Tag: roditelj

Šta (sve) stoji iza roditeljskog “NE”?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo “NE!” Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog “ne” uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo “ne” mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se “opasno” približi utičnici. Kada roditelj vikne “Ne!” dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja “šteta” od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE  OVDE I OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su “posledica” ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano “Ne, ne, ne!” koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir “nekontrolisan” jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti “snage” u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to “zasmeta”.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI “POBUNU” U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju “ugrađen sistem” zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno “Ne!”, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – “Pitaj da li možeš da uzmeš igračku”, “To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?”, “Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?”…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog “Ne!”

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet “ne!”, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

“Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!”, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak “razumeo” šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

“Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…”

Umesto – “Ne gledaj ceo dan u ekran!” – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – “Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?”

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Motivacija dece – između nagrade i kazne

2 Comments

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju “problem”niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da “kaznu” zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od “nagrade”
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću “točkiće” kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo “dozvoljeno” da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Adrenalinski ping-pong

1 Comment

table-tennis_G-Lavrov-56a2c9b15f9b58b7d0ce88d0

Stres je neprijatno stanje, sve više prisutno među odraslima, ali i među decom. Kada su u pitanju roditelji i deca  ulazak u stres može da bude sličan igranju ping-ponga, jer se ovo stanje veoma lako prenosi sa jedne osobe na drugu i vraća natrag…

Što smo duže pod stresom, to su mirni periodi između reakcija sve kraći, a okidači vremenom od onih krupnih postaju sitnice. Kada prođe talas tenzije često se pitamo zašto smo tako odreagovali na neku sitnicu, a odgovor je zato što smo pod stresom.

Povećan obim posla, brojne dodatne obaveze i aktivnosti u porodici, umeju da izazovu tenziju kod svih članova. Ali, ako se to stanje ne prepozna kao prvi stepenik ka stresu, može se očekivati da ono postane stalni „gost“ porodice. Neko na stres reaguje burno, a neko se povlači pred pritiskom. Nažalost, dešava se da se ti signali pogrešno protumače, pa umesto da dete dobije pažnju, podršku i pomoć od roditelja, ono se „proglasi“ za bezobrazno, nemirno, drsko, ili pak „isključeno“, nedovoljno angažovano… Ovo može da bude stresno i za roditelje, jer se osećaju „iznevereno“ od strane deteta s obzirom da mu „toliko pružaju i čine“.

Ali, hajde da se vratimo korak unazad!

Roditelji i dete su tim i važno je da sarađuju, a ne da se suprotstavljaju. Da bi to bilo izvodljivo neophodno je graditi odnos razumevanja i poverenja, kako u onim lepim situacijama tako i u onim stresnim. Dete pretrpano obavezama i očekivanjima, posebno sad pred kraj školske godine, može da oseća tenziju i da je ispolji kroz neko ponašanje koje mu inače nije svojstveno. To roditelje zbuni ili iznenadi, oni odreaguju na detetovo ponašanje i okrakterišu ga kao neprihvatljivo, što automatski „ping-pong lopticu“, odnosno stres vraća nazad detetu. Negativne emocije koje dete oseća sada postaju intenzivnije, jer od roditelja nije dobilo razumevanje i pomoć, nego kritiku. Oseća još jaču nelagodu, tenziju, stres, i s obzirom da ne ume i ne može samo da se nosi sa tim pritiskom, ono ponašanjem to nastavlja da pokazuje. „Ping-pong loptica“ je vraćena roditelju i on ulazi u burnije stanje stresa, jer ne prihvata detetovo ponašanje… I tako nastaje začarani krug…

Kako da ga prekinemo?

Često je to mnogo lakše reći nego učiniti, međutim sama svest da smo mi ili dete u stresu olakšava korigovanje ponašanja. Šta to znači? Ako osetimo u sebi (često to ide iz stomaka ili grudi), da kreće neka negativna emocija koja nas uvodi u stanje stresa i osvestimo to  – Aha, ovo je nervoza zbog… Osećam ovo jer dete radi…, – bićemo u stanju da iskontrolišemo našu reakciju, odnosno da se zaustavimo i obratimo pažnju šta dete pokušava da nam kaže kroz to ponašanje. Kada mi „spustimo loptu“ lakše ćemo da otkrijemo šta dete oseća i zbog čega. Nekada je to samo umor koji vodi u razdražljivost, nekada je strah jer misli da neće ispuniti očekivanja roditelja ili nastavnika, ili je izostala pohvala za njegov rad, uspeh… pa oseća nepravdu. Kroz miran i otvoren razgovor o tome šta ga tačno muči pokazujemo detetu da razumemo i prihvatamo njegova osećanja i indirektno ga učimo da prepoznaje svoje emocije i da su one sasvim u redu, kao i da smo mu oslonac i u teškim situacijama. Kada razgovori ovog tipa postanu navika u porodici, roditelji mogu da očekuju da će im se dete obratiti za pomoć jer ima poverenje u njih da mogu da ga razumeju i pomognu mu, i da će reakcije, koje su posledica tenzije i stresa, biti svedene na minimum.

I zato sledeći put kada „dobijete“ od deteta ping-pong lopticu, svesno donesite odluku da je spustite umesto da je vraćate nazad. Onda će u ovoj igri svi biti pobednici.

Ukoliko vam je potrebna podrška da prepoznate stres kod deteta i saznate kako možete da mu pomognete, pridružite se radionici ili zakažite individualnu konsultaciju.

Dragana Aleksić, Family coach

Tekst napisan za portal Detinjarije

 

Verujte u sebe kao roditelja!

Parinti-3Čini mi se da smo danas, više nego ikad pre, spremniji da poverujemo u „nove i raznovrsne metode vaspitanja“ koje dolaze do nas iz svih krajeva sveta, nego sebi i svom osećaju?

Ko nam je poljuljao veru u roditeljske sposobnosti? Zašto mislimo da su tuđe metode bolje od naših? I ko to bolje poznaje dete od njegovih roditelja?

Da je danas teže vaspitavati i odgajati decu, složiće se mnogi, pa i ja. Uglavnom zato što smo izgubili dodir sa samim sobom, svojim uverenjima, samopouzdanjem, zato što smo zatrpani savetima i „savetima“ sa svih strana, zato što smo dozvolili svakome da nam govori šta je najbolje za naše dete i da nam poljulja osnovne vrednosti i sigurnost u sebe i svoje odluke.

Kako i zašto se to desilo?

Nove, ali i stare metode koje se „izvlače“ iz naftalina, kojima su roditelji preplavljeni, u trenutku zaista deluju zanimljivo i spremni su da ih isprobaju, ne bi li brzo i lako našli uspešnu vaspitnu formulu za dete. Međutim, stalnim isprobavanjem zapravo se gubi tako važna doslednost, a usput se i „zaboravi“ da dete treba posmatrati i pratiti njegove potrebe i razvojne faze. Jer, ako ta formula sada i daje neke rezultate, imajte na umu da se deca menjaju kako rastu, pa će vam opet trebati nova!

I da se razumemo, nema ničeg lošeg u novinama i promenama, sve dok su one u skladu sa našim vrednostima i uverenjima, i što je najvažnije u skladu sa potrebama našeg deteta i krajnjim ciljem koji želimo da ostvarimo – trajnu i jaku vezu sa njim. Ono što nije dobro je, što mi pod „pritiskom“ trendova, zanemarimo svoje roditeljske vrednosti i testiramo vaspitne modele sa kojima se ni sami u dubini duše ne slažemo. Primer za to je i knjiga koja je pre par godina „uzdrmala“ svet od toga da su se jedni zgražavali, a drugi podržavali primenu metode „majke tigra“ („Bojni poklič majke tigra“, autor Ejmi Čua).  U njoj je detaljno opisano, za mnoge veoma surovo, vaspitanje koje je ova autorka kineskog porekla primenjivala na svojim ćerkama.

Ovo je samo jedna u nizu knjiga koja „preporučuje“ određeni stil vaspitanja i eto prostora za silne dileme i rasprave da li je ovo bolje ili ono, kao da su sva deca napravljena po istom šablonu i kao da je moguće na sve njih primeniti istu formulu. Pritom, nije zanemarljiv komentar autorke na kraju knjige da sa starijom ćerkom nije uspostavila kvalitetnu vezu roditelj – dete i da danas, kada je ona odrasla, nisu u prisnom odnosu!

Hm, da li je to ono što želimo? Vaspitanje koje nije usaglašeno sa našim uverenjima, emocijama, detetovim potrebama, senzibilitetom, vaspitanje koje će nas otuđiti od rođenog deteta? Ne verujem da je ijednom roditelju to cilj.

Ovo je veoma ekstreman primer, a naravno da uvek postoji i ona druga strana medalje, druga krajnost – popustljivo roditeljstvo, koje je pak previše „rastegljivo“, proširenih granica. Ali, ni to nije OK, jer deci su potrebne i smernice i granice.

Da li je onda bolje da se vratimo „svojim korenima“? Da li je ipak bolje (po)slušati naše roditelje kako su oni „to radili u njihovo vreme…“?

I šta sad izabrati?

A, zašto ste uopšte u dilemi? Umesto da biramo, hajde da kreiramo! Šta je deci najpotrebnije da dobiju od roditelja? Ljubav, poštovanje, razumevanje… Nekako se zaboravi da su deca mali ljudi, da imaju svoje misli i osećanja, potrebe i želje, i znaju to na nedvosmislen način da nam pokažu. Ali, mi to nećemo da vidimo, jer se kruto držimo onog što smo zacrtali.

Deca su  iskonski i suštinski dobra, takva se rađaju, a kada se ponašaju na nama neprihvatljiv način, zapravo nam šalju poruku da im nešto od nas nedostaje, da smo nešto prevideli pod teretom problema i ubrzanog života. Zato, vratite se korak unazad i gledajte ih, osluškujte… Ponašanjem nam „pokazuju“ kako se osećaju zbog nas, njihovo ponašanje je samo odraz našeg.

Nema razloga da se ljutimo na njih, jednostavno treba da pogledamo sebe i promenimo način na koji nešto radimo ili govorimo. Tako im pokazujemo da ih razumemo i poštujemo i to je jedini  način da isto to dobijemo zauzvrat. Nemojte dozvoliti da se ove jednostavne stvari poljuljaju pod idejom neke novosmišljene metode.

Imajte vi vašu, onu koja je prilagođena vašem detetu. Duboko u srcu svaki roditelj zna i oseća da li i šta radi dobro. Samo nastavite tako i verujte sebi. Jer, dete veruje vama.

Dragana Aleksić, Family Coach

Podržavajuća i konstruktivna komunikacija

parents-talking-to-teens1.jpg

Koji god vaspitni model roditelji primenjuju, važno je da znaju da je komunikacija osnov u svakom, jer mi ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija nije samo izgovorena reč, već je to i pogled, grimasa, gestikulacija, uzdah, tišina, dodir…

Razlika u odnosu na pre dve, tri decenije je ta što sve više imamo osećaj da se vreme ubrzalo i da ništa ne možemo da stignemo da uradimo. Ustvari nam se povećao obim obaveza, a u želji da sve postignemo često ne obraćamo pažnju kako razgovaramo sa decom. Na žalost, danas se to svodi na razmenu informacija koje su na površini – šta si jeo, šta imaš za domaći, kad krećeš na trening?

Da bismo uspostavili most poverenja neophodno je da razgovor bude konstruktivan i podržavajući. To praktično znači da dete može da kaže roditeljima sve, pa i kada uradi nešto što nije uredu ili kada nešto ne uradi uopšte (domaći na primer), a da za to ne bude kažnjeno. Roditelji su tu da ga nauče, da mu pomognu i podrže. Kada pogreši i to kaže, roditelji treba da prihvate i poštuju iskrenost, da mu objasne zašto to što je uradilo nije dobro. Dete iz ovake konverzacije izlazi sa jednom pozitivnom emocijom, zna da može da se osloni na roditelje i zna šta nije prihvatljivo. Stvara se osećaj uzajamnog poverenja koje nijedna strana ne želi da naruši.

Nerazumevanje između roditelja i dece posledica je nedostatka uvida da sve počinje upravo od nas odraslih. Mi smo primer svojoj deci i ukoliko želimo da komunikacija bude uspešna mi treba da je prilagodimo njima. Ovde roditelji često negoduju jer misle da treba obrnuto, da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Činjenica je da više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća. Samo se zapitajte da li želite da strogoćom održavate svoj autoritet ili da razvijete dugoročan odnos poverenja.

Treniranje stogoće je kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja. Strah od gubitka kontrole i autoriteta navodi roditelje da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Često kritikuju dete, a ne pojašnjavaju koje je to njegovo ponašanje za njih neprihvatljivo i „lepe“ etikete koje su na nivou identiteta – smotan si, neuredan, lenj, trapav …, da bi pred drugima „opravdali“ neko detetovo ponašanje. Ovo kasnije može da preraste u negativna uverenja, odnosno lošu sliku koju dete ima o sebi, a nijednom roditelju to nije cilj.

Ako želimo da nas dete poštuje onda i mi njega treba da poštujemo, ako želimo da nas sluša i mi to isto treba da radimo. Dete nije robot koji bespogovorno radi ono što mu kažemo, to je „mali čovek“ koji ima osećanja i potrebe isto kao i „veliki čovek“. U Americi su rađena istraživanja koja su pokazala da prosečan roditelj uputi osam kritika na jednu pohvalu. Zapitajte se kako biste se vi osećali da neko koga volite najviše na svetu razgovara sa vama tako i nećete imati dilemu da li je to u redu ili ne.

Kada sam kreirala program „Umetnost komunikacije sa decom“ moj cilj je bio da roditelji, kao i svi oni koji se bave decom, na prvom mestu razumeju da malom promenom u načinu kako razgovaraju sa njima, mogu da naprave veliku razliku, veliki pomak. Komunikacija je divan alat kojim možemo da podstaknemo dete na neku aktivnost, da ga motivišemo, da mu razvijemo osećaj vrednosti i samopoštovanja.

Za mene je to prava umetnost. A za vas?

Dragana Aleksić, Family coach

Previše aktivnosti i stres u porodici

Stress Mother Running Late with Kids on White

Brzina života, vrsta, količina i dostupnost informacija, fokus roditelja na egzistenciju, neusklađenost njihovog radnog vremena sa vremenom u vrtićima i školama, kao i bezbroj dodatnih dečjih aktivnosti – razlog su što su danas, manje ili više, svi članovi porodice izloženi stresu.

 

Deca zbog previše aktivnosti, a roditelji najčešće zbog osećaja griže savesti. U radu sa roditeljima prva stvar koju mi navode kao problem je nedostatak vremena da se kvalitetno bave svojom decom, osećaj da su kao na traci i da obavljaju samo one „površne radnje“, kao što su odvođenje i dovođenje deteta iz vrtića ili škole, zatim muzičke, sportske, jezičke školice, na rođendane i sa njih, do bake i deke…. I pitaju se kada su to postali vozači svojoj deci i zašto, pored svega što im „pružaju“, ipak nemaju zadovoljavajući odnos sa njima?

KVANTITET NIJE I KVALITET

Ako ste „upali“ u ovu zamku, imajte u vidu ne žele sva deca da imaju popunjen svaki sat u danu i nametanje tog užurbanog ritma može da izazove stres kod mališana. Ona će to jasno pokazati kroz ponašanje – ili će pokazivati otpor ili će postati mrzovoljna, a nekad i bezvoljna, pa čak i umorna. Nažalost, ova ponašanja se često etiketiraju kao nevaspitanje, nepoštovanje i lenjost, pa roditelji ne traže uzrok nego uslovljavaju decu – Pa, ti si to hteo i sad ima da ideš!

Zapitajte se  da li su sve aktivnosti želja i potreba deteta ili ste ih vi izabrali za njega. Čak i kada dete izrazi želju da ide i na sport i u muzičku školu i na strani jezik i na folklor, preispitajte tu odluku. Možda ono to hoće zato što je neko od njegovih drugova  krenuo na te aktivnosti ili jednostavno želi da isproba. I to je sasvim u redu! Neka isproba i proceni šta mu odgovara. Ali, to nikako ne znači da treba da ide na sve!

PITAJTE I (PO)SLUŠAJTE ODGOVOR

Roditelji nekada slepo poštuju zahteve deteta, u potrebi da nedostatak zajednički provedenog vremena nadomeste ispunjavanjem želja. Međutim, to ih uvodi u začarani krug – i dalje ne provode vreme sa detetom, a povećao se broj obaveza.

Da biste saznali šta dete zaista želi pitajte ga – Zašto ti je važno da ideš i na fudbal i da sviraš violinu? I pažljivo slušajte odgovor! Ako kaže da na fudbal ide zato što je nekoliko drugova počelo da trenira, a da želi da svira violinu zato što u tome uživa (lepo se oseća, voli muziku…), pitajte ga – kada bi morao da biraš jednu od ove dve stvari, na koju bi radije išao? Možda će odgovoriti odmah, a ako ćuti pustite ga da razmisli. Posle nekoliko dana ponovite razgovor, pa ako dete i dalje želi i jedno i drugo ispoštujte ga, ali mu i ostavite prostor da vam kaže ako se predomisli ili ako mu postane naporno da ide na obe aktivnosti.

Na kraju krajeva i roditeljima će biti lakše kada saznaju šta dete zaista želi i tako bar malo rasterete svoj raspored. Takođe, imajte u vidu da deca žele da budu i sa roditeljima i da to ne moraju da budu nikakve spektakularne aktivnosti zbog kojih će postati buduće Tesle ili Đokovići. Njima treba samo malo mira u vašem zagrljaju, maženje, golicanje, potvrda da ste tu i da vam je lepo sa njima i kada ništa posebno ne radite.

Dragana Aleksić, family coach

Hajde da RAZUMEMO zašto se ne razumemo!

красивая-светловолосая-девочка.jpg

„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Slušaj, ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“

Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo.

Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara ili imati ili nemati rezultat.

Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete.

Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?

ŠTA TO PRAVI RAZLIKU?

Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje i razumevanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije menjaju, izvrću, pa i brišu! Svi ih imamo i svi su OK. Znači, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih, već se samo razlikuju od osobe do osobe. Na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo sagovorniku. Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.

Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se “eto tata bolje sluša” i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“, odnosno „pričaju istim jezikom“.

KOJI SU POKAZATELJI (NE)RAZUMEVANJA?

Ako ste vi, na primer, osoba koja informacije bolje razume kada ih vidi, a vaše dete kada ih čuje, vi ćete verovatno pokazivati detetu šta treba da uradi govoreći „Vidi“, dok je njemu potrebnije da čuje i to kroz boju glasa, dinamiku, melodičnost. Ovoj deci je važnije kako nešto zvuči, tj. kako im govorite nego šta im govorite.

Ili, ako ste vi osoba koja voli mnogo da objašnjava a vaše dete informacije prima kroz kanal emocija i unutrašnjeg dijaloga može vam se učiniti da vas ne sluša

ŠTA MOŽETE DA URADITE?

Prvo obratite pažnju kako tata (ili bilo koja druga osoba koju dete sluša) priča, koje reči koristi, da li i koliko gestikulira i pokazuje, da li možda mazi dete dok mu govori… Sve su to pokazatelji koji su kanali i filteri aktivni. I onda vežbajte da i vi tako pričate. Ako vaše dete priča brzo i često govori „Vidi me…“, njegov kanal je vizuelni, pa mu treba više pokazivati, a manje govoriti.

Nekim mališanima je potrebno da ih držite za ruku ili da ih stavite u krilo kada im pričate ili se dogovarate šta ćete raditi. Upravo ova deca često nepravedno budu „proglašena“ za mamine ili tatine maze, ali ako znamo da je njihov kanal za primanje informacija upravo dodir, onda ova tvrdnja pada u vodu.

Zato, uvek pratite dete, primetite šta mu prija, kako na nešto reaguje i prilagodite svoje ponašanje i komunikaciju. Imaćete mnogo bolje rezultate, a to je prvi korak ka uspostavljanju uzajamnog poverenja.

Dragana Aleksić, Family coach

Temelji komunikacije se postavljaju sad

10981514_950240985033816_6325348383949220057_n

Komunikacija je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo. Način na koji pričamo sa decom je način na koji ona pričaju sa nama.

Što pre počnemo da koristimo konstruktivnu komunikaciju, to su veće šanse za uspostavljanje odnosa u kojem vlada uzajamno poverenje.

Pozitivan govor uvek počinje od roditelja i to je model koji je poželjno preneti detetu.

Mi smo navikli da koristimo šablone u razgovorima, pa često ne slušamo, ne pratimo i ne razumemo dete, a od njega očekujemo da bude poslušno i da nas bespogovorno sluša. Što pre prihvatimo činjenicu da smo zapravo MI detetu model i uzor, pre ćemo uneti korisne promene u naše ponašanje i način na koji razgovaramo sa njim.

Zašto?

Zato što je to korisno za obe strane, zato što tako prevazilazimo prepreke u svakodnevnim razgovorima i uspostavljamo most poverenja sa detetom. Zato što smo svi na istoj strani i zato što ćemo održati dobre odnose i kada dođe period pun izazova i za decu i za roditelje -pubertet. I, zato što ne želimo da budemo kao roditelj na ovoj slici!

Odrasli često nisu svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaraju i kako to utiče na decu. Zato, prevaziđite zamke verbalne i neverbalne komunikacije, ovladajte tehnikama motivišuće komunikacije sa decom, naučite da koristite glas kao moćan alat…

Više o seminaru potražite na Umetnost komunikacije sa decom.

Umetnost komunikacije sa decom

Screen-shot-2014-07-16-at-2.29.48-PM-719x400

Komunikacija je složen proces koji može da nas pokrene, ali i blokira. Često nismo ni svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaramo i kako to utiče na one koji nas slušaju, posebno na one najmlađe.

Svako dete je individua za sebe, i različito reaguje na zahteve, predloge, pohvale, kritike, bilo da one stižu od roditelja bilo od vaspitača, učitelja, trenera…

Prepoznavanje ovih razlika, kao i njihovih uzroka, pomaže u unapređivanju komunikacije sa decom, i dobijanju boljih rezultata u učenju, sportu, kreativnosti…

“Umetnost komunikacije sa decom” je autorski program kreiran kao podrška roditeljima u uspostavljanju kvalitetnog odnosa sa detetom kroz efikasnu komunikaciju.

Koje teme se obrađuju?

Kako pričati sa detetom, a da nas ono razume? Šta primenjivati, a šta izbegavati u razgovorima? Kako efikasno razgovarati sa detetom i napraviti odnos poverenja? Koliko je važan neverbalni govor?

Učesnici seminara će biti u prilici da:
– sagledaju od čega sve zavisi uspešna komunikacija,
– prepoznaju zamke verbalne i neverbalne komunikacije,
– koriste govor preciznosti,
– prepoznaju šta da primenjuju, a šta da izbegavaju kako bi ih deca bolje razumela

KROZ PRAKTIČAN RAD I KONKRETNE PRIMERE NAUČITE KAKO DA SE BOLJE (SPO)RAZUMETE, POSTAVITE TEMELJE USPEŠNE KOMUNIKACIJE I USPOSTAVITE MOST POVERENJA SA DETETOM.

Kome je program namenjen?

Roditeljima dece od 1 do 12 godina kao i svima koji rade sa decom, a žele da unaprede svoju komunikaciju sa najmlađima, ovladaju korisnim komunikacionim alatima i njihovom primenom motivišu dete i angažuju ga na razmišljanje i aktivnost.

Informacije o individualnom radu potražite OVDE.

%d bloggers like this: