Reč koja „DA“ pretvara u „NE“ (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno KAKO ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i MOĆNA PRAVILA primetićete koliko to POZITIVNO utiče na vaš odnos sa  detetom.

 

Mi RODITELJI smo našoj deci uvek prvi MODEL UČENJA I OPONAŠANJA, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada DOVOLJNO i da samo IZBACIMO neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i SAMO JEDNU REČ.

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM I LAKŠE SE SPORAZUMEVATE, SADA SU DOSTUPNA SNIMLJENA PREDAVANJA KOJA GLEDATE NA SVOM KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU… KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE KAKO DA IH GLEDATE.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ALI nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ALI baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ALI ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve „odgovore“. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer „mu je sve teško“, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada „vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se „pobunilo“ u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se, u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane dobro razumeju i da se osećaju OK sa tim. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – „Da li mogu napolje?“ – dobija odgovor – „Da, ali…“ –  ono što ustvari „čuje“ je – „Ne možeš napolje jer moraš da uradiš još ovo/ono.“

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog „problema“, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE „KOFA HLADNE VODE“ KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga NE GOVORITE! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate TAČKU. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto „ALI“, kažete samo „I“. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u OSEĆAJU koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj, pre nego što izađeš, da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, LAKŠE SARAĐUJEMO.

A, šta ako je vaš odgovor na detetovo pitanje NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao „kiša oko Kragujevca“. Samo imajte u vidu da svaki odgovor „NE“ treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

U ovom TEKSTU pročitajte kada i  kako da detetu kažete „NE“ na drugačiji način.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 (MOŽE SE RADITI I PREKO SKYPE-A). VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach 

 

 

 

Advertisements

Da li deca MANIPULIŠU i zašto je odgovor NE?

pexels-photo-207653

Kada se za nekog kaže da manipuliše nama, prvo što pomislimo jeste da neko želi da nas prevari.

Na žalost, često se neka dečja ponašanja stavljaju u kontekst manipulacije, a deca „ponesu“ etikete koje su veliki teret.

Manipulacija je ponašanje iza kojeg stoji loša namera, a na sreću deca nemaju loše namere već samo želje i potrebe. Da bismo razumeli zašto deca NE manipulišu i zašto je važno da ih roditelji tako ne posmatraju, treba da znamo šta je za manipulaciju potrebno i šta se u roditeljima dešava na pomisao na ovu radnju.

ZAŠTO (PO)MISLIMO DA JE DETE MANIPULATOR? ODGOVOR JE – POGREŠNO TUMAČIMO PONAŠANJA.

Ako se setimo da deca uče iskustveno, dakle kroz proces pokušaja i rezultata, onda njihova težnja da do nečega dođu može da se stavi u kontekst UČENJA. Šta to praktično znači? Ako im je nešto potrebno, deca će na različite načine pokušavati da dođu do toga, ali to NIJE manipulacija već sticanje ISKUSTVA i traženje REŠENJA.

Ako roditelj uporno odbija da detetu nešto da, a često se to dešava bez ikakvog propratnog objašnjenja, dete će pokušati da dođe do toga na drugi način. Kada roditelj kaže – Ne, ne može! – to nije objašnjenje, već je prepreka za dete koju ono „mora“ da pređe i da nastavi da traži način i rešenja za svoju potrebu.

AKO OSEĆATE DA NISTE USAGLAŠENI SA RODITELJSKOM ULOGOM I DA SE U NEKIM SITUACIJAMA NE SNALAZITE NAJBOLJE, MOGUĆE JE DA VAM NA PUTU STOJE UNUTRAŠNJE BLOKADE – POTISNUTE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA. OVE BLOKADE MOGU BITI POSLEDICA ISKUSTAVA IZ DETINJSTVA I ODNOSA SA RODITELJIMA. EMOTIVNI DETOKS JE METODA KOJOM SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU. VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Iza upornih dečjih pokušaja zapravo najčešće stoje POTREBE (fiziološke i/ili emotivne), i zato je važno da roditelji, posebno u mlađem uzrastu do pet godina, „čitaju između redova“, tačnije da se zapitaju – Šta u stvari dete pokušava da mi kaže?

Na primer, dete insistira da uzme čašu, a roditelj iz straha da je ne polomi i ne povredi se, to ne dozvoljava. Dete je uporno i sve što roditelj „vidi“ je ponašanje koje mu je neprihvatljivo. Ali, ako se zapita šta dete ponašanjem zapravo govori, može mu ponuditi vodu, jer možda je dete samo žedno.

Fiziološke potrebe je mnogo lakše „otkriti“ nego emotivne i zato je važno da se roditelji oslobode ideje o dečjoj manipulaciji! Emotivne potrebe se na žalost često „tumače“ kao traženje pažnje, a dete zapravo u kontaktu sa roditeljem traži sigurnost, potvrdu da je voljeno, utehu, mir…

SETITE SE DA MALA DECA „GOVORE“ PONAŠANJEM, JER JOŠ UVEK NE VLADAJU DOVOLJNO REČIMA DA BI MOGLA DA KAŽU I OPIŠU ŠTA ŽELE, ŠTA IM JE POTREBNO I ŠTA OSEĆAJU. A, DA BISMO MOGLI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, VAŽNO JE DA BUDEMO OTVORENI I SPREMNI DA IH TUMAČIMO.

KAKO BITI OTVOREN? ODGOVOR JE U POZNAVANJU PROCESA.

PRVO je važno da znamo da manipulacija uopšte nije jednostavna – mora da postoji jasna namera, taktika i strategija kako će osoba doći do nekog cilja. Sve ove, tzv. više funkcije se razvijaju tek nakon pete godine, kada se razvija deo mozga zadužen, između ostalog, i za logičko razmišljanje.

Dakle, dete od godinu, dve tri… zapravo nema kapacitete da manipuliše. Njegovo ponašanje je ustvari ispoljavanje potreba i želja u skladu sa kapacitetima koje ima.

E, sad, kad smo rešili da iza ponašanja deteta nema loših namera, sledeći zadatak roditelja je da dete uče i usmeravaju na koji način je OK da izrazi svoje želje. Ovde je ključno i razvijanje komunikacionih veština, i kod roditelja i kod deteta. Na primer, ako dete traži „nešto“, a roditelj ga ne razume (jer dete ne ume da izgovori), onda ga treba usmeriti – Pokaži mi šta želiš.

DRUGA važna stvar je da znamo šta se sa nama roditeljima dešava kada razmišljamo u pravcu da nas dete manipuliše. Sama ideja da neko želi da nas prevari, a posebno rođeno dete, dovodi nas u odbrambenu poziciju.

Tada se dešavaju dve stvari: 1.) ulazimo u negativno stanje (nama ovladaju negativne emocije i razmišljanja). U tom stanju mi se bukvalno isključujemo i reagujemo impulsivno i po automatizmu – ne „vidimo“ razloge detetovog ponašanja i spektar mogućih rešenja,  što za posledicu ima 2.) nerešen problem.

PREVEDENO NA JEDNOSTAVNIJI JEZIK – KADA SE MI OSEĆAMO LOŠE NEĆEMO BITI U STANJU NITI DA RAZUMEMO DETE NITI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, PA SAMIM TIM NI DA USMERIMO DETE KA ŽELJENOM PONAŠANJU.

GDE SE KRIJU REŠENJA? ODGOVOR JE – U NAMA.

mother-lie-their-kid

PRVO, ne doživljavajte lično dečja ponašanja, jer rizikujete da uđete u negativno stanje i da sve gledate kroz tamne naočare.

DRUGO, uvek pred sobom imajte jasne roditeljske ciljeve – kakav odnos želite da gradite sa detetom?

Da li želite da imate odnos međusobnog poverenja ili apsolutne kontrole i poslušnosti? Šta će vam doneti dugoročne rezultate?

PROČITAJTE TEKST KAKO NAĆI PRAVI RODITELJSKI MODEL.

TREĆE – ukažite tom malom čoveku ispred sebe poverenje da on zna šta hoće, samo još uvek to ne ume da izrazi na način koji je vama razumljiv. Vi ste tu da ga učite i usmeravate, a ne da njegove potrebe i želje „popravljate“. Postavljanje zdravih granica je na roditeljima, a poznavanje razvojnih faza i detetovih trenutnih sposobnosti će vam znatno olakšati i svesti očekivanja na realan nivo.

ČETVRTO – radujte se svakom novom detetovom pokušaju i ideji da dođe do rezultata, jer vam to govori da je zdravo, da je spremno da uči i da ima beskrajne sposobnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I POSTAVLJANJU GRANICA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA u komunikaciji sa decom

pablo

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo da podstaknemo dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju!

Pozitivna komunikacija sa decom pomaže im da grade samopouzdanje i zdrave navike u razgovorima sa roditeljima, vršnjacima i drugim odraslim osobama.

 

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često ume da zavara, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.

To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

PRAVILO BROJ 1.

mother-lie-their-kidObratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom.

To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da zna da govorite njemu.

Zato se spustite na njegovu visinu, pogledajte ga u oči i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. – Kada uspostavite kontakt možete da nastavite da pričate, jer dete sada zna da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba malo duže da traje.

PRAVILO BROJ 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplikovane da ih izgovori i čije značenje mu je nepoznato.  Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč.

Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i komplikovanijim“ rečima kada ono od vas traži da mu ih pojasnite. Naravno, vi možete postepeno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

STO PUTA PONAVLJATE DETETU JEDNO TE ISTO? ŽELITE DA SE BRŽE SPORAZUMEVATE I OLAKŠATE SVAKODNEVNE RAZGOVORE? UZ VIDEO PREDAVANJA „OSNOVE EFIKASNE KOMUNIKACIJE 1 I 2“ LAKO ĆETE NAUČITI KAKO DA PRIČATE, A DA VAS DETE BOLJE RAZUME I POSLUŠA. INFORMACIJE O VIDEO PREDAVANJU 1. DEO  SU OVDE, A O 2. DELU SU OVDE.

PRAVILO BROJ 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. – Izvoli, hvala, molim, izvini, dobar dan, do viđenja… – su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji treba da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori).

Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete – Zahvali se, ukoliko to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

PRAVILO BROJ 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj malom detetu daje informacije ili zadatke, ukoliko ih je više onda važi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo da primimo, obradimo i razumemo. Što je dete mlađe, to je broj informacija koje može da razume u jednom trenutku – manji.

Rečenica tipa: „Kada budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš, i upoznaćeš mnogo novih drugara i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite – Kad budemo na moru, – detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sada ćemo kupiti kokice, sada ćemo gledati crtać…

PRAVILO BROJ 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor.

Sa druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula šta joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Dragana Aleksić, family coach

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite svom detetu?

Na prvi pogled ovo su uobičajeni komentari na neku aktivnost i zaista nemaju nikakvu lošu nameru. Međutim, reakcije na njih nam govore kako one zapravo utiču na osobu kojoj su upućene. Hajde još jednom razmislite kako ste se osećali kada su vam roditelji ovo ili nešto slično govorili? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas.

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala! Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DECOM – KAKO DA PRIČAŠ DA TE DETE RAZUME I POSLUŠA? – DOSTUPNA U ON-LINE FORMI (KAO VIDEO PREDAVANJA). KLIKNITE OVDE ZA VIŠE INFORMACIJA.

Negativan komentar, kritika nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto „ne valja, nije dobro“, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, ajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i oboma kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta, dete će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok. Da li stvarno to hoćemo? Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete. Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati jer je flaša teška.
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

 

Šta (sve) stoji iza roditeljskog „NE“?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo „NE!“ Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog „ne“ uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo „ne“ mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se „opasno“ približi utičnici. Kada roditelj vikne „Ne!“ dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja „šteta“ od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su „posledica“ ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano „Ne, ne, ne!“ koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir „nekontrolisan“ jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti „snage“ u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to „zasmeta“.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI „POBUNU“ U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju „ugrađen sistem“ zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno „Ne!“, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – „Pitaj da li možeš da uzmeš igračku“, „To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?“, „Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?“…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog „Ne!“

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet „ne!“, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

„Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!“, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak „razumeo“ šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

„Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…“

Umesto – „Ne gledaj ceo dan u ekran!“ – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – „Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?“

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Ja u medijima :)

Tekst o uspešnim ženama iz regiona među kojima sam i ja :), jun 2018. (tekst je OVDE)

Intervju za sajt Priče sa dušom, januar 2018. (tekst je OVDE)

14787653_10154567769854871_1487059908_o.jpg

Intervju za sajt Finjak, novembar 2017. (tekst je OVDE)

ja_fb

 

Intervju za sajt Mamino vreme, oktobar 2017. (tekst je OVDE)

NEF_1502

Intervju za blog Mamin svet, februar 2017. (tekst je OVDE)

d17.JPG

 

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

 

 

GRAND MAGAZIN, avgust 2016. 

STUDIO B, avgust 2016.

stb

GRAND MAGAZIN, jul 2016.

Untitle.jpg

https://www.youtube.com/watch?v=sXDwQz9U-kU

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

PREPOZNAVANJE, januar 2016.

Untitled

https://www.youtube.com/watch?v=kLWsJVwdFmE

BAZAR, jun 2015.

sajt_dragana

http://www.bazar.co.rs/public/magazini/1307#page/52

PORTAL Roditelji.hr

img_20160827_070636

Intervju za hrvatski portal Roditelji.hr, septembar 2016. (tekst je OVDE

LJUBAV je kao KUĆA – gradite je da bude STABILNA i jaka

151014_RET_Tap401kHouse

Partnerstvo je veza koja se gradi kao kuća – vrednosti i stavovi su temelj, obostrano razumevanje i međusobno poznavanje su stubovi, a fleksibilnost i tolerancija krov.

Veštine komunikacije su važan alat kojim se ova „kuća“ održava, renovira, a kada zatreba i popravlja.

Ako se partnerski odnosi posmatraju sa ovog aspekta,  lako je zaključiti da na njima treba da se radi baš kao i na kući. U teoriji ovo zvuči logično i lako, međutim u praksi se često dešava suprotno.

Kako to prevazići?

Hajde da krenemo redom, od temelja…

OBOJE STE U PRAVU

Kada su partneri međusobno usklađeni sa stavovima i vrednostima, prostor za nerazumevanje je mali. Međutim, ako je jednom od njih važnije večernje opuštanje uz knjigu (npr. ovde je vrednost mir), a drugom izlazak sa društvom (npr. ovde je vrednost zabava),  ovaj prostor se povećava. Ako su partneri saglasni da ovako provode vreme, sve je OK. Ali, ako nisu, pre nego što uđu u raspravu „kako treba da se provodi zajedničko slobodno vreme“, važno je da razumeju da na naše odluke i ponašanja najviše utiču upravo naše unutrašnje vrednosti „začinjene“ stavovima.

Mi zapravo živimo naše vrednosti i one su veoma jake, to su naši temelji! To je ona esencija zbog koje smo u nečemu uspešni, istrajni, zbog koje pravimo selekciju šta ćemo da radimo, a šta ne, odnosno šta nam je mnogo a šta (ni)malo važno, pa i to kako ćemo i sa kim da provodimo vreme… Kada ne živimo u skladu sa našim vrednostima postajemo neraspoloženi, nekada i ljuti, a vremenom i nesrećni.

Kada smo u paru naravno da nam je partner važan i ako su nam vrednosti različite tada se prave kompromisi i dogovori. Jer nigde ne piše čija vrednost je važnija, koja ima prioritet. Za svaku osobu je njena vrednost važna! Da li kompromis znači da ćete jednom provesti mirno veče uz knjigu, a drugi put izaći zajedno? Možda.

Ključ je zapravo u međusobnom razumevanju ovih jakih životnih poriva i poštovanje istih.

Zaboravite na ideju ko je u pravu, jer oboje ste! Iako je ljudima teško da poveruju da je jednoj osobi mir važan koliko i zabava drugoj, tako je! Ovde je najvažnije naći aktivnost koja zadovoljava obe vrednosti. Kako? Tako što možete da nabrajate kako sve možete da  provodite zajedničko vreme i da svaku aktivnost ocenjujete na osnovu toga koliko zadovoljava vašu vrednost. Onda pričamo o konstruktivnom kompromisu. Možda će rešenje biti odlazak sa prijateljima na reku gde postoji mirno mesto za opuštanje i čitanje knjige. Iz ove perspektive jasno je da je mnogo korisnije uložiti trud i energiju u usaglašavanje vrednosti, nego u njihovo preispitivanje i kritikovanje.

Da, ovo zahteva rad, ali na početku smo rekli da je partnerstvo kao rad na zidanju i održavanju kuće.

Kao kouč često se susrećem sa ljudima koji kažu da imaju sve uslove da budu srećni, ali se ipak ne osećaju tako, pa dodatno počnu da osećaju krivicu i da misle da nešto sa njima „nije u redu“. Kroz koučing rad, a posebno kroz program emotivnog detoksa, otkrijemo da je pravi razlog u tome da su izgubili kontakt sa svojim vrednostima, tačnije da žive onako kako misle da treba, a ne kako žele. A to onda utiče na razne oblasti života, pa i na partnerski odnos. Korisno je da tada jedno od njih ili oboje potraže pomoć stručnjaka, a ne da čekaju da ih situacija toliko prevaziđe da ugrozi njihov odnos.

VIŠE O INDIVIDUALNOM RADU PROČITAJTE OVDE I OVDE.

VAŽNO JE KAKO NEŠTO KAŽEMO

Reči su veoma moćne i mogu ili da nas pokrenu ili da nas blokiraju. Od načina na koji nešto kažemo često zavisi da li i koliko će nas sagovornik razumeti. Ovde se ne radi samo o tome šta govorimo, već i kako to kažemo i kako izgledamo dok to govorimo. Jer komunikacija nije samo verbalna, mnogo toga „govorimo“ kroz izraz lica i položaj tela. Ove suptilne mimike i pokrete naš mozak registruje i tumači nepogrešivo! Zato, ako na partnerovo – „Idem na piće sa Markom i Jocom,“ kažete – „Dobro, idi sa društvom,“ i pri tom imate ljut izraz lica, on će doneti zaključak šta o toj ideji (stvarno) mislite na osnovu vašeg izgleda, a ne na osnovu onog što ste rekli.

Treba li da glumite da ste OK? Ako želite da razvijete odnos poštovanja i poverenja odgovor je – NE! Sve dok jedno drugom ne kažete šta stvarno mislite, vaši stubovi na kući neće biti stabilni.

Kako onda da kažete šta mislite, a da ne uđete u konflikt?

Prvo pravilo je da se o temama koje su potencijalno „eksplozivne“ pričate kada ste oboje dobro raspoloženi ili bar u tzv. neutralnom stanju. Kada nema emotivnog naboja, ljutnje, mnogo se bolje „čujemo i razumemo“.

U tom kontekstu naš alat – efikasna komunikacija, mogao bi da se koristi ovako: „Znaš, kada mi uveče kažeš da ideš sa društvom, a ja sam planirala da večeramo zajedno, osetim se kao da sam ti na poslednjem mestu.“ „Ti si mi uvek na prvom mestu! Nisam znao da želiš da večeramo zajedno. Čitala si knjigu i mislio sam da želiš da budeš sama i da se opustiš, pa sam zato izašao.“ Vidite koliko ovde ima neizgovorenih stvari i pretpostavki, a ljudi još uvek ne mogu da čitaju misli jedni drugima!

Mi često pretpostavljamo i donosimo zaključke, a ne pitamo i ne govorimo drugoj osobi šta mislimo. Ipak, to je važno upravo da ne bi nepotrebno dolazilo do nesporazuma.

Otvoren razgovor u kojem povezujemo nečije ponašanje sa tim kako se osećamo daje dobre rezultate. Ovde je važno napomenuti da treba izbegavati takozvane „ti“ i „ja“ poruke, jer onda to nije efikasna komunikacija: „Ti uvek radiš šta i kako hoćeš! Ako ti se negde ide, ti ideš!“,  „Ja sam nevažan. Osećam se kao idiot zbog tebe. Ja sam ti na poslednjem mestu.“ …

DŽABA KUĆA BEZ KROVA!

Krov kuće – fleksibilnost i tolerancija zapravo nas podsećaju da smo tim, da smo zajedno jači, da se volimo i da ćemo učiniti sve za voljenu osobu. Jer, kada se ona oseća lepo zbog nas, i mi se osećamo lepo zbog nje.

Biti fleksibilan znači, da iako smo nešto isplanirali, to odložimo kada nam naš partner kaže da bi želeo da budemo zajedno, jer mu je možda potrebna neka pomoć za sutrašnji težak dan, podrška, ili samo osećaj da smo tu. Ili, kada mi osetimo da bi mu značilo da provedemo vreme zajedno, iako to nije ni rekao. I, naravno, kada je nama potrebno nešto od njega da to otvoreno kažemo, bez prebacivanja, kritike, osuđivanja i očekivanja da nam „pročita misli“.

Kao što biste brinuli o svojoj kući, pazili da se ne ošteti, popravljali je da šteta ne postane još veća, uređivali, ulepšavali… tako isto brinite i o odnosu sa partnerom. Ovo jeste „igra“ za dvoje, ali neko mora da je počne prvi. Potpuno je u redu da neko u početku vodi, a da ga ovaj drugi prati, sve dok ne zaigrate zajedno. *

Nekada će partneri uspeti da nađu rešenje koje je zadovoljavajuće za oboje, a nekada će im biti potrebna podrška nekog ko je neutralan – savetnika, kouča, terapeuta… I to je dobro rešenje! Bolje nego čekati da se uruše temelji, poljuljaju stubovi. Koliko ćete raditi na vašem partnerskom odnosu zavisi od toga koliko vam taj odnos vredi.

Dakle, koliko vam vredi vaša kuća?

Dragana Aleksić, family coach

Individualne konsultacije zakažite na 069 11 92 851.

*PROČITAJTE PRIČU KOJA FANTASTIČNO OPISUJE OVAJ PARTNERSKI PLES