Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana? Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

 

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke najčešće situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – „Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!“ Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona „popravi“. Tata se ljuti još više i „daje“ detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

„Ma šta imaš da učiš toliko!“ – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. „Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!“ -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže „Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!“ Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – „Vodim te ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?“ Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže „Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.“ Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. „Što se stidiš?“ – kaže mama, a teta dodaje – „Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…“ Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava decu – „Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!“ „Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.“ Na putu kući dete pita – „Od koga ste me uzeli?“ Oseća strah.

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI. Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako „razumeti“ osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo kao profesionalnog kouča, sa odraslim osobama sa kojima sam radila koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili odsustvo nekih odluka.

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari delovati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

Više o individualnom radu sa odraslima pročitajte OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Pitanje na koje postoje SAMO dva odgovora

pablo.pngDa li hoćeš da jedeš? Da li ćeš mi dati ruku kad prelazimo ulicu? Da li krećemo iz parkića? Hoćeš li me poslušati? Hoćeš li požuriti? Jel hoćeš sladoled? Možeš li da ne diraš sve u prodavnici? Želiš li da ti kupim ovu knjigu? Da li ćeš već jednom početi da učiš? Hoćeš li spremiti sobu?

Naizgled obična, svakodnevna pitanja koja postavljamo deci. Slažem se. A, kakve odgovore dobjate na njih? Pretpostavljam „da“ i „ne“, i to češće „ne“. Koliko puta ste bili zadovoljni odgovorom koji ste dobili?

Takozvana „DA LI“ (i „glagol + LI“) pitanja su zapravo ona koja zatvaraju komunikaciju, jer daju sagovorniku samo dve opcije da na njih odgovori – ili da nešto hoće ili da neće. Odgovori su najčešće impulsivni, „na prvu loptu“, zato što ovakvo pitanje ne zahteva mnogo analize i razmišljanja. Međutim, kada je komunikacija sa decom u pitanju, da ne bismo bili „saterani u ćošak“ odgovorima sa kojima ne znamo šta ćemo da radimo, onda je mnogo korisnije da „naučimo“ da izbegavamo ovo pitanje.

AKO SU VAM POTREBNE IDEJE, SMERNICE I ALATI ZA BOLJU I EFIKASNIJU KOMUNIKACIJU SA DECOM, ONDA JE ON-LINE PREDAVANJE BAŠ ZA VAS! GLEDATE I SLUŠATE OD KUĆE, A SNIMAK VAM OSTAJE DA SE PODSEĆATE! SVE INFORMACIJE O PRIJAVI SU OVDE.

Možda se pitate zašto bismo to uopšte radili?

Prvo, zato što kada dete na pitanja – „Da li hoćeš…? Hoćeš li početi…? Idemo li…?“ – odgovori sa „Neću!“, roditelji pomisle da je dete neposlušno, svojeglavo, samovoljno i odgovara sa „da“ samo kad ono ima neku „korist“… Druga stvar koja se desi je, da roditelji ponove isto pitanje i dobiju isti odgovor, i onda ga postave i treći put, očekujući da će se dete „predomisliti“ ili da će samo „shvatiti“ da treba da kaže „da“ umesto „ne“… A, kada se to ne desi, ideja o bezobraznom samovoljnom detetu počinje da liči na istinu.

Na sreću, ovo nije tačno, jer stvari tako ne funkcionišu!

Hajde da napravimo mali test. Pročitajte sledeća pitanja i obratite pažnju koji vam se odgovor prvi nameće i sve će vam  biti jasnije.

Da li hoćeš da radiš i subotom i nedeljom? Da li hoćeš veću platu? Hoćeš li da ostaješ svakog dana duže na poslu? Da li želiš dva puta da ideš na more? Da li hoćeš da jedeš jelo koje ne voliš? Da li hoćeš na sladoled i kafu? Hoćeš li da ideš u prodavnicu po hleb?

Kakvi su odgovori? Koliko vremena vam je trebalo da odgovorite na njih? Oko nekih se sigurno niste mnogo premišljali. A, kako biste se osećali kada bi neko na osnovu vaših odgovora doneo zaključak da ste svojeglavi i da ste pozitivno odgovorili samo na ona pitanja od kojih imate korist?

 OK, razumeli ste.

Hajde da vidimo čime da zamenimo ovo „da li“.

Ako pretpostavimo da kada roditelj pita dete – „Da li hoćeš: da jedeš/ da mi daš ruku na ulici/ da kreneš u vrtić…“ – zapravo želi da mu kaže – Da: je vreme ručka/ se na ulici drže za ruke/ kreću negde – onda BAŠ TAKO i treba da KAŽE! Znači, zaboravite na pitanje „da li“!

Na primer, „Sada je vreme ručka i svi sedamo za sto.“ „Kada prelazimo ulicu držimo se za ruke. Evo ti mene uhvati za ruku.“ „Sada ćemo početi da se spremamo za vrtić/ rođendan da bismo stigli na vreme.“

Šta ovim pristupom dobijamo?

Usmeravamo dete ka željenoj aktivnosti, a ujedno ga ne dovodimo u situaciju da „bira“ ili „odlučuje“ o nečemu, posebno ako to nisu situacije izbora. Što je najvažnije, ne dovodimo sebe u poziciju da budemo nezadovoljni njegovim odgovorom „Ne!“, koji je nekada kao „okidač“ za ulazak u tenziono stanje.

Šta kada dete stvarno treba nešto da izabere?

Ako želimo da detetu damo mogućnost izbora – „Da li hoćeš sladoled/ knjigu/ na ljuljašku/ da se igraš sa Majom…?“ – onda poštujemo odgovor koji dobijemo. Ako hoće OK, ako neće opet je OK.

Ovo je samo jedan od komunikacionih alata koji pravi veliku razliku u boljem sporazumevanju sa detetom. Na on-line predavanju 27. jula, pričaćemo o još 5 efikasnih alata koji pomažu da se bolje sporazumete sa decom i izbegnete svakodnevne nesuglasice.

Ako želite da saznate KAKO DA IZBEGNETE JOŠ 5 tipičnih grešaka u komunikaciji sa decom, kliknite OVDE.

webinar_2_6.png

 

Dragana Aleksić, family coach

KAKO da date KONSTRUKTIVNU kritiku detetu i da sve bude OK?

pexels-photo-207653.jpeg

Ovaj tekst se odnosi na to zašto je važno da se detetu da povratna informacija na nešto što je uradilo, kako bismo bili sigurni da će sledeći put uraditi isto, još bolje ili sasvim drugačije.

Previše stvari u svakodnevnom životu se pretpostavlja, a za pretpostavke važi izreka da su „majka svih problema„.

Jer, ono što neko pretpostavlja, drugome nije ni na kraj pameti.

Zato ja često volim da kažem – ništa se ne podrazumeva dok se ne izgovori.

ZAŠTO TREBA DAVATI POVRATNU INFORMACIJU?

Povratna informacija je veoma važan alat u komunikaciji jer omogućava da se precizno da komentar na nešto, sa što manje prostora za nerazumevanje. Da bi dete znalo da li je i šta uradilo kako treba (ili kako ne treba), da bi imalo osećaj postignuća, i da bi bilo motivisano da to uradi i sledeći put (iako možda ne voli), neophodno je da dobije povratnu informaciju. Dakle, kada nešto uradi ili ne uradi, potrebno je da mu se što preciznije kaže šta se od njega očekuje, da li je to dobro i, ako nije, kako tačno treba da bude.

Rečenice tipa – „Ovo ništa ne valja“, „Mhmm, baš je super“, „Lepo si to uradio“ – su previše opšte i praktično ne govore ništa. Jer ono što roditelj hoće da kaže je jedno, a ono što dete razume može da bude sasvim drugo.

KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Dete je, na primer, došlo kući iz parkića, skinulo se, opralo ruke, sklonilo igračke u sobu i selo da jede. Ako roditelj kaže uopšteno „Super si TO uradio“, dete može da pomisli na bilo koju od četiri izvedene aktivnosti, na primer na pranje ruku i sedanje za sto, a roditelj možda misli na sklanjanje igračaka u sobu. Sledeći put u sličnoj situaciji dete će uraditi skoro sve isto, ali će nastaviti da se igra umesto da sedne za sto, a roditelj će se naljutiti i odreagovati. Dete ostaje zbunjeno – „Jednom je TO bilo super, a sada nije!?“ Pored toga što je zbunjeno, dete nema osećaj postignuća iako je nešto ipak uradilo.

PA, KAKO ONDA TO TREBA REĆI?

Ključno je da preciziramo na šta tačno mislimo kada kažemo „super“ – „Super je što si sklonio igračke pre jela. I bilo bi baš dobro kada bi to uvek uradio kada se vratiš iz parkića.“ Ovo je već mnogo konkretnije i dete nema nikakvu dilemu.

Isto je i kada dajemo konstruktivnu „kritiku“. Ona treba da bude jasna, da sadrži bar jednu dobru stvar i da je fokusirana na rešenje.

Najvažnije kod ovog modela komunikacije je da nema etiketiranja deteta kao osobe – neposlušan, nevaljao, inadžija, bezobrazan, i slično. Dakle, fokus je uvek na nekoj RADNJI, ZADATKU, AKTIVNOSTI.

UF, A KAKO TO TREBA DA SE KAŽE?

Uopštena kritika na pospremanje sobe bi bila – „OVO ništa ne valja!“ Pored toga što nije jasno šta je to „ovo“, njena formulacija je prilično demotivišuća i sledeće što može da se očekuje od deteta je razočaranje, odsustvo interesovanja, pa i otpor.

Na predavanjima ciljano „stavljam“ roditelje u ovu „opštu“ poziciju, pa evo i vas pozivam da učinite isto. Zamislite da ste na poslu uradili neki veći projekat ili veoma složen zadatak, i da vam kolega ili nadređeni kažu – „Ovo ništa ne valja!“ Šta biste prvo ispravili u projektu? Kako biste znali da baš to treba, a ne nešto drugo? Kako biste se osećali? E, isto je tako i deci!

Dakle, kada zadatak nije obavljen u skladu sa vašim očekivanjima pridržavajte se pravila – „ne traži krivca već rešenje“. Prvo – i ovde je važno da zadatak ne bude uopšten, jer vaša pretpostavka kako se sređuje soba je jedno, a detetova drugo.

Recite mu konkretno šta želite da pospremi i kako! Na primer – „Molim te da knjige staviš na police, plišane igračke u kutije, a kocke u ove kantice.“ I uvek ponudite pomoć, posebno ako je dete mlađe od četiri godine.

Ako ovo uputstvo izostane od strane roditelja, onda će dete srediti sobu onako kako ume i želi. U tom slučaju, kada završi sa spremanjem  obratite pažnju na bar jednu, a poželjno je i više, stvari koje su dobro urađene. Tek onda odredite šta treba da se „ispravi“ da biste na to usmerili dete.

Na primer – „Vidim da si stavila knjige na policu i sviđa mi se što ih složila po boji (jedna dobra stvar). Šta misliš da i ovim igračkama da nađeš neko zgodno mesto, imamo one lepe kutije za njih (konkretna „kritika“, pozitivno „upakovana“ i usmerena na rešenje), pa će soba biti tip-top sređena (krajnji cilj).

Ili budite malo duhoviti, jer to stvara dobar osećaj (čak i ako uopšte niste zadovoljni kako je dete nešto uradilo) – „Wow, vidim da si bio baš kreativan kad si knjige stavio pored kreveta, a na njih kocke. Verujem da si hteo da imaš što više prostra za igru. Šta misliš da ih ipak staviš u kutiju? Hoćeš da ti pomognem?“

Već na prvi pogled se vidi da ovde nema ničeg negativnog, naprotiv, fokus je na rešenju i nema rizika da se stvori neka negativna emocija koja će se „povezati“ sa spremanjem sobe. Sledeći put možete očekivati da će dete samo naći neko drugo, bolje rešenje, jer će se prisetiti ovih situacija i predloga.

Naravno, napominjem da je ovakav model komunikacije potrebno da uvežbavate i da je potrebno vreme da se i dete i vi naviknete na ovaj konstruktivan pristup.

Dragana Aleksić, Family coach

Koje PROMENE možete da očekujete u PONAŠANJU deteta na letovanju?

sajt_leto

Odlazak na letovanje je velika promena rutine za PORODICU, a posebno za DETE, i upravo zbog toga je važno da i pre nego što krenete na put znate šta sve možete da očekujete. Kada je u pitanju pakovanje, veoma je važno da i dete učestvuje u pripremama, jer i ono oseća uzbuđenje.

Hajde da krenemo redom!

 

KAKO DA DETE BUDE VAŠ NAJVAŽNIJI POMOĆNIK U PAKOVANJU?

Kada se pripremaju za letovanje, roditelji ponekad,   pod „pritiskom vremena i putne groznice“, zaborave da i dete želi aktivno da učestvuje u pripremama i da se i ono raduje.

Primetili ste da, kada se pakujete da negde idete, dete uzbuđeno trčkara i postavlja vam bezbroj pitanja?

Iskoristite njegov ENTUZIJAZAM i maksimalno ga uključite u pripremu. Tako ćete izbeći one situacije u kojima, dok se pakujete, detetu govorite da se pomeri, da ne smeta, da bude mirno…

Jer, deci su POKRET i IGRA veoma važni, i nije realno da očekujemo da budu mirna, posebno kada su uzbuđena zbog odlaska na letovanje 🙂

Evo nekoliko IDEJA kako sve možete da angažujete dete:

  1. Može da vam dodaje stvari koje ste spremili, a vi da ih ubacujete u kofer.
  2. Dogovorite se da izabere šta želi da ponese od svojih stvari i da ih „spakuje“ u svoj ranac.
  3. Dajte mu ideju da „napravi spisak“ igračaka i knjiga koje želi da ponese tako što će ih nacrtati, pa ih onda zajedno štiklirajte kada ih spakujete!
  4. Ako ne želi da učestvuje u pakovanju, može da „pravi spisak“ aktivnosti na letovanju tako što će ih nacrtati ili lepiti nalepnice.
  5. Zamolite ga da „prenese“ lakše torbe ili da odgura spakovan kofer na određeno mesto (ovo deca obožavaju jer im je ukazano poverenje u njihove sposobnosti).
  6. Recite mu da je ono vaš najvažniji pomoćnik i zamolite ga da vam pomogne tako što će praviti spisak – crtati ili lepiti nalepnice onih stvari koje treba da kupite za sam put (voće, vodu, grickalice, maramice…). Obavezno ga pitajte i šta ono želi da „mu se nađe pri ruci“ na putu.
  7. Možete da ga zamolite da sve što je u nekim kutijicama ili kesama stavlja na jedan kraj sobe.
  8. Recite mu, na primer, da vam dodaje sve što je složeno u „kocke“ (složene majice i peškiri za plažu izgledaju kao „kocke“).
  9. Takođe, sve što je mekano ide na jednu stranu sobe (garderoba), a sve što je „tvrdo“ na drugu (kozmetika, npr).
  10. Ako imate više dece, svakom od njih „dajte važan zadatak“ – jedan donosi majice, drugi igračke, treći papuče i sandale…

dete kofer.pngOvo su dakle samo neke ideje kako da dete maksimalno uključite i da se i vi i ono osećate dobro. Verujem da ćete se i vi usput dosetiti kako još možete da zainteresujete dete da vam pomogne. Cilj je zapravo da se njegovo uzbuđenje zbog odmora primeti i razume, da je i ono srećno zbog svega što prethodi, a ne da samo bude „preneto“ od tačke A do tačke B.

Poseban benefit od ove aktivnosti je i što će dete biti „dovoljno umorno“, pa će tokom puta imati potrebu da se odmori i da spava. Višesatno gledanje crtaća i mirovanje neposredno pred polazak na put zapravo su dete već uveli u stanje fizičke neaktivnosti i to onda može da bude razlog zašto neka deca bukvalno „podivljaju“ kada sednu u kola, autobus, avion… Jednostavno moraju da izbace energiju koja im se nakupila.

ŠTA SVE MOŽETE DA OČEKUJETE U PROMENI PONAŠANJA?

1. PROMENA RITMA. Neka deca, kada su spavanje (dnevno i noćno) i ishrana, zadrže isti ritam i na letovanju. Međutim, kod neke dece je promena drastična. Možete očekivati da dete neće da spava u isto vreme preko dana (a po razražljivosti vam je jasno da mu je san ipak potreban), odbijaće hranu (posebno nove ukuse), uveče neće hteti da legne…

Ovde je predlog da se roditelji prilagode novom ritmu deteta, jer ono nije samo donelo odluku niti svesno izabralo da ima drugi ritam. Ovo su promene koje su na fiziološkom nivou, odnosno njegov organizam se prilagođava spoljašnjim promenama. Dakle, pratite „nove“ potrebe za spavanjem, velika je verovatnoća da će biti u pitanju samo pola sata, sat. Sačuvajte pribranost i budite fleksibilni – dete ne može da spava onda kada mi to želimo, nego onda kada oseti potrebu. Imajte u vidu da je sve to posledica promene okruženja, ali i viših temperatura vazduha, vlažnosti, mirisa… Na ovo će posebno reagovati deca koja su senzitivnija.

Noćno spavanje može biti problematično ukoliko je dete tokom dana, ili neposredno pred leganje, imalo previše uzbuđenja, stimulacije… Paradoks je da roditelji misle da što se dete „više izmori“, pre će zaspati. U praksi to izgleda ovako – iako sat pokazuje da je već kasno, njegov mozak i dalje prerađuje sve te doživljaje i „drži“ dete u budnom stanju. Dakle, pre spavanja bar sat, dva obezbedite tzv. mirne aktivnosti – čitanje ili samo prelistavanje knjige…

2. BURNE REAKCIJE. Kenjkavljenje, udaranje, bacanje igračaka… – sve su to reakcije koje roditelje neprijatno iznenade na letovanju. Međutim, pre nego što pomislite da dete bilo šta od navedenog radi namerno, treba da znate da ono ponašanjem govori šta mu ne prija. Naime, deca ne umeju da kažu da im je vruće, da su umorna, da im smeta vlaga, da im je previše neke aktivnosti, da su žedna… i onda reaguju ponašanjem.

Tekst o tome zašto deca imaju tantrume na letovanju pročitajte ovde.

Takođe, možete očekivati i burne reakcije koje su posledica straha sa kojim se dete suočava, jer neke stvari vidi i doživljava prvi put. Imajte u vidu  da dete sasvim drugačije „vidi“ more i može mu biti čudno kada ste vi u vodi, jer kada uđete malo dublje ono vam vidi samo glavu. Ako dete počne panično da vas doziva ili počne da plače i histeriše, moguće je da je razlog veliki strah koji ga je preplavio zbog onoga što „vidi“, a ne, kako roditelji najčešće pomisle, to što su se udaljili od njega. Kada roditelji pitaju dete zašto plače ono ne ume da odgovori, jer ne ume da objasni šta je videlo. Naša i dečja perspektiva se mnogo razlikuju, mi imamo mnogo više iskustava i često i ne pretpostavljamo da dečji mozak nove situacije tek treba da preradi, logički složi i razume.

pexels-photo-27806

3. DOSADA. Očekujte da vrlo brzo po dolasku na plažu dete kaže – Hoću nazad, dosadno mi je. Ovde postoje dve opcije – stvarno mu je dosadno ili mu nešto smeta (vrućina, mirisi, gužva, pesak, šljunak…), ali ne ume to da kaže. Sada je važna veština „čitanja između redova“, nešto o čemu ja često pričam i pišem.

To je zapravo pronalaženje PRAVOG uzroka nekog ponašanja.

KAKO da pronađete šta se krije iz ove izjave – Dosadno mi je? Pitajte dete – Šta želiš da radimo sada, pa da ti ne bude dosadno? I pažljivo slušajte odgovor. Može reći – Ne znam (onda pretpostavite da nije dosada u pitanju, pa istražite šta bi drugo moglo da bude – vruće ti je?), ili će dati neki predlog – Hoću na ljuljašku (to znači da mu zaista treba neka aktivnost). Ono što svakako treba da izbegavate u ovim situacijama jeste da dete „šaljete“ da se upoznaje na plaži sa drugom decom ili da ide u vodu, posebno ako se ono privija uz vas i odbija ove predloge. Ponudite da se zajedno igrate, pričajte čega ste se vi igrali kada ste bili mali. Uvek u torbi imajte neke društvene igre ili karte. Videćete da će već posle pet minuta dete naprasno „dobiti ideju“ čega će se igrati i ostaviti vas 😉

 

Na ovom linku imate brojne ideje, koje smo Sanja Rista Popić i ja radile u live uključenju – kako sve možete da se igrate sa detetom i da brzo i lako uspostavite dobar odnos i kontakt sa njim.

Verujem da će vam letovanje biti divno, kao i da će vam ove smernice, pojašnjenja i ideje biti od koristi. Kada ste spremni i za ovakve situacije, manji je efekat iznenađenja, a prostor za razumevanje detetovih ponašanja veći.

 

Dragana Aleksić, family coach

Predavanje: Zašto kazne sputavaju razvoj samodiscipline i čime ih zameniti?

OVO PREDAVANJE JE ZA TEBE:

– Ako želiš da proširuješ svoja ZNANJA o disciplini, motivaciji i procesu učenja kod deteta

– Ako želiš da saznaš koje su sve prednosti kada dete naučiš SAMODISCIPLINI

– Ako su ti potrebne IDEJE čime se kazne mogu zameniti

– Ako ti je potrebna PODRŠKA da istraješ u svom vaspitnom modelu

– Ako još uvek imaš dilemu da li je moguće vaspitati dete BEZ KAZNE

kazne_novo.png

Predavanje je namenjeno svima vama koji imate dete do 7 godina, koji želite da unapredite međusobni odnos, jačate samodisciplinu deteta i kazne zamenite dugoročno boljim rešenjima.

Na predavanju ćete:

  • se podsetiti koji je cilj discipline (šta ona jeste a šta nije), čemu zapravo težimo?
  • saznati zašto kažnjavanje ne daje dobre rezultate u razvoju ličnosti deteta.
  • uvideti koje su najčešće zablude roditelja u vezi sa kaznama i “davanjem lekcije”
  • otkriti koji postupci roditelja pomažu razvoj samodiscipline kod deteta.
  • dobiti smernice i ideje čime kazne možete zameniti, kako može drugačije?

+ BONUS svaki učesnik će dobiti prezentaciju i skriptu kao podsetnik

Mesto i vreme održavanja: od septembra

Predavanje vode:

Sanja Rista Popić, pedagoškinja i Dragana Aleksić Family coach.

Kome je ovo predavanje namenjeno?

Ovaj susret je namenjen svima vama, roditeljima, vaspitačima koji ste svakodnevno u kontaktu sa decom do 7 godina, koji ste ljubitelji  “pozitivne discipline”, koji razumete zašto kazne nisu poželjne u vaspitanju dece ali vam nedostaje dodatna podrška, konkretnije ideje kako možete postupati drugačije.

Za koga ovo predavanje nije?

Ovo predavanje nije za vas ukoliko:

– težite brzim,  gotovim rešenjima

– težite izgradnji  kvalitetnog odnosa sa detetom, bez ličnog angažovanja

– očekujete individualnu konsultaciju na samom predavanju

Postepeno izbacivanje kazne iz repertoara kao metode disciplinovanja deteta iziskuje razvoj samosvesti, preuzimanje lične odgovornosti i ulaganje truda u unapređivanje ličnih komunikacionih veština. Nakon ovog susreta promeniće se ugao posmatranja vaše uloge u razvoju samodiscipline deteta i ako niste spremni da unapređujete svoj pristup, bolje je da ne trošite svoje vreme i novac.

Utisci dosadašnjih učesnika predavanja za roditelje u Novom Sadu i Beogradu:

...”Preokret se desio na samom predavanju, toliko nepoznatih i novih stvari koje ste  tako lepo upakovale, razjasnile i stavile do znanja, uz odlične konkretne primere. A na nama ostaje da vežbamo… (Nataša, Novi Sad)

…”Rekla bih da je sve bilo značajno da se spomene jer iako neke stvari možda podsvesno i znamo, kada se izgovore dobijaju drugačiju težinu i značaj. Značajni su bili primeri rešavanja konfliktnih situacija kao i razbijanje mitova.” (Tamara, Beograd)

…”Kao što rekoh, gradivo mi je uglavnom poznato, ali mi je mnogo značilo da vidim da nisam sama, da postoje majke sa istim “problemima”, u sličnim situacijama, i da ne proživljavam samo ja dečije svađe, bes i brige.” (Anna, Beograd)

Više o tome kako nam je bilo na nekim dosadašnjim susretima. pogledajte ovde, ovde i ovde.

 

Kako postaviti temelje dobrih odnosa između dece?

Predavanje je namenjeno svima vama koji želite da postavite temelje zdravog odnosa između braće i sestara, koji imate teškoća da uspostavite blizak odnos među decom ili vas muče neke dileme u vezi sa ovom temom.

pablo (95)

Na predavanju ćete saznati:

  • Zašto se ponašanje starijeg deteta menja kada se rodi drugo dete
  • Šta zapravo stoji iza ponašanja koje često nazivamo “ljubomora”
  • Kako da prevaziđete najčešće mitove roditelja koji otežavaju uspostavljanje bliskog odnosa između braće i sestara
  • Šta je starijem, a šta mlađem detetu zapravo potrebno od vas
  • Kojim postupcima možete da jačate kapacitet dece za saradnju i mirno rešavanje konflikata

Kome je predavanje namenjeno?

Predavanje je namenjeno prevashodno roditeljima dece uzrasta do 7 godina, ali i svima vama koji imate stariju decu, a zanima vas ova tema.

Utisci dosadašnjih učesnika:

Ovo su samo neki od njih, pristigli nakon predavanja na temu komunikacije, “napada besa”, motivacije, uspostavljanja autoriteta u Novom Sadu i Beogradu.

… ”Ja sam jako srećna i zadovoljna sto sam juče bila sa vama, da evo od jutros prepričavam sve sto sam od vas naučila.  Počela sam već i da primenjujem tehnike u komunikaciji sa decom i nadam se najboljem rezultatu.” (Jasmina, Bijeljina)

… ”Savršeno ukomponovano, logično, zanimljivo. Korisne slike, lake za pamćenje i prisećanje u kriznim situacijama.” (Ivana, Novi Sad)

… ”Iako sam znala neke stvari od ranije, npr. dete ne razume negaciju, mnogo znači proći sa nekim kroz to ponovo sa raznovrsnim primerima.”(Sonja, Beograd)

… ”Najkorisniji su mi bili praktični primeri koji su primenljivi odmah po završetku predavanja.” (Marijana, Beograd)

… ”Danas mogu da primenim stav, sigurnost, strpljenje, doslednost i još mnogo toga:) “(Tijana, Novi Sad)

Više o tome kako nam je bilo na nekim susretima možete pogledati ovde, ovde  i ovde.

Kako naći PRAVI RODITELJSKI MODEL?

155421589_8608a07379_b.jpgU vaspitanju se roditelji često susreću sa krajnostima, kao da postoje samo dve mogućnosti, a ne čitav spektar opcija.

Prilikom izbora ili kreiranja vaspitnog modela, roditelji, između ostalog, treba da uzmu u obzir senzibilitet deteta, ali i svoj lični, kao i stavove, uverenja i ideju o roditeljstvu kao ulozi

Odavno smo se složili da je roditeljska uloga jedna od najodgovornijih, a da je najveći paradoks što nas za nju niko ne priprema unapred. Dodatni teret je i što se ni na decu ni na roditelje ne mogu primenjivati univerzalni modeli vaspitanja, jer se svi mi razlikujemo.

Pa, kako onda biti uspešan u ovoj ulozi?

Ako roditeljstvo (ali i odrastanje) posmatramo kao proces, onda treba da prihvatimo ideju da se ono zapravo stalno menja, unapređuje, da svakim danom nešto novo učimo i da u zavisnosti od rezultata to nastavimo da primenjujemo ili od toga odustajemo i tražimo nešto novo. Ipak, da ne bi ovaj proces postao haotičan i zbunjujuć i za dete i za nas, treba da postoje okviri u kojima ćemo se kretati.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U USAGLAŠAVANJU SA RODITELJSKOM ULOGOM, IMATE OSEĆAJ DA VAS NEŠTO IZNUTRA OMETA, BLOKIRA, UDALJAVA OD IDEJE KAKAV RODITELJ ŽELITE DA BUDETE ILI VAM JE TEŠKO DA SE ODUPIRETE SPOLJAŠNJIM PRITISCIMA, MOŽDA VAM TREBA EMOTIVNI DETOKS. DA SAZNATE VIŠE KLIKNITE OVDE.

PRVI OKVIR JE DA VI SAMI ZNATE KAKAV RODITELJ ŽELITE DA BUDETE, SA ČIM STE ZAPRAVO USAGLAŠENI.

Da li se oslanjate na sebe i svoj unutrašnji osećaj ili vam je važno šta drugi misle? Da li želite da gradite odnos poverenja ili želite da vas dete neprikosnoveno sluša? Unutrašnja usaglašenost vam daje zeleno svetlo da se krećete u željenom pravcu.

Šta to u stvari znači?

Ako ste roditelj koji prati svoje dete i znate njegov senzibilitet, ako znate kako ono reaguje u nekim situacijama i ako tada umete da ga podržite i pomognete mu, vi ste tada usaglašeni sa sobom, ali i sa detetom. Ako biste u toj istoj situaciji postupli drugačije zbog pritiska spolja – tačnije zbog mišljenja i komentara drugih ljudi, vi biste se na kraju osećali loše jer ste uradili suprotno od onog što iznutra osećate da je u redu.

Na žalost ovo se često dešava, bilo da je roditelj blag, bilo da je strog – uvek će se naći neko ko će dati suprotno mišljenje i poljuljati roditeljsku odluku. Razlozi za to su brojni i odolevanje spoljnom pritisku može da bude toliko teško da je roditeljima potrebna podrška u vidu konsultacije, koučinga, ili čak i dubljeg rada – psihoterapije. Ako roditelji prepoznaju da im treba pomoć to je odličan znak da zaista žele da se oslone na svoj roditeljski instinkt i da rade u najboljem interesu deteta.

DRUGI OKVIR JE DA ZAISTA VIDITE KAKVO JE VAŠE DETE I PODRŽITE GA.

15895215_1080958068672930_49772133993429596_n

Ako je stidljivo nemojte ga „gurati“ u prve redove na priredbama ili nekim drugim aktivnostima sa idejom da se istakne i „pobedi“ ovu osobinu.

Ako voli da crta i provodi vreme u tišini, nemojte ga upisivati na timske sportove sa idejom da se socijalizuje.

Ako je pak glasno, voli pažnju, ima jak takmičarski duh nemojte ga ućutkivati, stišavati, umirivati. Ne „lomite“ mu taj duh samo zato što vama (ili još gore, drugima), smeta buka i „napadno“ ponašanje.

Ako mu je važan red i voli unapred da zna gde i šta ćete raditi, nemojte mu ubacivati elemente „iznenađenja“ i promene plana.

Zašto je sve ovo važno?

Detetu je potrebno da ga prihvatite baš takvo kakvo jeste i da ga u tome podržite bez obzira kakvu vi ideju imate da ono treba da bude. To mu daje osećaj sigurnosti. Vi možete i treba da ga usmeravate, a ne da ga menjate. Jer ako ga menjate, to za njega može da znači da nije dovoljno dobro takvo kakvo je. A to nije uverenje sa kojim želimo da dete ide kroz život.

TREĆI OKVIR SU PRAVILA.

Ona treba da budu jasna, a roditelji dosledni u njihovom sprovođenju. Da bi se u tome uspelo nemojte uvoditi 68 različitih pravila, već 5-6. Glavni razlog za to je – ako ih imate previše i sami ćete zaboraviti šta ste sve uveli kao pravilo, samim tim nećete uspeti da budete dosledni i upašćete u zamku „danas važi, sutra ne…“

Pravila treba da su u skladu sa uzrastom deteta, a poštovanje istih ćete osigurati tako što ćete ih se i sami pridržavati. Zapamtite – deca uče posmatranjem i oponašanjem, tako da nije dovoljno da nešto samo kažete već i da to radite.

Dragana Aleksić, family coach