dete bezobrazno, nego dete želi mene! Priznajte da ovo mnogo bolje zvuči.
E, sad ide jedno ali!
Ali, da bi sve ovo zaista funkcionisalo preduslov je da su dete i roditelji već povezani, da je u porodici bar u nekoj meri zastupljeno pozitivno i svesno roditeljstvo, kao i razigran pristup za povezivanje i saradnju. Ako ste do sada odnos bazirali na izričitim zahtevima i poslušnosti, kaznama, strahu…, naravno da jednokratna primena ovakvih predloga neće dati rezultat, posebno ne odmah (kako bi mnogi želeli). Jer ovo nije recept koji se koristi po potrebi, već je to odnos koji se gradi i gaji. Naravno, nikada nije kasno da promenite pristup.
Sada kada smo videli da ponašanje dece na prvom mestu ima veze sa potrebama, sledeći korak su jasna „uputstva“ kako to tačno da budu „mirni i tihi“ dok roditelji završavaju nešto neodložno.
Da bi ovo funkcionisalo, važni su dogovori i pravila, kao i povezivanje prethodnih iskustava kroz frazu – Sećaš se kad si…?
– Sećaš se kad si mi nacrtala onaj crtež dok sam dugo pričala u sobi? Hoćeš da pokušaš da mi opet nešto nacrtaš, na primer čega ćemo se igrati kada mama završi posao?.
– O, ti bi da sediš u istoj sobi sa mamom dok radi? Hajde da vidimo kako to da izvedemo. Evo, ovde možeš da sediš. Sećaš se kada smo bili u bioskopu i kako smo tada bili tihi i mirni? Kada sediš u sobi sa mamom isto tako treba da budeš tiha. Šta misliš, hoćeš li uspeti? Ja verujem da hoćeš.
Sve vreme ste u kontaktu, sve vreme šaljete poruku da ćete biti zajedno (ili da ste već zajedno), da ćete nešto raditi čim vi završite – dete tada zna da ste ga čuli i razumeli. Što se uspostavljanja pravila tiče, pročitajte tekst „3 jednostavna koraka kako naučiti dete pravilima“.
Mama je imala dodatno pitanje – Ali, šta ću sa bukom koju prave? Neprijatno mi je od kolega!
– Ono što može da vam pomogne da ne budete toliko napeti i pre nego što se bilo šta desi, jeste da na početku sastanka kažete kolegama da su vam deca tog dana kod kuće i da se unapred izvinjavate ako vas u nekom trenutku budu prekinula ili ako budu bučna. A, da biste koliko toliko obezbedili mir, prvo sklonite sve što bi moglo da pravi buku, a zatim im dajte vrlo konkretne „zadatke“ – šta tačno da rade dok vi imate sastanak. Na primer, dajte im da „izaberu“ da li će da crtaju ili da slažu kocke. Postoji mogućnost da izaberu nešto što niste ponudili (npr. lutkice i autiće), i ako je vama to OK, ostavite jedan njihov izbor i dodajte jedan vaš – Dobro, dok ja radim igrajte se lutkicama i autićima, a kad završite onda ovde crtajte. Dogovoreno? Bacite pet!
Takođe, ubacite malo „magije“ i dajte izazov – Imam malo čarobnog praha u džepu, specijalnog praha koji pomaže deci da budu tiha, da pričaju tiho, naaajtiše dok mama radi! (pa zagonetnim glasom) Hoćete da vam pospem malo praha, da vidimo koliko dugo ćete moći da budete tihi? (spustite glas do šapata i „pospite“ im glavice prahom) Hajde reci nešto tiho, kao mali miš, da proverim da li treba još praha da pospem. O, pa to je sjajno, baš si tih! Staviću vam u ovu posudicu prah (nećete staviti ništa jer je to „nevidljivi“ prah) i kada počnete opet glasno da pričate, pospite ga malo po glavi.
Da biste ove dogovore osigurali, koristite različite tipove glasa. Pročitajte tekst „Svi ga imamo, ali da li zaista umemo da koristimo njegovu moć“ i preuzmite poster podsetnik.
– Dobro, sve sam razumela, ali šta ću kada oni stalno pitaju kada ću da završim sastanak? Ja im kažem: Morate da budete strpljivi, ali uzalud.
– Strpljenje je veština koja se uvežbava, dakle ne može se aktivirati strpljenje na zahtev. Sama reč bez primera, jasnog verbalizovanja i ličnog iskustva ne znači mnogo, pa tako koristite sve prilike u kojima nešto čekate da im objasnite i naučite ih:
– Evo, mi sada čekamo u redu na kasi, to znači da smo strpljivi. / Kada čekamo u parkiću red za ljuljašku to je strpljenje.
– Sećaš se šta znači biti strpljiv? Tako je, to znači sačekati nešto!
– Deco, bravo! Sačekali ste da mama završi razgovor, to znači da ste bili strpljivi! Jel bilo mnogo teško? Jeste? Pa da, teško je kad si mali i moraš da čekaš, a ipak ste uspeli. (ovo treba da bude veselo, obavezno ih pomazite, pokažite im koliko ste srećni što su uspeli. Kada deca neko iskustvo povežu sa dobrim osećajem, lakše će se setiti da to ponovo urade).
– Jel se sećaš kako ste ti i bata bili strpljivi i čekali da ja završim sastanak? Šta misliš, možeš li danas da budeš isto tako strpljiva? (podsećanje i novi zahtev).
Na samom kraju moram da napomenem da, pored toga što je pozitivan i razigran pristup roditeljstvu preduslov za uspeh, ovo su samo predlozi koji pomažu da imate što jasniju sliku šta sve utiče na to da li i koliko će dete sarađivati. Pretpostavka da je dovoljno da samo kažemo svoj zahtev, da je dovoljno što smo jednom rekli, prevelika očekivanja da će dete zaista uspeti da uradi to što se od njega traži, su PREPREKE za saradnju. Takođe, neke stvari će kod neke dece dati vrlo brzo rezultat, a drugoj će biti potrebno nešto sasvim drugačije.
Ne postoji jedinstveno rešenje za sve, jer svi se mi razlikujemo – i roditelji i deca. Cilj je da ovim pristupom istražujemo, isprobavamo i nađemo ono što je najbolje za dete i nas, a ne da po svaku cenu primenjujemo nešto iako vidimo da ne daje rezultat.
Ako bih samo jednu stvar želela da naglasim u ovom tekstu, to je da je u ovakvim situacijama najvažnije da se u ponašanju deteta prepozna POTREBA za roditeljem. Onda je sve ostalo lakše 🙂
Kao i sve druge stvari koje rutinski obavljamo, tako i način na koji pričamo vremenom postaje navika. Kada su u pitanju neke svakodnevne situacije, skloni smo tome da iste stvari uvek govorimo na isti način – koristimo iste reči, ali i boju, visinu i jačinu glasa kojim ih izgovaramo. Isto tako se i dete navikne da nas čuje na isti način, što vremenom dovodi do toga da prestaje da reaguje na to što mu govorimo. A, upravo varijacije u glasu pomažu nam da privučemo i zadržimo pažnju deteta i osiguramo saradnju!
Ako ste čitali moju knjigu „Umetnost komunikacije sa decom“, već znate da u prenošenju informacije reči imaju udeo samo 7%, govor tela 55%, a glas 38%. To znači da primenom različitih tipova glasa možete da postignete mnogo veći uspeh nego samim sadržajem poruke, zahteva, zadatka!
Tipovi glasova koji su vam sigurno poznati i lako prepoznatljivi su glas prijatelja i glas ratnika, i njih zaista roditelji najčešće koriste. Prvi za saradnju, a drugi uglavnom za prekid nekog ponašanja ili preusmeravanje na željeno ponašanje. Možda vam je čudno što se kod ovih tzv. pozitivnih tipova našao glas ratnika, ali on je i te kako važan u komunikaciji sa detetom i ne koristite ga bez razloga – instinkt vas tera na to. Pored ovih, tu su još dva poželjna tipa – glas mudraca učitelja) i glas čarobnjaka.
Sada se sigurno pitate kako da znate kada koji tip glasa da koristite. To će uvek zavisiti od toga koji vam je cilj i koju poruku želite da pošaljete. Svakako će vam ovi opisi pomoći da procenite.
Glas prijatelja je blag, topao, nežan, otvoren, pruža bezuslovnu podršku, pun razumevanja, zainteresovan – Vidim da si tužan. Tu sam, hoćeš da te zagrlim? / Razumem da ti je teško da to uradiš sada. Odmori se, biće ti lakše kada napraviš pauzu. / Pa, ovo je odlično, baš si se dobro snašla. / Sigurno si ponosan na sebe, zaista mi je drago što si se potrudio. Kako se ti osećaš sada kada vidiš da si uspeo?
Umiruje, podržava, interesuje se. Koristimo ga i kod dogovora i uspostavljanja pravila, kod povezivanja i odnosa poverenja.
Glas čarobnjaka je razigran, zvonak, veseo, otvoren, pun entuzijazma, uzlaznih i silaznih tonova (nagle promene), radoznao, podsticajan, šaljiv, raspevan – Deset zadataka iz matematike, oOo to nije mala stvar! Sada ću ti posuti glavu čarobnim prahom! HeEEeej, čini mi se da si sada stvarno spremna da to uradiš! / Igračkice, sada ćemo da vas rasklanjamo, sređujemo, pospremamo, ludujemo! A ondaaaa, kreeeećemo velikom brzinom ka kupatilu! Samo nas gledajte, hoho, hihi!
Poziva na saradnju kroz zabavu, pokret, šalu, podiže energiju, dete želi da vas prati. Setite se čarobnjaka Merlina i pokušajte da ga imitirate i glasom i pokretima.
Glas mudraca je zagonetan, umirujući, sa pauzama, malo tiši nego inače, ravan (bez oscilacija) i spušta se skoro ka šapatu kada želimo da prenesemo neku važnu poruku, vrednost, uverenje – Vidim (čujem/osećam) koliko ti je ovo važno… oko važnih stvari uvek se vredi potruditi… znaš da trud uvek daje rezultat (spustiti glas). / Šta god da uradiš, kako god da se osećaš… mi smo uvek… uvek tu za tebe. / Čak i kada nešto ne volimo da radimo ili nas mrzi, treba bar jednom da pokušamo… a onda još jednom… i još jednom… jer znaš šta – na kraju se osećaš kao pobednik zato što nisi odustala. / Danas si bio baš, baš strpljiv dok si čekao u redu za ljuljašku… sigurno nije bilo lako čekati, a ti si ipak uspeo. Sad imaš još jednu važnu veštinu, zar ne?
Podržava u procesu učenja važnih životnih lekcija, kada želimo da neko iskustvo dete upamti i da to bude njegova snaga, resurs koji će mu koristiti. Najbolje je primenjivati ga pred spavanje, kada prepričavate dan. Naravno, ne svako veče, već kada je dete zadovoljno sobom i nekim svojim postignućem, kako biste „poentirali“ važne stvari.
Glas ratnika je direktan, kratak, odsečan, bez emocija i oscilacija, snažan, jasan, energičan, nedvosmislen, nepokolebljiv, u nekim situacijama nešto glasniji nego inače, motivišući (kada se koristi u pravom trenutku i kada imate dobru povezanost sa detetom).
Koristimo ga u tri situacije.
Prva (i rekla bih najvažnija) je kada je ugroženo zdravlje ili bezbednost deteta, dakle kada su neophodne brze reakcije koje će ga zaustaviti u nekoj aktivnosti i zaštititi (kada juri ka ulici, vuče stolnjak i može da mu padne nešto na glavu, kada naglo krene ka vreloj rerni…) – Stop, stani, ne mrdaj!
Druga je kada želimo da naglasimo svoj stav, jasnu granicu, kada smo nepokolebljivi (napominjem da ovo važi kada smo u dobrom emotivnom i energetskom stanju i sigurni u sebe i svoje odluke, u suprotnom nećemo imati rezultat). Odnosi se na situacije u kojima nema pregovaranja i to su uvek one koje imaju veze sa zdravljem i bezbednošću, sa pravilima koja UVEK važe (nisu podložna ni pregovaranju ni promenama), dakle kada apsolutno stojimo iza svoje odluke i imamo jasan stav – Prestani, ne dozvoljavam da udaraš brata. Na ulici se držimo za ruke. Uzeću ti flomastere, ne možeš da žvrljaš zidove.
Treća je kada želimo da motivišemo dete i brzo ga pokrenemo na aktivnost – Ok, hajde da to uradimo/obavimo! Idemo! Odmah počinjemo, pokreni se! Ti i ja možemo sve kada se udružimo, baci pet i počinjemo! To je to, to je ta odlučnost nas Aleksića! Mi to možemo!
Podrazumeva trenutno preduzimanje akcije (ili zaustavljanje), nema odlaganja, ne ostavlja prostor za dileme ili oklevanje. Koristi se i za jačanje porodičnog/timskog duha (treći primer).
Nakon ovoga, jasno je da će tip glasa zavisiti od situacije. To što ćete nekada morati da povisite glas kao ratnik, ne znači da ste dobili zeleno svetlo da stalno vičete na dete i da vam to bude model komunikacije. To znači da u potencijalno opasnim situacijama morate da viknete da biste zaustavili dete koje ne vidi opasnost. Ali zato, glas ratnika nećete koristiti za situacije tipa „Sto puta sam ti rekla da skloniš igračke!!!“ Tada ćete koristiti glas čarobnjaka. Sa druge strane, glas čarobnjaka neće zaustaviti dete koje trči ka ulici, niti ćete koristiti mudraca za podizanje energije kada treba da se obavi rutinska radnja, a dete je u otporu. Detetu kojem je potrebna uteha, razumevanje prijaće glas prijatelja. Svakako je potrebna vežba i primena, kao i da pratite kako dete reaguje na ove glasove.
Važna napomena: Sve navedeno je samo dodatni alat u komunikaciji koji može da olakša saradnju, ali to ne znači da treba po svaku cenu da ga koristite niti da to treba stalno da radite. Posebno ako se ne snalazite u ovim promenama glasa, ako vam nije prijatno. Takođe, ne mora da znači da će vašem detetu prijati svaki tip! Pratite kako reaguje i u odnosu na to primenjujte ono što vidite da mu prija i što ima efekta.
Ako vam je ovaj tekst pomogao da prepoznate koji tip glasa najviše koristite i u kojoj ulozi se najduže zadržavate, i ako ste dobili ideje kako još možete da koristite glas kao alat, moj cilj je ispunjen 🙂 Preuzmite besplatan poster podsetnik OVDE.
Kada mi roditelji na konsultacijama objašnjavaju da ih dete ne sluša, UVEK to opišu ovako – „Mi joj svaki put sve lepo kažemo, a ona tera po svome, ništa ne sluša. Uvek mu lepo objasnimo, ne vredi, on je razmažen i bezobrazan!“ I ja im zaista verujem da svom detetu „lepo kažu“. Pa gde je onda problem, zašto ih deca ne slušaju? Da li su zaista bezobrazna, razmažena, „na svoju ruku“? Naravno da nisu. Problem je što mi roditelji naivno verujemo da je dovoljno da nešto „lepo kažemo“ da bi nas dete poslušalo.
Ako se i vama dešava slično, nastavite da čitate i razumećete zašto je ovo jedna od najvećih zabluda (i najčešći razlog koji čujem kada je (ne)saradnja deteta u pitanju).
Moje prvo pitanje ovim roditeljima je – šta za njih znači to – „lepo“? Kako to tačno „lepo“ kažu? I dobijem odgovor iz kojeg zaključim sledeće:
a) koriste miran ton kojim nešto govore detetu (čak i kada su uznemireni daju sve od sebe da im glas ostane miran),
b) bilo da žele da dete nešto uradi ili da žele u nečemu da ga zaustave, to mu objašnjavaju oslanjajući se isključivo na ono što je logično, ali – njima.
Ono što dodatno začini ove situacije su komentari koje dobijaju sa strane, a koji im potvrđuju da su zaista detetu „lepo“ objasnili i da nikome nije jasno što je dete tako svojeglavo i neposlušno?!
E, sad ide rasplet.
Mi odrasli pokušavamo logikom da privolimo dete na nešto ili ga odvratimo od nečega, zaboravljajući da se njegova logika razlikuje od naše i da njegovim ponašanjima u najvećoj meri upravljaju emocije. Dakle, pričamo mu na nivou do kojeg on tek za nekoliko godina treba da dođe! Naša logika je podržana višegodišnjim iskustvom i sposobnošću da razmišljamo kroz filter „uzrok-posledica“ (i zato nas drugi odrasli odlično razumeju), dok dete razvojno tek treba da prođe kroz ove procese i stekne lično iskustvo (uz našu pomoć i podršku). Što dovodi do zaključka da dete često NE MOŽE da uradi to što tražimo, a ne da neće, pa čak i kada mu „lepo kažemo“.
Druga stvar, uopšte nije isti način (niti ton niti sadržaj zahteva), na koji pokušavamo da ga navedemo da nešto uradi i da nešto ne uradi.
Treće, uglavnom reagujemo samo na ono što vidimo na kraju – na posledicu – ne istražujući šta je sve dovelo do toga.
Četvrto, kada nam se neko ponašanje ne dopada, sve što želimo je da dete sa tim prestane, i to ODMAH, i tada je sva naša pažnja samo na tome.
Žao mi je što vam rušim Sneška, ali to tako ne funkcioniše.
U svojoj prvoj knjizi „Umetnost komunikacije sa decom“, najviše sam se bavila načinom na koji razgovaramo sa detetom i koliko je važno da mi roditelji dobro poznajemo svoje dete i da radimo na izgradnji i jačanju odnosa sa njim.
A, za uspeh u bilo čemu što radimo potreban nam je adekvatan alat!
Sigurno nećemo krečiti zidove grabuljama, niti ćemo supu praviti od namirnica za tortu. Zašto onda mislimo da možemo da gradimo nešto tako složeno kao što je odnos sa detetom, ako se nismo opremili odgovarajućim alatom?
I zato ću, kada je komunikacija u pitanju, još jednom naglasiti – prilagođavanje načina na koji govorimo detetu nije popustljivost! To je veština da prepoznate koji komunikacioni „alat“ vam je potreban i da umete ga primenite u konkretnoj situaciji.
Nije isto postavljati pitanja za istraživanje i pitanja za motivaciju. Nije isto kada pozivate dete na saradnju u rutinskim radnjama, kada mu pružate podršku u emotivnim izlivima, kada želite da ga nečemu naučite ili kada uspostavljate pravila.
Miran, staložen ton je svakako važan i poželjan, ali sam po sebi nije dovoljan za saradnju. (posebno ako je roditelj pod stresom i pokušava da se kontroliše, dete to oseća)
U izazovnim situacijama sa detetom, upravo ove navedene zablude predstavljaju drvo od kojeg ne vidimo šumu. Detetove burne reakcije, negodovanja, odbijanje saradnje doživimo ili kao njegov bezobrazluk ili kao lični neuspeh. To je zato što nam je pažnja u tom trenutku usmerena na problem koji pokušavamo da rešimo neodgovarajućim alatom.
Kao profesonalni kouč i NLP master, znam koliko su važna pitanja i zato u radu sa roditeljima često koristim ovaj moćni alat. Veština postavljanja pitanja pomaže nam u otkrivanju razloga za neka detetova ponašanja i razrešenju situacije. Ali, to nisu bilo kakva, već koučing pitanja! Ona su uvek usmerena na rešenje, na istraživanje zašto je detetu (i bilo kojoj drugoj osobi) nešto važno, kako se oseća, na istraživanje iskustava i osećaja iz prošlih situacija, za motivaciju, za istrajnost u nečemu…
Najlakše je da vam konkretnim primerom ovo pojasnim.
Na nedavnoj konsultaciji, mama je između ostalog navela problem da ćerkica (2,5 godine) neće da skine haljinu koju je nedavno „prisvojila“ od svoje starije sestre. Naime, starijoj sestri ta haljina je mala, a mlađoj je prevelika i predugačka. Međutim, ona ne želi da je skine, čim se probudi obuče je i tako provodi ceo dan. Kada negde treba da idu nastaje veliki problem, otpor, plakanje i presvlačenje na silu. To uznemiri celu porodicu i sada strepe od njenih reakcija. Mama je pokušavala da joj „lepo“ objasni da joj je haljina velika, da može da se saplete i da padne. Složićemo se da je sve ovo istina. Ovo su vrlo logična objašnjenja koja mi odrasli lako razumemo. A sada ide jedno veliko ALI. Ono što ja vidim jeste da je ovde reč o malom detetu kod kojeg je presudna emocija, a ne logika. Dakle, prvi korak je da mama razume da se dete za haljinu nije „vezalo“ iz logike, već iz emocije i da je važno da počne tako da joj se obraća kako bi rešila situaciju. Ona to tada nije mogla tako da vidi, jer joj je sva pažnja bila samo na želji da dete prestane tako da se ponaša. Mama je dobila zadatak da, umesto da ubeđuje ćerku da joj ta haljina ne treba, pomoću seta pitanja koja je dobila na konsultaciji, istraži i sazna zašto joj je haljina toliko važna – Šta ti se najviše dopada kod te haljine? Kako se osećaš kada se igraš u njoj? Čega najviše voliš da se igraš kada je obučeš? Posle nekoliko sati od našeg razgovora stigla mi je poruka (i moj predlog za uspostavljanje saradnje sa ovim informacijama do kojih je došla):
Dakle, čak i ovako malo dete može nam dati odgovor ukoliko mu postavimo PRAVA PITANJA.
Ono što moram da napomenem jeste da je za ovakav pristup, pored otvorenosti roditelja, od ogromnog značaja njihova želja da svesno menjaju dosadašnje obrasce u komunikaciji, ali i način na koji reaguju na dete i njegovo ponašanje, na to kako doživljavaju svoju ulogu i vaspitanje, kao i strpljenje i doslednost. Takođe, i želja da uče o pozitivnoj komunikaciji, jer pitanja su samo jedan njen deo.
Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, ako želite da se upoznate sa pozitivnom komunikacijom i ovladate ovim alatom, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE ili mi pišite na dragana.familycoach@gmail.com.
Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.
Proteklih meseci većina konsultacija sa roditeljima bile su u vezi ponašanja njihove dece koja su oni doživeli kao bezobrazluk, inat, nepoštovanje, preteranu i nepotrebnu dramu…
Iako su uzrasti dece, porodične okolnosti, pa čak i zemlja u kojoj žive potpuno različiti, svi su imali dve zajedničke stvari:
Zašto je važno istražiti kako se dete oseća? Zato što u pozadini ponašanja najčešće stoje neka emocija, nezadovoljena potreba, želje ili čak kombinacija! U ovom tekstu će se ipak baviti emocijama, jer je roditeljima upravo to najteže da razumeju i prihvate.
Detetu koje preplavljuju emocije potrebno je razumevanje, saosećanje i uteha, a ne negiranje toga što oseća: „Nije to nikakav razlog da budeš tužan, nemoj da plačeš. Prestani da se ljutiš / besniš / stidiš… Što uvek ti moraš da dramiš oko svega! Ne luduj, smiri se bre više!“
Ako pratite moj rad, već iz iskustva znate da ću vas sada „staviti u detetove cipele“.
Pokušajte da zamislite kako biste se osećali kada bi vam neko rekao da preterujete što vas hvata panika jer su ove nedelje u vašoj firmi počeli sa otpuštanjem radnika: „Hajde, šta dramiš, pa nisi ni prvi ni poslednji koji će dobiti otkaz! Ma, šta se plašiš, ima posla ko hoće da radi!“ Da li je vaš strah zbog ovih komentara manji? Da li ste osetili mir? Ili vam je upravo postalo još gore?
A, sada zamislite koliko biste se bolje osećali kada bi vam neko rekao: „Verujem da ti nije nimalo prijatno što se to dešava. Razumem da se plašiš. Polako udahni da se smiriš, naći ćemo neko rešenje.”
U prvom slučaju vam neko govori da ne treba da osećate to što vas je obuzelo, a u drugom neko razgovara sa vama o tome kako se osećate, prihvata vašu emociju i nudi vam pomoć da vam bude lakše.
Hajde sada da se vratimo na decu.
Dete OSEĆA i ima pravo da oseća sve emocije, a ponašanje je rezultat toga. Dete ne može na „komandu“ da zaustavi svoje ponašanje, jer je ono posledica osećanja koja ga preplavljuju i, još uvek, nedovoljno razvijenog kapaciteta za kontrolu. Neke emocije izazivaju burnije reakcije i izazovnija ponašanja, a što je ponašanje „gore“, neprihvatljivije, to je za nas znak da je detetu teže.
Uloga odraslih nije da dovode u pitanje to što dete oseća, nego da mu pomognu kada se tako oseća. Takođe, ono ne zna šta je razlog za to, izaziva mu nelagodu, a ono što ga dodatno uznemirava je što ne zna da li će se taj osećaj ikada završiti! Tada je za dete upravo ponašanje jedini način da sve to ispolji, jer mu je nemoguće da rečima opiše šta oseća.
Dakle, mi treba da naučimo – usmerimo i damo predloge dete šta sve može da radi kada se tako oseća, a ne da mu branimo da te emocije doživi. To znači da emocije prihvatamo, a ponašanje usmeravamo. Sve emocije su dozvoljene, a detetu je važno da zna da je tada prihvaćeno, da ga roditelj razume i da je tu da mu pomogne da se oseća bolje. Iskrenim interesovanjem i postavljanjem pravih pitanja, brže ćemo umiriti dete i uspostaviti saradnju (razgovaramo), nego insistiranjem da odmah prestane sa nekim ponašanjem (govorimo).
Evo nekoliko primera:
– Šta se desilo, pa si se tako razbesnela i bacaš sve oko sebe? Čekaj da vidim, izgleda da ti se srušila kuća od kockica. Sigurno je teško kada se toliko trudiš, a sve se sruši. Hoćeš da to popravimo zajedno ili da napavimo pauzu za sok i keks?
– Ooo, baš te je jako naljutilo što smo morali da krenemo kući iz parka. Ni ja to nisam voleo kada sam bio mali. Sećam se da mi je deka rekao da mogu da izbacim ljutnju kada skačem ovako. Hoćeš da probamo? Evo, možemo iz sve snage da skačemo sve dok ta ljutnja ne izađe iz nas!
– Vidim da si jako tužan. Rekla bih da su te suze zbog nepravde što si dobio trojku iako si učio ceo dan. Hoćeš da pričamo sada o tome ili želiš da te zagrlim dok se isplačeš?
Naravno, sve ovo je lakše kada se odnos od samog početka gradi kroz poverenje i poštovanje, strpljenje i razumevanje. Za pozitivne promene nikada nije kasno, samo treba imati u vidu da što je dete starije to će biti potrebno više vremena da se uskladite.
Važna napomena: Ako roditelja uznemiravaju detetove emocije i burno reaguje na njih, to je znak da upravo roditelj treba da radi na sebi, jer je velika verovatnoća da reaguje na one emocije koje njemu nisu bile dozvoljene kada je bio dete. Deci se najčešće brani da ispoljavaju bes, ljubomoru, tugu posebno ako je propraćena plakanjem. Situacija je još kompleksnija ako su ove zabrane praćene izazivanjem stida, krivice, griže savesti. Sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa odraslim osobama kroz metodu „Emotivni detoks“. Više o tome pročitajte OVDE.
I na kraju, nema dobrih i loših emocija, već onih za koje ili imamo kapacitet da se nosimo ili nemamo. Sve se može naučiti, a najbolje je da to počne u detinjstvu. Ovaj deo učenja deteta o sopstvenim emocijama je najviše na roditeljima, jer su mu oni najbliži i ono prirodno upravo od njih očekuje najveću pomoć. U tome vam od velike pomoći može biti moj e-priručnik “Budi najbolji roditelj svom detetu“, koji se bavi upravo podsticanjem razvoja emocionalne inteligencije i povećanjem kapaciteta roditelja. Više o tome šta sve priručnik sadrži i odlomak pročitajte OVDE.
Ako je vama kao roditelju potrebna podrška u ovim i sličnim situacijama, uvek možete zakazati online konsultaciju. Više o tome pročitajte OVDE.
Jedno od čestih pitanja na konsultacijama kada roditeljima za rutinske radnje predložim igre, je upravo ovo – Kako da se igram sa detetom kada žurimo? Zar neću izgubiti još više vremena?
Pre odgovora, hajde da sve poređamo po redu, jer samo kada nešto razumemo, mi možemo da pravimo promene.
Kada su u pitanju rutinske radnje, naravno da će se vama kao roditelju često žuriti i da ćete želeti i težiti tome da dete nešto obavi brže, ali morate imati u vidu da ste vi u odnosu na dete u daleko većoj prednosti kada su u pitanju fizičke sposobnosti, veštine organizacije i povezivanja uzroka i posledice.
Sve to dete nema ili je tek počelo da razvija, što znači da ono što vi možete i što vam se podrazumeva, za dete je često nedostižno i nemoguće. Vi ste vaše veštine razvijali godinama a dete tek treba da prođe kroz ovaj proces. A to što se vama žuri, verujte nema nikakve veze sa detetom 😦
Ukoliko roditelj nastavi sa požurivanjem, ali i kritikovanjem deteta koje nešto ne može da obavi brzinom kojom on očekuje, velika je verovatnoća da će se kod deteta stvoriti razni otpori, ali i brojna negativna uverenja o sebi, sa kojima će se ozbiljno suočavati u odraslom dobu. Ovo vam govorim iz iskustva, jer se skoro svakodnevno u radu sa odraslima kroz metodu Emotivni detoks, susrećem sa raznim uverenjima koja nose još iz detinjstva.
Dakle, deca imaju razna ograničenja koja čak ne moraju nužno imati veze sa uzrastom, razvojem krupne i fine motorike, nego i sa tim da se nečega plaše, da im je potrebno više vremena za procenjivanje situacije, da su možda umorna ili su prestimulisana i novi zahtev im je kap koja je prelila čašu… Tako da je odgovor na pitanje s početka teksta – Nećete izgubiti više vremena ako vaše zahteve prilagodite detetu i pretvorite ih u izazov i igru. Naprotiv, požurivanjem ćete, koliko god to zvuči paradoksalno, sve još više usporiti, a uz to rizikujete da se kod deteta u napred stvori otpor prema tim radnjama. Zato je ključno da roditelji rade prvo na svom strpljenju kako bi mogli da prevazilaze razne situacije sa što manje stresa.
Igre kojima odrasli najčešće pribegnu kada su neki svakodnevni zahtevi u pitanju – ustajanje i oblačenje, spremanje igračaka, priprema za kupanje, spavanje, sedanje za sto za obroke – su igre tipa „ko će pre“, ali ih deca vrlo brzo prevaziđu, što znači da su potrebni novi izazovi!
Evo šta sve možete predložiti, i svaki put kada dete pruža otpor dajte drugi izazov:
– Imam ideju! Hajde da se sada oblačimo sporo kao puž! Da vidimo ko može sporije! (ako vam je cilj da se obučete, brže ćete se obući kada glumite da ste puževi nego kada se natežete sa detetom, vičete, ubrzavate ga, ljutite se…)
– Šta misliš koliko vremena će nam trebati da sklonimo igračke sa poda ako se krećemo kao kornjače! (pokažite detetu kako se kreće kornjača, pa se gegajte i sklanjajte ih, to vam je svakako krajnji cilj zar ne?)
– Hm, zanima me ko može tiše da se prišunja kupatilu – maca ili kuca? Hajde probaj da dođeš do kupatila kao maca kad se šunja, da vidimo da li ću te čuti, a posle probaj kao kuca. (vi zapravo samo želite da dete bez plakanja i otimanja dođe do kupatila, evo prilike za to!)
Iako vam ovako koncipirane igre možda ostavljaju utisak da će sve trajati još duže, verovali ili ne za ovo vam nije potrebno više od jednog minuta! A setite se samo koliko dugo ume da traje detetov otpor i koliko vremena gubite kada počne natezanje s njim.
Takođe, posle možete pitanjima malo da istražite: „Šta ti je bilo najzanimljivije kada si bio puž, kornjača, maca…? Koja životinja najviše voliš da budeš kada krećemo na spavanje/u vrtić/na kupanje?“ Ova takozvana pitanja za istraživanje pomoći će vam da saznate mnogo toga. Ako na primer, dete kaže da voli da bude puž kada treba da ide na spavanje, to na njegovom jeziku može da znači da želi još da bude sa vama, da mu možda nedostajete (ako ste počeli ponovo da radite, ili je stigla beba u porodicu, ili možda radite kod kuće…), ili da tih dana ima veću potrebu za vama, ili mu je jednostavno dosta svakodnevne žurbe i jurnjave. Iz ove pozicije sigurno vam je mnogo lakše da razumete detetov „otpor“ jer ono zapravo tim ponašanjem govori – „Tata, trebaš mi još malo, još samo deset minuta da se osetim sigurno i voljeno. / Mama, smeta mi što stalno negde žurimo, potrebno mi je da budem u svom ritmu…“
Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“
Ove i mnoge druge situacije mogu se prevazilaziti razigranim pristupom i igrama. Pored brojnih drugih igara, u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“, pronaći ćete predloge za rutinske radnje u delu koji se zove „Igre sa pokretom – svakodnevne situacije pretvorite u izazove“.
Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.
Igre nisu podeljene po uzrastu, jer su pre svega namenjene za povezivanje roditelja i dece kroz fizički kontakt, male rituale, balansiranje energije… Mogu se primenjivati od najranijeg uzrasta i sigurno do desete godine, pa i duže sve dok je detetu to zanimljivo i potrebno za osećaj sigurnosti, poverenja i povezanosti sa roditeljima.
Ima i predloga igara koje su sa rekvizitima, i to su uglavnom materijali koje već svi imaju kod kuće.
Knjiga ima 100 strana A4 formata, u elektronskoj je formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom. Napomena: e-knjiga se ne može štampati zbog zaštite autorskih prava.
Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.
Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1
Roditelji igre i igranje sa detetom neretko doživljavaju kao nešto što obavezno mora da bude struktuirano, jasno određenih pravila, za šta treba odvojiti puno vremena, nešto iz čega dete nužno mora nešto da nauči ili da razvija maštu, krupnu i finu motoriku, opažanje, dakle – nešto što zahteva mnogo angažovanja sa njihove strane. I, umesto da igra bude zabava, ona postaje kao neka velika preozbiljna obaveza! Iz te ozbiljnosti nastale su brojne zablude koje roditelje čine opterećenim strahom od greške, umesto da budu opušteni u igri.
Hajde da razrešimo tri najčešće zablude u vezi igranja.
Ne, ne mora, jer za dete igranje nije moranje, već potreba, želja, uživanje, istraživanje, učenje iz ličnog iskustva… Ne insistirajte da se igra igračkama kojima ne želi samo zato što ih je dobilo na poklon, zato što su bile skupe ili zato što ih je uporno tražilo da mu ih kupite. Dete NIJE bezobrazno zato što se sada ne igra time što je tražilo.
Neki od razloga mogu biti: možda je precenilo igračku – očekivalo je nešto sasvim drugo od nje; samo je htelo da vidi kako ona radi; svidela mu se igračka ali nije razvojno spremno za nju i zato mu nije zanimljiva; upornim traženjem igračke u stvari je tražilo nešto sasvim drugo – možda pažnju roditelja… Koji god da je razlog, verujte igraće se za koju nedelju ili mesec kada sazri ili kada dobije ideju šta da radi sa njom…
Dete ima pravo da želi nešto, ali roditelji NISU u obavezi da to po svaku cenu ispune. Dakle, oni sami treba da procene i da donesu konačnu odluku. Manja je šteta ne kupiti detetu igračku koja je možda u tom trenutku za roditelje preskupa ili procenjuju da mu ne treba još jedna u nizu, nego je kupiti i onda terati dete da se igra njom ili mu prebacivati što se ne igra.
Važna napomena: jedan od najčešćih razloga zbog kojeg roditelji pokleknu i kupe detetu to što uporno traži je njihova trenutna nemogućnost da se nose sa detetovom frustracijom. Upravo zbog manjka kapaciteta da roditelji izdrže trenutke kada dete prolazi kroz frustraciju i burno ispoljavanje emocija, jeste razlog zbog kog je preporuka da odrasli prvo treba da rade na sebi, a zatim na odnosu sa detetom.
Na detetu je da odluči kako će se igrati nekom igračkom i to uopšte ne mora da bude na način na koji odrasli misle da dete treba da se igra ili na način za koji je igračka osmišljena. Igra je za decu pre svega istraživanje, uživanje, i ne treba da bude opterećena očekivanjima odraslih da se ona igraju na određen i „propisan“ način. Igrajući se na svoj način dete razvija kreativnost. Ukoliko se roditelj meša u igru, ispravlja način na koji se dete igra, ljuti se na njega, oduzima mu igračku… narušiće detetovo samopouzdanje i uticati na želju za samostalnom nesputanom igrom.
Ne, ne mora – nekada će se igrati samo, a nekada će tražiti od vas da se pridružite ili da gledate kako se igra. Neka deca se duže igraju sama, neka kraće, a to pre svega zavisi od uzrasta, detetovih trenutnih interesovanja i potreba, temperamenta, mašte, razvojnog perioda, ali i trenutnog emotivnog i energetskog statusa. Takođe, i prethodna iskustva imaju veliki uticaj na to da li će se dete igrati samo ili će tražiti da roditelj pokrene igru. To se dešava ukoliko roditelj često kritikuje i ispravlja dete u igranju (pročitajte ponovo zabludu pod brojem 2), „popravlja“ to što je dete napravilo, prekida ga u igri. Ono će se tada povući i prepustiti vođstvo roditelju. A zapravo treba da je obrnuto – roditelj prati detetovo vođstvo u igri. Još jedna bitna stvar kada je u pitanju samostalna igra je – da li je ovo potreba i želja roditelja ili detetova? Ako roditelj insistira, zahteva, tera dete da se samo igra, onda ne možemo govoriti da će ono zaista želeti da se igra samo i samostalno. Ovakvim pristupom narušava se detetovo samopouzdanje i ono se povlači – oseća se nesigurno u igri i ne želi da se igra samo (čitajte – ne želi da „pogreši“ i da bude izloženo kritici). I zato ne terajte dete da se igra samo kada ono to ne želi i ne ljutite se kada vas zove da se igrate zajedno. Nemojte mu govoriti da je lenjo što se ne igra ili što traži da se igrate sa njim. Setite se da je nekada dovoljno da samo budete tu, pored deteta, i da posmatrate.
Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“
„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.
Živimo u zaista izvanredno doba, kada nam je zahvaljujući internetu skoro sve dostupno, pa tako i bezbroj igara za sve uzraste dece i za razna interesovanja – što opisanih slikama, što u video formi. Možete naći sve od stimulisanja razvoja do naučnih eksperimenata, od igara na otvorenom, za istraživanje i povezivanje sa prirodom, do kreativnih za crtanje, pa i kuvanje. Dakle, mnogo toga zanimljivog, zabavnog i praktičnog. Međutim, kada sam počela da stvaram knjigu „200 igara za decu i roditelje“, imala sam na umu nešto sasvim drugo, nešto što se u mojoj praksi pokazalo kao neophodno za kvalitetan odnos roditelja i dece – a to su igre za povezivanje i jačanje bliskog odnosa.
Drugi razlog su česta pitanja i dileme roditelja koji kažu – „Ja ne umem da se igram, ne znam kako, ne znam šta treba da radim, da li je to dobro, ispravno, šta ako pogrešim…“ Na predlog da se sete čega su oni voleli da se igraju kada su bili deca, kažu da nemaju sećanje na taj period i da je njima igranje sa detetom napor, nekima i „mučenje“ jer ne znaju šta treba da rade.
Treći razlog je, u današnje vreme veoma realan i sve više prisutan – nedostatak vremena, ali i strpljenja.
Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.
Moja prva knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” bazirana je na mom istoimenom autorskom programu koji sprovodim kroz predavanja i individualne konsultacije, a koji sam kreirala za roditelje i sve one koji rade sa decom.
U knjizi ćete, između ostalog, saznati šta sve u svakodnevnim razgovorima može da vam pomogne da lakše uspostavite saradnju sa detetom, kako da promenom načina na koji govorite prevazilazite otpor i nesporazume, kako da postavljate prava pitanja i dobijate odgovore koji vas zanimaju, motivišete dete i ujedno gradite odnos poverenja.
Uz brojne primere iz prakse dobićete praktične smernice i ideje kako da pričate da bi vas dete slušalo i razumelo 🙂
Knjiga ima 144 strane.
Zavirite u knjigu i prelistajte nekoliko stranica. Kliknite OVDE.
Prvi štampani tiraž je rasprodat!
Knjigu možete kupiti u elektronskom obliku, kao E-book, i čitati je na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom. Napomena: e-knjiga se ne može štampati zbog zaštite autorskih prava.
Za dodatne informacije o poručivanju, pišite mi na mejl dragana.familycoach@gmail.com
Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.
Dragana Aleksić 
You must be logged in to post a comment.