Kako da budete SIGURNIJI u sebe i OPUŠTENIJI u roditeljskoj ulozi

family-1404827_1920.jpg– Svi kažu da se moj sin lepo ponaša i da je poslušan, ali kada je sa mnom to je blago rečeno haos!

– Znam da zvuči blesavo, ali kao da se plašim ćerkinih reakcija u nekim situacijama i trudim se da ih izbegavam koliko mogu. Ponekad se osećam bespomoćno kao da sam ja dete, a ona roditelj.

– Znam da ne treba da vičem i da stalno govorim „ne“ detetu, ali to je jače od mene…

– Komentari drugih roditelja, pa i mog muža, da sam popustljiva prema detetu me stalno kolebaju da li nešto radim dobro ili ne. Nekad stvarno nisam pametna koga da slušam, sebe ili njih.

– Sa starijim sinom sam kao „rogovi u vreći“, dok sa mlađim sve ide „kao kroz vodu“. Često imam osećaj krivice zbog toga, a ne znam koji je razlog što je ovako…

– U poslednje vreme reagujem na dete bukvalno za svaku sitnicu. Primetila sam da sada, pre nego što bilo šta uradi, prvo gleda u mene. Osećam se baš grozno zbog toga, a ne umem da se promenim.

Ovo su samo neki od problema zbog kojih se roditelji javljaju na konsultacije i na program „Emotivni detoks“. Svi oni imaju jedno zajedničko pitanje, a to je – Ako znamo kakav odnos želimo sa detetom, kom vaspitnom modelu težimo, šta je to što nas u tome sprečava, zašto se ponekad osećamo bespomoćno ili reagujemo previše burno?

Da bismo mogli da napravimo bilo kakvu promenu kod sebe, potrebno je da znamo šta sve može da bude uzrok za ovu neusaglašenost između plana – „kakav roditelj želim da budem“, i ishoda – „kako se stvarno ponašam“.

Najčešći razlozi za burne reakcije na neka detetova ponašanja, za osećaj nesigurnosti, krivice, straha, bespomoćnosti…, su emotivne blokade koje „nosimo“ još iz našeg detinjstva, negativna uverenja i nekorisni obraci ponašanja koji su posledica ovih blokada. 

1. Emotivne blokade su zapravo preintenzivne emocije doživljene u detinjstvu (ali i kasnije u životu), koje su ostale neobrađene i smeštene u našem podsvesnom delu bića. One predstavljaju male tempirane bombe koje „eksplodiraju“ kada se suoče sa okidačima – sa nekim detetovim ponašanjem. Tada roditelji burno reaguju čak i u situacijama koje su sasvim očekivane sa decom i same po sebi nisu problematične. Oni to često opisuju da  – „iako znaju da ne žele tako da reaguju i da dete zaista nije ništa toliko strašno uradilo, kao da u tom trenutku nemaju kontrolu da se zaustave“.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

2. Negativna uverenja su misli o nama kao roditelju, koja smo kreirali upravo na osnovu ovih više puta ponovljenih reakcija i  neuspešnih rešavanja situacija.  Svaki put kada isto odreagujemo i dobijemo isti neželjeni ishod (dete ne promeni ponašanje) potvrdimo sebi da nešto ne možemo, ne umemo, da nismo dobri… Ovde se uopšte ne radi o tome da je roditelj loš, već da je pod uticajem nečega nad čim nema kontrolu – podsvesnim blokadama.

Takođe, negativna uverenja koja sada utiču na nas kao roditelje, možemo nositi iz najranijeg perioda detinjstva ili bilo kog životnog perioda. O tome sam pisala OVDE.

3. Nekorisni obrasci nastaju kada stalno ponavljamo isto ponašanje/reakciju zbog okidača. Ako sto puta kažemo detetu „Nemoj, ne diraj to!“, a ono i dalje dira to nešto, mi nastavljamo da ponavljamo iste reči na isti način očekujući da će dete promeniti svoje ponašanje. Ali, mi naše ne menjamo, nego sutra ponovimo isto, i sledeći put i onda opet… i još to potkrepimo rečenicom – Ali ja mu stalno govorim, a on neće da sluša!

Istim ponašanjem/reakcijama uporno pokušavamo da „popravimo“ trenutnu situaciju, umesto da promenimo pristup i dobijemo drugačiji rezultat. Vremenom mi kod sebe stvorimo uslovnu reakciju ne samo na to detetovo ponašanje, već i na samo dete. I tada smo skloni da kažemo da je ono bezobrazno, neposlušno, da tera inat… Kada se upletemo u ovo vrzino kolo, ukoliko ne uočimo šta je stvarno problem, to je kao da stalno lečimo kijavicu, a ne jačamo imunitet.

Nekada je zaista teško svesno uvideti jednu ili više ovih stvari koje utiču i na to kako se ponašamo prema detetu i na to kako se osećamo kao roditelji. Ono što se kao posledica javlja je osećaj napetosti kod roditelja, nesigurnost, preispitivanje, pa i dovođenje u pitanje vaspitnog modela. Sa druge strane dete oseća ovo roditeljevo unutrašnje kolebanje i njegova emotivna stanja, a onda na to reaguje ponašanjem jer se i ono oseća nesigurno.

KAKO PREPOZNATI DA SU U PITANJU EMOTIVNE BLOKADE?

Mi kao roditelji svakako imamo niz emocija koje nam se javljaju u zavisnosti od našeg trenutnog energetskog i emotivnog stanja, od ozbiljnosti situacije, a reakcije su u direktnoj vezi sa navedenim. Ukoliko se posle par minuta vratimo u pređašnje stanje, onda je sve OK i radi se o očekivanom ponašanju.

Međutim, ako vam se u telu javlja snažna nelagoda kada vidite (ili čujete) neko detetovo ponašanje (baca igračke, odbija da jede, otima se sa drugim detetom), ako vas preplavi stres i/ili neka od emocija – strah, bes, bespomoćnost, ljutnja, krivica, stid, šok…, ako su vam reakcije burnije nego što sama situacija zahteva (nije ugroženo zdravlje i bezbednost deteta), ako je vaš doživljaj situacije i samog deteta emotivno i reaktivno prenaglašen, ako unapred očekujete da ćete se uznemiriti zbog detetovog ponašanja – onda je u pitanju blokada koja se aktivirala zbog okidača.

PROČITAJTE KOJA PONAŠANJA I SITUACIJE 100% UKAZUJU DA IMATE EMOTIVNU BLOKADU OVDE.

Moj posebno kreiran program „Emotivni detoks za roditelje“ pomaže da se otkriju i otklone ove blokade, da se smanji intenzitet emocije, stresa i telesne nelagode koje se javljaju u nekim situacijama sa detetom. Kada nema ovih blokada onda su burne reakcije sve ređe, a roditelj se tada lakše fokusira na građenje kvalitetnog odnosa sa detetom, umesto da mu je pažnja stalno na problemu.

Naravno, obrasci ponašanja neće nestati sami od sebe, njih je potrebno svesno menjati. Iako je metoda „Emotivni detoks“ veoma efikasna, ona nije „čarobni štapić“ niti donosi gotova rešenja.

Ovaj vid rada je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE (ONLINE ILI KAO LIČNI SUSRET) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Više o emotivnim blokadama pisala sam OVDE i OVDE, o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva OVDE, a o metodi Emotivni detoks OVDE.

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, „kenjka“ za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

INDIVIDUALNI RAD „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU I NOVOM SADU MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da „upadnu u zamku“ da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neprerađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda „zabranjeno“), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo „bezbolnije“ da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko „pogađaju“?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neprocesuirane, neprerađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je „podseti“ na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti „sačuvaju“ u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u 4. godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale toliko snažne emocije on će se kao  odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  „besni“ (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi „osećao loše“ u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete „oseća“ roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju „potvrđuju“ da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one „aktivne“, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto „pokrenulo“ najviše govori subjektivni doživljaj osobe „da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…“, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno „zacementirana“ i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program „Emotivni detoks“ i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo „Emotivni detoks“ pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach