Tag: pozitivna komunikacija

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno, ono drugo. Vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. – To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što odmah na sve reagujete i svaki čas govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na sebe – Ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta nam zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa, nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Što je dete mlađe, pravilo će biti kraće. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja sklanjamo igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu! Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, a ne u trenutku kada se ona dešava.

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno za taj zahtev/pravilo, jer dete neće razumeti zašto ne može da priča kao inače, niti ćete vi moći da mu tada objašnjavate. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše. (ovde spustite glas do šapata, time dodatno potpomažete da dete zapamti pravilo).

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – neprimerenom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča sa detetom ili se igra sa njim, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili vas možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je sigurno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako – Šta si u stvari hteo, pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“, pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam baki da pokažem igračku, a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – DA! Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da pretnjama, ljutnjom, kaznama potiskujete njegova ponašanja, osećanja i potrebe (jer tu se krije pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti “nevaljalo”. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu “zalepili” na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate veštinu da ga zaista razumete i pomognete mu da na adekvatan način izražava to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Pokrenite REČIMA točkiće za RAZMIŠLJANJE      

pexels-photo-207653Komunikacija je fantastičan alat za pokretanje misaonih procesa!

Malom promenom u formulisanju rečenica i pitanja, možemo da pokrenemo lavinu ideja u dečjim glavicama…

Kao i mnoge druge stvari u životu, tako i način na koji razgovaramo sa decom može da upadne u kolosek i naviku.

Ako neke zahteve deci stalno govorimo na isti način, može se desiti da što više puta ponovimo to manje rezultata imamo. Sigurno ste više puta čuli da ako hoćemo drugačiji rezultat u vezi nečega treba da promenimo način na koji smo do tada radili.

Pa, hajde da promenimo način na koji pričamo sa decom i pokrenemo točkiće!

1.SVAKO PITANJE POČINJETE SA – ZAŠTO?

Navikli ste da sva pitanja upućena detetu počinju sa „zašto“ – Zašto si to uradio? Zašto to već jednom ne uradiš? Zašto se tako ponašaš? Zašto ne skloniš igračke kad ti sto puta kažem? Zašto uvek kasniš? Zašto ne pojedeš sve iz tanjira?… Treba da znate da se tzv. „zašto“ pitanja (posebno ako idu u nizu) doživljavaju kao napad, jer osoba, u ovom slučaju dete, stalno mora da traži opravdanja za neko ponašanje. To praktično znači da će mu sva pažnja biti usmerena na „napad i odbranu“, tako da ne možemo da očekujemo da će se točkići pokrenuti i da će dete misliti svojom glavom, o motivaciji i kreativnosti da ne pričamo!

Sad se sigurno pitate kako ćete saznati to što vas zanima ako ne pitate – Zašto?

Probajte da počnete pitanje sa „kako, kada, koji ili šta“ – Šta te sprečava da počneš da radiš domaći? Koji je razlog što ovoliko odugovlačiš? Kako bi ti ovo rešio? Šta je po tebi bolje da prvo uradiš – da spremiš sobu ili da uradiš domaći? Kada planiraš da počneš da se spremaš? Šta predlažeš kako sve možeš da mi pomogneš oko ručka?

Naravno, nećete postaviti sva pitanja odjednom (niti je to cilj), a formulacija samog pitanja će zavisiti i od uzrasta deteta. Ako je dete mlađe uvek mu nakon pitanja ponudite svoju pomoć.

Kada počnete da postavljate ovakva pitanja videćete kako dete počinje da razmišlja. Dajte mu prostor, tj. vreme da da odgovor. I naravno (po)slušajte ga! Ovakvom komunikacijom mi detetu dajemo mogućnost da izrazi svoje mišljenje, ne sputavamo ga u davanju predloga i rešenja. I što je najvažnije motivišemo ga i ujedno mu ukazujemo poverenje da nešto može samo da reši. Nema veze ako vam se učini da je to što je dete reklo ili predložilo neizvodljivo, ono će naći način da to sprovede u delo kada je motivisano.

I još jedna važna napomena – cilj je da se dete pokrene na razmišljanje i akciju (da se spremi, počne da radi zadatak…), a ne da po svaku cenu dođemo do odgovora!

Nedavno mi je jedan tata na seminaru o komunikaciji, nakon što je njegov sin uradio nešto za šta je on procenio da je nemoguće, rekao – Ko sam ja da stajem na put njegovim idejama!? Bio je iskreno iznenađen šta sve njegov sin može da smisli i uradi kada ga podstakne pravim pitanjima i da mu dovoljno vremena.

mother-lie-their-kid

2. GOVORITE – AKO…, ONDA…

Kada su u pitanju zahtevi roditelja da dete nešto uradi, rečenice u formi “Ako…, onda…” praktično znače da je dete uslovljeno na to – Ako uradiš domaći onda ćemo ići u park. Ako se ne smiriš nećeš dobiti sladoled. Ako budeš dobar dobićeš…

Kada je uslovljavanje u pitanju postoje dva puta – prvi je da će zbog onoga što sledi dete uraditi to što zahtevamo (a ne zato što je motivisano), a drugi je otpor.

Šta to znači?

U prvom slučaju stalno ćemo morati da imamo „keca u rukavu“, uloge koje ćemo povećavati, tačnije šargarepu na štapu i da bukvalno “mamimo” dete da nešto uradi. Još veći problem nastaje kada se na ovakav način razgovara o svakodnevnim situacijama – oblačenju, hranjenju, sklanjanju igračaka, kupanju, pranju zubića… Sa druge strane kada je dete u otporu ono tada razmišlja kako da izbegne to nešto, a ne kako da ga uradi. U oba slučaja izostaje unutrašnja motivacija, ona pokretačka želja da dete nešto uradi i ima osećaj ličnog postignuća.

Ima još jedna začkoljica kada govorimo rečenice „ako, onda“, a to je da postoji pretpostavka da se to i ne mora uraditi, što se vrlo često i potvrdi u praksi. Jer šta će se desiti ako dete ne uradi? Ostaće bez nečega? Ili ipak neće? Ovo je “igra” u kojoj su oni koji gube uglavnom roditelji, jer na kraju ipak popuste, i to najčešće jer nemaju izbora kada na primer ujutru žure na posao, a dete se nije obuklo za vrtić ili školu. Onda sva obećanja i/ili pretnje padaju u vodu.

Da ne biste sebe više stavljali u zamku, a dete pokušavali da “motivišete” uslovljavanjem (to je spoljašnja motivacija koja je kratkog daha), jednostavno prestanite da koristite ovaj model.

A kako onda da govorim?

Koristite reč „kada“ – Kada uradiš domaći ići ćemo napolje. Kada spremiš sobu imaćeš vremena za igru. Kada mi pomogneš oko pospremanja stola ješćemo sladoled i čitati knjigu…

Primećujete da reč „kada“ usmerava pažnju ka izvršenju radnje, tj. ne dovodi u pitanje da li će dete nešto uraditi već stoji smernica da će se to svakako obaviti i posle toga nešto drugo sledi. Ovde nema uslovljavanja jer se navode činjenice – kada se nešto uradi, uslediće nova radnja. Kada nema uslovljavanja nema ni otpora ni lošeg osećaja u vezi radnje koja treba da se obavi.

NARAVNO, NAPOMINJEM DA TO ŠTO KAŽETE DA ĆE USLEDITI I URADITE.

I u ovom tekstu naglašavam da sve promene koje očekujemo od naše dece moraju da krenu od nas. Mi treba da promenimo naše navike u razgovorima, a svaka promena zahteva i vreme za vežbu. Preporučujem da uvek prvo probate samo sa jednom i da je primenjujete najmanje desetak dana, da pratite kako dete reaguje i kako se vi osećate. Kada u procesu vežbanja „pogrešite“, samo se ispravite i recite na nov način.

Strpljenje + vežba = željeni rezultat

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Gde beše ono DUGME za MOTIVACIJU DECE?

bigstock-Super-Hero-Kid-91279805.jpg

Bilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas, a i druge, pokretalo da nešto uradimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

Dugmenceta nema, ali ima nečeg drugog!

 

Za roditelje tema motivacije uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim…

A, iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“, niti daju željeno ponašanje deteta.

I, zato, pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces funkcioniše iz ugla pozitivne komunikacije.

Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu. Ipak, postoji tajna veza za sve, a to su reči – i one izgovorene, ali i one koje ne kažemo! Pravilno poređane i u pravom trenutku izrečene mogu zaista da naprave čudo.

Hajde prvo da saznamo zašto nas motivišu različite stvari.

Sve informacije koje dolaze do nas prolaze kroz razne misaone filtere, a ogroman broj njih i ne stigne do našeg svesnog dela mozga (jednostavno su nam višak). Ti filteri oblikuju informacije koje su važne za nas i ujedno ih prilagođavaju tako da nam one postaju razumljive. Svi imamo te filtere, ali nisu svi podjednako aktivni kod svake osobe, pa se zato dešava da istu informaciju potpuno drugačije razumemo i doživimo nego drugi ljudi. I to je sasvim u redu.

Kada je motivacija u pitanju postoji nekoliko filtera koji utiču na to da li će nas nešto pokrenuti ili ne.

Jedan od ključnih je da li nekoga motiviše ideja da će nešto dobiti ili da će bez nečeg ostati.

Primetili ste možda da ne reaguju svi isto na pohvalu (čak ni deca iz iste porodice), da nekako ostanu ravnodušni, ali ako im se kaže da će bez nečega ostati ili da će nečega biti manje, oni se pokrenu i odrade to što treba. To znači da je jedan od filtera za motivaciju „podešen“ da primeti za šta će osoba biti “uskraćena” ako nešto ne uradi. Ovde je cilj formulisati rečenicu tako da se „pogodi“ filter motivacije, a ne da zaista nešto damo ili uskratimo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako da znamo šta motiviše dete? 

Jednostavno pratite i testirajte. To će vam biti najbolji pokazatelji. Imajte u vidu da je potrebno vreme da uvežbate ovakav način govora. Kada uvidite koliko ćete se bolje razumeti sa detetom,  verujem da ćete biti ohrabreni da nastavite.

Dakle, želite da dete stavi igračke na mesto, i rekli ste mu to – Stavi igračke na mesto – ali se ništa ne dešava.

Probajte – Kada vratiš igračke na mesto imaćemo više vremena za park (čitanje, crtać…).

Ako se ništa ne desi, drugi put recite – Kada odugovlačiš sa sklanjanjem igračaka nemamo vremena za park (čitanje, crtać…).

Isto je i sa domaćim ili spremanjem za odlazak u krevet:

1a. Kada uradiš domaći čim dođeš iz škole, imaš dovoljno slobodnog vremena za tvoje aktivnosti (ovde možete što konkretnije da nabrojite).

2a. Možete i da „obogatite“ rečenicu – Primetila si i sama da kada uradiš…. imaš više…

3a. Kada se spremiš na vreme za krevet imaš više vremena da čitaš knjigu…

Ili:

1b. Kada kasno počneš sa domaćim, ostaje ti baš malo slobodnog vremena…

2b. Verujem da si primetila da nemaš vremena za igru kada kasno počneš da radiš domaći…

3b. Kada odlažeš odlazak na spavanje/kupanje/večeru… nemamo vremena za knjigu, maženje, razgovor…

Šta dobijamo ovim pristupom?

Na ovaj način mi pomažemo detetu da poveže šta neka radnja ima za prirodnu posledicu, odnosno da razume da od toga što radi ili ne radi nečeg ima ili nema. Navodimo ga na razmišljanje i procenjivanje. Sa druge strane, roditelji imaju veliki benefit jer ne gube nepotrebno energiju i vreme na „ubeđivanje“ i „teranje“ deteta da nešto uradi. Takođe, lakše je održati pozitivan stav prema roditeljstvu kada znate da je razlog “nerazumevanje” zahteva (zbog podsvesnih misaonih filtera), a ne da je dete neposlušno.

Ovim posebno oblikovanim rečenicama, između ostalog, ukazujete poverenje detetu da može samo proceni šta je za njega bolje, a usmeravanjem da od njegove odluke zavisi da li dobija ili gubi nešto, razvija mu se i osećaj lične odgovornosti.

Naravno, potrebno je uvežbati ovaj način komunikacije, i imati dovoljno strpljenja da on počne da daje rezultate.

Šta sigurno treba da izbegavamo ako želimo da motivišemo decu?

Svaka kritika, pretnja, kazna su u pozitivnoj komunikaciji višak, jer ne daju dugoročne rezultate. Kada kritikujemo dete mi ga zapravo usmeravamo da „vidi“ svoju grešku ili propust, i tako mu „gasimo“ onu prirodnu radoznalost, slobodu i želju za istraživanjem, otkrivanjem raznih načina da se nešto uradi i „ulivamo“ strah od greške. Takvi mališani često kasnije odbijaju da bilo šta rade, jer se plaše greške i roditeljskog neodobravanja, što je veliki teret za mala pleća. Kod dece kod koje se podstiče radoznalost, razvija se osećaj postignuća i samopouzdanja, a samim tim i motivacija i želja da i sledeći put nešto urade.

A to nam i jeste cilj!

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

Mama, tata, pričajte tako da vas RAZUMEM!

143-99525-kid-asking-why-1429599810Imate li ideju od čega sve zavisi da li će nas dete razumeti i poslušati?

Šta je to što utiče da nas dete zaista čuje i sluša šta mu govorimo?

Kako pričati, a da to ne bude puko izgovaranje reči koje ne daju rezultat?

Ponovili ste detetu nešto bezbroj puta, ali ono jednostavno ne reaguje na vaše reči? Pre nego što pomislite kako ga niste dobro vaspitali, pročitajte šta može da bude razlog ovakvog ponašanja.

Postoje tri kanala za prijem i obradu svih informacija koje stižu do nas, pa tako neko bolje „razume“ kada informaciju vidi, neko kada je čuje, a neko kada oseti kako ona utiče na njega. Svi imamo sva tri kanala, ali nisu svi podjednako aktivni.

Šta to znači?

Svaku informaciju naš mozak oblikuje, pretvara u formu koju ćemo najbolje razumeti na osnovu kanala koji je za nas dominantan. Pa će tako, na primer, osobi kojoj je vizuelni kanal najaktivniji, prilikom kupovine garderobe biti mnogo važnije kako nešto izgleda nego kako se u tome oseća i na osnovu toga će doneti odluku da li će to nešto kupiti ili ne.

Osoba kojoj je dominatan kanal za osećanja, odluku o kupovini npr. kola, doneće na osnovu toga da li joj je u njima udobno i da li se oseća bezbedno, a ne kako kola izgledaju, koji je model, boja i sl.

Ljudi kojima je dominatan kanal za zvuk (auditivni), odluke donose na osnovu toga kako je nešto rečeno, obraćaju pažnju na ton i boju glasa i ako im se ne svidi kako neko priča sa njima to će biti presudno za odluku.

Kako da prepoznamo ove kanale?

Korisno je da prvo prepoznate koji je vaš kanal, a onda detetov, da biste uvideli kako mu se uglavnom obraćate. To je najlakše primetiti po rečima koje najčešće koristite, kao i ponašanjima u nekim svakodnevnim situacijama.

Na primer, ako često zovete nekog da mu nešto pokažete umesto da mu objasnite rečima, ako govorite „Vidi, Pogledaj, Pokaži mi…“, ako rukama pokazujete oblike ili pokazujete rukom gde sagovornik da gleda, možete pretpostaviti da je vaš kanal vizuelan.

Ako dok pričate vaš glas ima čitav spektar melodija, ako naglašavate reči podizanjem ili spuštanjem glasa, ako imate dobar osećaj za ritam (ovo se kod dece lako uoči), ako govorite „Slušaj me, Reci mi, Kaži…“, vaš kanal je najverovatnije auditivni/zvučni.

Ako sporo i teško donosite odluke, ako radije kupujete stvari zato što vam je udobno u njima, a ne zato što izgledaju moderno, kupujete hleb zato što lepo miriše i topao je, a ne zato što vam treba, ako govorite sa većim pauzama „…Da razmislim… Hm… Sačekaj…“, najverovatnije je da je vaš kanal u osećanjima.

I kod dece ćete ove razlike uočiti po rečima, i po tome na šta reaguju,  a na šta ne.

Ako želite da više saznate o komunikacionim kanalima i dobijete ideje i smernice kako da se bolje sporazumevate sa detetom, dostupno vam je video predavanje “Kako da pričaš da te dete bolje razume?”. Za informacije o pristupu kliknite OVDE. 

Kako ovo možemo da primenimo u komunikaciji sa decom da bi nas ona bolje razumela?

Dok izgovaramo reči, filteri ovih komunikacionih kanala ih „pretvaraju“ u niz slika, niz tonova ili niz osećaja. Ako mi koristimo reči koje su specifične za naš kanal – vidi, pogledaj, pokaži mi, gle ovo… detetu koje informacije razume preko osećaja ili zvuka to neće privući pažnju. Dakle, razumeće nas samo dete koje ima isti kanal kao i mi.

Sigurno vam se desilo da ste više puta pozvali dete da dođe da ruča, a da se ono nije odazvalo niti došlo za sto. U ovim situacijama je lako pomisliti da nas dete namerno ne sluša, ignoriše, pa čak i da je bezobrazno. Na sreću, uglavnom ništa od ovog nije tačno, već jednostavno ne pričamo tako da detetov kanal registruje informaciju.

Razlog za to je što mi pričamo uglavnom na nivou navike, pa uvek na isti način izgovaramo iste rečenice u istim situacijama, i, pogađate, zato što uvek govorimo kroz naš dominatni kanal. Sada kada znamo za ove kanale koji filtriraju informacije lakše je da razumemo da nema baš mnogo smisla ponavljati isti zahtev na isti način.

Ako primetimo da dete ne reaguje na to što govorimo, onda to treba da kažemo drugačije!

Kako?

Sledeći put kada zovete dete da ruča – Dođi za sto, gotov je ručak!, samo ono kod kojeg je aktivan zvučni kanal će se zaista odazvati, dok će detetu vizuelnog kanala informacija biti jasnija kada je tako oblikujemo – „Pogledaj, ručak je na stolu.“ Možemo čak i da mu rukom pokažemo, odnosno da mu usmerimo pogled ka stolu – „Vidi, sve je spremno.“ Za dete kojem je kanal u osećanjima, poziv na ručak bi glasio – „Čeka te omiljeno jelo (ukusno), dođi dok je toplo. Hajde da uživamo u ručku. Mmmm, kako ovo lepo miriše…“

Ovo je vrlo pojednostavljena priča o kanalima za prijem informacija, jer kao što sam na početku rekla, svi imamo sva tri, svi su aktivni, pa se može desiti da se na primer dva prepliću.

Ova saznanja možemo maksimalno da iskoristimo kada primetimo da to što govorimo ne daje rezultat kakav očekujemo i onda da pokušamo da to kažemo drugačije.

Ako ste vizuleni tip i primetite da govorite rečenice tipa – „Jel ti vidiš šta ti ja govorim! Pogledaj kakva ti je soba. Gledaj me dok ti pričam! Pokaži mi da vidim ja kako ti to radiš…“, a dete ne reaguje, napravite test i promenite ih! Unesite malo melodičnosti u glas, možete i da bukvalno otpevušite  – „HeeEEJ, sluuušaj meee…“ ili – „Reci mi da li hoćeš da ti sipam još supe. Kaži mi kada ćeš srediti sobu…“,  i posmatrajte da li ste mu privukli pažnju, da li ima reakcije i odgovora na vaša pitanja. Ako ima onda i ubuduće pričajte kroz ovaj kanal. Ako nema probajte da se „obratite osećajima“ – „Jel ti ukusna večera? Kako se osećaš u novoj jakni? Da li su ti cipele udobne?“ Ovaj tip deteta će u kupovini, npr. džempera, reći „Lepo mi je (u njemu)“, dok će vizuelni reći „Sviđa mi se!“

Ako primetite da govorite – „Slušaj me dok ti pričam. Jel me ti čuješ?“ ili stalno pozivate i dozivate dete „Dooođi!“, jasno je da koristite auditivni kanal, ali ako je dete vizuelac ili u kanalu osećaja, neće uvek reagovati na zahteve onako kako vi to očekujete i biće mu mnogo jasnije kada mu se obratite „njegovim jezikom“.

Ovo su zaista male razlike i nekada ih je teško uočiti, ali ako pažljivo slušate koje reči dete koristi i zatim ih ponovite u nekom zahtevu, videćete kako se menja reakcija.

Sad je jasno da detetovo ponašanje, odnosno neslušanje, nema veze sa tim da je nevaljalo, nego  „samo“ ne pričate na istom kanalu.

Kao i uvek napominjem da je za sve potrebna vežba, a kada razumemo kako ovi filteri funkcionišu i kod nas i kod deteta, lakše je da ih uočimo i menjamo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA u komunikaciji sa decom

pablo

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo da podstaknemo dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju!

Pozitivna komunikacija sa decom pomaže im da grade samopouzdanje i zdrave navike u razgovorima sa roditeljima (i drugim odraslim osobama),  i sa vršnjacima.

 

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često ume da zavara, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.

To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

PRAVILO BROJ 1.

mother-lie-their-kidObratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom.

To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da zna da govorite njemu.

Zato se spustite na njegovu visinu, pogledajte ga u oči i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. – Kada uspostavite kontakt možete da nastavite da pričate, jer dete sada zna da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba malo duže da traje.

PRAVILO BROJ 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplikovane da ih izgovori i čije značenje mu je nepoznato.  Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč.

Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i komplikovanijim“ rečima kada ono od vas traži da mu ih pojasnite. Naravno, vi možete postepeno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

PRAVILO BROJ 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. – Izvoli, hvala, molim, izvini, dobar dan, do viđenja… – su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji treba da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori).

Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete – Zahvali se, – ukoliko to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

PRAVILO BROJ 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj malom detetu daje informacije ili zadatke, ukoliko ih je više onda važi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo da primimo, obradimo i razumemo. Što je dete mlađe, to je broj informacija koje može da razume u jednom trenutku – manji.

Rečenica poput: „Kada budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš, i upoznaćeš mnogo novih drugara i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite – Kad budemo na moru, – detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sada ćemo kupiti kokice, sada ćemo gledati crtać…

PRAVILO BROJ 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor.

Sa druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula šta joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Dragana Aleksić, family coach

STO PUTA PONAVLJATE DETETU JEDNO TE ISTO? ŽELITE DA SE BRŽE SPORAZUMEVATE I OLAKŠATE SVAKODNEVNE RAZGOVORE? UZ VIDEO PREDAVANJA “OSNOVE EFIKASNE KOMUNIKACIJE 1 I 2” LAKO ĆETE NAUČITI KAKO DA PRIČATE, A DA VAS DETE BOLJE RAZUME I POSLUŠA. INFORMACIJE O VIDEO PREDAVANJU 1. DEO  SU OVDE, A O 2. DELU SU OVDE.

Šta (sve) stoji iza roditeljskog “NE”?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo “NE!” Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog “ne” uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo “ne” mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se “opasno” približi utičnici. Kada roditelj vikne “Ne!” dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja “šteta” od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE  OVDE I OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su “posledica” ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano “Ne, ne, ne!” koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir “nekontrolisan” jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti “snage” u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to “zasmeta”.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI “POBUNU” U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju “ugrađen sistem” zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno “Ne!”, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – “Pitaj da li možeš da uzmeš igračku”, “To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?”, “Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?”…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog “Ne!”

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet “ne!”, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

“Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!”, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak “razumeo” šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

“Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…”

Umesto – “Ne gledaj ceo dan u ekran!” – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – “Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?”

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Deca su DETEKTORI za EMOCIJE

pexels-photo-220442Od deteta ne možemo sakriti emocije. I ne treba. Svako prikrivanje i drugačije imenovanje emocije koja se jasno vidi na našem licu zbunjuje dete.

Generacije dece pre nekih 30, 40, 50 godina, su vaspitavane pogledom ispod smrknutih obrva i odlično su razumela sve njihove varijacije i kombinacije.

I nisu imala dilemu, jer je verbalna poruka bila usklađena sa onim što su tako očigledno mogla da „pročitaju“ na licu roditelja.

Danas se sve češće deci šalju dvosmislene poruke –  sadržaj nije u skladu sa emocijom koja je na licu, govorom tela, niti sa visinom i bojom glasa.

Sasvim dovoljno da dete ne razume poruku, jer jedno vidi, a drugo čuje, i ne zna kome da veruje – sebi ili roditelju.

MAMA, ZAŠTO SI LJUTA?

Mi roditelji imamo prirodnu potrebu da zaštitimo dete od onoga što mislimo da će ga uznemiriti ili da neće razumeti. Jedan od razloga zašto uporno pokušavamo da poštedimo dete od negativnih osećanja je i griža savesti, koja se uglavnom javlja  kao posledica nedostatka vremena koje želimo da posvetimo detetu. I kada ugrabimo to vreme želimo da ono bude obojeno prijatnim osećanjima. Međutim, jasno je da nije uvek tako.

Znam, jer sam i ja jedna od mama koja je „zbunjivala“ svoje dete. Nedeljama me je sin dočekivao sa posla na vratima i postavljao uvek isto pitanje „Mama, zašto si ljuta?“ I svaki put sam se začudila i davala automatski odgovor „Nisam ljuta!“, jer na njega i nisam bila.

NA LICU SE SVE VIDI

Zapravo, bila sam ljuta što sam se zadržala na poslu, što sam sate provodila u autobusu jer se rekonstruišu ulice, što sam izgubila vreme u povratku kući umesto da budem sa njim, što će me obaveze u kući još više odvući od zajedničke igre…

U sebi sam bila ljuta, a potpuno nesvesna koliko je to očigledno na mom licu, sve dok se jednog dana posle istog njegovog pitanja nisam pogledala u ogledalo. Odraz me je porazio. Sa druge strane gledala me je ljutita žena. Uzdahnula sam, a suze su krenule bez ikakve šanse da se zaustave. On je prišao i zagrlio me u pokušaju da me uteši, što je naravno izazvalo vulkan emocija i još više suza.

Uspela sam da izgovorim „Bio si u pravu, jesam bila ljuta. Ljuta što ne mogu da budem više sa tobom, a to želim više od svega.“ Razumeo je, ali u ovoj priči sam ja ta koja je naučila lekciju i shvatila poruku.

VEŽBALA SAM SVAKODNEVNO

Od tada, svakog dana dok sam bila „zaglavljena“ u autobusu, čim bih osetila kako mi se skupljaju mišići između obrva, setila bih se svog odraza u ogledalu i svesno ih razdvajala. Čim bih osetila bes i nemoć kako mi rastu u grudima, disanjem sam ih ublažavala. Ako bih počela da stiskam vilicu prizvala bih sliku njegovih sjajnih očiju koje me gledaju i opuštala se.

Nisam mogla da učinim da ulice postanu prohodne, nisam mogla da preletim do kuće, nisam mogla da zaustavim vreme… Jedino što sam mogla to je da budem potpuno svesna kako se unutrašnje emocije utiskuju na moje lice i da im to ne dozvolim. Da „ljutnja“ bude blaža na mom licu, sve dok ne nestane. Vremenom sam naučila da umesto da budem ljuta zbog stvari na koje ne mogu da utičem, budem srećna zbog nečega što me čeka kod kuće. Trebalo mi je vreme, ali sam naučila. Ne da prikrijem emocije, ne da ih potisnem već da ih prihvatim i nazovem pravim imenom. I da kažem „Da, plašim se jer…, tužna sam zbog…, ljuta sam zato što…“

I onda je nekako sve postalo lakše.

PRAVI ODGOVOR JE ISKREN ODGOVOR

I zato kad vas dete pita „Šta ti je mama?“, a vi kažete „Ništa, sve je u redu.“, prisetite se da vas to ne pita bez razloga. Ono zna da je NEŠTO i želi da razume, da pomogne. Ne zanemarujmo da nas dete veoma jasno vidi, da „čita“ naš izraz lica, ne šaljimo mu dvosmislenu poruku, jer ga time mi zapravo nismo zaštitili već zbunili. Odgovor prilagodite uzrastu, važno je da zna da je u redu biti tužan i ljut, i da smo mi tu da ga razumemo i podržimo kada se ono tako bude osećalo.

I na kraju primer koji će razbiti svaku sumnju da li treba biti otvoren prema deci kada su emocije u pitanju. Zamislite da je vaše dete zbog nečeg presrećno, razdragano, da vidite da mu se nešto divno desilo i da ga pitate „Šta se desilo, zbog čega si tako srećan?“, a da vam ono odgovori „Ma, ništa, nisam srećan.“ Kako biste se osećali i u šta biste poverovali? U ono što vidite ili u ono što čujete?

Dragana Aleksić, Family coach

Neka 101. put bude DRUGAČIJI

1100_9_things_you_shouldnt_say_to_your_child

“Ja ti sto puta kažem, a ti me ne slušaš!” Verovatno ste bar jednom u životu izgovorili ovu rečenicu svom detetu.

A, koliko puta ste pokušali da to nešto, što ste sto puta ponovili, kažete drugačije?

Jer, ako ste nešto toliko puta rekli, a uvek imali isti  rezultat, šta očekujete da bude drugačije kada to isto kažete sto prvi put?

Verovatno sada mislite da ne postoji drugi način da kažete detetu to što želite – da ustane na vreme, da sedne da uči, da se obuče, da spakuje stvari za školu, da uveče spremi šta će da obuče, da počne na vreme da rasprema igračke…

Šta se, u stvari, dešava kada smo stalno izloženi istom načinu komunikacije?

Naviknemo se! Naviknemo se toliko da više i ne slušamo to šta nam se govori. Dakle, posle izvesnog broja ponavljanja istog zahteva na isti način (isti redosled reči, boja glasa, naglašavanje pojedinih reči, povišen ton, i sl), dete se navikne i više “ne čuje”, odnosno ne registruje šta mu govorite. Isto se dešava i nama odraslima da neke osobe više i ne slušamo, ne zato što nećemo, nego zato što već znamo šta će nam reći.

Znam da i dalje mislite da nema drugog načina, a ja vam predlažem da zahtev, na koji dete više ne reaguje, za promenu otpevate. Da, da otpevate! Primetićete kako će mu pažnja istog trenutka biti na vama, a vi je onda iskoristite, ali NE da opet ISTO kažete na ISTI način! Sad je prilika da budete malo kreativniji i da svoj zahtev prenesete tako da ga dete zaista “čuje”.

Takođe, možete da probate da uopšte ne koristite glas, nego pucketanje prstima, dodir, pokazivanje rukama i očima, namigivanje, osmeh – neverbalno predstavite zadatak i obratite pažnju na detetovu reakciju!

Naravno, ovo ne znači da ćete od sada tako komunicirati, da ćete svaki put pevati ili pokazivati. Ovo je samo primer da zaista sve možete da “kažete” drugačije, a da pritom izazovete pozitivnu reakciju i pažnju. Razumevanje vašeg zahteva je u direktnoj vezi sa NAČINOM na koji ga prenosite.

POSTOJI SJAJNA IZREKA – PRIČAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAS SLUŠA, SLUŠAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAM PRIČA.

Da bismo bili motivisani da nešto uradimo, komunikacija, tj. način na koji nam se to kaže, treba da je prijatna, da izazove pozitivne emocije. U suprotnom ćemo to raditi bez volje, samo zato što moramo, i “hvataćemo krivine” kad god možemo.

OK, čak i kada nešto “moramo” da uradimo, zašto to treba da bude propraćeno nekom tenzijom i negativnim emocijama? I, na kraju krajeva, kako se  vi osećate i kako reagujete kada vam se na poslu nadređeni obrati hladnim zapovednim tonom i kada je srdačan sa vama?

Sigurno osećate razliku!

Zašto bi sa decom bilo drugačije? Ona lakše i brže uče kroz igru, ono što je zabavno, novo i neobično. Decu je tako lako pokrenuti na akciju, pa što bismo taj prirodni žar gasili strogim zahtevom – “Sredi sobu i sedi da učiš!” Zamislite koliko bi bilo drugačije kada biste razdraganim glasom rekli – “Hajde da zajedno nađemo neko posebno, čarobno mesto za tvoje igračke!” Svaki sledeći put spremanje igračaka za dete bi bila igra, nešto što ga zabavlja, a vaš cilj bi bio ispunjen – sređena soba.

Naravno, imajte u vidu da je potrebno vreme da se usvoji novi način komunikacije, da je to proces koji zahteva posvećenost i vežbu. Ali, zato kada ovladate efikasnim komunikacionim alatima, kada vam to postane prirodno i spontano imaćete i željene rezultate.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.