Burno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, “kenjka” za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

INDIVIDUALNI RAD METODOM “EMOTIVNI DETOKS” MOŽE BITI U LIČNOM SUSRETU (U BEOGRADU I NOVOM SADU) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da “upadnu u zamku” da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neobrađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda “zabranjeno”), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo “bezbolnije” da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko “pogađaju”?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neobrađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je “podseti” na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti “sačuvaju” u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u četvrtoj godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale tako snažne emocije on će se kao odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  “besni” (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi “osećao loše” u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete “oseća” roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju “potvrđuju” da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one “aktivne”, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto “pokrenulo” najviše govori subjektivni doživljaj osobe “da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…”, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se “aktivirale” ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno “zacementirana” i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program “Emotivni detoks” i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo “Emotivni detoks” pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach