Tag: neposlušno dete

Zašto DECI NE TREBA postavljati pitanje „ZAŠTO?“

1 Comment

mom-scolding-toddler_1Jednostavno zato što ćete ostati bez odgovora!

Ako bismo analizirali način na koji razgovaramo sa decom, kao i kako formulišemo pitanja, sigurno bismo uočili da mnogo toga izgovaramo ili pitamo na isti način.

 

 

Kada to što govorimo ne daje rezultate, a to što pitamo ne daje odgovore – vreme je za promenu.

Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati u komunikaciji, posebno sa decom.

ISTA PITANJA POSTAVLJAMO IZ NAVIKE

Kada dete (ili bilo koju osobu), pitamo –  „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš odmah domaći, zašto ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš?“  i onda na kraju začinimo sa “Zašto mi ne odgovaraš?” – ono to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i oseća da mora da se (o)pravda i brani. Kada se mozak bavi pronalaženjem opravdanja, on ne može u isto vreme da da odgovor šta se stvarno desilo.

Takođe, ovo pitanje usmerava pažnju na problem, a ujedno nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo smišljeno, ciljano, namerno… i nosi element osude ponašanja. Ako obratite pažnju kako se dete ponaša kada mu se postavi ovo pitanje, videćete da se „muči“ da nađe odgovor, ili je zbunjeno ili mu je neprijatno pa počne da se „glupira“ (tzv. “potez očajnika” da skrene pažnju na nešto drugo), što odrasle još više može da iznervira. Odgovori uvek počinju sa „zato što…“, ali se često tu i završe.

ZAŠTO NEMA ODGOVORA NA PITANJE “ZAŠTO”?

Prvo, važno je da razumete da dete ne odgovara ne zato što neće, nego ne može! “Zašto” pitanje ga je sateralo u ćošak, u zonu u kojoj mora da se bavi pronalaženjem razloga za neko ponašanje kojeg možda nije ni svesno, a onda i da opravda to ponašanje.

Drugo, maloj deci je to nemoguće, jer nemaju dovoljno iskustava da bi sve to misaonim procesima mogla da povežu, niti imaju dovoljno bogat rečnik da to objasne na način koji bi zadovoljio odrasle.

Treće (i najvažnije) – to što nešto nisu ili jesu uradila je samo krajnji ishod koji stoji iza nekog ponašanja. Pitanje “zašto” fokusira pažnju na taj kraj, na posledicu, pa samim tim detetu ne da nikakvu šansu da kaže šta je u stvari htelo ili koji je razlog zbog čega nešto nije uradilo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Pored toga što ostajemo bez odgovora koji nas zanima, kod deteta ćemo izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Kada se sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, razbijena čaša, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, (kao i kod bilo koje druge osobe), javljati svaki put kada se pokrene ta tema.

Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja/uverenja o sebi.

O TOME KAKO OVA UVERENJA, STVORENA U DETINJSTVU, UTIČU NA NAS KAD ODRASTEMO, PISALA SAM OVDE.

OBRATITE PAŽNJU KAKO SE VI OSEĆATE

Da biste još bolje razumeli KAKO SE DETE OSEĆA u ovim “zašto” situacijama, pozivam vas da “uđete u njegove cipele”.

Zamislite da ste došli na posao malo ranije da biste se spremili za važan sastanak, sve ste otkucali, isproveravali i pustili na štampu. Ali, štampač se zaglavio. Pokušavate da ga osposobite, vreme prolazi, stižu i druge kolege, pokušavaju da vam pomognu, vreme prolazi… Morate na sastanak bez odštampanog materijala. Šef vas pita – “Zašto se niste na vreme spremili, koleginice?” Šta biste mu prvo odgovorili na ovo, koje reči vam kreću iz usta? Kako se osećate?

Ili, treba da se nađete sa prijateljicom u restoranu, rođendan joj je. Žurite kući sa posla da se spremite, i usput da kupite poklon. Sve uspevate da završite na vreme, spremate se i krećete. Na stanici shvatate da predugo čekate i čujete komentare da autobusa nema baš dugo i da je negde zastoj. Brzo bacate pogled na taksi stanicu, ali nema nijednog vozila. Odjednom, pored vas se zaustavljaju kola, komšinica vas zove da vas poveze. Ulazite u kola, a ona vam kaže da treba samo da kupi nešto i da će vas odvesti do grada jer joj je usput. Pomislite kakva ste srećnica, ali posle 20 minuta čekanja u kolima se više ne osećate tako. U međuvremenu su autobusi “proradili”, ali vi ne možete da ostavite komšinicina kola. Kasnite na rođendan skoro ceo sat, prijateljica vas pita – “Zašto nikada ne možeš da dođeš na vreme?” Kako se osećate?

Verujem da ste primetili da se mnogo toga desi pre onoga što se na kraju vidi, a ovo pitanje ne pomaže da se sazna pravi odgovor. Zato kada vidite da je nešto razbijeno u sobi, pre nego što vas obuzme ljutnja i pomislite da je dete nevaljalo, zamislite ovaj scenario – možda je dete želelo da dohvati knjigu sa police, i u tom pokušaju srušilo figuricu koja se razbila. Ako ga pitate – Zašto si to uradio? – nećete saznati šta je stvarno htelo da uradi.

OK, razumeli ste!

PA, KAKO ONDA POSTAVLJATI PITANJA I DOBITI ODGOVORE?

Pravo pitanje je zapravo šta mi kao roditelji tačno želimo da saznamo i postignemo pitajući „zašto“? Ako razumemo da ono detetu ukazuje na problem, onda je korisnije usmeriti pažnju ka rešenju.

Evo kako možete da formulišete pitanje ili izjavu:

1. Umesto – Zašto nisi spremila sobu?, pitajte – Kada si planirala da spremiš sobu, pre ili posle ručka? (Pažnja je usmerena na cilj – spremanje sobe, i date su opcije, što smanjuje tenziju). Ili – Šta se dešava, pa ne počinješ sa spremanjem? (Pokazujete iskreno interesovanje za razlog. Možda dete boli glava, možda želi da se odmori, napravi pauzu…)

2. Umesto – Zašto još nisi počela da se oblačiš? Opet ćeš zakasniti!, recite – Počni da se spremaš za školu (rođendan), da bi stigla na vreme. (usmeravamo pažnju da dete treba negde da stigne na vreme, a ne da će kasniti). Ili – Koji je razlog što još nisi počela da se spremaš? (Pokazivanje interesovanja, možda detetu treba pomoć.)

3. Umesto – Zašto baš uvek moraš da kasniš na trening?, recite – Sećaš se da je trener rekao da te, ako opet zakasniš, neće ubaciti u igru. (Podsećanje na pravila, ukazivanje na posledicu i odgovornost, ali bez pritiska, kašnjenje = nema igre). Ili – Hm, čini mi se da više ne želiš da treniraš? Hoćeš da pričamo o tome? (Zainteresovanost za pravi razlog, možda dete indirektno pokazuje da to više ne želi ili da ima neki problem.)

4. Umesto – Zašto nisi uradio domaći?, recite – Kada uradiš domaći čim dođeš kući imamo celo popodne slobodno za igru! (Ukazujemo detetu na prednosti dobro organizovanog vremena). Ili – Šta misliš da domaći radiš čim dođeš kući, pa da imaš više vremena za sebe? (Pitamo ga za mišljenje, uvažavamo dete kao ličnost i usmeravamo pažnju šta je prednost tog ponašanja.)

5. Umesto – Zašto diraš to kad sam ti rekla da ne smeš?, pitajte – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? Šta si u stvari hteo da uradiš, pa si prosuo sok (razbio čašu)? Sledeći put me pozovi da ti pomognem. (Ako imate malo dete do pet godina, postavljanjem ovakvih pitanja možete očekivati odgovor. Ovde nema pretpostavke da dete nešto radi namerno, tako da nema ni tenzije. Usmeravate i učite dete da traži pomoć.)

6. Umesto – Zašto se tako ponašaš? Zašto si nevaljala?, pitajte – Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta ustvari želiš, pa radiš to?

“Čitanje između redova” je veoma korisna veština koja pomaže da razumemo šta nam deca zapravo “govore” ponašanjem.

Na ovaj način se i dete i mi fokusiramo na rešenja, učimo ga da i ono samo vidi i povezuje šta je za njega u nekoj situaciji korisnije.  Kada nam postane prirodno da ovako pričamo sa detetom, smanjujemo napetost u razgovorima, jer stalno razmišljanje o problemu i detetovoj “lošoj” nameri. veoma opterećuje.

Računajte da je za usvajanje ovakvog načina komunikacije potrebno vreme, a aktivnom primenom ćete svakako imati pozitivne promene. Ako se u procesu usvajanja ovog modela desi da ipak kažete nešto na „stari način“, zastanite na trenutak i onda ponovite  na drugačiji način.

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DETETOM I DA GOVORITE TAKO DA VAS DETE bolje razume I LAKŠE (PO)SLUŠA, VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI VAM MOGU BITI OD VELIKE KORISTI. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto su PRETPOSTAVKE “majka svih PROBLEMA”?

2IceCream.jpg

Zna ona da se sladoled ne jede pre ručka! Stvarno?

U radu sa roditeljima često se susrećem sa njihovom konstatacijom da dete neće da uradi to što se od njega očekuje i da je to okidač koji pokreće niz „problema“.

Na moje pitanje – A, da li ste rekli naglas to što očekujete?, odgovor je najčešće – Pa, nema potrebe, podrazumeva se da zna da treba TO da uradi!

Hm, dragi roditelji, imam jednu važnu stvar da vam kažem  – ništa se ne podrazumeva ako se to jasno ne kaže i ako nije uspostavljeno kao pravilo!

Evo za početak jedne kratke priče koja će vam slikovito predstaviti šta se desi kada se nešto ne kaže jasno, nego se pretpostavlja:

„BILA JEDNOM ČETIRI ČOVEKA PO IMENU SVAKO, NEKO, BILO KO I NIKO. TREBALO JE OBAVITI JEDAN VRLO VAŽAN POSAO I SVAKO JE MISLIO DA ĆE GA NEKO OBAVITI. BILO KO JE TO MOGAO UČINITI, A NIKO NIJE HTEO. NEKO SE ZBOG TOGA NALJUTIO JER JE TO BIO POSAO ZA SVAKOGA. SVAKO JE OPET MISLIO DA BI GA BILO KO MOGAO OBAVITI, ALI NIKO NIJE SHVATIO DA GA NEKO NE ŽELI OBAVITI. NA KRAJU JE SVAKO KRIVIO NEKOGA, JER NIKO NIJE UČINIO ONO ŠTO JE MOGAO URADITI BILO KO.“

Verujem da vam se bar jednom u radnom okruženju desila ova situacija. Ne kaže se uzalud da su pretpostavke i očekivanja “majka svih problema”. A sad se vratite korak unazad i još jednom se podsetite vaših pretpostavki i očekivanja od deteta.

Najbanalniji, a veoma čest, primer je da roditelji pretpostavljaju da se podrazumeva da dete zna da ga oni vole. Ali, ako mu to ne govore – a dete ih otvoreno pita “Mama (tata) da li me voliš?” – znači da mu je VAŽNO da to čuje, a ne da samo donosi zaključak. Moguće je da se u njemu stvorila druga pretpostavka, jer su možda u poslednje vreme roditelji prezauzeti i dete oseća da ima manje njihove pažnje i želi to da “proveri” vrlo konkretnim pitanjem.

Ili, roditelji (bake, deke, vaspitači, učitelji…), očekuju da dete opere ruke pre jela, jer se podrazumeva da je dovoljno što su mu jednom to već rekli, ili “svi to rade pa i dete treba da zna”, ali ako to nije uspostavljeno kao pravilo, i dalje je samo očekivanje – “Pa, zna se da se ruke peru pre jela.”

Ili, kada odu u goste (igraonicu, bioskop, pozorište…), kažu – “Zna se kako se ponaša u gostima.” Ali, ako nisu unapred uspostavili pravila i dogovor sa detetom, onda jednostavno moraju da ZABORAVE na ovo “zna se/podrazumeva se“. O tome kako da u tri koraka naučite dete pravilima, pisala sam OVDE.

MI STALNO KOMUNICIRAMO, ALI JE PITANJE KAKO

Mnogi nesporazumi i nesuglasice, rasprave, pa i kritike na račun deteta, mogu se jednostavno preduprediti efikasnom i ciljanom komunikacijom. Koji god vaspitni model da imamo mi moramo da komuniciramo, i to radimo verbalno i neverbalno, ali često se dešava da upravo ovih neverbalnih poruka nismo ni svesni – izraza lica, gestikulacije, govora tela…

A, verovali ili ne čak 55% svake informacije se prenosi upravo neverbalno, 38% je način na koji smo rekli – boja, ton i visina glasa, dok samo 7% čini njen sadržaj, odnosno ono što smo izgovorili!

Šta to znači?

Znači da mi uglavnom „pričamo u prazno“ našoj deci, dajući im bezbroj nepotrebnih informacija, dok ona najviše primećuju način na koji smo nešto rekli (glas) i kako izgledamo dok govorimo (lice i telo). Sad vam je verovatno jasnije zašto nas deca stalno posmatraju – zato što tako uče, ali stvarno!

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Na svojim predavanjima stalno naglašavam da deca  žele da uče, samo taj proces učenja treba da bude u skladu sa njihovim trenutnim kapacitetima (što zavisi od uzrasta), principima prenošenja informacija (govor tela i glas) i vrlo konkretnim i jasnim uputstvima (setite se – 7%).

NIKO NE MOŽE DA (NAM) ČITA MISLI, PA NI DETE!

143-99525-kid-asking-why-1429599810

Jednostavno ne razumem!

Stalno pričamo i čitamo da su deca u ranom uzrastu kao sunđeri koji upijaju sve što vide i čuju, pa verovatno otud i roditeljska očekivanja da onda isto tako treba da „upiju” i njihova očekivanja.

Međutim, problem sa očekivanjima je taj što su ona najčešće neizgovorena (to su ideje u našim glavama), pa to zapravo znači da dete treba da nam čita misli!

Dakle, ako želimo da dete nešto uradi onda to treba i da mu kažemo i ujedno pokažemo kako tačno treba. Zadatak „Sredi sobu!“ u vašim očekivanjima može da znači da vaš školarac stavi svaku stvar na mesto, obriše prašinu, usisa, a prljav veš ubaci u korpu. Za njega to može da znači da skloni igračke sa poda i soba je sređena! Vaša i njegova očekivanja su potpuno različita i zato je potrebno da se jasno kaže šta znači zahtev „sredi sobu“.

Isto je i sa pravilima.

Ako očekujete da dete pere ruke pre obroka neophodno je da to uspostavite kao pravilo tako što ćete prvo verbalizovati – Uvek peremo ruke pre jela – a zatim i pokazati – otići ćete zajedno u kupatilo i oprati ruke. Što je dete mlađe to određenu radnju treba ponoviti više puta uz pokazivanje i kratko objašnjavanje. Kasnije sledi podsećanje – Sećaš se šta radimo pre jela? Peremo ruke? – A na kraju i usvajanje pravila koje dete spontano radi.

S obzirom da sam napomenula da glas igra veliku ulogu u komunikaciji, važno je da imamo miran ton, a ja bih dodala i veseo, pa čak i šaljiv, jer to budi pozitivne emocije. Kada se neka radnja obavlja uz dobar osećaj, ona za tu osobu postaje izvor zadovoljstva. Ako dete zaboravi da uradi nešto, uzdržite se od kritike, dovoljno je da ga uz osmeh podsetite – A ručice? – Po njegovoj reakciji će vam biti jasno da to daje bolje rezultate od podignute obrve, stisnutih usta i kritike „Opet nisi oprao ruke!“

Naravno da je potrebno vreme da se svaka radnja/pravilo usvoji, što podrazumeva strpljenje, kao i doslednost. Međutim, ako razumemo da na ovaj način dete uči, to je dovoljan motiv da svoja očekivanja iz misli „prebacimo u etar“ i da im budemo dobar, pozitivan model.

To je zaista mala promena koja pravi velike razlike u međusobnim razgovorima, a što je još važnije smanjuje prostor za nerazumevanje.

Dragana Aleksić, Family coach

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite vašem detetu?

Kao i mnoge druge stvari, tako i komunikacija vremenom postaje navika – govorimo uvek iste rečenice, kritke, zahteve… I, često mislimo da nešto ne može da se kaže drugačije. Međutim, ovakvi kometari najčešće izazivaju otpor kod deteta, koji će vremenom biti sve veći ukoliko nešto ne promenimo.

Hajde da vidimo kako to možemo da uradimo.

Probajte da se setite kako ste se osećali kada su vam roditelji govorili ovo ili nešto slično? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas. (O tome kako iskustva iz detinjstva utiču na naše roditeljstvo, pisala sam OVDE).

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala!

Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Negativan komentar, kritika, nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto “ne valja, nije dobro”, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i svima kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta (a obično to desi kada dete još ovladava motoričkim veštinama), ono će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok.

Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete.

Da li stvarno to hoćemo?

Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati, jer je flaša teška. Baš si vešt pomoćnik!
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo onda ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

Dragana Aleksić, family coach