Zašto je važno da prestanete da govorite detetu da je bezobrazno

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno ono drugo, vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što na svakih pet minuta govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na to – ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja skloni igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu. Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, zgodno je i kroz poučne pričice.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno jer neće razumeti zašto. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše…

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – ružnom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda umesto da baka priča ili se igra sa detetom, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je siguno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu.

I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše. Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da je ovakvo ponašanje nedopustivo šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako  – Šta se to desilo pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“ pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od tri godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam da baki pokažem… , a ona me ne gleda!

Ono što ovim primerom želim da vam kažem je da kada vidite samo posledicu vi ne možete doći do uzroka, pa samim tim ni do korekcije ponašanja. Posledicu ćete možda kazniti, kritikovati, što će dati trenutno rešenje, ali dete neće sprečiti (tj. naučiti) da to ponovi sledeći put. Ne zato što je bezobrazno nego zato što ga „ne razumete“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – da. Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da potiskujete njegova ponašanja, tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku. Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti nevaljalo. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu zalepili na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate sposobnost da ga zaista razumete, pratite i pomognete mu.

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj J), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

 

Advertisements

Kako bi bilo kada bi se u škole uveo predmet o roditeljstvu?

16176981_1180806178634958_1085535981_n

Ovaj (neobičan) tekst je nastao kao rezultat iskustava i povratnih informacija roditelja koji su u 2016. prošli kroz jedan ili više mojih seminara i radionica iz programa   „Umetnost komunikacije sa decom“.

Sve navedeno u njemu je ono što su roditelji naglasili da bi voleli da su znali pre nego što su dobili decu, ili bar pre nego što je dete ušlo u neku specifičnu i izazovnu razvojnu fazu.

Iako je roditeljska uloga jedna od najvažnijih u životu čoveka, njom se, kakav paradoks, bavimo tek kada dobijemo dete. Tada smo kao na ubrzanom kursu na kojem treba da savladamo sve od prepoznavanja i zadovoljavanja fizioloških i psiholoških potreba deteta, preko brige o zdravlju do vaspitavanja. Zapravo, tek tada po principu pokušaja i rezultata učimo da brinemo o drugom živom biću – sopstvenom detetu.

ČINJENICA JE DA SVAKI RODITELJ DAJE NAJBOLJE OD SEBE U DATIM OKOLNOSTIMA I SA RESURSIMA KOJIMA RASPOLAŽE U ODREĐENOM TRENUTKU. I ISTINA JE DA BI MNOGI OD NAS BILI JOŠ BOLJI U SVOJOJ ULOZI I DA BISMO SEBE POŠTEDELI MNOGIH NEDOUMICA I NEPROSPAVANIH NOĆI ZBOG GRIŽE SAVESTI, SAMO DA SMO ZNALI JOŠ PONEŠTO…

Kako, pitate se? Hajde da malo maštamo i da zamislimo kako bi bilo da, umesto stalnih konstatacija kako nas niko ne priprema za toliko važnu ulogu  roditelja, postoji predmet u školama na kojem bi se (na)učile neke osnovne stvari o roditeljstvu i razvoju deteta.

Zamislite kako bi bilo kada bi mladi učili kako se razvija mozak deteta i znali koje su primarne potrebe bebe. Zamislite kada bi već tada znali da beba koja plače nije razmažena već samo, na za nju jedini mogući način, traži dodir i toplinu tela svoje mame.  Traži sigurnost koju je osećala prethodnih devet meseci u njenom stomaku.

143-99525-kid-asking-why-1429599810

Zamislite da ljudi i pre nego što postanu roditelji znaju da dete od godinu, dve, tri nikako ne može da bude bezobrazno, manipulativno niti da svesno tera inat.

Koliko bi proces vaspitavanja deteta bio lakši i zaista nešto u čemu se uživa, kada bi roditelji bili rasterećeni balasta da svoje dete posmatraju kao da njima nešto namerno radi,  kada ne bi svaki postupak deteta doživljavali toliko lično i mislili da su negde mnogo pogrešili.

Zamislite kada bi već tada znali da je u prvim godinama detetovog života za njega sve proces učenja kroz istraživanje i igru. Kada bi znali da ono tada prvo reaguje emotivno, a tek sa pet, šest, sedam može racionalno da zaključuje i da daje odgovor na pitanje „Zašto?“.

Znali bi da to što dete plače, vrišti i beži u prodavnici ili tržnom centru ne znači da je bahato i nezadovoljno novom, tek kupljenom, igračkom, već da su mu čula prestimulisana i da traži spas – kako da se skloni odatle i zaštiti od svih tih zvukova i svog tog šarenila. Znali bi da detetov mozak do pete, šeste godine ne može da napravi vezu između onoga što oseća i onoga kako bi ta osećanja trebalo da se ispolje. Znali bi da ne može bez podrške – dok ga roditelji ne nauče i usmere.

Kada bi postojao taj predmet u školama, ljudi bi znali da dete posmatranjem roditeljskih reakcija na njegovo ponašanje uči o sebi i svom odnosu sa njima. Znali bi da je detetu važnija podrška, poverenje, razumevanje, vreme i ljubav od bilo koje igračke na svetu. Znali bi da dete mora da prođe „ne“ fazu jer tako uči da postavlja svoje granice i da to nema veze sa tim da nije dobro vaspitano.

 child-ignoring-parent

Kada bi postojao predmet o roditeljstvu u školama ljudi bi, mnogo pre nego što postanu roditelji znali da kazna, kritika, vikanje, batine, uslovljavanje, pretnje, stvaraju lažan autoritet i da iz tih ponašanja dete ustvari uči kako da „hvata krivine“, a ne kako da poštuje mamu i tatu.

Znali bi da je detetovo ponašanje samo refleksija njihovog i da, ako žele da se dete drugačije ponaša, onda i oni treba da se ponašaju drugačije.

Eto, kada bi postojao taj predmet mnogo bismo toga znali na vreme.

A, ovako dok se neko ne seti da ga uvede, i dalje ćemo slušati „savete“ svakog ko sebi da za pravo da nam kaže kako se dete vaspitava, i dobijaćemo „instrukcije“ da bebu treba pustiti da plače satima da se ne bi navikla na ruke i izbezobrazlia.

Čitaćemo po forumima da dete od dve godine koje prolazi kroz tantrume i koje je preplavljeno emocijama nad kojima nema svesnu kontrolu, treba istući prutićem da bi „shvatilo“ da ne sme da pokazuje emociju besa.

Čitaćemo komentare na fejsbuku da dete od tri godine  koje kaže „Ne!“ treba kazniti i poslati u sobu da se „nauči“ lepom ponašanju, da detetu od četiri koje sporo hoda i neće da požuri treba pripretiti da ćemo otići i ostaviti ga…

SVAŠTA ĆEMO ČUTI I PROČITATI, MOŽDA NEŠTO OD TOGA I URADITI, ALI DA LI ĆEMO ZASTATI I ZAPITATI SE DA LI TO STVARNO TAKO TREBA?

Kada bi postojao taj famozni predmet o roditeljstvu ljudi bi naučili da treba da slušaju sebe, svoj instinkt koji im je urođen i ne bi ga gušili pod pritiksom raznih „dobronamernih“ saveta. Slušali bi sebe i pratili svoje dete. Prilagođavali bi se jer bi znali da dete prolazi kroz prirodne razvojne faze, postavljali bi razumne granice sa ciljem da dete nečemu nauče a ne da sputavaju njegovu prirodu. Znali bi još mnogo toga, bili bi sigurniji u sebe i podizali bi isto tako sigurno dete.

Ovako su danas roditelji zbunjeni, pod velikim pritiskom i stalnim balansiranjem između onoga što osećaju da treba i onoga što im drugi govore. Nije fer ni prema njima ni prema deci, al verovatno postoje mnogo važnije stvari koje se uče u školama, pa eto nema mesta za ovaj predmet.

Ili možda jednog dana ipak bude…?

Dragana Aleksić, family coach

Srećan roditelj = srećno dete

radionice-za-roditelje1-680x450

U saradnji sa portalom Detinjarije održala sam tematske radionice u  vrtiću Kinder Garden. Radionice su kreirane za roditelje dece od 1 do 10 godina, kao za i bake i deke, tetke, ujake, sve one koji žele da vreme provodeno sa decom bude što kvalitetnije.

kinder_druga-radionica

Prelep radni ambijent vrtića Kinder Garden u Takovskoj 45a

Program Srećan roditelj = srećno dete čine 4 radionice, a svaka je celina za sebe:

1.Kako razumeti dečje emocije i ponašanja 

(Teme: Kako deca osećaju pozitivne i negativne emocije? Kako razumeti vezu između ponašanja deteta i emocija (sa akcentom na bes)? Kako ostati smiren kada je dete u stanju besa? + efikasne tehnike za smirivanje i deteta i roditelja) 

2.Motivacija dece – između nagrade i kazne 

(Teme: Zašto nas motivišu različite stvari? U kojoj meri od roditelja zavisi da li će i koliko dete biti motivisano? Šta je konstruktivna kazna i zašto je ona bolja od „nagrade“? Kako efikasnom komunikacijom motivisati dete?)

3.Hajde da razumemo zašto se ne razumemo 

(Teme: Osnovne razlike između roditelja i dece u načinu komunikacije i uzroci međusobnog nerazumevanja. Kako premostiti ove razlike? Kako efikasno razgovarati sa detetom i napraviti odnos poverenja?…  + Test za prepoznavanje tipa deteta i roditelja u načinu primanja informacija)

4.Efikasni komunikacioni alati

(Teme: Kako pričati sa detetom, a da nas ono razume? Šta izbegavati u razgovorima, a šta primeniti? Zamke verbalne i neverbalne komunikacije…)

kinder-1Cilj programa Srećan roditelj = srećno dete je da ponudi roditeljima efikasne i odmah primenjive komunikacione alate, informacije o funkcionisanju misaonih procesa i razlikama između dece i roditelja, o vezi između dečjih emocija i ponašanja, kao i praktične tehnike za motivaciju.

Roditelj koji komunicira na efikasan način kod deteta razvija osećaj sigurnosti, poverenja i razumevanja, čime se pozitivno utiče na razvoj emocionalne i socijalne inteligencije, uspostavlja kvalitetna veza i preventivno deluje na izazove iz okruženja.

Način rada

* Svaka radionica je celina za sebe, tako da možete doći na jedan ili više termina po izboru.

* Radionice traju 90 minuta.

* Minimalna grupa za održavanje radionice je 10 učesnika.

Ukoliko i vi želite da se ovakav program održi u vašoj predškolskoj ustanovi sve informacije možete dobiti na: dragana.familycoach@gmail.com ili pozivom na 069 11 92 851.

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA u komunikaciji sa decom

vebinar 4

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo da podstaknemo dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju!

Pozitivna komunikacija sa decom pomaže im da grade samopouzdanje i zdrave navike u razgovorima sa roditeljima, vršnjacima i drugim odraslim osobama.

 

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često ume da zavara, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.

To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom uzrasta dve, tri, četiri godine, pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

PRAVILO BROJ 1.

mother-lie-their-kidObratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom.

To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da razume da pričate njemu.

Zato se spustite na njegovu visinu i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. Kada ste uspostavili ovakav kontakt možete da nastavite da pričate jer onda dete razume da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba duže da traje, tj. da ga gledate sve vreme dok mu pričate.

PRAVILO BROJ 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplikovane da ih izgovori i čije značenje mu je nepoznato.  Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč.

Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i komplikovanijim“ rečima kada ono od vas traži da mu ih pojasnite. Naravno, vi možete postepeno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

AKO ŽELITE DA PRESTANETE STO PUTA DA PONAVLJATE DETETU JEDNO TE ISTO, DA SE BRŽE SPORAZUMEVATE I OLAKŠATE SVAKODNEVNE RAZGOVORE – DOSTUPNA SU VAM VIDEO PREDAVANJA „OSNOVE EFIKASNE KOMUNIKACIJE 1 I 2“. SVE INFORMACIJE SU OVDE. 

PRAVILO BROJ 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. Izvoli, hvala, molim, izvini, dobar dan, do viđenja…, su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji treba da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori).

Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete – Zahvali se, ukoliko to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

ŽELITE DA UNAPREDITE KOMUNIKACIJU SA DETETOM? ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE NA OVOM LINKU.

PRAVILO BROJ 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj malom detetu daje informacije ili zadatke, ukoliko ih je više onda važi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo da primimo, obradimo i razumemo. Što je dete mlađe, to je broj informacija koje može da razume u jednom trenutku – manji.

Rečenica tipa: „Kada budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš, i upoznaćeš mnogo novih drugara i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite – Kad budemo na moru, – detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sada ćemo kupiti kokice, sada ćemo gledati crtać…

PRAVILO BROJ 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor.

Sa druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula šta joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Dragana Aleksić, family coach

Ne tražite greške nego rešenja!

iStock_000012658025XSmallPa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok! Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota? Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu. Složi lepo te knjige i sveske!

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite svom detetu?

Na prvi pogled ovo su uobičajeni komentari na neku aktivnost i zaista nemaju nikakvu lošu nameru. Međutim, reakcije na njih nam govore kako one zapravo utiču na osobu kojoj su upućene. Hajde još jednom razmislite kako ste se osećali kada su vam roditelji ovo ili nešto slično govorili? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta i slično, a nije isključeno i da se sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama, onda su ove kritike negativno uticale na vas.

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala! Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu, kakav rezultat očekujete da imate i kako ćete to promeniti?

PRIJAVITE SE NA PREDAVANJE TAJNE EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DECOM! ODBACITE BESKORISNE FRAZE I VODITE RAZGOVORE SA SMISLOM!

Negativan komentar, kritika, zapravo ukazuje da je osoba nešto uradila pogrešno, međutim ako vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje? Sa druge strane, kada komentarišete da je nešto loše, zapitajte se šta vi ustvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa „Vidi kako si trapav, ajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe!“ i slični, od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem. Još ako se to ponovi par puta, dete će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli za sebe da je „trapavo“, i verovatno će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok. Da li stvarno to hoćemo? Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete. Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari „Pa, jel ne možeš ništa sam? Neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka!“ I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i istrajnije da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati jer je flaša teška.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite. Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i sposobnosti. Obratite pažnju i na to da ste, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite „Nemam pojma, sredi to kako znaš.“, dali zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono hoće!

Roditeljske rečenice poput –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

Dragana Aleksić, family coach

 

Šta (sve) stoji iza roditeljskog „NE“?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo „NE!“ Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog „ne“ uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo „ne“ mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kada i kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se „opasno“ približi utičnici. Kada roditelj vikne „Ne!“ dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja „šteta“ od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE JOŠ 5 TIPIČNIH GREŠAKA U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su „posledica“ ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano „Ne, ne, ne!“ koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir „nekontrolisan“ jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti „snage“ u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to „zasmeta“.

NA ON-LINE PREDAVANJU 27. JULA, IMATE PRILIKU DA NAUČITE KAKO DA GOVORITE DA BI DETE BRŽE I LAKŠE SARAĐIVALO. ZA INFORMACIJE O PRIJAVI KLIKNITE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI „POBUNU“ U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju „ugrađen sistem“ zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno „Ne!“, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – „Pitaj da li možeš da uzmeš igračku“, „To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?“, „Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?“…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog „Ne!“

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet „ne!“, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

„Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!“, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak „razumeo“ šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

„Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…“

Umesto – „Ne gledaj ceo dan u ekran!“ – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – „Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?“

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

POTREBNE SU VAM IDEJE, SMERNICE I OBJAŠNJENJA KAKO DA VAŠI RAZGOVORI SA DETETOM, DAVANJE ZAHTEVA I ZADATAKA BUDU LAKŠI I EFIKASNIJI? ONDA JE ON-LINE PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Šta govorimo i kakve poruke šaljemo deci?

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pomeraju i svoje i roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu. Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno, šta mogu da prihvate i tolerišu,  koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, „razvlače ili stiskaju“ svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. S obzirom da u školi nismo učili važan životni predmet „kako biti roditelj“, ovo je zaista veliki i ozbiljan zadatak koji svako od nas obavlja na najbolji mogući način.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi deci prenosimo važne poruke na osnovu kojih ona kreiraju svoju sliku sveta, ali i ličnu sliku. Često ne razmišljamo kako ono što govorimo utiče na njih, pa je zgodno nabrojati nekoliko situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro zaobići.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vas dete već ucenjuje, tačnije da vi to tako doživljavate. Jer ono nema nikakvu svest ni ideju da to radi, sve dok vi to ne verbalizujete, tj. dok ne imenujete neko njegovo ponašanje kao takvo. A, kada mu kažete kako se zove to što radi, onda i ono zna i ume to da koristi. Eto zamke!

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da bude ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može.

Ovo je i „igra živaca“ (više za nas roditelje), jer neko mora da popusti.  Međutim, u toj situaciji korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da mu se da naziv. Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku!, recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me i uši i glava. Probaj to lepo da mi kažeš. Važno je da dete gledate u oči, da budete u istom nivou, i da vaš glas bude smiren. Budite spremni da nekoliko puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Stress Mother Running Late with Kids on White

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekad jednostavno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Jer, naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, da ne ume dovoljno dobro ili brzo da radi nešto što će ga učiniti prihvaćenim, a nas zadovoljnim…  Varijacije su brojne. Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje, a ako ste i dalje u deficitu sa vremenom, promenite navike i počnite pet minuta ranije da se spremate, ustajete… Sigurno nije dete (uvek) „krivo“ što se kasni…

UKOLIKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA 069 11 92 851.

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi za vas nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom… Ili će otići u drugu krajnost i biti perfekcionista koji će stalno proveravati i poravljati to što radi, i gubiti dragoceno vreme u pokušaju da to bude savršeno. A, onda će to savršeno popraviti još jednom, i još jednom… I nikada neće imati osećaj da je doboljno dobro niti osećaj postignuća, jer taj zadatak će uvek moći još bolje da se uradi… Beskonačna igra!

Šta da uradite kada primetite da ispravljate to što dete radi? Kada dobijete „nagon“ da popravite ili ispravite, zapitajte se ko kaže da je to što vi radite najbolje moguće? Šta bi bilo da neko sada ide iza vas i to popravlja? Da li biste i tada mislili da je baš tako najbolje?

Jednostavno, kada „poželite“ da popravite uradite nešto drugo! Pohvalite dete, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste mislili da uradi. Ono ne može da vam pročita misli! Ako je na primer postavilo sto, a vi hoćete da „poravite“ još nešto, najbolje je da odete u drugu prostoriju i uradite bilo šta drugo dok vas ta potreba ne prođe. Tako ćete oslabiti naviku koju ste stvorili i što je važnije, nećete slati detetu pogrešnu poruku.

Sva opisana ponašanja smo usvojili jer smo ih mnogo puta ponovili, a da pri tom o njima nismo ni razmišljali! Ona su postala naša navika. Potrebno je vreme i svesna želja da ih promenimo i usvojimo nova, korisnija ponašanja. A, ako su ona za dobrobit dece, onda to baš ne bi trebalo da je preveliki izazov za nas. Zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach