Knjiga – Umetnost komunikacije sa decom

NASLOVNA_FINAL.png

Moja prva knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” bazirana je na mom istoimenom autorskom programu koji sprovodim kroz predavanja i individualne konsultacije, a koji sam kreirala za roditelje i sve one koji rade sa decom.

U knjizi ćete, između ostalog, saznati šta sve u svakodnevnim razgovorima može da vam pomogne da lakše uspostavite saradnju sa detetom, kako da promenom načina na koji govorite prevazilazite otpor i nesporazume, kako da postavljate prava pitanja i dobijate odgovore koji vas zanimaju, motivišete dete i ujedno gradite odnos poverenja.

Knjiga je za roditelje dece uzrasta do 12 godina, kao i za sve koji rade sa decom i roditeljima (vaspitače, učitelje, nastavnike, trenere…)

Uz brojne primere iz prakse dobićete praktične smernice i ideje kako da pričate da bi vas dete slušalo i razumelo 🙂

Knjiga ima 144 strane.

Cena je 1090,00  – do 31. oktobra važi sajamski popust 🙂

↓↓↓↓↓

Cena sa popustom je: 900,00 + besplatna poštarina za Srbiju

*Ukoliko živite van Srbije, u mejlu napišite u koju zemlju želite da se knjiga pošalje, zbog iznosa poštarine koja se plaća za inostranstvo. (*zbog trenutne situacije knjiga se ne šalje van Srbije)

Za dodatne informacije o poručivanju, pišite mi na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Zavirite u knjigu i prelistajte nekoliko stranica. Kliknite OVDE.

+ Knjigu možete nabaviti i na Amazonu i čitati preko Kindle aplikacije 🙂 Link je OVDE.

Da li dete zaista uči iz KAZNE ili ipak POSTOJI DRUGO REŠENJE?

baby-boy-hat-covered-101537Kažnjavanje se često poistovećuje sa “učenjem“ deteta od strane odraslih šta sme ili ne sme da radi, sa uspostavljanjem discipline i poslušnosti.

Međutim, kada dete ponovi istu stvar posle izvesnog vremena, moramo da se zapitamo – da li i koliko se zaista (na)uči iz kazne?

To što je dete možda istog trenutka prestalo sa nekom aktivnošću uglavnom je posledica straha zbog roditeljske reakcije, ali ne znači i da je razumelo zašto nešto ne treba ili ne sme da radi i nema garancije da to isto neće ponoviti sledeći put. Isti efekat ima i pretnja kaznom, jer odrasli pokušavaju da na brz način “koriguju” neko detetovo ponašanje, ali na duge staze to jednostavno ne funkcioniše.

Iza kažnjavanja zapravo stoji pretpostavka roditelja da je kazna sama po sebi dovoljna da dete izvede zaključak šta je poželjno ponašanje, a šta ne.

Ali, kako se često se desi da dete ponovi istu stvar teško da možemo da pričamo da je nešto zaista naučilo. Kada ponovi neželjenu radnju dete se nađe u nebranom grožđu, jer se suoči sa ljutnjom roditelja koji tada kaznu „dižu na viši nivo“.

Ali, hajde da krenemo iz početka…

ŠTA SE DOBIJA, A ŠTA GUBI KAŽNJAVANJEM?

Ako uzmemo u obzir da kažnjavanje dete dovodi u situaciju da se oseća posramljeno, uplašeno, tužno, sputano i nesigurno (dakle kazna izaziva neprijatno emotivno stanje), važno je da znamo da iz ovog stanja nema učenja niti motivacije da se nešto nauči.

Zato je korisno da roditelji donesu odluku šta je zapravo njihov roditeljski cilj – apsolutna poslušnost ili odnos poverenja da će dete umeti da proceni neku buduću situaciju i donese odluku u vezi sa njom? Prvo daje kratkoročna rešenja, a za drugo se valja potruditi i ovladati veštinama pozitivne i motivišuće komunikacije, strpljenjem, doslednošću i svakako se upoznati sa razvojnim fazama deteta, njegovim kapacitetima i mehanizmima razmišljanja.

Ono što se kažnjavanjem gubi jeste prostor za iskustveno učenje, ali i stvaranje odnosa poverenja – kako u sebe, tako i u roditelja. Ako se dete plaši roditelja zbog kazne ili kazne kao metode, ono će se osećati nesigurno, sputano da uči, donosi zaključke, a kasnije i da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA dragana.familycoach@gmail.com. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO ODRASLI PRIBEGAVAJU KAŽNJAVANJU DECE?

Kada pričamo o kaznama zgodno je da prvo razumemo šta se sve smatra kaznom – udaljavanje deteta u drugu prostoriju da „razmisli“ o svojim postupcima, sedenje u „stolici za kaznu“, ćutanje roditelja i uskraćivanje komunikacije (zabrana detetu da postavlja pitanja…), ljutnja roditelja (bez objašnjavanja), vikanje, uskraćivanje utehe (emotivno distanciranje), pretnje i uslovljavanje (ako odmah ne kreneš, ostaviću te u parku), uskraćivanje ili oduzimanje nečega (nema igračaka do daljnjeg), fizičko kažnjavanje…

Ima roditelja koji ovo uopšte i ne žele da rade, ali često ne znaju šta drugo, nemaju ideju, a strah od gubitka kontrole im celu priču dodatno otežava. Paradoksalno je da kontrolu gubimo upravo neadekvatnim pristupom.

Drugi razlog je pretpostavka roditelja da dete nešto radi namerno, da je bezobrazno, da tera inat, da je neposlušno… i da ga treba “naučiti redu”. Nedostatak razumevanja (da je dete možda u procesu istraživanja i učenja) i strpljenja, dovodi roditelja u poziciju da primeni kaznu kako bi što pre prekinuo detetovo neželjeno ponašanje.

Ukoliko ovo postane model ponašanja, ono što će se svakako javiti kao posledica ovakvog odnosa je što će dete, u najvećem broju slučajeva, to i ponoviti iz dva razloga. Prvi – zato što nije razumelo šta je zapravo problem, a drugi – zato što ne zna šta drugo umesto toga može/treba da radi.

Kada do ovoga dođe roditelj se oseća bespomoćno, jer “eto, na njegovo dete kazna ne deluje”, i traga za efikasnijom kaznom koja će detetu “dati bolju lekciju”. Tada ulazi u začarani krug, dovodi u pitanje svoje roditeljske sposobnosti, može da oseća nesigurnost, krivicu, pa i strah jer mu postaje jasno da se narušava odnos sa detetom i da je sve manje poverenja između njih.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, DA VAM, IAKO ŽELITE DA PROMENITE SVOJ PRISTUP, TO NE POLAZI ZA RUKOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI “EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. (KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE PROČITAJTE OVDE)

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

PA, ČIME ONDA ZAMENITI KAZNE I KAKO DETE SPREČITI DA RADI TO ŠTO NE TREBA?

Pozitivan pristup roditeljstvu podrazumeva na prvom mestu poznavanje i razumevanje deteta i njegovih ponašanja, poznavanje razvojnih faza i detetovih kapaciteta i mogućnosti u zavisnosti od uzrasta, postavljanje jasnih i realnih granica, strpljenje i doslednost, obraćanje pažnje na to kako se ono oseća…

Kada roditelj na ovaj način posmatra svoju ulogu i svoje dete, lako mu je da odbaci ideju o bezobrazluku i da se posveti učenju deteta kroz iskustvo, pojašnjavanje i usmeravanje. (Tekst zašto detetu ne treba govoriti da je bezobrazno, pročitajte OVDE)

Šta to praktično znači?

Gledati šta je iza nekog dečjeg ponašanja znači videti pravi uzrok, razumeti ga, ponuditi detetu drugo rešenje za neko njegovo ponašanje. Odrasli uglavnom vide samo ono što je na samom kraju  – neželjeno ponašanje koje bi da koriguju – tačnije vide posledicu, a ne uzrok. Tada izostane onaj “istraživački” deo – šta se stvarno desilo pa se dete zbog toga neprimereno ponaša, kako se oseća zbog toga i kako roditelj može da mu pomogne.

Ključno je usmeravanje kako sve dete može da odreaguje ili šta sve može drugo da uradi u toj situaciji.

Ako odrasli žele da dete zaista nauči šta treba ili ne treba da radi, na njima je da, kroz primere i kreiranje iskustva, objasne detetu posledice nekog njegovog ponašanja – prirodne (hladno ti je zato što nisi hteo da obučeš džemper) i logičke (kasnimo na rođendan jer si htela da crtaš iako je sat zvonio da krenemo).

Miran ton uz prethodni dogovor, objašnjenje šta je prihvatljivo a šta ne, šta će uslediti kada se ne pridržavamo dogovora – stvara prostor za učenje bez osećaja krivice, srama i straha koji nosi kazna.

U praksi imam toliko zanimljive i kreativne primere dece koja su pokušavala da ovladaju nekom novom veštinom, da čak pomognu roditeljima, ili su eksperimentisala sa nečim, ali se na žalost umesto rezultata pojavio “problem” koji je protumačen kao bezobrazluk, nevaspitanost, inat, zbog čega je usledila kazna.

Kada bismo samo pitali dete – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? – dobili bismo odgovor koji nam pojašnjava situaciju, i koji menja ceo tok naših zaključaka i reakcija.

Mi zatim možemo da usmerimo dete, objasnimo mu, naučimo ga nečemu – Aha, razumem, sada ću ti objasniti kako ovo još možeš  da radiš. Ovo što si pokušavao može da bude opasno, tako da to više nemoj da pokušavaš / ili me pozovi da budem pored tebe.

KAKO SE OSEĆA RODITELJ KOJI KAŽNJAVA?

Sigurno nije srećan zbog toga. Može da se oseća poraženo i da je izgubio kontrolu. Impulsivna reakcija u kojoj se poseže za kaznom kreće iz emocije, a ne iz logike, pa nekada kazna nema nikakvog smisla (ostaviću te tu na ulici!), a svesnost da time ništa nije postignuto, dodatno frustrira. Ali, na žalost, roditelj često nema ideju kako može drugačije da uspostavi saradnju sa detetom. Što iz navike, što zbog prenesenog vaspitnog modela iz svoje primarne porodice, a velikim delom i zbog pritiska okoline i očekivanja da se neko detetovo ponašanje „saseče u korenu“.

Međutim, kada je roditelj spreman da „otkrije“ da se iza detetovog odbijanja da krene kući iz parka zapravo „krije“ želja da mu dan još traje jer uživa u igri, moći će da razume i kako se dete oseća. Tada će umesto kazne i uslovljavanja (ako ne kreneš odmah, nećeš izaći iz kuće sutra!), prvo uspostaviti dogovor i pravila, a zatim podsetiti dete na njih i ponuditi rešenje – Razumem da želiš još da se igraš. Dogovorili smo se da kada padne mrak to znači da idemo kući. Sutra ćemo doći ranije, pa ćeš imati više vremena.

Naravno, ovakav model komunikacije i saradnje treba da zaživi u porodici. Sigurno neće biti dovoljno da se jednom primeni pozitivna komunikacija i da se odmah dobije rezultat.

Ponavljanje je majka učenja, a strpljenje veština koju roditelj treba da razvija i jača.

Kada je roditelj siguran u sebe (svoju ulogu i model vaspitanja), tada i dete zna da se može osloniti na njega, da je sigurno, da će ga on razumeti i ponuditi opcije, ali i ohrabriti ga da da neko svoje rešenje (šta ti misliš, kako ovo još može?). Tada možemo da kažemo da je napravljeno plodno tle za učenje i da nema mesta za kazne.

Roditeljstvo je kao maraton, a mi se često ponašamo kao da je to trka na 100 metara! I zato, kratkoročna rešenja u vidu kažnjavanja sigurno neće pomoći da stvorimo odnos poverenja sa detetom. Korisnije je jačati strpljenje i ovladati veštinom “čitanja između redova”, nego se prepustiti impulsivnim reakcijama iz kojih dete neće naučiti to što želimo.

Dragana Aleksić, family coach

Polazak u VRTIĆ – između OČEKIVANJA i REALNOSTI

pexels-photo-192542„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić zato što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dede po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Kada je društvu, Uroš super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“

 

Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece (u parkiću ili igraonici), to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.

Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, navikama, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i ono i roditelji treba da steknu poverenje.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM KAO RODITELJ TADA ZNALA. 

Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a  onda se u realnosti suoče sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.

Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor, kao i tugu, preveliku brigu, strah… Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim uglavnom se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su svi pod većim stresom.

Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i nesigurnost oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.

Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje. Ako bismo mogli da “prevedemo” na jezik odraslih šta ono tada oseća i misli, to bi ovako zvučalo – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde, kada se ni mama (tata) tako ne oseća? Dovoljno mi je što sam uplašen, a kada vidim da je i mama uznemirena, moj strah da se odvojim je još veći. Za ove situacije kreirala sam poseban program “Emotivni detoks za roditelje“, kojim se roditelji oslobađaju svih negativnih osećanja, brige i stresa koje prenose na dete. Više o tome pročitajte OVDE.

Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani… O promeni ritma spavanja kada dete krene u vrtić sam pisala OVDE.

Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, svakako će biti lakše ukoliko su roditelji pripremljeni na promene koje ih očekuju i ako znaju kako da pomognu detetu u ovom periodu.

Ključna stvar za svaku pripremu je – početi na vreme 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE. 

Dragana Aleksić, family coach

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, “kenjka” za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

INDIVIDUALNI RAD METODOM “EMOTIVNI DETOKS” MOŽE BITI U LIČNOM SUSRETU (U BEOGRADU I NOVOM SADU) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da “upadnu u zamku” da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neprerađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda “zabranjeno”), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo “bezbolnije” da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko “pogađaju”?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neprocesuirane, neprerađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je “podseti” na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti “sačuvaju” u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u 4. godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale toliko snažne emocije on će se kao  odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  “besni” (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi “osećao loše” u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete “oseća” roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju “potvrđuju” da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one “aktivne”, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto “pokrenulo” najviše govori subjektivni doživljaj osobe “da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…”, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se “aktivirale” ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno “zacementirana” i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program “Emotivni detoks” i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo “Emotivni detoks” pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach

 

9 stvari koje možete da uradite da KUPOVINA sa DETETOM prođe BEZ STRESA (ako je to uopšte moguće)

pexels-photo-192542

Povod za ovaj tekst su situacije sa kojima se roditelji i deca suočavaju kada idu zajedno u nabavku, a posebno kada su gužve.

Žurba, buka, nervoza, stres, dovode do burnih reakcija deteta, ali i roditelja.

Na žalost, ovde je reč o onim neželjenim reakcijama roditelja, zbog kojih se posle javlja osećaj krivice 😦

Koliko god se trudili da sve obavimo dok je dete u vrtiću, školi ili kod bake i deke, nekada ćemo jednostavno biti prinuđeni da u kupovinu idemo sa detetom i tako izložimo sebe, a i njega, stresu.

I da vam odmah olakšam, čarobni štapić da kupovina prođe bez stresa jednostavno ne postoji, jer je on uzrokovan mnogim faktorima. Nekada će sve ići glatko, a nekada ne.

Idemo redom!

1. Uvek raskomotite dete čim uđete u prodavnicu.

Koliko god kratko planirate da se zadržite, otkopčajte mu jaknu, džemper, (zimi mu skinite kapu, šal, rukavice), a ako sedi u svojim kolicima obavezno mu skinite jaknicu. Kolica dodatno zagrevaju dete i to celom zadnjom površinom tela!

Detetu je toplo isto kao i odraslima, a roditelji zaborave da ga raskopčaju, ili to ne rade zbog straha od prehlade. Međutim, kada je detetu pretoplo ono to ne ume da kaže, već zbog osećaja telesne nelagode počne da kenjka, da se vrpolji, pokušava da izađe iz kolica… Ukoliko ga roditelji ne oslobode viška garderobe, očekuje se burna reakcija zbog osećaja bespomoćnosti, koji uvek rezultira besom.

2. Ako ste vi već u stresu, prvo se smirite, pa tek onda idite u kupovinu. 

Imajte u vidu da deca zaista osećaju naše (ne)raspoloženje, i na to reaguju svojim ponašanjem. Dakle, ako ste vi već pod stresom, verujte da je vaše dete, bez obzira koliko je malo, to već osetilo kroz vaše pokrete, glas i energiju koju emitujete.

O tome kako naša emotivna stanja utiču na detetovo ponašanje i šta možete da uradite da to promenite, detaljno sam opisala OVDE. 

Zato je možda bolje da potpuno odložite odlazak u kupovinu ako ste u ovom stanju, jer će stres u ovom slučaju samo rasti. Ukoliko ipak morate da idete, uzmite par minuta za sebe da se umirite – dišite polako i duboko, popijte čašu vode (nedostatak tečnosti izaziva unutrašnju nervozu), pojedite nešto jer i glad ume da bude izvor tenzije i stresa, a da toga uopšte i nismo svesni.

3. Očekujte promene u detetovom ponašanju.

Što je dete mlađe, to se burna ispoljavanja emocija (najčešće besa i ljutnje), na mestima gde je gužva, više očekuju. Kada ste spremni da postoji mogućnost da dete u prodavnici burno odreaguje, tada za vas nema onog faktora iznenađenja koji diže tenziju i uvodi vas u stanje stresa, nego ćete umeti da se nosite sa situacijom na konstruktivan način. Šta sve može da vam pomogne u tim situacijama pročitajte OVDE

4. Imajte spremne ideje u rukavu 😉 

Iako optimistično planirate da se zadržite “samo 5 minuta”, kada je gužva u prodavnici to jednostavno neće biti moguće. Zato je dobro da imate par ideja koje će vam biti bukvalno prva pomoć.

I, primenite ih PRE nego što se dete unervozi!

Ako vaše dete ne voli da ide sa vama u prodavnicu, a vi nemate drugo rešenje, može vam pomoći da u prodavnici dete “zadužite” da vam bude pomoćnik, da mu date zadatak da vam kaže čim ugleda neku namirnicu. Neka to budu poznate namirnice (hleb, mleko, voće, sok…), zadajte mu da pogledom traži jednu po jednu i da vam kaže kada je ugleda!  Što je dete mlađe, to je manji broj namirnica koje treba da traži.

Iskoristite ponudu “Novogodišnji paketić” do 25. decembra! Knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” + 1 video predavanje po izboru + kupon za 20% popusta na online konsultaciju za roditelje. Za više informacija kliknite OVDE.

5. Spremite spisak za dete.

Druga stvar koja može da vam pomogne da dete (starije od tri godine), zadrži fokus na nečem zabavnom je, da pre odlaska u prodavnicu, napravite “njegov spisak” za kupovinu.  Cilj je da dete ima aktivnu ulogu u planiranju i samoj kupovini, umesto očekivanja da “bude mirno”, tj. pasivno.

*Preuzmite Spisak za prodavnicu koji je jednostavan primer spiska na kojem dete može da zaokruži namirnice, popuni ga ili vam može poslužiti kao ideja da napravite vaš.

6. Ako ste se našli u gužvi, uzmite dete u naručje.

Podignite dete da može da gleda okolinu iz vaše perspektive. Iz njegove je to veoma stresno – samo zamislite šta dete koje je visoko do pola vaše butine vidi kada je u gužvi? Bezbroj tuđih nogu koje se kreću na sve strane! Nimalo umirujuća i sigurna slika!

U vašem naručju dete se oseća bezbedno, pa su burne reakcije, zbog osećaja bespomoćnosti, svedene na minimum.

7. Tražite da vas puste preko reda u prodavnici. 

Mnogi roditelji se ustručavaju da traže da idu preko reda, ali ako se vaše dete uznemirilo (ogladnelo je, ožednelo, ide mu se u toalet…), onda stavite njegove potrebe ispred vašeg trenutnog osećaja nelagode i ipak zamolite ljude ispred vas da vas propuste. Uvek se nađe neko ko će vas podržati u tome 🙂

Za tih par sekundi što će vam biti neprijatno, poštedećete i dete i sebe nepotrebnog stresa!

8. Prihvatite pomoć drugih. 

Često vidim u prodavnicama mame koje odbijaju pomoć i pokušavaju da u isto vreme umire dete, popakuju sve što su kupile, plate, zakače sve na kolica i što pre izađu da “ne smetaju” drugima.

Ako se vaše dete rasplakalo, vi ste već pod pritiskom i dovoljno uznemireni da biste uspeli da ga umirite dok pakujete stvari i plaćate. Zato dozvolite ljudima, koji su pokazali želju, da vam pomognu. Neka vam ubace stvari u torbu i kese, jer vi imate samo dve ruke, a one su vam potrebne da zagrlite vaše dete i umirite ga.

9. Imajte realna očekivanja od sebe.

Nekada, čak i pored svega što ste pročitali i primenili, situacija će vas jednostavno prevazići, doći će do one “poslednje kapi” koja će preliti čašu. Tada će vam najviše pomoći da spustite lična očekivanja da morate da imate sve stvari pod kontrolom u trenutku kada se sve oko vas “raspada”.

Iako ste roditelj, vi ste i dalje ipak samo ljudsko biće koje daje sve od sebe u datom trenutku.

Recite to sebi, udahnite par puta sporo i plitko (previše duboki udisaji pojačavaju osećaj uznemirenosti), stanite negde sa strane dok se ne umirite, i onda polako završite to što treba. Kada ste vi smireni, lakše ćete umiriti i dete.

A, uvek možete i da izađete iz prodavnice, i vratite se kasnije kada se vaša unutrašnja bura utiša 😉

Dragana Aleksić, family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE  KONSULTACIJU NA MEJL dragana.familycoach@gmail.comVIŠE INFO OVDE.

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – zamenite govor u minutima i satima sa nečim što dete može bolje da razume.

Mala deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak  jednostavno ne razume na način na koji odrasli to očekuju. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko pete, šeste godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, i to najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato!

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

U PARKU

Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo i poveže ga sa zahtevom. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način komunikacije olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Ako se dete u parkiću, na primer, igra u pesku, trenutak polaska odredite opet na osnovu nečega što mu je poznato i prilagodite uzrastu – Kada dva puta napuniš koficu peskom, tada je vreme za polazak kući. Vidiš ovde imaš tri kalupa za “kolačiće” od peska – jedan, dva, tri. Kada napraviš jedan kolačić od svakog, krećemo kući. Evo, mogu da ti pomognem da zajedno brojimo – ovo je jedan, ovo je drugi i ovo je treći. – Na ovaj način pomažete detetu da na postojeće iskustvo dodaje novo.

Cilj je da i vi i dete usvojite korisniji način komunikacije, kako biste se vremenom lakše dogovarali i sarađivali – Sećaš da smo se dogovorili da kada napraviš dve kule od peska krećemo kući. Vidiš već si napravio dve. Aha, želiš još jednu? Dobro, napravi još jednu i krećemo.

Ako ovo posmatrate kao proces učenja i postavljanje dobrih temelja u komunikaciji, ako se i sami aktivno uključite da detetu pomognete da vaše zahteve bolje razume, umesto da se fokusirate samo na to da vas posluša – rezultati će doći vrlo brzo. Naravno, dajte i detetu i sebi dovoljno vremena da se naviknete na ovaj model komunikacije i budite dovoljno strpljivi u samom procesu.

AKO STE PRIMETILI DA, U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, NEMATE STRPLJENJE NI RAZUMEVANJE ZA DETE, IMATE BURNE REAKCIJE, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA NJIM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET NEGATIVNIH EMOCIJA I REAKCIJA NA DETETOVO PONAŠANJE. 

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KOD KUĆE

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i ispričamo jednu pričicu, tata će doći sa posla.

Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kada će subota, detetu mlađem od dve godine nema potrebe da mnogo unapred najavljujete nešto što mu je vremenski daleko.

Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru recite da idete u zoo vrt. Ili, ako ipak želite da ranije najavite neki događaj, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan, a gde je subota. I dete onda može, na primer, svako veče da precrta taj dan. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste iz navike, zato što ne pretpostavljaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije.

I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

Šta bih volela da sam ZNALA kada je moj sin polazio u VRTIĆ?

baby-baby-with-mom-mother-kiss-tenderness-67663 (1)Iako je pre tačno 22 godine moj, tada dvogodišnji sin, krenuo u vrtić, ja se i dalje do detalja sećam ovog iskustva, na žalost ne kao lepog :(.

Tada sam mislila da sam sina dobro „pripremila“, a sada znam da JA NISAM BILA SPREMNA na ono što nas čeka.

 

Mesec dana pred polazak u „školicu“ počela sam da mu pričam o vrtiću, šta će tamo raditi, koja deca iz parkića će biti sa njim u grupi, o igračkama i svemu čega sam se ja sećala iz ovog perioda. On je sve to slušao kao što je slušao i priče koje sam mu čitala, pitao ono što ga je zanimalo, a ja odgovarala….

Kupili smo patofnice, mali ranac za stvari, pričali šta sve može da ponese… Mislila sam da je dovoljno „upoznat“ sa tim šta znači kada se ide u vrtić, da će biti bez mame i tate nekoliko sati, da će tamo isto spavati popodne kao i kod kuće, samo što će biti sa drugom decom…

Al, ne lezi vraže!

Prvog dana je ostao dva sata, bilo je čak i poznate dece iz parkića, i ja sam očekivala da će se igrati kao što to rade svakog dana u parku. Kako sam bila naivna. Kada su prošla ta dva sata dok sam prilazila vrtiću čula sam graju dece i shvatila da su napolju. Među desetinama glasova, vriske, cike, izdvajao se jedan koji je plakao. To je bila ona faza plača koji već dugo traje, ravne je linije i nekako promukao. Bila sam sto posto sigurna da to nije glas mog sina, jer je on tip deteta koje se rado igra sa drugom decom, a da je taj promukli glas njegov to bi značilo da plače baš, baš dugo.

Tražila ga pogledom tamo gde je bilo najviše dece pokušavajući da uočim boje njegove trenerkice. Čak sam očekivala i da neće odmah hteti da krene kući. Toliko sam bila sigurna da sam ga dobro „pripremila“!

Prevarila sam se…

Stajao je na sred dvorišta sam, dok su se druga deca bezbrižno igrala oko njega i plakao toliko da nije ni video da sam došla. Nikakvo objašnjavanje da je bio kratko tu, niti moja pitanja šta se desilo i zašto plače nisu dala rezultat. Bio je neutešan, a ja zatečena.

Narednih nedelja ne znam kome je bilo teže od nas dvoje. Iako je već dugo spavao po celu noć, sada je počeo da se budi i plače. Posle par dana je povratio kada je došao kući, a mi smo pomislili da je “zakačio” stomačni virus. Postao je mrzovoljan i agresivan. Udarao nas je kada bismo došli po njega. Više ni kinder jaja, koja su mu bake i deke donosili i koja je obožavao zbog igračkica, nije hteo ni da pogleda. Bio je stalno ljut.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Svaki dan je bilo sve teže, a ja nisam znala zašto se sve to dešava, niti šta da uradim da se to zaustavi. Na sve to sam imala onaj grozan osećaj da sam negde pogrešila kao roditelj.

Pre dvadeset godina informacije na ovu temu mogli ste da “pokupite” od mame, svekrve, prijateljica, rođaka koje su prošle kroz ovo iskustvo ili iz knjiga koje su, najblaže rečeno, zastarelog sadržaja.

Na žalost, ništa od toga nije bilo od neke velike koristi, i sve se svodilo na “mora tako, budi uporna, proći će”. Danas kada su informacije na klik od nas, znam i zašto nam ništa nije pomoglo. Posle par meseci zajedničkog “mučenja”  ispisali smo ga iz vrtića i odložili sve za sledeću godinu.

Volela bih da tada sam znala:

– Na koje će sve načine moj sin REAGOVATI i u kojoj meri će se PROMENITI njegovo ponašanje. Tada ne bih mislila da sam “loš” roditelj.

– Da to što voli da se igra sa drugom decom u parku uopšte ne znači da će mu ODVAJANJE od mame i tate biti lakše, a boravak u vrtiću odmah biti zabavan.

– Da je priprema potrebna i NAMA roditeljima. Tada bi za nas ovo bio manji šok.

– Da je potrebno VREME da se svi priviknemo na promene, a posebno on.

– Kako da mu stvarno POMOGNEM u ovom periodu, a da to nisu samo reči i objašnjenja. Tada bi za njega to bio manji stres.

– Kako da pomognem SEBI. Tada bih imala manju grižu savesti.

NA SREĆU, DANAS JE MNOOOGO LAKŠE NEGO PRE 20 GODINA!

Relevantne informacije podržane istraživanjima i novim saznanjima o emocijama u ranom uzrastu, kao i njihova dostupnost, u velikoj meri čine ceo ovaj proces adaptacije lakšim! I za dete i za roditelje.

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

 

Reč koja “DA” pretvara u “NE” (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno kako ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i moćna pravila primetićete koliko to pozitivno utiče na vaš odnos sa  detetom.

 

Mi roditelji smo našoj deci uvek prvi model učenja i oponašanja, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada dovoljno i da samo izbacimo neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i samo jednu reč.

PREDAVANJE ZA RODITELJE I SVE KOJI RADE SA DECOM „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. 

CILJ PREDAVANJA JE DA RODITELJI OVLADAJU VEŠTOM KOMUNIKACIJOM KAKO BI I SEBI I DETETU OLAKŠALI SVAKODNEVNE IZAZOVE, I UJEDNO GRADILI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ALI nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ALI baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ALI ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve “odgovore”. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer “mu je sve teško”, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada “vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se “pobunilo” u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se, u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane dobro razumeju i da se osećaju OK sa tim. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – “Da li mogu napolje?” – dobija odgovor – “Da, ali…” –  ono što ustvari „čuje“ je – “Ne možeš napolje jer moraš da uradiš još ovo/ono.”

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog “problema”, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE “KOFA HLADNE VODE” KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga ne govorite! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate tačku. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto “ALI”, kažete samo “I”. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u osećaju koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj, pre nego što izađeš, da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, lakše sarađujemo.

A, šta ako je vaš odgovor na detetovo pitanje NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao “kiša oko Kragujevca”. Samo imajte u vidu da svaki odgovor “NE” treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA,  RAZVOJNIH FAZA I EFIKASNE KOMUNIKACIJE – ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM (MOŽE SE RADITI I ONLINE). VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach 

 

 

 

Pitanje na koje postoje SAMO dva odgovora

pablo.png-Da li hoćeš da jedeš?

-Da li ćeš mi dati ruku kad prelazimo ulicu?

-Da li krećemo iz parkića?

-Hoćeš li požuriti?

-Možeš li da ne diraš sve u prodavnici?

-Da li ćeš već jednom početi da učiš?

-Hoćeš li spremiti sobu?

Naizgled obična, svakodnevna pitanja koja postavljamo deci. Slažem se. A, kakve odgovore dobjate na njih? Pretpostavljam “da” i “ne”, i to češće “ne”. Koliko puta ste dobili odgovor koji ste želeli?

Takozvana “DA LI” (i “glagol + LI”) pitanja su zapravo ona koja zatvaraju komunikaciju, jer daju sagovorniku samo dve opcije da na njih odgovori – ili da nešto hoće ili da neće. Odgovori su najčešće impulsivni, “na prvu loptu”, zato što ovakvo pitanje ne zahteva mnogo razmišljanja.

Međutim, kada je komunikacija sa decom u pitanju, da ne bismo bili „saterani u ćošak“ odgovorima sa kojima ne znamo šta ćemo da radimo, onda je mnogo korisnije da naučimo kako da izbegavamo ovo pitanje.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Možda se pitate zašto bismo to uopšte radili?

Prvo, zato što kada dete na pitanja – „Da li hoćeš…? Hoćeš li početi…? Idemo li…?“ – odgovori sa „Neću!“, roditelji pomisle da je dete neposlušno, svojeglavo, samovoljno i odgovara sa „da“ samo kad ono ima neku “korist”…

Druga stvar koja se desi je da roditelji ponove isto pitanje i dobiju isti odgovor, i onda ga postave i treći put, očekujući da će se dete „predomisliti“ ili da će samo „shvatiti“ da treba da kaže „da“ umesto „ne“… A, kada se to ne desi, ideja o “bezobraznom  i samovoljnom” detetu počinje da liči na istinu.

Na sreću, ovo nije tačno, jer stvari tako ne funkcionišu!

Hajde da napravimo mali test. Pročitajte sledeća pitanja i obratite pažnju koji vam se odgovor prvi nameće i sve će vam  biti jasnije.

Da li hoćeš da radiš i subotom i nedeljom? Da li hoćeš veću platu? Hoćeš li da ostaješ svakog dana duže na poslu? Da li želiš dva puta da ideš na more? Da li hoćeš da jedeš jelo koje ne voliš? Da li hoćeš na sladoled i kafu? Hoćeš li da ideš u prodavnicu po hleb?

Kakvi su odgovori? Koliko vremena vam je trebalo da odgovorite na njih? Oko nekih se sigurno niste mnogo premišljali. A, kako biste se osećali kada bi neko na osnovu vaših odgovora doneo zaključak da ste svojeglavi i da ste pozitivno odgovorili samo na ona pitanja od kojih imate korist?

 OK, razumeli ste.

Hajde sada da vidimo čime da zamenimo ovo „da li“.

Ako pretpostavimo da kada roditelj pita dete – „Da li hoćeš: da jedeš/ da mi daš ruku na ulici/ da kreneš u vrtić…“ – zapravo želi da mu kaže – Da: je vreme ručka/ se na ulici drže za ruke/ kreću negde – onda BAŠ TAKO i treba da KAŽE!

Znači, zaboravite na pitanje „da li“!

Na primer, „Sada je vreme ručka i svi sedamo za sto.“ „Kada prelazimo ulicu držimo se za ruke. Evo, ti mene uhvati za ruku.“ „Sada ćemo početi da se spremamo za vrtić/ rođendan da bismo stigli na vreme.“

Šta ovim pristupom dobijamo?

Usmeravamo dete ka željenoj aktivnosti, a ujedno ga ne dovodimo u poziciju da „bira“ ili „odlučuje“ o nečemu, posebno ako to nisu situacije izbora. Što je najvažnije, ne dovodimo sebe u poziciju da budemo nezadovoljni njegovim odgovorom “Ne!”, koji je nekada kao “okidač” za ulazak u tenziono stanje.

Šta kada dete stvarno treba nešto da izabere?

Ako želimo da detetu damo mogućnost izbora – „Da li hoćeš sladoled/ knjigu/ na ljuljašku/ da se igraš sa Majom…?“ – onda poštujemo odgovor koji dobijemo. Ako hoće OK, ako neće opet je OK.

Ovo je samo jedan od komunikacionih alata koji pravi veliku razliku u boljem sporazumevanju sa detetom. Ima ih još i sada su vam dostupni kao video predavanja koja gledate na kompjteru, tabletu, telefonu kada želite i imate vremena.

Ako želite pristup snimljenim predavanjima, saznate KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE u komunikaciji sa decom i OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM – kliknite OVDE i  OVDE.  

Dragana Aleksić, family coach

3 nekorisna MITA u roditeljstvu (i kako da ih prevaziđete)

jonathan-daniels-385131-unsplashKada prepoznate da u vašem odnosu sa detetom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju. Više o tome kako su povezani naše detinjstvo i roditeljstvo pisala sam OVDE.

MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, da bi neka informacija zaista ostala u dugoročnom sećanju, potrebno je ponoviti mnogo puta. Naime, istraživanja su pokazala da se u kratkoročnom sećanju informacije zadržavaju samo 30 sekundi i ukoliko ih detetu ne ponavljamo, mozak ih briše.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – “Zapamti, ne smeš da diraš to!” ili “Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!” – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete i dalje to nešto radi namerno ili iz inata. Ali, na sreću to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na “rešavanje” problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to više puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom, kao i da sistematizuje nove informacije. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je on za dete osoba u koju ono ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje. I, što je još važnije – posmatranje deteta kao osobe koja je na ovom svetu da bi učila od nas roditelja.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet je pre svega odnos poverenja i uzajamnog poštovanja, a uspostavlja se davanjem podrške detetu u procesu učenja, razumevanjem i zadovoljavanjem njegovih potreba i emocija, doslednošću i osećajem sigurnosti. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to često ne daje rezultat kakav žele.

U ranom uzrastu, deca su pre svega emotivna bića, što znači da na osnovu onoga što osećaju donose zaključke o ljudima i svetu oko sebe. Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava, tako da to što kažete i očekujete da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, neće ništa vredeti ukoliko to ne vidi od vas i ako mu više puta ne ponovite šta se tačno od njega očekuje (pročitajte ponovo Mit 1).

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno etiketirana da su nevaspitana, “čim neće da mirno sačekaju, da sede, čim `hoće sad i hoće sve`…”

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – onda mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to “opravdavaju” nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – “Budi strpljiv!”

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje “povezivati” sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali kada savladate prvo rešenje za ovaj mit i prihvatite rešenje iz Mita 1, videćete da i te kako može da se sprovede u delo.

Na primer:

“Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku da mi daš znak, pa ću te saslušati.” Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da “uvežbavaju” ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima.

“Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.” Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. “Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?”

“Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).” Pomozite detetu da “poveže” vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI POSLEDICA OBRAZACA IZ PRIMARNE PORODICE I/ILI EMOTIVNIH BLOKADA. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA. U TOME MOŽE POMOĆI JEDINSTVENA I VEOMA EFIKASNA METODA, EMOTIVNI DETOKS VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako da detetu date KRITIKU koja će ga MOTIVISATI

pexels-photo-207653.jpegOvaj tekst se odnosi na to zašto je važno da se detetu da povratna informacija na nešto što je uradilo, kako bismo bili sigurni da će sledeći put uraditi isto, još bolje ili sasvim drugačije.

Previše stvari u svakodnevnom životu se pretpostavlja, a za pretpostavke važi izreka da su “majka svih problema”.

Jer, ono što neko pretpostavlja, drugome nije ni na kraj pameti.

Zato ja često volim da kažem – ništa se ne podrazumeva dok se ne izgovori.

ZAŠTO TREBA DAVATI POVRATNU INFORMACIJU?

Povratna informacija je veoma važna u komunikaciji jer omogućava da precizno damo komentar na nešto, sa što manje prostora za nerazumevanje. Da bi dete znalo da li je i šta uradilo kako treba (ili kako ne treba), da bi imalo osećaj postignuća, i da bi bilo motivisano da to uradi i sledeći put (iako možda ne voli), neophodno je da dobije povratnu informaciju.

Dakle, kada nešto uradi ili ne uradi, potrebno je da mu se što preciznije kaže šta se od njega očekuje, da li je to dobro i, ako nije, kako tačno treba da bude.

Rečenice tipa – “Ovo ništa ne valja”, “Mhmm, baš je super”, “Lepo si to uradio” – su previše opšte i praktično ne govore ništa. Jer ono što roditelj hoće da kaže je jedno, a ono što dete razume može da bude sasvim drugo.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“ ODRŽAĆU U BEOGRADU 25. MAJA. ZA VIŠE INFORMACIJA I PRIJAVE KLIKNITE OVDE ILI POŠALJITE MEJL NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Dete je, na primer, došlo kući iz parkića, skinulo se, opralo ruke, sklonilo igračke i selo da jede. Ako roditelj kaže uopšteno „Super si TO uradio“, dete može da pomisli na bilo koju od četiri izvedene aktivnosti, na primer na pranje ruku i sedanje za sto, a roditelj možda misli na sklanjanje igračaka.

Sledeći put u sličnoj situaciji dete će uraditi skoro sve isto – opraće ruke, sesti za sto, ali neće odmah odneti igračke na mesto, a roditelj će se naljutiti i odreagovati. Dete ostaje zbunjeno – “Jednom je TO bilo super, a sada nije!?” Pored toga što je zbunjeno, dete nema osećaj postignuća iako je nešto ipak uradilo.

PA, KAKO ONDA TO TREBA REĆI?

Ključno je da preciziramo na šta tačno mislimo kada kažemo “super” – “Super je što si sklonio igračke pre jela. I bilo bi baš lepo kada bi to uvek uradio kada se vratiš iz parkića.” Ovo je već mnogo konkretnije i dete nema nikakvu dilemu. (Takođe, uspostavljanje pravila je od velike pomoći, jer onda nema nikakve dileme ko, kada i šta treba da radi. O tome kako se uspostavljaju pravila pisala sam OVDE.)

Isto je i kada dajemo konstruktivnu “kritiku”. Ona treba da bude jasna, da sadrži bar jednu dobru stvar i da je fokusirana na rešenje.

Najvažnije kod ovog modela komunikacije je da nema etiketiranja deteta kao osobe – neposlušan, nevaljao, inadžija, bezobrazan, i slično. Dakle, fokus je uvek na nekoj RADNJI, ZADATKU, AKTIVNOSTI.

UF, A KAKO TO TREBA DA SE KAŽE?

Uopštena kritika na pospremanje sobe bi bila – “OVO ništa ne valja!” Pored toga što nije jasno šta je to “ovo”, njena formulacija je prilično demotivišuća i sledeće što može da se očekuje od deteta je razočaranje, odsustvo interesovanja, pa i otpor.

Na predavanjima ciljano „stavljam“ roditelje u ovu „opštu“ poziciju, pa evo i vas pozivam da učinite isto. Zamislite da ste na poslu uradili neki veći projekat ili veoma složen zadatak, i da vam kolega ili nadređeni kažu – “Ovo ništa ne valja!” Šta biste prvo ispravili u projektu? Kako biste znali da baš to treba, a ne nešto drugo? Kako biste se osećali? E, isto je tako i deci!

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dakle, kada zadatak nije obavljen u skladu sa vašim očekivanjima pridržavajte se pravila – „ne traži krivca već rešenje“. Prvo – i ovde je važno da zadatak ne bude uopšten, jer vaša pretpostavka kako se sređuje soba je jedno, a detetova drugo.

Recite mu konkretno šta želite da pospremi i kako! Na primer – “Molim te da knjige staviš na police, plišane igračke u kutije, a kocke u ove kantice.” I uvek ponudite pomoć, posebno ako je dete mlađe od četiri godine.

Ako ovo uputstvo izostane od strane roditelja, onda će dete srediti sobu onako kako ume i želi. U tom slučaju, kada završi sa spremanjem  obratite pažnju na bar jednu, a poželjno je i više, stvari koje su dobro urađene. Tek onda odredite šta treba da se “ispravi” da biste na to usmerili dete.

Na primer – “Vidim da si stavila knjige na policu i sviđa mi se što ih složila po boji (jedna dobra stvar). Šta misliš da i ovim igračkama da nađeš neko zgodno mesto? Sećaš se onih lepih kutija što smo kupile za njih? (konkretna „kritika“, pozitivno „upakovana“ i usmerena na rešenje). E, onda će soba biti tip-top sređena (krajnji cilj).

Ili budite malo duhoviti, jer to stvara dobar osećaj (čak i ako uopšte niste zadovoljni kako je dete nešto uradilo) – “Wow, vidim da si bio baš kreativan kad si knjige stavio pored kreveta, a na njih kocke. Verujem da si hteo da imaš što više prostora za igranje autićima. Šta misliš da ih ipak staviš u kutiju? Hoćeš da ti pomognem?”

Već na prvi pogled se vidi da ovde nema ničeg negativnog, naprotiv, fokus je na rešenju i nema rizika da se stvori neka nelagodna emocija koja će se „povezati“ sa spremanjem sobe. Sledeći put možete očekivati da će dete samo naći neko drugo, bolje rešenje, jer će se prisetiti ovih situacija i predloga.

Naravno, napominjem da je ovakav model komunikacije potrebno da uvežbavate i da je potrebno vreme da se i dete i vi naviknete na ovaj (korisniji) pristup.

Dragana Aleksić, family coach

STRAH OD LETENJA – zašto se javlja i kako ga pobediti?

flying-people-sitting-public-transportationLeto uveliko traje i svi su u planovima gde će provesti odmor. Ali, ima i onih kojima se  ne mili ni da prelistaju kataloge agencija, pa čak ni da maštaju o plažama…

Razlog je strah od letenja, koji je nekada jači i od želje za egzotičnom dalekom destinacijom.

 

OK, možda strah od aviona osećate samo jednom, dvaput godišnje, pa se nekako izborite sa njim, ali šta ako je vaš posao takav da često morate da putujete? Kako se onda izboriti sa ovom neprijatnom emocijom i pomoći sebi?

Iako su neka istraživanja pokazala da ljudi, bez nekog konkretnog razloga, počinju da se plaše letenja i to posle godina i godina putovanja avionom, moje iskustvo kao kouča koji se bavi i ovom tematikom, govori da „iza straha“ postoji čitav spektar razloga. I to, od doživljenog neprijatnog iskustva, preko stresa, do blokada, na nivou emocija i uverenja, koje izazivaju pojavu nelagode „iz čista mira“.

Zvuči paradoksalno, ali ljudi se najviše  plaše da će osetiti strah prilikom leta, a najmanje se plaše pada aviona! Njihov strah je da će izgubiti kontrolu nad sobom, imati napad panike i anksioznosti u avionu i zbog toga najčešće odustaju od putovanja.

Na internetu ima zaista mnogo tekstova koji daju razna „uputstva“ kako da se prevaziđe strah od aviona – od toga da se popije tableta za spavanje, do toga da putnik popije koju čašicu alkohola pred let, ili da stavi povez na oči ne bi li „zavarao“ mozak da ne „primeti“ da je u avionu. Međutim, strahovi „borave“ u našem podsvesnom delu ličnosti, pa ovi saveti koji su na nivou racionalnog neće biti od pomoći. Jer, strahovi ostaju u nama čak i kada racionalno razmišljamo o njima, zar ne?

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA NEPRIJATNO ISKUSTVO?

Ukoliko je osoba iskusila neku neprijatnost na letu, to je dovoljno da se kreira strah i nelagoda svaki put kada treba da putuje. Neko ovu neprijatnost jednostavno zaboravi, ne pridaje joj veliki značaj, neko se sa njom nosi tako što je ignoriše, potiskuje, a kod nekoga se odmah razvije intenzivan strah. Strah je u stvari ičekivanje da se desi nešto loše, a razmišljanje o tome dodatno pojačava osećaj nelagode.

Činjenica je da mi ne možemo da predvidimo događaje niti da utičemo na njih, oni će biti onakvi kakvi će biti, plašili se mi ili ne. Ipak, ovo su razmišljanja koja kreću iz racionalnog dela mozga, a strah je osećanje, dakle kreće iz emocionalnog dela. Zašto je ovo važno? Pa, zato što mi našim raciom ne možemo uticati na emocije, pa tako ni na strah. Poznato vam je ono kad se „hrabrite“ rečima da to nije ništa, neće se desiti, nije strašno, ali osećaj je i dalje tu. Znači, treba nam nešto drugo što će otkloniti nelagodu…

ŠTA KADA JE STRES UZROK ZA OVAJ STRAH?

Stres često može da bude pokretač nekih stanja. Konstantna fizička iscrpljenost, „nervna prenapregnutost“ (sindrom strune), razdražljivost, burne reakcije, osećaj „davljenja“ u grlu, pritisak u grudima, nagli pad raspoloženja, anskioznost, samo sz deo simptoma koji upozoravaju na sindrom modernog doba – pregorevanje!

Simptomi koji se javljaju zapravo upozoravaju osobu da je došla do svojih granica izdržljivosti i ukoliko ona ne odreaguje promenom, oni će postati još intenzivniji. Šta to znači? Ako je neko osećao malu nelagodu prilikom putovanja avionom, u stresu je prenaglašena emotivna percepcija, pa se tako umesto očekivane nelagode može javiti intenzivan strah. Dakle, stres je u ovom slučaju „pojačao“ emociju.

Takođe, stres menja i način na koji, tako prenapregnuti, doživljavamo neke svakodnevne situacije, pa se odjednom plašimo letenja iako smo proveli sate i sate opušteno putujući avionom. Često se čini da se strah javio iznenada, međutim u ovom slučaju strah je „upozorenje“ iz podsvesti koje osobi „šalje“ poruku da obrati pažnju na svoje zdravlje, tačnije na stres. Svaka promena u ponašanju i doživljaju situacija govori da se sa osobom nešto dešava, i jako je važno da se ovi signali ne zanemare i potiskuju.

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA UNUTRAŠNJI SABOTER?

Unutrašnji saboteri su zapravo potisnute, neprepoznate emocije. Mogu nastati u bilo kom periodu života. Najčešće su u pitanju neke situacije koje mi pexels-photo-322819doživimo preintenzivno i koje nam se dese u trenutku kada su nam smanjeni emotivni i mentalni kapaciteti, ili jednostavno nisu dovoljno razvijeni (npr. u ranom detinjstvu), kada smo premoreni, neispavani, kada smo duži vremenski period pod stresom…

Šta se tada u stvari desi? Nama nivo energije, ali i emotivni i mentalni kapaciteti variraju u toku dana, nedelje, meseca… Kada smo danima umorni, a desi nam se nešto što „prelije čašu“, naša reakcija je mnogo burnija nego što se očekuje. Razlog je što je mozak „zatrpan“ svim i svačim. Pored informacija koje dobija u svakom trenuku, on „mora“ da se bavi i našim emotivnim stanjem i u jednom trenutku dolazi do tzv. „baga“, tačnije neka informacija ili emocija jednostavno ostaje neprerađena.

Znate onaj osećaj „kao da ste nešto zaboravili“? I što više razmišljate i pokušavate da se setite, ne uspevate. E, to je „bag“.

A kada su u pitanju emocije u vezi sa nekom konkretnom situacijom, one tako neprerađene skliznu u našu podsvest i tu mogu da ostanu godinama. Ako se pojavi okidač, a to može biti bilo šta što nas „podseti“ da događaj (miris, zvuk, neka pesma, izgled nekog prostora, izgled neke osobe, način na koji priča, gestikulira…), emocija se pokreće i počne da „smeta“, odnosno da utiče na naš život, neke specifične situacije, pa i na pokretanje straha od aviona. Važno je da napomenem, da nekada više ovih blokiranih emocija iz različitih perioda života i vezanih za različite osobe i situacije, mogu biti udružene u ono što osoba doživljava kao strah od letenja.

OK, SVE RAZUMEM, ALI KAKO SE REŠITI OVOG STRAHA?

Jedna od metoda kojom se može otkloniti strah od letenja (ali i mnogi drugi strahovi i stanja), jeste emotivni detoks. Ovo je poseban program koji sam kreirala na osnovu iskustva u grupnom i individualnom radu, gde sam prepoznala određene šablone u ponašanju i reakcijama. U njemu se kombinuju efikasne koučing metode i tehnike za prepoznavanje i otkrivanje prvo uzroka straha, a zatim i njegovog eliminisanja.

Zašto je važno naći pravi uzrok? Jednostavno rečeno, da bismo gađali problem pravo u metu. Nije isto ako je strah nastao kao posledica iskustva (on se tretira kao akutna pojava), ako je nastao zbog stresa ili je godinama nešto potisnuto u osobi. U prvom slučaju osoba ima jasnu sliku razloga, nema nikakvu dilemu zbog čega je počela da se plaši. Kada je u pitanju strah koji je izazvan stresom u tom slučaju se uvek prvo bavimo eliminisanjem stresa, vraćanjem u balans, pa se tek onda možemo baviti onim što je njegova posledica – strah od letenja.

U poslednjem slučaju, stvar je kompleksnija, jer ako je nešto bilo u nama potisnuto godinama, može se očekivati da se na tu jednu zaglavljenu emociju „zakačilo“ još nekoliko drugih i da nas ometaju tako udružene i ojačane. Takođe, na zaglavljene, neprocesirane emocije često se „zakače“ i negativna uverenja koja dodatno pojačavaju subjektivni osećaj straha. Tokom emotivnog detoksa, otkriva se sve što „podržava“ strah, a zatim se procesira.

ŠTA TO ZNAČI, KAKO TO IZGLEDA?

Naknadno procesiranje neke zaglavljene emocije znači da „podsećamo“ naš mozak na nešto što nije odradio tada kada nam se dešavalo (objasnila sam koji razlozi mogu biti), i da to uradi sada. Kako se to postiže? Kroz stimulaciju budne REM faze. Naime, svaki put kada spavamo mi prolazimo kroz REM fazu, tokom koje naš mozak obrađuje sve informacije koje su do njega stigle u toku dana – od toga šta smo videli, čuli, do toga šta smo i na koji način doživeli.

REM faza je naš prirodni čistač i zaštitnik, jer tokom ovog noćnog obrađivanja eliminiše se sve što nam je višak, smanjuje intenzitet doživaja i emocija, i mi se ujutru budimo sa sećanjem na neki događaj, ali nemamo emociju iste jačine u vezi sa tom događajem. Upravo je u tome prednost emotivnog detoksa, jer se primenjuje budna REM faza (dakle, prirodna zaštita), da bi se sve ono što je ostalo zaglavljeno obradilo sa ciljem da više ne bude prepreka, ometač u bilo kojoj životnoj situaciji.

pexels-photoNakon ovog procesa, osoba je oslobođena unutrašnje blokade, a ono što se od nje očekuje za potpunu uspešnost jeste promena navika, prepoznavanje situacija koje su nekada bile sporne i preuzimanje konkretne akcije. To zapravo znači da, sada kada više nema unutrašnjih sabotera, osoba treba da uradi ono čega se do tada plašila kako bi razbila obrazac navike.

Setite se da u pozadini ove teme uglavnom stoji „strah od pojave straha“ i da je neko možda izbegavao putovanje zbog toga. Sada kada je taj strah procesiran i eliminisan, ako osoba i dalje odbija let to znači da je pod uticajem krirane navike, a ne blokirane emocije. Ulazak u avion neće biti praćen nelagodom ili strahom, jer on više „nije u sistemu“.

KAKO JA MOGU DA SE OSLOBODIM STRAHOVA?

Bilo da vas muči ovaj ili neki drugi strah, možete ih se efikasno osloboditi EMOTIVNIM DETOKSOM. Više o metodi pročitajte na ovom OVDE ili zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com.

Dragana Aleksić, family coach

Šta u stvari radi FAMILY COACH i kako sam ja to postala?

NEF_1506

Moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu leži u činjenici da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

 ŠTA JA ZAPRAVO RADIM KAO FAMILY COACH?

Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe podrške za roditelje. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one sad aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz njihovog detinjstva koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici. Na ovom linku pročitajte više o tome.

Kroz moje posebno kreirane koučing programe, pružam jedinstven vid podrške za postavljanje i postizanje ciljeva, željenu promenu, proces ličnog rasta i razvoja…

EMOTIVNI DETOKS

Ako se neko (roditelj, ali i bilo koja druga osoba), ne oseća usaglašeno sa nekom svojom životnom ulogom, velika je verovatnoća da razlog leži u periodu detinjstva, ali da ga nije svestan. Za ovu vrstu rada kreirala sam autorski koučing program Emotivni detoks koji, pored brojnih uvida, daje i veoma efikasna rešenja. Program sam razvila na osnovu dugogodišnjeg individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce u odnosu sa roditeljima koje svi nosimo iz primarne porodice, a koji često utiču na izgradnju kvalitetnog odnosa sa decom, partnerom, članovima porodice, kao i drugim ljudima iz okruženja. Takođe, ova vrsta rada omogućava roditeljima da ne ponove nekorisne obrasce iz njihovog detinjstva kod svog deteta. Emotivni detoks se radi individualno, a OVDE možete pročitati kakav uticaj detinjstvo ima na našu roditeljsku ulogu.

KOUČING 

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, pronalaženju unutrašnjeg balansa, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

AKO RAZMIŠLJATE DA KRENETE NA KOUČING, A NE ZNATE DA LI JE TO ZA VAS, PROČITAJTE NAJČEŠĆA PITANJA I ODGOVORE OVDE I DONESITE ODLUKU KOJA JE NAJBOLJA ZA VAS!

KOUČING ZA RODITELJE

Kroz individualni koučing rad pomažem roditeljima da sagledaju neku konkretnu situaciju/problem iz drugog ugla i da to što njima deluje nerešivo, zapravo predstavlja samo njihov trenutni doživljaj. Zatim ulazimo u proces otkrivanja načina za rešavanje problema, tokom kojeg roditelj prepoznaje neke obrasce svog, ali i detetovog ponašanja i uz asistenciju kouča dolazi do brojnih rešenja, i definisanja preciznih koraka koje će preduzeti. Zatim sledi period tokom kojeg ih primenjuje i prati promene u svom odnosu sa detetom. Ako vas zanima ova vrsta rada više informacija pročitajte OVDE.

PREDAVANJA ZA RODITELJE

Kroz grupni rad pružam podršku roditeljima (onima koji će to tek postati ili rade sa decom), na tematskim predavanjima iz mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom. Ova predavanja sa velikim zadovoljstvom radim zajedno sa Sanjom Ristom Popić, pedagoškinjom iz Novog Sada.

KAKO SAM JA POSTALA FAMILY COACH?

Možda je bolje pitanje zašto sam se opredelila baš za oblast porodice. Iskreno, nakon koučing i NLP edukacija, neko vreme sam se dvoumila oko toga kojoj ciljnoj grupi da se okrenem, vagala razloge za i protiv, dok mi jedan moj prijatelj nije postavio jednostavno pitanje: – Gde se ti bolje osećaš? Sa kojom ciljnom grupom bi se osećala kao „riba u vodi“? Kao iz topa sam odgovorila – Pa, sa roditeljima!

A, da bih se osećala kao „riba u vodi“ zapravo je doprinelo moje ogromno iskustvo koje sam stekla tokom 16 godina rada upravo na porodičnim temama, kao deo uredničkog tima u magazinima koji se bave ovom tematikom. OVDE možete pročitati više o edukacijama koje sam ja prošla.

Takođe, moje roditeljsko iskustvo je neprocenjiv i nepresušan resurs.

Dakle, tema roditeljstva mi je bila dovoljno poznata, ali nije to jedini razlog za moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu, već činjenica da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

Koučing pristup je fantastičan izbor za porodicu 21. veka, jer je usmeren isključivo na rešenja, motivišući je kako za roditelja tako i za dete i fokusiran na budućnost. I, što je najvažnije, polazna tačka je  – da svi u sebi imamo sve što nam je potrebno da napravimo željenu promenu, pa čak i u roditeljstvu!

A, ŠTA JE KOUČING?

Koučing (Coaching) je specifičan proces rada na ličnom rastu i razvoju, razvijanju, usavršavanju i jačanju određenih sposobnosti, postavljanju i dostizanju konkretnih ciljeva – bilo ličnih bilo poslovnih… Koučing kao metodologija ima veoma širok spektar primene –  poslovni (business), životni (life), partnerski, wellness, zdravstveni… sa raznim potkategorijama. Što se više fokusirate na vašu specifičnu ciljnu grupu, to su veće šanse da budete ekspert u toj oblasti. Pored edukacija, važno je da ste spremni i da svakodnevno istražujete sve što ima veze sa vašom ciljnom grupom, da iskustvo stičete kroz kontinuiran rad i da, naravno, i dalje učite.

Svaki kouč tokom edukacije polako stvara sve jasniju sliku gde zapravo želi da usmeri svoje profesionalne snage i u kojoj oblasti će moći da da svoj maksimum, a da naravno u tome uživa. Jer, kada radite nešto što volite onda je to više vaš model života, nego posao u klasičnom smislu.

Za mene je koučing upravo to postao – životno opredeljenje i stil i ovaj model sam uspešno prenela i na svog sina.

Ako želite da saznate više o samoj metodologiji, kao i gde u Srbiji možete da prođete iste ili slične edukacije kao i ja, kliknite na sledeće linkove:

http://erickson.rs/

http://pcm.rs/

http://nlpcentar.com/

 

Da li deca MANIPULIŠU i zašto je odgovor NE

pexels-photo-207653

Kada se za nekog kaže da manipuliše nama, prvo što pomislimo jeste da neko želi da nas prevari.

Na žalost, često se neka dečja ponašanja stavljaju u kontekst manipulacije, a deca „ponesu“ etikete koje su veliki teret.

Manipulacija je ponašanje iza kojeg stoji loša namera, a na sreću deca nemaju loše namere već samo želje i potrebe. Da bismo razumeli zašto deca NE manipulišu i zašto je važno da ih roditelji tako ne posmatraju, treba da znamo šta je za manipulaciju potrebno i šta se u roditeljima dešava na pomisao na ovu radnju.

ZAŠTO (PO)MISLIMO DA JE DETE MANIPULATOR? ODGOVOR JE – POGREŠNO TUMAČIMO PONAŠANJA.

Ako se setimo da deca uče iskustveno, dakle kroz proces pokušaja i rezultata, onda njihova težnja da do nečega dođu može da se stavi u kontekst UČENJA. Šta to praktično znači? Ako im je nešto potrebno, deca će na različite načine pokušavati da dođu do toga, ali to NIJE manipulacija već sticanje ISKUSTVA i traženje REŠENJA.

Ako roditelj uporno odbija da detetu nešto da, a često se to dešava bez ikakvog propratnog objašnjenja, dete će pokušati da dođe do toga na drugi način. Kada roditelj kaže – Ne, ne može! – to nije objašnjenje, već je prepreka za dete koju ono „mora“ da pređe i da nastavi da traži način i rešenja za svoju potrebu.

AKO OSEĆATE DA NISTE USAGLAŠENI SA RODITELJSKOM ULOGOM I DA SE U NEKIM SITUACIJAMA NE SNALAZITE NAJBOLJE, MOGUĆE JE DA VAM NA PUTU STOJE UNUTRAŠNJE BLOKADE – POTISNUTE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA. OVE BLOKADE MOGU BITI POSLEDICA ISKUSTAVA IZ DETINJSTVA I ODNOSA SA RODITELJIMA. “EMOTIVNI DETOKS” JE METODA KOJOM SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU. VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Iza upornih dečjih pokušaja zapravo najčešće stoje POTREBE (fiziološke i/ili emotivne), i zato je važno da roditelji, posebno u mlađem uzrastu do pet godina, „čitaju između redova“, tačnije da se zapitaju – Šta u stvari dete pokušava da mi kaže?

Na primer, dete insistira da uzme čašu, a roditelj iz straha da je ne polomi i ne povredi se, to ne dozvoljava. Dete je uporno i sve što roditelj „vidi“ je ponašanje koje mu je neprihvatljivo. Ali, ako se zapita šta dete ponašanjem zapravo govori, može mu ponuditi vodu, jer možda je dete samo žedno.

Fiziološke potrebe je mnogo lakše „otkriti“ nego emotivne i zato je važno da se roditelji oslobode ideje o dečjoj manipulaciji! Emotivne potrebe se na žalost često „tumače“ kao traženje pažnje, a dete zapravo u kontaktu sa roditeljem traži sigurnost, potvrdu da je voljeno, utehu, mir…

SETITE SE DA MALA DECA „GOVORE“ PONAŠANJEM, JER JOŠ UVEK NE VLADAJU DOVOLJNO REČIMA DA BI MOGLA DA KAŽU I OPIŠU ŠTA ŽELE, ŠTA IM JE POTREBNO I ŠTA OSEĆAJU. A, DA BISMO MOGLI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, VAŽNO JE DA BUDEMO OTVORENI I SPREMNI DA IH TUMAČIMO.

KAKO BITI OTVOREN? ODGOVOR JE U POZNAVANJU PROCESA.

PRVO je važno da znamo da manipulacija uopšte nije jednostavna – mora da postoji jasna namera, taktika i strategija kako će osoba doći do nekog cilja. Sve ove, tzv. više funkcije se razvijaju tek nakon pete godine, kada se razvija deo mozga zadužen, između ostalog, i za logičko razmišljanje.

Dakle, dete od godinu, dve, tri… zapravo nema kapacitete da manipuliše. Njegovo ponašanje je ustvari ispoljavanje potreba i želja u skladu sa kapacitetima koje ima.

E, sad, kad smo rešili da iza ponašanja deteta nema loših namera, sledeći zadatak roditelja je da dete uče i usmeravaju na koji način je OK da izrazi svoje želje. Ovde je ključno i razvijanje komunikacionih veština, i kod roditelja i kod deteta. Na primer, ako dete traži „nešto“, a roditelj ga ne razume (jer dete ne ume da izgovori), onda ga treba usmeriti – Pokaži mi šta želiš.

DRUGA važna stvar je da znamo šta se sa nama roditeljima dešava kada razmišljamo u pravcu da nas dete manipuliše. Sama ideja da neko želi da nas prevari, a posebno rođeno dete, dovodi nas u odbrambenu poziciju.

Tada se dešavaju dve stvari: 1.) ulazimo u negativno stanje (nama ovladaju negativne emocije i razmišljanja). U tom stanju mi se bukvalno isključujemo i reagujemo impulsivno i po automatizmu – ne “vidimo” razloge detetovog ponašanja i spektar mogućih rešenja,  što za posledicu ima 2.) nerešen problem.

PREVEDENO NA JEDNOSTAVNIJI JEZIK – KADA SE MI OSEĆAMO LOŠE NEĆEMO BITI U STANJU NITI DA RAZUMEMO DETE NITI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, PA SAMIM TIM NI DA USMERIMO DETE KA ŽELJENOM PONAŠANJU.

GDE SE KRIJU REŠENJA? ODGOVOR JE – U NAMA.

mother-lie-their-kid

PRVO, ne doživljavajte lično dečja ponašanja, jer rizikujete da uđete u negativno stanje i da sve gledate kroz tamne naočare.

DRUGO, uvek pred sobom imajte jasne roditeljske ciljeve – kakav odnos želite da gradite sa detetom?

Da li želite da imate odnos međusobnog poverenja ili apsolutne kontrole i poslušnosti? Šta će vam doneti dugoročne rezultate?

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

TREĆE – ukažite tom malom čoveku ispred sebe poverenje da on zna šta hoće, samo još uvek to ne ume da izrazi na način koji je vama razumljiv. Vi ste tu da ga učite i usmeravate, a ne da njegove potrebe i želje „popravljate“. Postavljanje zdravih granica je na roditeljima, a poznavanje razvojnih faza i detetovih trenutnih sposobnosti će vam znatno olakšati i svesti očekivanja na realan nivo.

ČETVRTO – radujte se svakom novom detetovom pokušaju i ideji da dođe do rezultata, jer vam to govori da je zdravo, da je spremno da uči i da ima beskrajne sposobnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I POSTAVLJANJU GRANICA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako naći PRAVI RODITELJSKI MODEL?

baby-72224_1280.jpgU vaspitanju se roditelji često susreću sa krajnostima, kao da postoje samo dve mogućnosti, a ne čitav spektar opcija.

Prilikom izbora ili kreiranja vaspitnog modela, roditelji, između ostalog, treba da uzmu u obzir tip ličnosti deteta, njegov senzibilitet, ali i svoj lični, kao i stavove, vrednosti, uverenja i ideju o roditeljstvu kao ulozi

Već smo se složili sa tim da je roditeljska uloga jedna od najodgovornijih, a da je najveći paradoks što nas za nju niko ne priprema unapred. Dodatni teret je i što se ni na decu ni na roditelje ne mogu primenjivati univerzalni modeli vaspitanja, jer se svi mi razlikujemo.

 

PA, KAKO ONDA BITI USPEŠAN U OVOJ ULOZI?

Ako roditeljstvo (ali i odrastanje) posmatramo kao proces, onda treba da prihvatimo ideju da se ono zapravo stalno menja, unapređuje… Svakog dana nešto novo naučimo i, u zavisnosti od rezultata, to nastavimo da primenjujemo ili od toga odustajemo i tražimo neko drugo rešenje. Ipak, da ovaj proces ne bi postao haotičan i zbunjujuć i za dete i za nas, treba da postoje okviri u kojima ćemo se kretati.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U USAGLAŠAVANJU SA RODITELJSKOM ULOGOM, ILI IMATE OSEĆAJ DA VAS NEŠTO IZNUTRA OMETA, ILI SE TEŠKO ODUPIRETE SPOLJAŠNJIM PRITISCIMA, BILO BI KORISNO DA OTKRIJETE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE ILI UVERENJA. DA SAZNATE VIŠE O TOME KLIKNITE OVDE.

PRVI OKVIR JE DA VI SAMI ZNATE KAKAV RODITELJ ŽELITE DA BUDETE.

Da li se oslanjate na sebe i svoj unutrašnji osećaj ili vam je važno šta drugi misle? Da li želite da gradite odnos poverenja ili želite da vas dete neprikosnoveno sluša? Unutrašnja usaglašenost vam daje zeleno svetlo da se krećete u željenom pravcu.

Šta to u stvari znači?

Ako ste roditelj koji prati svoje dete i znate njegov senzibilitet, ako znate kako ono reaguje u nekim situacijama i ako tada umete da ga podržite i pomognete mu, vi ste tada usaglašeni sa sobom, ali i sa detetom. Ako biste u toj istoj situaciji postupli drugačije zbog pritiska spolja – tačnije zbog mišljenja i komentara drugih ljudi, vi biste se na kraju osećali loše jer ste uradili suprotno od onog što iznutra osećate da je u redu.

Na žalost, ovo se često dešava, bilo da je roditelj blag, bilo da je strog – uvek će se naći neko ko će dati suprotno mišljenje i poljuljati roditeljsku odluku. Razlozi za to su brojni i odolevanje spoljnom pritisku može da bude toliko teško da je roditeljima potrebna podrška u vidu konsultacije, koučinga, ili čak i dubljeg rada – otkrivanja emotivnih blokada ili ograničavajućih uverenja koja stoje na putu usaglašavanja sa roditeljskom ulogom. Na ovaj način, kroz lični rast i razvoj, uče da se oslone na svoj roditeljski instinkt, jačaju samopouzdanje i tako grade kvalitetatan odnos sa detetom.

DRUGI OKVIR JE DA ZAISTA VIDITE KAKVO JE VAŠE DETE I PODRŽITE GA.

15895215_1080958068672930_49772133993429596_n

Ako je stidljivo nemojte ga „gurati“ u prve redove na priredbama ili nekim drugim aktivnostima sa idejom da se istakne i „pobedi“ ovu osobinu.

Ako je tiho, voli da crta i provodi vreme u tišini, nemojte ga upisivati na timske sportove sa idejom da se socijalizuje.

Ako je pak glasno, voli pažnju, ima izražen takmičarski duh nemojte ga  umirivati i upisivati na solo pevanje ili kreativno crtanje sa idejom da “smiri pundravce”, jer njemu treba izazov i kretanje!

Ako mu je važan red i voli unapred da zna gde ćete ići i šta ćete raditi, nemojte mu ubacivati elemente „iznenađenja“ i promene plana bez najave.

Zašto je sve ovo važno?

Detetu je potrebno da ga prihvatite baš takvo kakvo jeste i da ga u tome podržite bez obzira kakvu vi ideju imate da ono treba da bude. To mu daje osećaj sigurnosti. Vi možete i treba da ga usmeravate, a ne da ga menjate. Jer ako ga menjate, to za njega može da znači da nije dovoljno dobro takvo kakvo je. A to nije uverenje sa kojim želimo da dete ide kroz život.

TREĆI OKVIR SU PRAVILA.

Ona treba da budu jasna, razumljiva, a roditelji dosledni u njihovom sprovođenju. Da bi se u tome uspelo nemojte uvoditi 68 različitih pravila, već 2-3. Glavni razlog za to je – ako ih imate previše i sami ćete zaboraviti šta ste sve uveli kao pravilo, samim tim nećete uspeti da budete dosledni i upašćete u zamku „danas važi, sutra ne…“

Pravila treba da su u skladu sa uzrastom deteta, a poštovanje istih ćete osigurati tako što ćete ih se i sami pridržavati. Jer, deca uče posmatranjem i oponašanjem, tako da nije dovoljno da nešto samo kažete već i da to radite.

I važna napomena – pravila nisu kazne! Pravilo je nešto do čega ste došli dogovorom ili pregovaranjem sa detetom, a ako je ono još uvek malo za to onda je vaša odluka u nekoj situaciji pravilo. Obavestite dete o toj odluci i postupite tako.

Na primer, ako se natežete već 20 minuta da dete krene iz igraonice ili parka i to ne daje nikakav rezultat, obavestite dete – Sada ću te uzeti u ruke i krenućemo kući. Očekujte da se pobuni, da burno reaguje, to je normalno, ali ostanite dosledni i ne upuštajte se u duga objašnjavanja. Kratko recite – Razumem da se ljutiš, možeš biti ljut. Ja sam donela odluku da je vreme da se krene kući. Što je dete mlađe, to će biti veći izazov za vas da ostanete i smireni i dosledni kada pruža otpor, ali vremenom će mu upravo vaša doslednost dati osećaj sigurnosti, jer neće imati nikakvu dilemu oko pravila.

Dakle, odgovor na pitanje iz naslova je u vama – kada preispitate ova tri okvira. I, uvek verujte sebi i osećaju koji imate u vezi sa ovom temom. On vas nikada neće prevariti.

Dragana Aleksić, family coach